offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
- 12Ovo se svidja korisnicima: lažni đoko, Uzelac2106, mikrimaus, sasans23, AcaNik, GnaeusDomitiusAhenobarbus, versus, AS, Gargantua, Mercury, miodrag, kraJo
Registruj se da bi pohvalio/la poruku!
Napisano: 07 Jun 2015 23:41
Taj podatak si našao na wikipediji ali baš za njega nema napomene. Vidi ovako. Ja sam prošle godine objavio nekoliko radova o ratnim planovima Srbije i AU 1914. godine. Koristio sam i originalnu austro - ugarsku građu i tamo se nigde ne spominje Plan III kao ratni plan protiv Srbije. Taj plan ima sasvim drugi naziv i deo je većeg plana koji se sastojao iz tri varijante: rat protiv Rusije, rat protiv Srbije i rat protiv Srbije i Rusije istovremeno. U našoj arhivskoj građi nema nikakvog traga o tome da smo dobili informacije o austro - ugarskom planu za napad protiv nas. Naravno postoji mogućnost da takav podatak nije sačuvan. Međutim, problem je u tome što je strategijski razvoj srpske vojske bio potpuno pogrešan u odnosu na strategijski razvoj austro - ugarske vojske. Srbska Vrhovna komanda je očekivala napad u okolini Beograda i kod Smedereva i Rama a ne iz Bosne. U skladu sa tim je i izvršen strategijski razvoj Srpske vojske. Da su Srbi znali za austro - ugarski plan ne bi razvili vojsku kako su je razvili.
Dopuna: 08 Jun 2015 0:13
Evo jedne od verzije teksta. Tekst ima i naučni aparat ali na
žalost ovde one ne mogu da se objave
РАТНИ И ПОЧЕТНИ ОПЕРАЦИЈСКИ ПЛАНОВИ И СТРАТЕГИЈСКИ РАЗВОЈ СРПСКЕ И АУСТРОУГАРСКЕ ВОЈСКЕ
У ЛЕТО 1914. ГОДИНЕ
Апстракт: У раду су разрађени ратни планови и стратегијски развој српске и аустро – угарске војске у лето 1914. године. Посебна пажња је посвећена коалиционим обавезама ових двеју армија као и плановима аустро – угарског командовања за рат на два фронта.
Кључне речи: Први светски рат, Српска војска, Аустро – угарска војска, ратни планови, стратегијски развој, аустро – угарски генералштаб, Конрад фон Хецендорф, Радомир Путник, Молтке млађи, Жофр, Шлифен, Русија, Србија, Аустро – угарска, Немачка, Француска
Део плана народне одбране којим се предвиђа организована употреба оружаних снага једне државе или савеза држава за вођење рата према постављеном ртаном циљу назива се ратни план. Израђује се на основу усвојене ратне доктрине и свих мера које, у оквиру плана народне одбране, предвиђа и спроводи државно руководство. План израђује врховно војно руководство, а одобрава га врховна државна власт. Ратни план обухвата: процену војно – политичке ситуације за сваки конкретни случај; циљ и карактер, снаге и средства за вођење рата, груписање снага, организацију вишег командовања, основне задатке појединих већих делова оружаних снага у оквиру целине и мере за обезбеђење од непријатељевог дејства. Уз ратни план могу се израђивати, као његови саставни делови и ови планови: мобилизације, концентрације, уређења позадине, уређења ратишта у инжињеријском смислу, почетни операцијски планови и други.
Почетни операцијски план је део ратног плана којим се утврђују груписање и задаци оружаних снага за почетне операције и друга борбена дејства. Израђује се у миру у једној или више варијанти на темељу основне идеје ратног плана, процене војно – политичке ситуације у односу на потенцијалне противнике и вероватне савезнике. Садржи: податке о непријатељу (вероватно груписање снага и намере); основну идеју маневра за прве операције: груписање и задатак сопствених снага и одредбе о обезбеђењу, командовању, снабдевању и др. Почетни операцијски се допуњује и мења у складу са развојем ситуације.
Стратегијски развој је основно груписање целокупних оружаних снага или њихових делова на појединим војиштима у приграничним зонама и одсецима, са којих ће у зависности од њихове стратегијске намене, почети операције или у рејонима у дубини територије ради стратегијског дочека непријатеља. Стратегијски развој може бити кордонски, групни по правцима, у маси и комбиновани. Код кордонског распореда се тежи да се подједнако заштите сви делови државне територије уз постојање слабијих резерви. Као начин груписања снага примењиван је у дефанзивном рату и још у време Првог светског рата припадао је прошлости. Групни по правцима је такав распоред у коме се снаге групишу по правцима уз наглашавање тежишта и постојање јаких резерви. Применљив је и за офанзивна и задефанзивна дејства. Стратегијски развој у маси назива се такав развој када се све снаге групишу према једном противнику, а према слабијем, уколико постоји, оставља само застор. У време првог светског рата стратегијски развој је започињао тек неколико дана по проглашењу мобилизације док су само мање снаге одмах по проглашењу мобилизације запоседале граничне положаје у циљу осматрања и спречавања непријатеља да врши насилна извиђања. У савременим условима стратегијски развој дела оружаних снага (првог стратегијског ешалона) врши се још за време мира, а непосредно пред почетак рата допуњују се снагама другог стратегијског ешалона.
Од добро израђног ратног плана и у складу са њим добро припремљеног стратегеијског развоја војске зависи успех на почетку ратних операција а најчешће и сам исход рата. Опште је познато: било је изгубљених ратова и са одличним ратним плановима али није било ни једног добијеног рата чији план био лош. Позната је и изрека коју је Молтке (старији) дао о значају стратегијског развоја: „Погрешке у првобитном развоју војске једва да се могу поправити у току даљег рата.“
С обзиром на толику важност на исход рата, ових основних елемената савременог ратоводства, њихов утицај и на савезничку улогу Српске војске у Великом рату је од огромног значаја.
Ратни и почетни операцијски планови аустро – угарске и српске војске
Aко погледамо политичку ситуацију у којој у лето 1914. године избио рат видимо да је Србија за случај рата са Аустро – угарском, у војничком погледу са формалне стране, стајала потпуно усамљена ако се не рачуна могућност брзог стварања војничког соразума са Црном Гором. Војна конвенција са Грчком од 19. маја 1913. године која је била у важности и 1914. године није се односила и на случај рата са Аустро – угарском. Такву је конвенцију тек требало склопити у времену политичког заплета али до тога није дошло.
