offline
- Jovan Nenad
- Elitni građanin
- Pridružio: 14 Okt 2012
- Poruke: 2296
|
1847. - Rođen je srpski vojskovođa vojvoda Radomir Putnik, koji se kao sjajan strateg posebno iskazao u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu i bio učesnik svih ratova Srbije od 1876. do 1916. U dva srpsko-turska rata od 1876. do 1878. komandovao je Rudničkom brigadom i Veterničkim odredom, jedinicama koje su se istakle u borbama na Javoru, Krevetu, Velikom Šiljegovcu, Đunisu, oko Pirota i u oslobađanju Niša, Vranja i Gnjilana. U srpsko-bugarskom ratu 1885. bio je načelnik Štaba Dunavske divizije, a 1890. postavljen je za pomoćnika načelnika Glavnog generalštaba. Tada je u program obuke starešina uveo rešavanje taktičkih zadataka na Višoj školi Vojne akademije, gde je predavao taktiku i generalštabnu službu. Komanda nad Šumadijskom divizijskom oblašću poverena mu je 1893, ali mu je 1895. oduzeta i 1896. je penzionisan pod sumnjom da sarađuje s Radikalnom strankom. Reaktiviran je 1903. posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića i otad je kao načelnik Glavnog generalštaba i ministar vojske 1904, od 1906. do 1908. i 1912. rukovodio ratnim pripremama. Zahvaljujući njemu, srpska vojska je naoružana brzometnim oružjem i teškom artiljerijom, utvrđena je njena doktrina, povećan je i obučen rezervni starešinski kadar, otvorene su oficirske škole rodova, obučeno je više generacija generalštabnih oficira, izrađeni su ratni planovi i propisani postupci mobilizacije. U Prvom balkanskom ratu je kao načelnik Štaba Vrhovne komande znatno doprineo pobedi srpskih armija u neočekivanom sudaru s turskom vojskom u Kumanovskoj, a zatim u Bitoljskoj bici u oktobru i novembru 1912. U Drugom balkanskom ratu 1913. pravovremeno je rasporedio i pripremio vojsku, predvidevši bugarski napad, što je bilo odlučujuće za trijumf u Bregalničkoj bici. U Prvom svetskom ratu 1914. doprineo je veštim manevrisanjem i grupisanjem glavnine srpskih snaga slamanju nadmoćnih austrougarskih trupa u Cerskoj i Kolubarskoj bici. Rukovodio je povlačenjem srpske vojske 1915, osujetivši nizom manevara nameru nemačke Vrhovne komande da je u sadejstvu s bugarskim i austrougarskim trupama opkoli i uništi, ali su ga prethodno saveznici - pogrešno procenivši situaciju - onemogućili da ofanzivom spreči Bugarsku da stupi u rat na strani Centralnih sila. U toku povlačenja srpske vojske teško je oboleo i upućen je na lečenje u Francusku, gde je umro 1917.
1887. Рођена Жанка Стокић, српска предратна глумица.
Рођена је у Великом Градишту. Отац Богосав је био или лекар или полицијски писар. Њена мајка Јулка је рано остала удовица, па се удала за свештеника Александра Николајевича Санду, који није желео пасторку у својој близини, па се Жанка већ са четрнаест година удала за једног зајечарског абаџију. Међутим, „побегла“ је са позоришном трупом Љубомира Рајачића Чупе, где јој је први задатак био прање веша. Муж је први пут успео да је батинама врати кући, али је други пут младу Жанку узео у заштиту глумац Аца Гавриловић, који је касније постао њена велика љубав.
Већ премијерним појављивањем у улози Терезе у представи „Брачне ноћи“ 1902. године освојила је публику. По распаду трупе са неколицином колега кренула је да обилази војвођанске, славонске и босанске вароши. У Вараждину је 1907. године добила и прву драмску улогу - играла је удовицу у комаду „Нада“. Годину дана касније се удала по други пут и о том браку је говорила да је био из љубави, али да се завршио са болним успоменама.
Жанка је најпре играла у трупама Мике Бакића, Димитрија Нешића и Михаила - Ере Марковића, затим од 1907. у Осјечком казалишту, где ју је запазио и познати хрватски редитељ и театролог Бранко Гавела. Али, прекретница у њеној каријери се десила у августу 1911. године, када је гостовала у Београду. Ту ју је запазио управник Милан Грол. Само месец дана касније примљена је за привременог члана Народног позоришта, а убрзо постаје и његов стални члан. Ту је играла у три Гавелине представе „Фигарова женидба“, „Сирано де Бержерак“ и „Родољупци“, а на сцени Народног позоришта одиграла је и више од стотину малих и великих улога.
