offline
- Eutropije
- Počasni građanin
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 719
|
Pošto sam otvorila ovu temu, red je i da je zatvorim, pogotovo zato što mislim da više neće biti neke rasprave o ovom pitanju. Stoga ću izneti svoje stavove koji naravno ne oslikavaju i ne zaključuju celokupnu diskusiju, ali predstavljaju moje viđenje pitanja koja su se otvorila u ovoj temi.
Dakle:
Odnos istoričara prema istoriji
Istorija nije samo skup događaja iz prošlosti; ona je živa, dinamična disciplina koja se neprestano preispituje i reinterpretira. U njenom središtu nalazi se istoričar – ne samo hroničar, već i tumač, sudija i ponekad čak i kreator narativa. Odnos istoričara prema istoriji je, stoga, složen, višeslojan i prožet napetostima između težnje za objektivnošću i neizbežnosti subjektivnosti, između naučne metode i umetničke senzibilnosti.
Načelo objektivnosti i suočavanje sa subjektivnošću
Klasični, pozitivistički ideal istoriografije težio je ka potpunoj objektivnosti. Istoričar je trebalo da bude neutralan posmatrač, koji pomno prikuplja „činjenice“ i na njima gradi svoje narative, poput naučnika u laboratoriji. Međutim, već u 20. veku, pod uticajem mislilaca kao što su E. H. Kar i Hajden Vajt, postalo je jasno da je takav ideal nedostižan. Sam izbor teme – zašto se baviti jednim, a ne drugim događajem? – podrazumeva vrednosni sud. Selekcija izvora, njihova interpretacija i način na koji se fragmenti prošlog uklapaju u koherentnu priču, neminovno su obojeni istoričarevim ličnim iskustvom, društvenim kontekstom, političkim uverenjima i dominantnim ideologijama epohe u kojoj živi. Istoričar nije prazna ploča; on je produkt svoje vlastite istorije. Stoga, njegov odnos prema prošlosti nije pasivno prikupljanje, već aktivan dijalog.
Istoričar kao tumač i konstruktor
Ova spoznaja transformiše istoričara iz hroničara u tumača. On ne otkriva jednu, unapred datu istinu o prošlosti, već je konstruiše kroz svoj istraživački napor. Poput arheologa, on sakuplja fragmente, ali poput umetnika, mora da ih složi u smislenu celinu. Ova konstrukcija nikada nije konačna. Svaka nova generacija postavlja drugačija pitanja prošlosti, tražeći u njoj odgovore na svoje vlastite izazove. Tako se menja i percepcija istorijskih ličnosti i procesa – ono što je jednom smatrano napretkom, danas se može videti kao kolonijalno nasilje; ono što je nekad bilo marginalno, danas postaje centralno za razumevanje društva. Istoričar je, dakle, i most između prošlosti i sadašnjosti, a njegov rad je neprestani proces redefinisanja tog odnosa.
Etička dimenzija i odgovornost
Upravo zbog te moći da oblikuje naše razumevanje prošlosti (a time i sadašnjosti i budućnosti), odnos istoričara prema istoriji nosi i ogromnu etičku odgovornost. Zloupotreba istorije u političke svrhe, revizionizam koji negira jasno utvrđene činjenice (poput Holokausta) ili podizanje nacionalnih mitova na istinu, sve su to opasnosti koje proizilaze iz nezavisnosti ove discipline. Istoričar mora da balansira između razumevanja konteksta i osude zla, između empatije prema ljudima prošlosti i moralne distance neophodne za kritičku evaluaciju. Njegova savest i posvećenost naučnoj metodologiји (kritici izvora, argumentaciji) glavne su prepreke manipulaciji.
Odnos istoričara prema istoriji najbolje se može opisati kao simbioza naučnika i umetnika. Kao naučnik, istoričar je strogo posvećen rigoroznoj metodologiji, traganju za dokazima i težnji ka što većoj verodostojnosti. Kao umetnik, on poseduje maštu, kapacitet za naraciju i sposobnost da od ogromne količine podataka stvori smislenu i koherentnu celinu. Njegov rad nije puko opisivanje onoga „što se zaista dogodilo“, već nastojanje da se razume kako su ti događaji uticali na ljude koji su ih doživeli i kako ih mi danas možemo razumeti. Istorija, u rukama istoričara, nije mrtva prošlost, već živ instrument za razumevanje ljudskog iskustva u svetlu vremena koje je nestalo, ali čije se odjeke još uvek mogu čuti.