Са Русијом најприроднијим савезником Србија није имала ни политичког уговора о савезу, па у складу са тим ни војног споразума за ратну сарадњу две војске. Међутим, обзиром на врло велике изгледе за заједнички рат обе словенске државе против Аустро – угарске независно од написмено склопљених савеза војни српско – руски споразум је био неопходан.
Руски главни генералштаб је при разради својих ратних планова за рат против Аустро – угарске предвиђао и учешће Србије као савезника Русије. Међутим, битно је нагласити да су руски ратни планови предвиђали да се главне операције изводе у Галицији и то у виду брзог наступања руских армија правцем исток – запад, преко Кракова, у Моравску и даље према Шлезији дуж северног подножја Карпата. Циљ је био да се што пре потуче аустро – угарска армија у Галицији и да се затим, поменутим правцем кроз Моравску отвори пут за брзо наступање ка Бечу или Берлину. У складу са овим плановима руски главни генералштаб је, све до балканских ратова, тражио од српске војске да издржи притисак аустро – угарских снага док на главном фронту у Галицији не падне одлука чиме би индиректно било решено питање победника и на споредном српском фронту. Руси су се плашили да због неуспеха српске војске не буду приморани да у току извођења ратних операција мењају свој основни операцијски план и ослабе своју снагу на главном војишту одвајањем снага за пружање помоћи Србији тако што би их евентуално упутили преко Карпата у мађарску низију. Као што видимо, по руском операцијском плану Србија је требала да буде пасиван савезник чији је основни задатак био да издржи евентуалну аустро – угарску офанзиву док руска војска одлучно не потуче аустро – угарске снаге у Галицији.
Од 1908. године представници руске државне управе су почели да воде повремене преговоре са владом Краљевине Србије у смислу заједничких ратних дејстава против Аустро – угарске. Сви ови преговори су остали на нивоу пројеката усаглашених у гланим потезима. Ништа прецизније није било договорено а још мање потписано. Тек од 1912. године под претњом ратног заплета створеног Првим балканским ратом и настојањем француске владе да убеди руско вођство да је од пресудног значаја да Русија брзо потуче подељене аустро – угарске снаге у случају рата двојне монархије истовремено са Русијом и Србијом. Због тога је у Русији новембра 1912. године разрађен нови ратни план којим је било предвиђено да Србија на себе привуче што јаче аустро – угарске снаге али је истовремено предвиђено да се Србији од самог почетка у случају потребе укаже макар посредна помоћ.
У то време, између Русије и Француске, постојала је најпре војна конвенција склопљена још 1892. године за одранбени рат против Немачке, Аустро – угарске и Италије. После ове војне конвенције потписан је 1899. године и политички споразум о савезу Русије са Француском. Од тада се између главних генералштабова ове две државе усаглашавају не само заједнички ратни планови већ и почетни операцијски планови. Од правилне поставе и извршења ових планова зависило је и постизање савезничког успеха у рату против заједничког непријатеља. За време тих преговора, од 1900. па до 1910. године, француски генералштаб је рачунао са Немачком и Италијом као непријатељима а руски генералштаб са Немачком и Аустро – угарском. У плановима насталим у то време доминира дефанзивна концепција код Француза док код Руса дефазива је такође доминантна у рату против Немачке а офанзива према Аустро – угарској. Нарочито је била критична ситуација за савезнике након руског пораза у рату са Јапаном 1904 – 05. године. Уз крупну финансијску помоћ Француске војна моћ Русије је изненађујуће брзо расла. Захаваљујући томе Француска се већ од 1910. године осећа дорасла да прихвати офанзивни ратни план и њен главни генералштаб уноси ову идеју у заједнички ратни план – захтева се да и руска војска што пре предузме офанзиву против Немачке чиме би привезала на себе што јаче немачке контигенте слабећи тако немачку главнину за коју је било познато да ће покушати да муњевитом офанзивом постигне одлучујућу победу на самом почетку ратних дејстава. Руски главни генералштаб се 1910. године обавезао да Русија са 800.000 војника предузме офанзиву против немачке 15. дана по објављивању мобилизације. Већи део руске војске је требало да буде ангажован у одсудној офанзиви против Аустро – угарске. Тек пошто би била постигнута одлучујућа победа над аустро – угарским снагама и главнина руских снага би се окренула против Немаца. У овом смислу преговори између руског и француског главног генералштаба водили су се све до 1913. године када је у августу одржано последње заједничко саветовање. Тада је договорено да обе савезничке државе морају аутоматски приступити мобилизацији, не само у случају да Немачка отпочне мобилизацију, већ и у случају да Немачка предузме било какву својим оружаним снагама против било ког од два севезника па и не мобилисаним јединицама. У овом споразуму савезничких генералштабова из 1913. године (деветим по реду од 1892. године) претпостављало се да ће Немачка својим главним снагама извршити одсудни напад најпре на Француску у складу са јачањем немачких кадровских јединица постигнутим применом закона од фебруара 1913. године. Због овога било је неопходно да обе савезниче армије од самог почетка ратних дејстава започну офанзиву на Немачку са две стране у циљу преузимања иницијативе. Русија се обавезала да 15. дана по оглашавању мобилизације започне офанзиву против немачких снага и то са снагама од 800.000 војника у реону Висле а са правцем наступања ка Берлину. Руски генералштаб је, и поред тога, остао на одлуци да са главнином снага крене у наступање против Аустро – угарске иако је француски министар војни настојао да убеди Русе да се аустро – угарска војска сматра споредним непријатељем. Карактеристична је изјава једног француског генералштабног официра, из пратње француског начелника главног генералштаба, дата септембра 1910. године током 6. састанка представника францусог и руског генералштаба: “Ви не можете замислити, какав ће утисак код нас изазвати вест, да је руска војска прешла у наступање и да се прва енглеска чета искрцала у Калеу.” Треба одмах рећи да је руски ратни план био нереалан јер је било немогуће истовремено имати 15. дана мобилизације 800.000 људи у офанзиви против Немачке и главнином покренути офанзиву против Аустро – угарске.