Њене запаженије улоге су Тоанета у „Уображеном болеснику“, Дорина у „Тартифу“, Нера у „Подвали“, Стана у „Станоју Главашу“, а посебно оне у Нушићевим делима - Сарка у „Ожалошћеној породици“, Јулишка у „Путу око света“, госпађа Спасић у „Ујежу“, Мица у „Власти“ и Живка у „Госпођи министарки“. Премијери Нушићевиг дела (25. маја 1929. године у режији Витомира Богића) претходио је Жанкин велики јубилеј - четврт века уметничког рада. Остало је записано да је чувена глумица 7. марта, од десет часова пре подне до два по подне, примала честитке у скадарлијској кафани „Два јелена“. Поклони су били необични, па је између осталог, добила обвезнице ратне одштете, џачић са две хиљаде стопараца, кученце у корпи цвећа... Предато јој је и 160.000 динара у готовом новцу, што је са приходом од представе премашило своту од 260.000 динара. Тим новцем је купила кућу на Топчидерском брду. Живела је окружена својим псима Милкицом и Лолицом, канаринцима, а ни болесна није одбила да кумује мечићима у зоо-врту.
Дешавало да Жанка по годину дана не добије нову улогу, али због тога никада није протестовала. Познато је и да је Бранислав Нушић пишући „Госпођу министарку“, мислио баш на ову глумицу. Сама представа је доживела изузетан успех: до 1941. године изведена је више од две стотина пута, а гостовала је на сценама Беча, Прага, Будимпеште, Софије, Варшаве, Кракова и Вилнуса.
Нушићев телеграм
Бранислав Нушић је написао поводом стотог извођења представе „Госпође министарке“: „Драга Жанка, Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас се кризе не може дотаћи, Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка“.
Окупација
Свих тих година, слободно време је најрадије проводила у скадарлијским кафанама, посебно у „Три шешира“, уз Чича Илију Станојевића, Милорада Гавриловића и друге. Са доласком рата њен боемски живот се променио. Жанка је уз остале болести, имала проблем са дијабетесом и набавком инсулина. Зато је током рата учествовала у програмима радио-станица које су биле под немачком управом, у емисији „Шарено поподне“, као и естрадним позориштима „Весељаци“ и „Централи за хумор“, због чега ју је касније комунистичка власт теретила.
Жанка је изведена пред Суд за суђење злочина и преступа против националне части 3. фебруара 1945. године. После дужег већања, осуђена је на осам година губитка националне части. Није имала браниоца, чак ни по службеној дужности. Казна је била и друштвенокористан рад и одређено јој је да чисти улице.
У молби за помиловање, две године касније, навела је да је током рата крила у свом стану Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), породицу Флоре. Нудила је сведоке, а на крају замолила допуштење да се врати уметничком животу да не би живела од туђе милостиње. Министар правосуђа Србије др Душан Братић предложио је да се казна смањи, износећи, између осталог, и да је „оптужена већ годинама безопасна по друштво“. Болесна и очајна, написала је тестамент како жели да буде сахрањена.
Помиловање и смрт
У лето 1947. године посетио је Миливоје Живановић и саопштио да јој је све опроштено. Долази и Бојан Ступица, претходно добивши сагласност Радована Зоговића и Агитропа ЦК да Жанку може да ангажује у новом, Југословенском драмском позоришту. Међутим, та вест ју је „дотукла“ и умрла је три дана касније. Сахрањена је на Топчидерском гробљу. Ковчег натоварен на воловска кола, био је сав у цвећу. Народ је клечао са стране, на тротоарима. По њеној жељи, на гробу је отпевана песма „Ој Мораво“. Споменик јој није подигла ни држава, ни позориште, већ верна служавка (којој је оставила скромно наследство) с натписом: „Својој племенитој газдарици Жанки подижем овај споменик, благодарна Магда.“
Награда
Пола века после Жанкине смрти, у Раброву јој је подигнут споменик (рад вајара Владимира Митровића), а Народно позориште и „Вечерње новости“, на иницијативу Мире Ступице, установили су награду с њеним именом - „Велика Жанка“. Признање се додељује „глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својим ствараличком зрелошћу и богатством глумачког живота“.
Пожаревачки одбор Лиге за заштиту приватне својине и људских права је у октобру 2006. године поднео захтев за рехабилитацију Жанке Стокић, а том захтеву се придружило и Народно позориште из Београда.[3]
Одлуком Окружног суда у Београду Жанка Стокић је рехабилитована 03.03.2009. године. Суд је утврдио да је Жанка Стокић у време почетка Другог светског рата била чланица Народног позоришта у Београду, да није била политички активна и да је изречена казна заснована на политичким и идеолошким разлозима.
1965. Умро је Винстон Черчил, британски политичар и државник.
1815. године, Британски ратни бродови су потопили немачку крстарицу ,,Блихер,,. на којој је погинуло 870 људи.
1924. Некадашња престоница Руског Царства, Петроград, мења име у Лењинград, у част В.И. Лењина, вође Октобарске револиције.
1994. Програмом Драгослава Аврамовића заустављена хиперинфлација у Југославији.
|
