offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25986
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 02 Feb 2022 9:36
ssekir75 ::чика сиријусе, не треба ли ова тема да иде у историју? ово су ипак догађаји од пре 30 година...
Напротив. Изузетно су актуелни, можда још више него када су се догодили и развијају се на добробит Русије и православног словенства. Руси умеју да извуку поуке из сваког догађаја (Чеченија, Ингушетија, Грузија...). Само још нама остаје да научимо да мислимо унапред.
Dopuna: 03 Feb 2022 11:14
Каква је била позиција СФРЈ (СРЈ) према догађајима у СССР (Русији)?
Хајде мало да кренемо кроз комплете новинских издања тих година. Ни по бабу, ни по стричевима. Све је тада записано и сада се само може тумачити различито, али се не може променити нити игнорисати. Најкраће речено - догодило се.
Покушаћу, колико год је могуће, да не активирам жаришта дневне политике. Ово о чему је реч јесте историја, али савремена - дакле, још увек те приче нису затворене, а последице окончане.
Једна од карактеристика перестројке био је и ''прелазак на ново размишљање'' у спољној политици СССР. Горбачов је, надам се да се неки тога сећају, посетио Југославију и то је била прилично обимна, необично дуга посета за дипломатске појмове - од 14. до 18. марта 1988. године. Она је поставила нове правце у нашим односима. Последњег дана посете, 18. марта у Дубровнику је потписана нова совјетско-југословенска делкарација која се, међутим, односила само на односе КПСС и СКЈ. Поред тога, Горбачов је говорећи у нашој скупштини изјавио: „Добри односи између наших земаља су нарушени кривицом совјетског руководства“ (!). Тако је први пут шеф СССР-а отворено признао кривицу Совјетског Савеза за совјетско-југословенски сукоб 1948-1949. Поред тога, током своје посете, Горбачов се састао на вечери са српским лидером Слободаном Милошевићем. Започети распад Југославије није дозволио југословенској страни да у потпуности искористи плодове Дубровачке декларације јер 22. јануара 1990. године Савез комуниста Југославије (као једно од малобројних везивних тела целе земље) је фактички престао да постоји. У Југославији је заправо фактички већ постојао дуалитет власти, без обзира што није био формалног карактера. У Хрватској је на изборима 1990. године победила ХДЗ, предвођена формалним дисидентом Фрањом Туђманом (на чију биографију не бих овде трошио речи). Он је започео припреме за извлачење Хрватске из Југославије.Туђман се супротставио савезној власти која је, највише, била оличена у утицају и моћи српског руководства. Године 1991. српске власти (читај СМ и све утицајнија група генерала која је касније формирала и тзв. ''генералску партију'' ) године покушале да придобију подршку СССР-а како би очувале целовитост своје државе. Насилно гушење демонстрација у Виљнусу у јануару 1991. довело је до тога да српски политичари и ЈНА виде Горбачова скоро као свог истомишљеника и савезника. У Београду је постојало погрешно мишљење да ће опозиција у СССР-у ускоро бити угушена и да би Михаил Горбачов могао помоћи српској елити да задржи власт у Југославији. Убрзо је уследио такав апел за совјетску помоћ. Деветог марта 1991. демонстрације опозиције су угушене у Београду, а Милошевић и његово окружење морали су да обећају демократске реформе. Огромна грешка коју је српско руководство учинило отварањем Пандорине кутије национализма (и шовинизма), нерешених и отворених питања, чачкањем рана из прошлости, итд, није могла да прође неприметно јер је Запад једва чекао такву прилику да и он, преко својих експонената, започне деобни биланс (овај пут пре свега по својој рачуници коју је одавно припремио). Борислав Јовић је 13. марта 1991. пристао на хитну посету генерала Вељка Кадијевића Москви како би сазнао да ли ће СССР заштитити Југославију „од могућег мешања Запада ако Београд употреби војну силу да би испунио наређења Председништва СФРЈ“. До посете је дошло, али су совјетски генерали избегли обећања војне помоћи. И они су већ имали своје стратешке планове које волунтаристичко политичко руководство наше земље (при том измешано по кључу у свим важним органима) није могло, ни умело да види и разуме. После пораза Југословенске народне армије у Словенији, југословенску делегацију на челу са Антом Марковићем примио је Михаил Горбачов другог августа 1991. године. Августовски састанак ГКЧП (Госуда́рственный комите́т по чрезвыча́йному положе́нию ) јасно је дефинисао сукоб Милошевића и Туђмана. Слободан Милошевић је подржао закључке те седнице, док су их Туђман и хрватска влада осудили. У будућности су се Милошевић и његово окружење и даље фокусирали на Михаила Горбачова, а хрватске власти на Бориса Јељцина и власти РСФСР. Пошто је након забране КПСС у августу 1991. године Горбачов заправо изгубио стварну власт (та забрана је озваничена и уставним амандманом), и последњем лаику је било јасно да је југословенска влада (зна се на шта се мисли и на кога) играла на погрешну карту, ва банк, практично. Сви њени аргументи су проглашени унитаристичким и хегемонистичким па је повратак на уставне аргументе и историјска питања био је на тај начин блокиран. Наше руководство је видело само једну опцију, романтичарски се заносећи у идеје интернационализма и сањајући совјетску моћ - за коју знамо како је изгледала тих година. Ипак, Горбачов је и даље са свог формално водећег места покушао да помири хрватску владу и југословенске власти. Горбачов је шестог октобра 1991. године послао поруке руководству Југославије и Хрватске у којима их позива да обуставе непријатељства, но то је био глас ''вапијућег у пустињи''. Нешто касније, 15. октобра 1991. Милошевић и Туђман су се састали у Москви у присуству Горбачова. Милошевић је још увек рачунао на снагу СССР и ауторитет Горбачова. Туђман је био далеко практичнији јер се на очи наше и светске јавности одавно определио за делотворније и агилније савезнике. Дан касније, 16. октобра исте године и Борис Јељцин је одвојено примио Милошевића и Туђмана. Резултат знамо: рат у Хрватској је настављен. Месец и по дана касније, осмог децембра 1991. СССР је престао да постоји. То је био уједно и формални крај односа две државе у нестајању. Србија је остала на ветрометини, окрећући се око себе и гледајући како јој се измиче једна по једна опција, па је у складу с тим дипломатско-историјским дилетантизмом, наставила да вуче трапаве и све трапавије потезе у спољној политици, укључујући и своје виђење немира у Русији.
То су оквирне слике генезе наших односа. При том не улазим у односе који су почели да се развијају доласком Путина. То је посебна прича и директно задире у садашњу, дневну политику па је зато нећу ни отварати.
Остало је, како се то обично каже, историја.
|