Француска се 1913. године налазила у неупоредиво бољој стуацији од Русије јер је имала са Великом Британијом склопљену војну конвенцију за заједнички рат против Немачке. Истовремено је Белгија, због опште познате намере немачког вођства да се у будућем рату против Француске погази неутралност ове земље, све више нагињала Фрнацуској и Великој Британији. Чак је и Италија све више нагињала француско – британском споразуму остајући, само на папиру, у Тројном савезу. Француска је тако 1913. године имала на својим границама само Немачку, против које је имала уговорену помоћ британске армије (160.000 војника) као и врло вероватну сарадњу белгијеске војске од 160.000 људи. Уз 1,200.000 Француза савезници су против Немаца могли да ангажују на западном фронту око 1,500.000 људи чиме је била осигурана бројна надмоћ савезника.
За разлику од Француске Русија је 1913. године имала готово идентичну војно политичку ситуацију као и ранијих година. Једино што је имала склопљен споразум са Јапаном пре свега захваљујући утицају Велике Британије. Поред непријатељских држава – Немачке и Аустро – угарске Русија је на својим границама имала још две државе са којима односи нису били сјајни. Биле су то Шведска и Турска. Због тога су Руси морали да предвиде извесне војне снаге и у Финској (према Шведској) и на Кавказу (према Турској). Проблем је био и транспорт јединица из Сибира и других удаљених провинција руске империје. Тако су као стратегијска резерва, руске врховне команде, били предвиђени 7 сибирских и 2 туркменистанска корпуса који су могли да буду употребљени и против Немаца и против Аустро – угара, али су њихови челни ешалони могли да почну да пристижу у реону Варшаве тек 29. до 32. дана мобилизације.
Због свега наведеног Србија је за Русију постала значајан сваезник јер је требала а и могла да од самог почетка рата веже за себе што јаче аустро – угарске снаге и тиме олакша руским снагама, одређеним против Аустро – угарске да што брже и ефикасније потуку снаге двојне монархије ангажоване на источном фронту. Ово би истовремено Русима омогућило да против главног противника Немачке ангажује и јаче снаге од првобитно предвиђених 800.000 војника. Дакле, Србија за Русију више није била само пасивни савезник каквом је третирана у ранијим руским ратним плановима насталим пре оног из новембра 1912. године. У складу са тим Русија је од Србије очекивала не само да са својом армијом у дефанзиви дочека аустро – угарску офанзиву већ и да чим се укаже повољна прилика предузме офанзиву чиме ратна дејства пренела на непријатељску територију. Пошто је српска офанзива требало да олакша руску победу над аустро – угарском армијом након чега би се могле значајно ојачати руске снаге ангажоване против Немачке и Француска је била врло заинтересована за активно и офанзивно ангажовање српских снага а не само пасивно дефанзивно држање.
Док су француски и руски генералштаб од 1892. до 1913. године врло активно радили на стварању заједничког ратног плана постигавши, на крају, велику усаглашеност дотле су њихови непријатељи – Немачка и Аустро – угарска постигли неупоредиво мањи ниво усаглашености њихових ратних планова.
Фелдмаршал лајтнант Конрад фон Хецендорф, дотадашњи командант 8. пешадијске дивизије, одређен је 18. новембра 1906. године за начелника аустро – угарског генералштаба. Конрад је био човек врло високе војничке спреме, финог политичког инститка, енергичан и радан. Одмах по постављењу почиње интезиван рад на јачању заостале аустро – угарске армије и у томе до избијања Првог светског рата постиже значајне резултате. Истовремено је и врло активан и у решавању свих важнијих проблема унутрашње и спољне политике двојне монархије. У овом последњем није му био раван ни један начелник генералштаба било које европске војске од Наполеонових ратова. Сам Конрад наводи: “Целокупна моја делатност у мирно доба као начелника главног генералштаба проткана је сукобима због тога што су моји основни назори о политии и о вођењу ове, стајали у опреи са назорима меродавних лица.” Са великом проницљивошћу он уочава опасности које прете његовој отаџбини и много пре почетка рата, начисто је са тиме да ће Италија изневерити Тројни сваез. Због тога је већ 6. априла 1907. године предложио писменом представком да се са Италијом обрачуна оружјем, користећи се тадашњом војничком слабошћу Русије. Након уништења војне моћи Италије Аустро – угарска би добила одрешене руке на Балкану где је Конрад очекивао главни међународно почитички заплет.
Пошто није успео да добије подршку од меродавних политичких кругова у Бечу, за превентивни рат против Италије, Конрад посвећује сву пажњу Србији која је постала центар велико – српске и југословенске пропаганде усмерене пре свега ка Аустро – угарској. Због тога, од 1908. године он стално инсистира на томе да је неопходно рашчистити са Србијом која милом или силом мора да уђе у сферу аустро – угарских политичких и економских интереса. У противном од Србије Аустро – угарској прети велика опасност. У овом духу, од 1908. до 1914. године, Конрад чак пет пута покреће иницијативу за оружани напад на Србију:
У пролеће 1908. године приликом спремања војничких мера за извршење анексије Босне и Херцеговине.
У зиму 1908/09. године када је држање Србије због анексије Босне и Херцеговине постало непријатељско по Аустро – угарску.
У пролеће 1913. године поводом скадарског питања.
У лето 1913. године поводом рата Србије са Бугарском.
У јесен 1913. године поводом делимичне мобилизације срспске војске и одбијања Арнаута из Јужне Србије.
Конрад је био начисто са тиме да се приближава рат којим ће се одлучити будућност двојне монархије. У тој борби Аустро – угарска је могла поуздано да рачуна на својој страни само на Немачку док ће против ње сигурно бити две словенске државе: Русија и Србија. Са њима као и са Италијом Конрад ће у свим својим ратним плановима рачунати као са сигурним непријатељима. Истовремено, сматрао је да је Русија након пораза у рату са Јапаном (1904 – 05. године) још увек неспособна за активну међународну политику што даје могућност Аустро – угарској да на за себе задовољавајући начин реши ситуацију на Блакану. Конрада је охрабривало и то што је Немачка гарантовала заштиту од Русије а и преузела на себе да убеди Италију на лојално држање према савезицима из Тројног савеза. Са друге стране начелник немачког генералштаба гроф Шлифен је избегавао да са Аустро – угарском склопи детаљан, формалан ратни план бојећи се издаје таквог плана.
