Данас је лако бити аналитичар и рећи ''пијани Јељцин'' или ''продана душа Горбачов''. Међутим, тих година многима ни у свету ни у Русији није било јасно шта се све догађа у тој огромној земљи и каква јој је будућност.
Једни су бранили на живот и смрт сећање на СССР, други су се клели у демократију...а трећи су немилице крали и развлачили све што је могло да се из СССР изнесе. То је било време криминалне приватизације, интерегнума, посртања и довођења на ивицу егзистенције милиона људи.
Једини период када су СССР и САД имали ''мирне односе'' (за време Јељцина) био је катастрофалан за Русију тада. Први коме се Јељцин похвалио да је донета одлука о ''раздруживању'' СССР био је амерички председник. То су факта. То што се за локалну употребу звало раздруживање, био је уствари распрад или урушавање једног система, без обзира шта ко мислио о њему. Нико не воли анархију и безвлашће, поготово не у земљи која ниједног тренутка није довела у питање оперативну способност свог оружја одвраћања. После тога су САД кршиле један по један договор, од којих је најважнији онај о статусу НАТО у околним земљама Русије. Видимо последице таквог понашања.
Ето, драге колеге, само неких цртица за дебату. Сигуран сам да ће их бити десетине, али не мора покретач теме све да стави на сто одједном.
Монитор је ваш.
Kako reče Kisindzer “Potomstvo je uvek sklono da krivicu za neuspeh pripisuje pojedincima, a ne okolnostima”. Usled toga se za propast SSSR i stanje Rusije posle SSSR pripisuje epitetima Gorbačova i Jelcina. Iako ima njihove krivice nesumnjivo.
Puc su koliko sam shvatio izveli programirani roboti ili tkzv. " hardline komunisti " koje je boleo k...c za narod i drzavu, samo ih je interesovalo kako spasiti propalu komunisticku diktaturu, koja se pokazala katastrofalnom za privredu i standard gradjana. Sa tod aspekta gledanja sreca je sto nisu uspjeli. Sa aspekta ocuvanja drzave, velika je nesreca sto nisu uspjeli, razlog sam na pocetku posta spomenuo.
Ostaje da razmisljamo zasto ruski generali nisu izveli ozbiljan puc sa ciljem OCUVANJA DRZAVE, a ne propalog komunistickog sistema.
Mozda zato sto nisu znali da su svi politicki sistemi uvek bili prolazni, dok bi drzava i njene granice trebale ako je moguce da budu vjecne, narvno ako je to pravedno regulisano.
Uopšte nije bilo tako. Ukrakto, Čak i ti prozvani “tvrdolinijaši”, su bili svesni da su reforme neminovne u svakom pogledu, ali ne tako nagle, i bez haosa kakav je nastao, a tek nisu želeli raspad države. Ali je haos već nastao….moraš čitati istoriju tog perioda ima dosta materijala, nemoj tako pausalno donositi crno bele ocene.
dragone
smatram tvoj komentar subjektivnim shvacanjem desavanja,tema ne interesuje u detalje vec opstenito i objektivno gledano sa poznatim cinjenicama dostupnim na netu. Tebe ako interesuje historija, slobodno citaj, meni to nije potrebno za objektivno shvacanje problema.
Dostupnim na “netu”…pa kako ćeš razumeti suštinu problema SSSR u svim vidovima društva koji su prethodili ovom dogadjaju ako ne znaš istoriju te zemlje makar od početka 80-ih. Da bi shvatio budućnost moraš prvo shvatiti i razumeti prošlost.
Al dobro ako misliš da ti je za znanje o nekoj pojavi dovoljno da imaš podatke “dostupne na netu” onda dobro.
Pitam se kako se ranije saznavalo kada nismo imali “net”.
Зар није тај пуч учинио вероватно више штете СССР-у него сви остали догађаји из тог периода?
Пуч се десио дан пре него што је Горбачов требало да присуствује церемонији потписивања одлуке о приступању РСФСР новом савезу република, тј. ефективно разбијање савеза из 1922. и организовање новог. План је био да до краја године још 8 република потпише споразум. У том моменту, сва дешавања су указивала на то као реалистичан епилог - републике су у претходне две године истакле своју сувереност и примат над централном влашћу, то је имало огромну подршку народа и било је јасно да нема повратка на старо, али је истовремено референдум из ране 1991. показао да велика већина људи у 9 од 15 република, укључујући три кључне словенске, жели опстанак заједничке државе. Стварање новог савеза било је у складу са свим тим.
По свему судећи тај нови Савез (који је, пре пуча, чак требало да задржи скраћеницу СССР - Савез Совјетских Суверених Република) представљао би некакву јачу конфедерацију, са заједничком војском и спољном политиком, оно што Русија и Белорусија гледају да створе у долазећим годинама од свог постојећег савеза. Делује да су и очекивања САД у то време била да СССР већим делом опстане у новој форми, једноставно свима је било очигледно да је републикама у интересу да се држе заједно.
Августовски пуч је све то уништио за три дана. ''Растерао'' је, да тако кажем, остале републике од Москве, и донео превагу у националном сентименту неруских република да је свако задржавање централне моћи врло ризично и да је можда ипак боље да свако крене својим путем, док је у Русији донео превагу у сентименту да је пуна вишепартијска демократија потребна да се сачува постигнут прогрес (не знајући какву катастрофу је то крило у будућности). Па смо тако од некакве ''совјетске конфедерације'' дошли прво до краткотрајне мртворођене франкенштајнске идеје о ''Савезу Суверених Држава'' из септембра 1991, а затим и до анемичне Заједнице независних држава као готово симболичне организације за регионалну сарадњу - тј, до комплетног и неповратног распада СССР.
Августовски пуч је, по мени, био катастрофа идеолошки задојених делузионих матораца одвојених од реалности. Да не причам што није било ни теоретске шансе да успе. Читао сам о организацији тог пуча, и било је готово комично колико траљаво је био организован и без узимања у обзир постојања нових републичких структура и популарног бунта. Пуч испланиран са менталитетом и државним системом из 1964. године а изведен у 1991.
