offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25684
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Можда сам ово негде већ објавио, али није згорег да се понови:
ИЗА КУЛИСА ПИРОВЕ ПОБЕДЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ
Или: како се историја понавља...
Агенције су данас јавиле да је ухапшен аустријски пуковник који је деценијама шпијунирао за Русе. Ништа ново. У данима када прослављамо (неко је обележава, а неко прославља) стогодишњицу победе у Великом рату, подсетимо се обавештајног подвига који је одредио почетни ток рата, а Србију свакако спасао истребљења. Зашто је та прича прећуткивана у јавности, прилично лако је објаснити. Овај податак први је обелоданио чувени француски ''Дејзем биро'', тј. Други биро задужен за контраобавештајни рад, па је онда и код нас, тридесетих година, објављена скромна књигица под насловом (ако ме сећање добро служи) ''Обавештајци Великог рата''. Све дотле сви су имали разлога да ћуте – Французи да не би Русима предали примат у сламању кичме Немачке и њених савезника ( Русија у том облику више није постојала), а војска Краљевине Југославије морала је о томе да мудро ћути што због својих колега приспелих из ка-унд-ка редова, а и да се не би олако срозао победнички ореол због тога што је значајан део историје у тренутку зависио од једног јединог човека (што није први пут – сетимо се само Рихардa Зоргеа). Најлакше је на тај начин разумети зашто су обавештајци заиста људи без права на славу. У буквалном смислу речи.
Историја каже следеће, ни по бабу ни по стричевима:
Немачки генералштаб имао је спремне планове за случај рата са било којом земљом и када би (метафорично) пробудили кајзера и рекли – ''напала нас је Србија'', он би рекао – ''Узмите план број три'' и окренуо се на другу страну. Метафорично, рекох. Такве планове имала је , упарене са Немачком, и Аустроугарска. Начелник њене контраобавештајне службе био је пуковник Алфред фон Редл. Њега је заврбовала руска обавештајна служба (наравно , за врло пристојну цену), па је тако и план бр. 3 стигао у руке Руса...а затим и Радомира Путника који је, још као пуковник, највише допринео постављању темеља и развоју наше службе. Наравно да је та трансакција чувана као најстрожа тајна...али! Аустријанци су увидели да тајне ''цуре'' ( лако проверивим, занатским методама) и почели систематски да прате све – укључујући и свог шефа. Он је ''пао'' на ситници, како то обично код обавештајаца бива: узимајући уплатницу са једне приградске поште у близини Беча, у таксију је заборавио корице џепног ножића којим је, нестрпљиво, отворио коверат да види колико су његови послодавци проценили његов најновији прилог. . Онима који су га рутински пратили то је било довољно...Као што је и њему био довољан један метак који су му у хотелској соби, заједно с пиштољем , оставили. Пре тога су позвали надлежне у Централи, сачекали да се увере да то опет није нека подметачина или замка (или можда неки коцкарски дуг), и онда тек ушли у хотелску собу свога шефа. Шта је урадила аустроугарска држава? У стилу ''не покажи да си забрљао'' он није постхумно процесуиран, већ је његова сахрана изведена као фарса (''у кругу породице, по жељи почившега'') , но то је већ питање времена и и стила које оно носи...
Шта се после тога догодило? У време када се мобилизација мерила недељама, па и месецима, времена за генералне измене плана више није било, а није било ни извесно да је баш тај фамозни план бр. 3 отишао у руке Руса...и да ли је стигао до Срба. Невероватно је да је рутина завладала и код Аустроугара (или је још нека ''кртица'' одрадила свој део посла) и ствар је слегла. Тако се догодило да мала Србија у првој ратној години , десеткована тифусом, осакаћена, с мало оружја, економски девастирана (није имао ко да ради на пољима), успе да одбије не један, већ три масивна напада и то на правцима за које се, годинама, ни у сну у својим штабним играма Србија није припремала. Класична војна теорија полазила је увек од тога да ће напад уследити из Војводине са северне стране, односно на наш главни град. Како већ написах, после рата Краљевина је мудро прећуткивала да је од Руса добила те планове и да је мала Србија само захваљујући добром избору савезника (и њиховом обавештајном раду!) успела да направи подвиг у првој ратној години. Аустроугарска више није постојала, као ни Русија која је том подвигу кумовала (а Стаљин није имао разлог да велича успехе ''Охране''). Струка, међутим, није ћутала о Редлу и он је послужио као уџбенички пример двоструког шпијуна (као што се може видети из данашње вести, прилично уходан). Чак и данас, век после победе у рату у коме је први пут жива сила (еуфемични назив за људе на бојишту) названа сурово и тачно – топовско месо, мудро се ћути. Зашто, бар ових дана, нико не спомене човека који је пресудно утицао на прву годину Великог рата? Видели смо у Паризу. Поражених у том облику више нема, а мода да се једни другима извињавају има своју цену.
ПС
Ни уметност није ћутала када је реч о Редлу. Написано је више књига, а снимљено и неколико филмова, од којих је филм који је режирао Иштван Сабо био чак и кандидат за престижну награду оскар.
Да ова моја белешка није плод литерарне маште, могу се уверити чак и осредњи познаваоци претрага по свезнајућем Гуглу. Укуцајте само Алфред фон Редл и поред странице, почеће да вам се отварају и очи...
|