Конрадова предвиђања су се у потпуности оставрила током анексионе кризе од јесени 1908. до пролећа 1909. године када је Аустро – угарска, практично неометана од Русије извршила анексију Босне и Херцеговине наневши велики ударац животним интересима српског народа, У кризи која је настала Русија није могла одиграти улогу заинтересоване словенске заштитнице и европске велике силе већ је претрпела озбиљан политички пораз.
У јеку анексионе кризе начелник аустро – угарског генералштаба Конрад фон Хецендорф је први пут ступио у везу са новим начелником немачког генералштаба грофом Молткеом у циљу конкретног споразума за рат који би услед кризе могао избити. Овом приликом се утврђује заједнички ратни план али само у крупним потезима. Сам Конрад наводи: “У широким границама ових погодаба остављено је сваком савезника да води рат по свом нахођњу; о томе нису закључени никакви споразуми. Како ће Немачка водити рат против Француске – то је била ствар Немачке; како ће Аустро – угарска ратовати против Србије то је била ствар Аустро – угарске.” У случају рата Русије и Србије са Аустро – угарском, у коме ће и Француска учествовати на страни Русије, Немачка је рачунала да ће против себе имати и Француску и Русију којима би се скоро сигурно придружила и Велика Британија. Због тога Немачка, својим ратним планом, предвиђа офанзиву главнином својих снага на западу од самог почетка рата а у циљу брзе победе над Француском да би се затим бацила главном снагом против Русије. За то време је аустро – угарска армија имала задатак да на себе привуче главну снагу руске армије да би је спречила да јаче снаге ангажује против Немачке док се ова не обрачуна са Француском. То је била основна идеја за заједнички савезнички рат аустро – немачки против Русије. Што се тиче Србије, двојица савезничких начелника генералштабова, су претпостављали да ће се Русија у почетку држати по страни и да ће се упустити у војну интервенцију јачим снагама тек када се Аустро – угарска упусти у рат са Србијом. У складу са тик Конрад и Молтке су се надали да ће аустро – угарско командовање имати довољно времена и могућности да се најпре баци на Србију надмоћним снагама па пошто ову порази да се након тога окрене против Русије и стигне на време и са довољно снаге да може извршити своју уговорену савезничку улогу – заштиту немачке позадине од руске офанзиве.
На основу утврђеног заједничког ратног плана Хецендорф је у пролеће 1909. године створио посебан ратни план за рат против Србије. Овим ратним планом Хецендорф је намеравао да Србију нападне са две армије од којих је свака требало да има јачину од по 6 пешадијских дивизија. Једна армија је требала да се развије на доњој Дрини од Зворника до ушћа у Саву а друга армија у Срему. Ове две армије су требало да концентрично наступају у северо – западну Србију. Нешто касније Хецендорф је план изменио утолико што је предвидео да употреби у офанзиви преко Дунава VII (Банатски) корпус (од 3 пешадијске дивизије). Тако је коначним ратним планом за рат против Србије било планирано ангажовање 1 до 2 коњичке и 15 пешадијских дивизија.
Када је у зиму 1912 – 13. године поразом Турске на Балкану, за Аустро – угарску створено ново војно – политичко стање изражено у наглом порасту снаге Србије и рне Горе и одбацивању Турске ка обалама Мраморног мора, Конрад у Акадарском питању налази погодан моменат за рушење створеног стања на Балкану ступањем Аустро – угарске у рат против Србије и Црне Горе. Овом приликом аустро – угарска политика поново успева да задобије велики успех потискујући Србију са обала Јадранског мора код Љеша и отимајући Србији и Црној Гори Скадар.
Спремајући се и овом приликом озбиљно за рат Конрад, по други пут, јануара 1913. године ступа у везу са Молткеом и тада коначно углављују оно што су још 1909. године утврдили. Ипак, због знатно веће војне припремљености Русије за рат Конрад захтева од Молткеа јаче гаранције за чвршће садејство немачких снага на источном фронту предвиђених да од самог почетка ратних дејстава оперишу против Русије. Он инсистира да немачке снаге на источном фронту имају најмање 13 пешадијских дивизија и оне треба да од самог почетка рата заједно са аустро – угарским снагама предузму офанзивна дејства и то из источне Пруске ка Сједлецу, правцем којим ће најпре олакшати аустро – угарским снагама у Галицији. Поред тога, Конрад за заштиту позадине конентрисаних снага у Галицији захтева и да посебне немачке снаге наступају у западној Пољској (од Крајцбурга преко Ченстхове). Коначно, инсистира и на томе да се додатно обећаних 5 немачких резервних дивизија што пре дислоцирају из унутрашњости Немачке на источни фронт. Овај споразум, до кога је дошло у зиму 1912/3. године био је последњи споразум између начелника генералштабова аустро – угарске и немачке армије. Према одредбама ова два споразума извршене су и све ратне припреме аустро – угарске и немачке војске и по њима је 1914. године и отпочео рат.
Интересантно је да је Конрад касније писао како је у пролеће 1913. године била последња повољна прилика да Аустро – угарска скине српску и југословенску опасност са дневног реда. У том циљу требало је почетком марта 1913. године запоети упад у Србију, јер су се у то време српске јединице налазиле растурене на широком простору ново ослобођених крајева Старе Србије, Македоније и Арбаније. Влада Русије и овом приликом није желела да уђе у рат па су на њен савет Србија и Црна Гора повукле своје трупе из Скадра и приморја. На тај начин и по цену још једног политичког неуспеха поново је избегнут рат у моменту врло повољном по Аустро – угарску тј спречен је Конрад да искористи “најбољу прилику за рат”.
Конрад 1913. године цени снагу српске војске много више него што је то био случај 1908. године. Због тога у свом новом ратном плану (“Б”) одређује знатно јаче снаге одсудну офанзиву против Србије: три армије са укупно 18 пешадијских и 3 коњичке дивизије. Поред тога било је предвиђено да и 3. корпус (3 пешадијске дивизије) након мобилизације остане око Граца спреман за употребу против Србије. По овом ратном плану било је предвиђено ангажовање 2/5 снага против Србије а 3/5 против Русије. У случају да би Русија одмах ушла у рат био је предвиђен ратни план “Р” по коме је ¾ снага требало да буде употребљено против Русије ¼ снага против Србије. Развој политичких догађаја ће довести до тога да аустро – угарска армија неће ући у рат ни по плану “Б” ни по плану “Р” већ по неком ад хок створеном плану.