______
U temi su se otvorila još dva pitanja - "Da li istoričar treba da iznosi moralne sudove" i "Da li istoričar treba da bude nacionalno opredeljen"
1. "Da li istoričar treba da iznosi moralne sudove"
Odnos istoričara prema prošlosti uvek je složen i višeslojan. Njegova osnovna obaveza jeste da na osnovu izvora što preciznije predstavi događaje i procese koji su oblikovali ljudske zajednice. Ipak, pitanje da li istoričar treba da iznosi i moralne sudove nad prošlim akterima jedno je od najkontroverznijih u teoriji istorije. Jedni smatraju da istorija mora ostati neutralna, oslobođena etičkih kvalifikacija, dok drugi naglašavaju da ravnodušnost pred zločinima i patnjama ne može biti osobina odgovornog istoričara.
Prvi stav, koji insistira na neutralnosti, ima svoje korene u pozitivističkoj tradiciji 19. veka. Ranke je zahtevao da istoričar prikaže prošlost „kako je zaista bila“, bez unošenja ličnih emocija i vrednosnih sudova. Ideja je da moralna ocena pripada filozofima, teolozima ili sudijama, dok istoričar treba da se zadrži na hladnoj analizi izvora. Takav pristup čuva naučnu distancu i sprečava opasnost anakronizma – ocenjivanja prošlih aktera prema današnjim merilima, što može dovesti do iskrivljavanja istorijske slike.
S druge strane, postoji snažan argument u korist moralne dimenzije istorijskog rada. Kada se proučavaju događaji poput Holokausta, genocida u Ruandi ili zločina na prostoru bivših Jugoslavija, istoričar ne može ostati ravnodušan posmatrač. Neutralno nabrajanje podataka i činjenica u takvim slučajevima može delovati kao relativizacija ili čak opravdavanje zla. Hana Arent je, analizirajući suđenje Ajhmanu, pokazala kako se racionalna analiza i moralna svest mogu spojiti u konceptu „banalnosti zla“. Slično tome, Kristoferr Brauning je u istraživanju nemačkih policijskih jedinica u Poljskoj jasno pokazao ne samo društvene i psihološke mehanizme zločina, već i etičku težinu njihovih dela.
Srpska istoriografija takođe poznaje slične dileme. Ilarion Ruvarac je u 19. veku raskidao sa mitološkim predstavama i time uzburkao javnost, ali je pokazao da istoričar ima moralnu obavezu prema istini, ma koliko ona bila neprijatna. U savremenom kontekstu, istraživači ratnih zločina iz devedesetih godina često se suočavaju sa pritiskom da „ne presuđuju“, ali njihovo ćutanje ili distanciranje moglo bi značiti odustajanje od etičke odgovornosti prema žrtvama i društvu.
Najprihvatljiviji stav danas jeste da istoričar ne treba da se pretvori u moralistu, niti da prošlost svodi na puko suđenje akterima. Ali on ne sme ni da se ponaša kao da moralna pitanja ne postoje. Njegova uloga je da pruži tačan i potpun kontekst, da razjasni razloge, okolnosti i posledice događaja, a time i da stvori okvir u kojem moralna dimenzija postaje jasna. Moralni horizont, dakle, ne mora biti eksplicitna presuda, već rezultat ozbiljne i odgovorne analize.
Ukratko: Istoričar ne bi trebalo da iznosi moralne sudove u obliku presuda, ali ne može ni da se ponaša kao da etička pitanja ne postoje. Njegova odgovornost je da pruži kritički utemeljenu analizu iz koje se vidi i težina moralnih pitanja, ali bez toga da se prošlost svede na „galeriju junaka i zločinaca“.
2. "Da li istoričar treba da bude nacionalno opredeljen"
Dok neki vide u nacionalnoj pripadnosti kĺjuč za razumevanje "nacionalnog bića", drugi u njoj prepoznaju opasnost po naučnu integritet i univerzalno razumevanje ljudske prošlosti. Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan, ali analiza njegovih implikacija otkriva da je nacionalno opredeljenje, kao osnovni princip rada, nespojivo sa kritičkom metodologijom i etičkom odgovornošću istoričara.
Opasnosti nacionalnog opredeljenja: Mitotvorstvo i revizionizam
Glavna opasnost nacionalnog opredeljenja leži u njegovoj sklonosti da redukuje složenost istorije na službeni nacionalni narativ. Istoričar koji počinje sa unapred datom premisom – da je njegov nacionalni kolektiv uvek bio herojski, moralno superioran ili žrtva – nesvesno (ili svesno) će:
1. Selektirati činjenice: Istaknuti događaje i ličnosti koji slave naciju, a zanemariti ili minimizirati mračnije periode, zločine, poraze i unutrašnje konflikte.
2. Demonizovati "drugog": Predstavljati druge narode, susede ili etničke grupe kao zlikovce, agresore ili pretnju, čime se negira njihova istorijska subjektivnost i kompleksnost.
