offline
- dragoljub11987
- Legendarni građanin
- Pridružio: 22 Jul 2018
- Poruke: 3770
|
yrraf ::Oduvek imam osećaj da su i SSSR i druga Jugoslavija propali ponajviše iz jednog razloga, to su bile isključivo partijske države. Naprosto na vlast su došli bahati kreteni koji su umislili da istorija počinje od njih, rasturili su potpuno temelje sopstvene države i na ruševinama gradili partijsko s**nje koje je na okupu držala samo patetična partijska demagogija. I nije problem u komunizmu kao takvom (eno ga i u Kini i na Kubi) nego u tolikom zaslepljenošću željom da se održi vlast partije da je bukvalno sve u državi zavisilo od iste. Onog momenta kad je partija pukla, pukla je i država. Nije građen patriotizam i osećaj pripadnosti državi. Nema korena, nema istorije pre revolucije, nema one osnovne niti koja čini neku državu ili narod. Čak naprotiv, oni konstantno zatiru sve što im prethodi, podstiču međunacionalne razmirice, jačaju male lokalne nacionalizme ne bi li gušili dominantni nacionalni narativ koji je i stvorio državu koju su preuzeli a sve sa ciljem da partija postane jedini garant opstanka države, jer bez iste vatra novih i novih nacionalizama koje potpiruju bi buklnula i progutala sve. Gde bi danas bile jedna Nemačka, Italija, Španija da su imali na vlasti morone koji 70 godina pljuju bazični narativ koji je stvorio te države, jačaju regionalne podele i dižu na nivo nacionalnih a kao alternativu nude bledi ideološki narativ koji na svakom ćošku negira sopstvene postulate?
Ima i Kina komunističku partiju, ali ista nije porušila ono što su carske dinastije gradile hiljadama godina, nego se na to nadovezala, nije napravila federaciju Ujgurske, Tibetanske i Han republike i pričala svima kako ih je Han hegemonizam tlačio dok oni nisu došli na vlast. To je ta ekstremno važna razlika. Mi i Rusi smo sa druge strane imali gomilu gamadi koji bi bukvalno i rođenu majku i oca i državu prodali za opstanak partije.
Југослоавија је пропала пре него што је уопште настала. Али да не улазимо у то овде.
Проблем са комунизмом у пракси (заправо бољшевизмом) је што може да буде ефикасан само у неразвијаним пољопривредним земљама. Иако би у теорији требао да буде покрет индустријских радника, у стварности су све комунистичке земље на почетку биле изразито пољопривредне са мало индустрије. Ту не рачунам ове где је СССР инсталирао комунисте на власт после 1945. без неке веће подршке народа. Али су зато царска Русија, Монголија, краљевина Југославија, Кина, Куба, Вијетнам, Кабоџа, Лаос, Албанија и још неке у Трећем свету, биле заостале пољопривредне земље. Комунизам је ефикасан у првој фази, када треба нагло урбанизовати такве државе, изградити тешку индустрију итд. И када је нов, па људи још нису стигли да се разочарају. Али када се то обави и када треба да дође оно што Маркс зове "надградња". тј. развој лаке индустрије која производи робу за широку потрошњу, ту је комунизам као комунизам неуспешан. Јер у својој сржи има парадокс. Марксизам проповеда да људи треба да буду материјалнистички егоисти, а да истовремено раде само за опште интересе. Другим речима не постоје никакви виши циљеви, само материјални интерес треба да води човека. Али истовремено он тај свој материјални интерес не може да задовољи, јер треба да ради за друштво а не за себе. Када са тешке индустрије, гвожђа, трактора и тенкова треба да се пређе на производњу телевизора и патика, комунизам ту не може да се снађе, јер треба да производи за тржиште које не може да се контролише, а не по петогодишњим плановима.
Кина од Денга практично није комунистичка држава. То је капиталистичка диктатура. Денг је као и Горбачов видео да систем не ваља и да га треба мењати. Он је успео да реши питање "надградње", тако што је уместо прављења челика у дворишту и сличних Маових небулоза наредио да се почне са производњом робу широке потрошње за светско тржиште, чиме је Кина фактички постала капиталистичка. Али је зато на први покушај увођења "демократије" послао тенкове. Схватио је да ће човек радије живети у диктатури, под условом да му је новчаник све пунији, него у "демократији" у којој мора да гладује. Када се Кина обогати можда се и "демократизује", а пошто не може да се обогати под правим комунизмом, обогатиће се под "црвеним капитализмом". Није важно да ли је мачка црна или бела, важно је да лови мишеве.
Горбачов је исто увидео да систем не ваља, али је кренуо да га реформише од репа уместо од главе. Економију није ни почео да реформише, планирао је неке полумере за које је питање да ли би и када дале резултате. Али је људима одмах дао дозволу да јавно критикују систем и десило се шта се десило. Док су његови схватили шта се дешава и кренули да пучем "спасавају" систем, систем је у међувремену већ пропао.
А што се националног питања тиче ту је опет све комбинација више фактора. Прво, једино су СССР и Југославија биле стварно вишенационалне комунистичке државе. И Чехословачка, али ту није било никаквих спорних питања између два главна народа. У свим осталим комунистичким државама је постојала једна доминантна нација са уделом од бар 85%. Маркс је био Јеврејин из Немачке, а Енгелс Немац. Зна се какав су став имали о Словенима. Они су оланирали пролетерску револуцију у Немачкој, Француској и Британији а не у Русији. Русија је тада имала свју супротстављену револуционарну идеологију анархизам Бакуњина, Херцена и осталих. Онда долази Лењин који фактички ствара оно што се данас сматра комунизмом, а што је заправо бољшевизам. Он ствара теорију да је најбројнија нација у вишенационалној држави, самим тим што је најбројнија, крива за све међунационалне спорове. Пошто је увек крива, најбројнија нација мора осталим стално да доказује своју "невиност". Све друге нације имају право на своје националне интересе, али највећа нема јер је она само по себи хегемонистичка и угњетавачка. То је највише до изражаја дошло у Југославији и у првој деценији постојања СССР. Треба имати у виду да је у врху КП СССР (звала се другачије али небитно) у почетку сем Лењина било мало етничких Руса. У Коминтерни је рецимо било много Немаца (немачки је био званични језик), који су свесно или не спроводили националну политику држава у којима су одрасли, Немачке и Аустро-Угарске. Стаљин је у СССР донекле смирио такве тенденције, али је таква иделологија остала урезана суштину КПЈ, која је у суштини до краја постојања спроводила Дрезденски програм.
|