Стратегијски развој аустро – угарске војске у лето 1914. године
Као што смо већ навели аустро – угарски генералштаб се од пролећа 1908. године припрема за рат на два фронта – против Србије и против Русије. У том циљу су разрађени ратни план и стратегијски развој који су у својој основи имали: брзу офанзиву против Србије у циљу савлађивања ове а након тога извлачење трупа из Србије и њихово пребацивање према Русији где би до тог момента један део аустро – угарских трупа офанзивно штитио територију двојне монархије. Доласком трупа из Србије кренуло би се одсудну офанзиву и на источном фронту. Из плана се јасно види офанзивно расположење код аустро – угарског вођства што је била последица утицаја тадашње немачке ратне доктрине потврђене у ратовима 1866. и 1870 – 71. године.
У аустро – угарском генералштабу се подразумевало да је против Србије могућ само офанзивни поготово ако би она остала усамљена без директне војне подршке Русије. Вероватна помоћ Србији од стране Црне Горе није битно мењала ствар. Велика бројна надмоћ аустро – угарске војске чинила је офанзиву против Србије и могућом и оправданом. Са друге стране офанзива аустро – угарске армије против Русије је била више ствар жеља него стварних, прорачунатих могућности за Аустро – угарску поготово када се аустро – угарски генералштаб коначно и бесповратно одлучио за ово крајем 1913. године тј када је коначно разрадио стратегијски развој своје војске у Галицији.
Офанзива на два фронта (српском и руском) је била идеја коју је разрађивао аустро – угарски генералштаб у току 6 година пре избијања Великог рата. Питање брзог савлађивања Србије било је питање части Аустро – угарске то, како је често наводио Конрад, захтевап њен престиж. То је била остварљива идеја у случају да Аустро – угарска ратује против усамљене Србије али то није био реалан сценарија. Највише на шта је Аустро – угарска могла да рачуна то је да Русија у почетку буде пасиван посматрач док се не разбистри политичка ситуација и доврши релативно спора мобилизација руске војске. То је давало шансу да Аустро – угарској да концентришући довољно јаке снаге нанесе одсутни пораз српској војсци што би омогућило да се након тога пребаци гро аустро – угарских снага са српског на руски фронт. Ова идеја је била остварљива само док се Русија не опорави и политички и војно од пораза у рату са Јапаном. Управо такво је било стање Русије до времена анексионе кризе 1908. године али после тог времена државна управа Русије, свесна односа снага у Европи и могућих спољно политичких заплета, нагло јача своју војну моћ. Обилно потпомогнута од Француске Русија се ужурбано војнички припрема за надолазеће изазове на међународном плану. Ово руско војно јачање се временски поклапа са брзим јачањем француских оружаних снага као и са, по њих, повољним политичким прегруписавањем великих сила. Велика Британија и Јапан прилазе руско – француском споразуму а и Италија му све више гравитира. Због тога, на састанку немачког и аустро – угарског начелника генералштаба маја 1914. године у Карлсбаду, Молтке изјављује Хецендорфу: “Свако даље чекање смањује наше шансе”.
О снази и распореду српске војске у будућем рату аустро – угарски генералштаб је још 1908. године имао сазнања за два пројекта стратегијског развоја српске војске, од којих је по његовој сличности са стварно извршеним развоју у 1914. години интересантан други пројекат по коме је српска војска требала бити овако распоређена:
7 пешадијских дивизија на простору: Топола – Паланка – Свилајнац; 2 пешадијске дивизије у западној Србији око Ваљева; 2 дивизије јужно од Смедерева; једна дивизија код Ужица и једна дивизија код Зајечара. Конрад је закључио да ће српска војска са главнином бити између Колубаре и Мораве, одакле може стићи са 2 марша на линију Обреновац – Смедерево; са 4 марша на линију Обреновац – Ваљево и са 4 марша на линију Дубравица – Пожаревац – Петровац. За аустро – угарску војску је била велика опасност заједничка офанзива српске и румунске војске у правцу према Будимпешти. Ова, евентуална српска офанзива је требала да буде спречена офанзивом аустро – угарских снага из Босне у западну Србију уз истовремена дефанзивна дејства мањих аустро – угарских снага северно од Саве и Дунава. На основу овако схваћене ситуације аустро – угарски генералштаб је 1913. године имао два плана стратегијског развоја својих снага за рат против Србије и Русије.
Случај “Б – навећи развој снаге” (B maximal Fall)
Тако звани “Б” слућај (Балкански рат) максимални (највећа снага) важио је за рат Аустро – угарске против усамљене Србије и Црне Горе. По том се плану против Србије развијају:
V армија, јачине два корпуса (8. и 13.) у Босни на доњој Дрини.
VI армија, јачине два корпуса (15. и 16.) ојачана једном дивизијом (из 4. корпуса) у Босни са главном снагом на простору Фоча – Вишеград на Дрини и слабијом у Херцеговини и Боки Которској (искључиво против Црне Горе).
II армија, јачине три корпуса (4, 7. и 9.) и три коњичке дивизије од којих је у Срему било 3 ½ пешадијске и једна коњичка и у Банату 3 пешадијске и две коњичке дивизије.
Тако је против Србије била предвиђена употреба 7 корпуса са 18 пешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије, 13 брдских и 5 маршевских бригада, 6 маршевских пукова и 5 ландштурмских брига или 378 батаљона, 116 ¼ ескадрона и 180 батерија. Ове снаге су развијене на Дрини, Сави и Дунаву (330 км ваздушном линијом) обухватно према Србији са севера и и са запада. У резерви, за накнадну употребу према Србији, остао би мобилисани 3. корпус код Граца који би се одатле могао упутити по потреби или на фронт према Србији или на границу ка Италији.
Операцијска идеја за офанзиву аустро – угарских снага против Србије била је:
V армија да наступа преко Дрине у северозападну Србију десним крилом у правцу Ваљева.
II армија својом главном снагом да наступа преко Саве на простору од Митровице до Шапца, садејствујући наступању V армије нападом у десни бок оних делова српске војске, који бране прелаз преко Дрине. Банатски корпус (7.) би вршио демонстрацију на Дунаву од Панчева до Базјаша. Он се могао пребацити и у Срем за офанзиву преко Саве. Управо код примене банатског 7. корпуса се најбоље види повећан респект према српској војски код Конрада јер је по пројекту операција из 1909. године било предвиђено да се овај корпус пребаци преко Дунава код Базјаша и да отуда, праћен јаком коњицом, наступа у дубоку позадину српске војске која би оперисала левом обалом Велике Мораве. Ако би ова употреба била онемогућена корпус би прешао преко Тисе код Сланкамена и ушао у састав сремске групе, за наступање преко Саве.