3. Stvarati mitove: Negirati istorijsku kontekstualnost i stvarati mitove o "večnom nacionalnom biću" i "drevnim pravima" koji služe savremenim političkim ciljevima, a ne istini o prošlosti.
Ovakav pristup vodi revizionizmu i instrumentalizaciji istorije. Ona prestaje da bude disciplina koja proučava prošlost radi njenog razumevanja, a postaje oružje za opravdavanje sadašnjih politika, teritorijalnih pretenzija ili društvene podele. Istorija postaje propaganda.
Argumenti za "nacionalno opredeljenje" i njihova kritika
Zagovornici nacionalno usmerene istorije ističu dva glavna argumenta:
1. Argument o jedinstvenom putu: Svaki narod ima jedinstvenu istoriju i "duh" (Volksgeist) koji se može najbolje razumeti "iznutra", od strane onih koji su deo tog kolektiva.
2. Argument o nacionalnom vaspitanju: Istorija treba da neguje nacionalni identitet, ponos i koheziju, posebno kod mladih, što je važno za opstanak nacije.
Ovi argumenti, međutim, imaju kĺjučne mane:
· Empirijska pogrešnost: Nijedan narod nije monolitna, nepromenljiva celina kroz vekove. Njegove granice, kultura i identitet su se stalno menjali. Forsiranje jedinstvenog narativa zanemaruje unutrašnju raznolikost, različite tradicije i glasove manjina unutar istog nacionalnog prostora.
· Naučna neodrživost: Ideja da istoričar mora biti "opredeljen" da bi razumeo suprotna je naučnoj metodologiji, koja teži ka prepoznavanju i kontrolisanju sopstvenih predrasuda, a ne ka njihovom uzdizanju u princip rada.
· Etička sumnjivost: Korišćenje istorije za "odgoj" podrazumeva indoktrinaciju, a ne kritičko obrazovanje. Građanine treba opremiti znanjem i alatima za samostalno razmišljanje, a ne utuviti mu jednu, službenu verziju prošlosti.
Alternativa: Kritički patriotizam i univerzalna metodologija
Odbacivanje nacionalnog opredeljenja ne znači odbacivanje patriotizma ili lične ljubavi prema svom narodu i njegovoj kulturi. Ono znači promenu načina na koji se ta ljubav ispoljava. Umesto slepog opredeljenja, istoričar može (i treba da) zastupa kritički patriotizam.
Kritički patriota je istoričar koji:
· Voli svoju zemlju dovoljno da istražuje i priznaje njene mračne strane. Prava ljubav ne isključuje samokritiku; ona je njen sastavni deo. Priznanje zločina, grešaka i poroka iz prošlosti nije "prljanje rublja", već znak zrelosti nacije i poštovanja prema žrtvama.
· Shvata da je istinska nacionalna čast u ispunjavanju univerzalnih etičkih standarda, a ne u njihovom poricanju kako bi nacija izgledala bolje.
· Proučava nacionalnu istoriju u širem, komparativnom i transnacionalnom kontekstu. Razume svoje mesto ne samo u nacionalnoj, već i u evropskoj i svetskoj istoriji, prepoznajući uzajamne uticaje i sličnosti sa drugim narodima.
Zaključak: Istoričar kao gradanin sveta i svog naroda
Istoričar ne treba da bude "nacionalno opredeljen" u smislu da njegova nacionalna pripadnost determiniše njegove nalaze. Međutim, on može i treba da bude "posvećen" svom narodu – ali na način koji podrazumeva najviši mogući standard istine, integriteta i etike.
Njegova primarna odanost nije trenutnoj političkoj konjukturi ili uskom nacionalnom narativu, već:
1. Odanost metodologiji: strogom poštovanju izvora i činjenica.
2. Odanost etici: davanju glasa onima koji su ga izgubili, pa makar to komplikovalo nacionalnu priču.
3. Odanost humanosti: prepoznavanju da je istorija svih ljudi, sa svim njenim tragičnim i velikim trenucima, deo našeg zajedničkog ljudskog nasleđa.
Istoričar jeste deo svoje nacije, ali njegova uloga nije da slavi naciju, već da je razume – celovito, kritički i pošteno. Samo na taj način njegov rad može da doprinese izgradnji zdrave, moderne i demokratske zajednice koja se suočava sa svojom prošlošću kako bi sagledala bolju budućnost.
________________________________________
Eto tako - raspisala sam se. Neću se više javljati po ovom pitanju. Ako neko od korisnika ima ideju za otvaranje neke druge teme koje se tiču Istorije ili nekih njenih posebnih disciplina, posebno Filozofije istorije - tu sam (dok sam tu)
|
