|
кад 91. поче оно општенародно весеље са певањем и пуцањем, први комшија, који ради у суду на извршном, донесе кући тетејца. службеног. како човека оружје уопште не занима, она га онако у футроли баци на орман. али не лези враже, нађе га његов тада 10тогодишњи син и изнесе напоље да се игра. случај је хтео да се ја враћам из школе, и видим шта се дешава. кажм му дај да видим, и он се зезне и да ми. ја пиштољ за појас и кући. дође он, плаче, кука да му вратим, убиће га отац. ја ни да чујем. дође комшија са посла, и ја га онако питам, као, чуо сам да су им поделили оружје, па да ми покаже. знао је он да ме занима, одмалена сам се мајао с тим, и оде у собу. враћа се бео ко креч, а ја се кезим и вадим пиштољ из појаса. оквир посебно, а у оквиру 5 метака. како откуд, ја му кажем, он пође да умлати дете. рекао сам му, немој, није он крив, него га одведи у село и дај му да опали неки метак (ја сам са 16 година већ био "искусан", био полигон близу села па резерва тамо веЏбала - кило ракије чуда чини  ) епилог - дечко до војске није узео оружје у руке. а ни после војске.
пре пар година, мој ученик донесе дединог тетејца у школу. деда бивши полицајац, угледни грађанин (сад већ покојни, бог да му душу прости). отишли иза школе и сликају се у разним мафија стил позама. нисам имао час, отишо сам иза школе да пушим, и видим. узмем пиштољ, проверим оквир, ок, празан. заденем под јакну и кажем му да ме чека после школе. одвезо сам га кући и испред куће му вратио уз претњу да ће следећи пут бити пријављен. добар је дечко, намучио га живот, хтео да се покаже. прихватио критику и више се није играо. чак је и пиштољ по дединој смрти предао и није га хтео назад.
|