VI армија остављајући само две бригаде непосредно против Црне Горе (код Невесиња и Боке Которске) требало је са осталим снагама да наступа ка Пљевљима одакле би заходила ка Ужицу. Тиме би најпре обезбеђивала Сарајево од могуће офанзиве српских и црногорских трупа а затим по завршетку овог задатка наступала би у западну Србију ка долини Западне Мораве дејствујући у дубоки јужни бок и позадину српске војске.
Оваквим операцијама Конрад је планирао да заштити Босну и Херцеговину од упада српских и црногорских снага (политички циљ) а да офанзивом својих снага преко доње Дрине онемогући сваку офанзиву српске војске преко Саве и Дунава у Срем и Банат. Тешкоће које је земљиште у западној Србији представљало офанзивним дејствима аустро – угарских снага са Дрине, Конрад је мислио да ће бити лако савладане трупама брдске формације којих је било у VI а делом и у V армији.
Случај “Р” (рат против Русије)
Ако би се у току извршавања развоја “B maximal” Русија уплела у сукоб тада је требало главнину аустро – угарских снага упутити према Русији по плану “Р” (Русија) а против Србије остаје минимум снага (по плану “B minimal”) неопходан за спречавање српске офанзиве у Босну или преко Саве и Дунава.
У овом случају је против Србије требало да остане V армија на доњој Дрини истог састава као у случају “B maximal” и VI армија у Босни на Дрини ослабљена за једну дивизију (из 4. корпуса). На Сави и Дунаву је требало да се, у први мах, појави и део II армије пошто се ове трупе нису могле, одмах и непосредно, транспортовати на руски фронт због слабе развијености стратегијских железница у Угарској. Превожење ових снага (6 пешадијских и једна коњичка дивизија) се планирало тако да се најпре изврши искрцавање на Сави и Дунаву а затим када се заврши транспортовање трупа које су од самог почетка транспортоване директно против Русије (тзв А степен) превезле би се и ове трупе из II армије као Б степен. Тако би, у овом случају против Србије била употребљена ¼ а против Русије ¾ аустро – угарских снага. Међутим, треба напоменути да је аустро – угарски генералштаб рачунао и са арнаутском побуном у српској позадини због чега је у арнаутске крајеве послат аустро – угарски мајор Спаић у циљу организовање ове побуне.
Операцијски план аустро – угарског главног генералштаба против Русије (случај “Р”) предвиђао је офанзиву јаким левим крилом са реке Сане у простор између река Висле и Буга са циљем да се потуку, на том простору, развијене руске снаге након чега би се кренуло у наступање групом армија (II и III армија) на десном крилу правцем ка Владимир Волинск – Дубно, уз јаче садејство левокрилне групе (IV армија). На тај начин би се најпре ушло у Пољску, на десну обалу Висле, у правцу Лублина и даље ка Сједлецу, тј у правцу ка коме су требале да наступају и немачке снаге из Источне Пруске а у складу са постигнутим споразумом два генералштаба.
Генерал Конрад је чврсто решио да покрене офанзивне операције против Русије било да се од почетка развој аустро – угарских снага врши по случају “Р максимални” било да се са развојем најпре врши по случају “Р минимални” тј да рат са Русијом започне у време када је II армија већ била ангажована у операцијама против Србије. Интересантни су разлози које је Конрад навео у циљу правдања таквог решења: “Офанзиван рад аустро – угарске војске ма и не потпуно сасређене (тј ослабљене II армијом на српском фронту – напомена аутора) био је једино умесан, ако се није хтело: 1.) да се надмоћној руској снази пасивним држањем створи време и могућност, да обухвати аустро – угарску војску и причини јој Седан или Мукден; 2.) или да се пасивно посматра како Руси туку немачку војску у Источној Пруској и тако тамо отварају себи пут за Берлин, питање је како тада изгледала несретна Немачка после Марне; 3.) или да се чека да Руси сједињеном снагом и свом жестином продру у Мађарску, пруже руку Србији и тиме привуку и Румунију на своју страну; 4.) или да се пасивно сачека да Руси продру преко руске Пољске и Шлезије ка срцу Аустро – угарске, потиснувши у страну аустро – угарску војску у Галицији; 5.) офанзиву, што јачим снагама, аустро – угарске војске захтевала је и Немачка у циљу везивања што јачих руских снага у правцу југа ради одвлачења ове од надирања на Берлин.” Међутим, како Конрад наводи, офанзива против Руса свим расположивим снагама није реализована јер су и аустро – угарска и немачка спољна политика погрешно процениле могућност избијања општег светског рата. По Конраду, да се Немачка два дана раније одлучила за рат (29. уместо 31. јула) развој аустро – угарске војске би одмах био вршен по случају “Р максимални”. Међутим, сам Конрад на другом месту у својим мемоарима наводи како је 3. августа 1914. године уверавао Молткеа да се транспортовање “Б” степена врши према Србији по већ раније израђеном плану, којим се неће пореметити развој против Русије. Дакле, тврди супротно од претходно наведеног. Конрад се жали и на кобан утицај аустро – угарске спољне политике која је утицала да се против Србије на Сави оставе јаче снаге него што је то Конрад раније био одлучио. Због тога су на српском фронту коначно и остављене две пешадијске дивизије више од снага предвиђених планом “Б минимал” (29. и 40. пешадијска дивизија са 109. ландштурмском пешадисјом бригадом).
О аустро – угарском раном плану и стратегијском развоју аустро – угарске војске за рат 1914. године као закључак можемо да кажемо следеће.
Припремљен је ратни пла за рат на два фронта – против Русије и Србије (са Црном Гором) слично као у Немачкој за рат против Француске и Русије.
Овим планом је било предвиђено да се најпре Србија савлада (са њом и Црна Гора) па да се потом што јаче снаге концентришу према Русији.
У том циљу разрађену су две варијанте стратегијског развоја против Србије “Б максимални” и “Б минимални” и то из чисто политичких разлога.
Против Русије израђен је план развоја “Р максимални”. Израђени план развоја “Р минимални” је имао само привремени значај тј важио је само док се II армија не прбаци са српског фронта.
За прелаз из једне у другу варијанту развоја, у циљу омогућавања руписања што јачих снага против Русије, веровало се да ће политика створити потребно време. Због овога се ратни план знатно искомпликовао што је ишло на штету његовог извршења.
У овом погледу је, као што смо већ навели, аустро – угарски ратни план био сличан немачком ратном плану, за операције на западном фронту, израђеним под руководством Молткеа. Немачки ратни план је такође био компликован. Најпре је вршен развој VI и VII армије у Алзасу и Лорену да би тек након окончања првих операција на том правцу било предвиђено пребацивање снага са тог споредног јужног крила на одлучјујуће северно крило које је по Шлифену од самог почетка развоја требало да буде крајње надмоћно са 7/8 целокупних снага.
Догађаји су показали да овако сложени планови, сами по себи, када су у операцијама дошла до изражаја још и непријатељска противдејства, постаји неизводиви. На тај начин долази и до поремећаја и у реализацији почетних операцијских планова и стратегијског развоја војске. Све ово доводи до неуспеха у првим операцијама и самим тим до пораза јер због погрешног стратегијског развоја војске настају тешкоће које се тешко могу исправити у току самог извођења борбених дејстава. Често се дешава да почетни стратегијски развој сукобљених армија директно одређује и сам исход рата.
Због свега овога аустро – угарски главни генералштаб, ако је већ толико високо ценио способности и борбене квалитете српске војске па је против ње на почетку рата развио готово 2/5 своје војске, никако није смео да покреће своју офанзиву против Руса не сачекавши долазак своје II армије (101 батаљон, 25 ескадрона, 45 батерија) са српског фронта. Била је то грешка од стратегијског значаја коју није било могуће поправити току целог рата. Обухватно развијање, на широком фронту, три армије против Србије, раздвојених при том високим планинским тереном Босне (између V и VI армиј) и великим рекама (између V и II армије) уместо да се све снаге групишу у једној или највише две добро повезане масе била је врло рискантна ствар. Против оваквог развијања V и II армије водила се у Бечу чак и јавна кампања. Генерал Алфред Краус, у то време командант бечке Ратне академије јавно је 1912. године у свом делу “1805 Feldzug von Ulm” критиковао управо тај пројекат стратегијског развоја, са два фронта према Мачви. У књизи је приложио и скицу граничног фронта северо – западне Србије обрнутог за 1800 степени (Сава је тако била јужна а не северна граница) са распоредом II и V армије на скици означених као корпуси.
Ни ова критика није имала утицаја на Конрада. Oн је поступио по предвиђеним ратним плановима и доживео поразе и на српском и на руском фронту.
Стратегијски развој српске војске у лето 1914. године
За рат са Аустро – угарском српски генералштаб је 1908. године израдио ратни план и пројекат стратегијског развоја. У очекивању офанзиве аустро – угарске војске српски генералштаб је главнину (I и II армија) у јачини 6 пешадијских дивизија развио на простору: Лазаревац – Колубара – Паланка – Рача – Велика Морава. Истовремено III армија је развијена код Ваљева са предњим деловима на Дрини (Лозница, Љешница) и Сави (Шабац, Обреновац) за одбрану речних прелаза и стварање времена главнини. За заштиту границе на Дунаву и за одбрану Београда предвиђена је једна дивизија код Београда. За осматрање и одбрану смедеревског прелаза предвиђена је ојачана Коњичка дивизија. За поседање одсека Дубравица – Велико Градиште била је такође предвиђена једна ојачана дивизија. Код Ужица је развијена Шумадијска дивизија II позива са нешто трупа I и III позива са специјалним задатком (наступање у Босну у садејству са црногорском восјком и заштита прваца Сарајево – Ужице).
Овако развијена српска војска требало је углавном да изврши стратегијски дочек и сачека да се рашчисти ситуација око места главног прелаза непријатељских снага преко граничних река (Дрина, Сава, Дунав). Тек кад постане јасно где је тежиште непријатељског напада требало су српске снаге да крену у контраофанзиву или да поступе према ситуацији. У том циљу развој 6 пешадијских дивизија на централном простору Србије, између Колубаре (Лазаревца) и Мораве (Свилајнца) задовољавао је услове такве операције и то углавном према северном граничном одсеку: Обреновац – Смедерево према којем су I и II армија биле непосредно фронтом постављене и могле су тамо стићи за два дана марша, тј трећег дана од константованог прелаза знатних непријатељских снага преко Саве и Дунава на одсеку Обреновац – Смедерево. Главнина српских снага је могла прећи у напад у близини Саве и Дунава са повољним изгледом да бије битку са непријатељем који није имао довољно времена да се учврсти у Србији имајући уз то велике реке за леђима.
Обзиром на географско стратегијске прилике било је мало вероватно да би непријатељ главним снагама напао источно од Велике Мораве. Ако би ипак напао на том простору, српска главнина је могла пристићи у сусрет непријатељу после 3 до 4 дана марша, на линији Пожаревац – Велико Градиште. Централни распоред српске главнине је био најудаљенији у односу на северо – западну Србију тј простор омеђен Колубаром, Савом и Дрином. За концентрисање српске главнине (зачеље са Велике Мораве) на линију Дрине и Саве, тј сусрет са непријатељским снагама на самим речним прилазима, а што је било најцелисходније, било је потребно време од 6 до 7 дана. Ово је омогућавало непријатељу, да при добром и планском извођењу напада преко Дрине и Саве, продре готово до Колубаре. Код енергично извођених операција аустро – угарских снага српска војска би у северозападној Србији била изложена почесном тучењу. Аустро – угари су имали могућност да најпре разбију две дивизије III српске армије а затим од трећег до петог дана од наређеног покрета српске главнине из Шумадије ка Дрини и Сави да се тамо сусретну до тада већ потиснута слаба III српска армија (2 дивизије) и придошла II српска армија (3 дивизије) ојачане Коњичком дивизијом са аустро – угарском главнином (око десетак дивизија). Српска I армија је могла стићи тек за два или дана што је давало могућност да за то време одсудно потуче II и III српску армију. Тек преласком I српске армије на леву обалу Колубаре у Тамнаву или у Подгорину стварао се повољан однос снага за одсудну одбрану у северозападној Србији.
До доласка I српске армије енергично вођене аустро – угарске снаге су имале изгледе на успех у сесверозападној Србији. Могле су најпре, као што смо већ навели да најпре туку усамљену српску III армију а потом и делове или целу II армију. Имале су времена да продором правцем Ваљево – Уб и поседањем простора у кључу Дрина – Сава створе плацдармза даље наступање преко Колубаре у Шумадију.
Према томе, стратегијски развој српске восјке како је од стране српског генералшатба предвиђен по плану из 1908. године задоваљао је услове одбране од аустро – угарске офанзиве са севера у Шумадију док са одсутном одбраном у северо – западној Србији (Мачва – Јадар – Подгорина) овај стратегијски развој није рачунао.
Како се стратегијски развој саставља, нарочито за дефанзивни рат, какав је Србији предстојао од 1908. године са Аустро – угарском, поглавито на подацима о концентрацији непријатељских снага и о њиховом стратегијском развоју, то српски страегијси развој из 1914. године покатује да српски генералштаб није имао ни приближно тачне податке о пројекту стратегијских развоја аустро – угарске војске у периоду 1908. до 1914. године иначе се не би развијала главнина снага (8 пешадијских и Коњичка дивизија) тако далеко од просторије (северозападна Србија) која је била главни циљ прве фазе непријатељског напада (V и II аустро – угарска армија). Тиме се и оправдава Конрадова идеја да је самим развојем II аустро – угарске армије у Срему и Банату доста учињено за успех наступања V аустро – угарске армије.
Аустро – угарски генрал у свом делу “Узроци наше пораза” износи да је план аустро – угарске офанзиве са раздвојеним трупама из Босне и Срема био устаљен још пре 1907. године и да се тај план отворено износио у Бечу чак и по кафанама. Сам Краус је, као што смо већ навели, у својој књизи из 1912. године отворено и изнео и критиковао. По свему судећи у Бечу се нису много трудили да свој ратни план држе у тајности када се овако са његовим идејама поступало. Па пак, српски генералштаб очигледно о њему ништа није знао када је 1914. године развио војску онако како смо навели. Ова околност, у сваком случају, не иде у прилог тадашњој обавештајној служби српског генералштаба.
Као што видимо, српска војска је у лето 1914. године била постављена у положај стратегијске одбране јер је била остављена без ичије непосредне помоћи и у два рата истрошеним техничким средствима. Постојала је опсаност да се Аустро – угарска окрене на њу главнином своје војне снаге и тиме у почетку операција постигне знатну бројну надмоћност. То је приморавало српско командовање на максималну опрезност и у складу са тим на дефанзивно држање у почетку ратних дејстава.
Резиме
У аустро – угарском генералштабу се подразумевало да је против Србије могућ само офанзивни поготово ако би она остала усамљена без директне војне подршке Русије. Вероватна помоћ Србији од стране Црне Горе није битно мењала ствар. Велика бројна надмоћ аустро – угарске војске чинила је офанзиву против Србије и могућом и оправданом. Са друге стране офанзива аустро – угарске армије против Русије је била више ствар жеља него стварних, прорачунатих могућности за Аустро – угарску поготово када се аустро – угарски генералштаб коначно и бесповратно одлучио за ово крајем 1913. године тј када је коначно разрадио стратегијски развој своје војске у Галицији. Аустро – угарска је припремила ратни план за рат на два фронта – против Русије и Србије (са Црном Гором) слично као у Немачкој за рат против Француске и Русије. Овим планом је било предвиђено да се најпре Србија савлада (са њом и Црна Гора) па да се потом што јаче снаге концентришу према Русији. У том циљу разрађену су две варијанте стратегијског развоја против Србије “Б максимални” и “Б минимални” и то из чисто политичких разлога. Против Русије израђен је план развоја “Р максимални”. Израђени план развоја “Р минимални” је имао само привремени значај тј важио је само док се II армија не прбаци са српског фронта. За прелаз из једне у другу варијанту развоја, у циљу омогућавања руписања што јачих снага против Русије, веровало се да ће политика створити потребно време. Због овога се ратни план знатно искомпликовао што је ишло на штету његовог извршења.
За рат са Аустро – угарском српски генералштаб је 1908. године израдио ратни план и пројекат стратегијског развоја. У очекивању офанзиве аустро – угарске војске српски генералштаб је главнину (I и II армија) у јачини 6 пешадијских дивизија развио на простору: Лазаревац – Колубара – Паланка – Рача – Велика Морава. Истовремено III армија је развијена код Ваљева са предњим деловима на Дрини (Лозница, Љешница) и Сави (Шабац, Обреновац) за одбрану речних прелаза и стварање времена главнини. За заштиту границе на Дунаву и за одбрану Београда предвиђена је једна дивизија код Београда. За осматрање и одбрану смедеревског прелаза предвиђена је ојачана Коњичка дивизија. За поседање одсека Дубравица – Велико Градиште била је такође предвиђена једна ојачана дивизија. Код Ужица је развијена Шумадијска дивизија II позива са нешто трупа I и III позива са специјалним задатком (наступање у Босну у садејству са црногорском восјком и заштита прваца Сарајево – Ужице).
Објављена грађа
Österreich – Ungarns letzer Krieg Band I, Wien 1930.
Der Weltkrieg 1914 – 1918, 1. Bd. Die Grenzschlachten im Westen, Berlin 1925
Литература
Валентинов Н., „Военные соглашения России с иностранными государствами до войны“, Военно – историческiй сборникъ Вып. 2, Москва 1926, 94 – 128.
Kraus Аlfred, 1805 Feldzug von Ulm, Wien 1912.
Краус Алфред, Узроци нашег пораза, Београд 1938.
Ludendorff E., Meine Kriegserrinerungen, München 1919.
Максимовић В., Велики рат 1914. год. на Српскоме фронту – Битка на Церу (рукопис).
Tomac Petar, Prvi svetski rat 1914 - 1918, Beograd 1973.
Hecendorf fon Conrad, Aus meiner Dienstzeit I, Wien 1921.
Hecendorf fon Conrad, Aus meiner Dienstzeit III, Wien 1923.
Hecendorf fon Conrad, Aus meiner Dienstzeit IV, Wien 1924.
Hecendorf fon Conrad, Aus meiner Dienstzeit VI, Wien 1925.
Hindenburg von, Aus meinem Leben, Leipzig 1920, 12
|
