offline
- Trinitron1
- Elitni građanin
- Pridružio: 28 Avg 2017
- Poruke: 1585
|
Српске Крајине и Нагорно-Карабаха. Да ли је поређење реално?
Извор "Balkan military" Вадим Соколов  https://vk.com/feed?q=%23%D0%90%D1%80%D0%BC%D0%B5%.....885_321912
Ако не размишљате превише, могло би се чинити да Крајина и Карабах имају много тога заједничког. Али да ли је заиста тако?
Груб превод са гугл преводиоца - нисам вршио никакве корекције у смислу поправке лошег превода.
Citat:На први поглед су ситуације врло сличне. И Карабах и Српска крајина настали су на територијама које су, након распада СССР-а и Југославије, остале ван „матичних република“ и где су већину чинили Јермени и Срби. Обе државе су остале самопроглашене, нико их није признао. А земље које полажу право на своју територију непрестано су изјављивале своју жељу да окончају своје постојање. Али ту се сличности завршавају.
У првом рату Јермени су убедљивом победом одбранили Карабах. Попуштајући се азербејџанској војсци у бројкама, они су, ипак, успели да изведу низ успешних операција и не само да задрже главни део Нагорно-Карабаха, већ и да заузму огромне територије самог Азербејџана. За Србе је ситуација била тежа. Крајинска милиција је уз помоћ Југословенске народне армије успела да спаси готово целу Крајину, али ЈНА и Срби нису успели да поразе хрватске трупе. У ствари, на самом крају 1991. године обје су се стране распале, а онда је потписано сарајевско примирје.
Од 1994. до 2020. Јермени су, генерално, имали довољно времена за изградњу одбране и развој оружаних снага. Истина, њихови ресурси били су ограничени, за разлику од Азербејџана, који је неколико година након сукоба стекао приходе од извоза нафте, а затим успео да војску доведе на квалитативно нови ниво, значајно повећавајући војни буџет. Срби 1992-1995 нису имали такав луксуз, упркос примирју, спори рат се наставио. Поред тога, ратовања великих размера одвијала су се у суседној Босни и Херцеговини, где су и крајишки Срби периодично учествовали у биткама, а Југославија је била под снажним санкцијама и није било говора о било каквој озбиљној подршци са њене стране. Хрватска је, упркос свом умешању у босански сукоб, уз подршку низа земаља, пре свега Немачке и Сједињених Држава, успела да реформише своју војску и набави оружје. Иако су јој могућности биле ограничене, није трговала нафтом.
Постоји још једна паралела коју „стручњаци“ повлаче у коментарима. Наводно су Југославија у Крајини и Јерменија у Карабаху сакриле велики број модерног наоружања, захваљујући којем су војске тих малих република имале све што им је било потребно. Не знам како се то заправо догодило у Карабаху, али у Крајини то дефинитивно није било тако. Ако погледате опрему крајишке војске и одговарајуће документе, онда постаје јасна једноставна ствар - Југославија је крајишким Србима оставила најстарији наоружање и то у количинама које нису биле довољне ни за опремање постојећих јединица. Односно, не може бити речи о било каквим резервама. Архивски документи врло отворено кажу да је југословенска војска имала задатак да евакуише најмоћније и најсавременије оружје, а оставља само оно што се сматрало безнадежним или слабим. Крајински Срби нису имали ниједан потпуно опремљен тенковски батаљон и само неколико артиљеријских батаљона са оружјем које је држава захтевала. По правилу је тенковски батаљон уместо 31 тенка и 10 борбених возила пешадије имао 10-20 тенкова и неколико борбених возила пешадије. Па чак ни један БМП. Уместо три батерије, артиљеријски батаљон се често састојао од само две, па чак и тада непотпуне. Одређени број бригада није имао ни две батерије, само једну, а ни о једном пуноправном батаљону није могло бити речи.
Тешко је рећи како су ствари стајале са Нагорно-Карабахом. Само службеници његове војске сада поседују такве информације, а грубим проценама на мрежи треба веровати с опрезом. Могуће је да су јерменске дивизије имале особље, али док се не објаве војне архиве, ионако нећемо знати стварно стање ствари.
Даље, количина наоружања је велика, али не мање важно је колико је добро, колико је муниције / резервних делова / горива за њега и колико су добро обучени борци. За Србе ситуација није била тако врућа, посебно у погледу резерви горива. Значајан део опреме коју је оставила југословенска војска захтевао је поправку, а горива није било довољно ни за пуњење резервоара. Као резултат, током акције „Олуја“ Срби су једноставно напустили више тенкова, јер нису имали шта да наточе горивом него што су изгубили током борби. За Јермене је, судећи према доступним видео записима и интервјуима, ситуација била много боља.
Још један добар додир за разумевање опште слике је развој република. Не би било претерано рећи да је Крајина 1992-1995. полако стагнира. Да, Срби су могли мало да оживе економију, обнове рад низа предузећа, па чак и да штампају своју валуту, али њихова економија у целини била је везана за Југославију. И била је под санкцијама, изолована од света. Становништво Крајине се постепено смањивало, људи су одлазили или у Југославију, или уопште у друге земље. С тим у вези, Карабах изгледа жилавији, према јерменским подацима, чак је и становништво расло, економија се постепено развијала.
И, коначно, сам ток борби за уништавање ових република показује врло велику разлику између њих. Српска Крајина борила се шест дана, а другог дана борби изгубила је главни град. После тога, одбрана је почела да се руши и резултат је био природан. Главни део Крајине је заробљен, остатак је интегрисан у Хрватску преговорима и уз посредовање УН-а. Хрвати су имали обавештајне податке из земаља НАТО-а, подршку у планирању операције од америчких и немачких специјалиста и упутили су најмање четири пута више војника од Срба, али нису имали никакву радикалну предност у оружју. Што се тиче броја и врста оружја, бокови су били приближно једнаки. Неколико месеци Хрвати су се борили у суседној Босни, постепено излазећи у позадину крајишких Срба, а затим задавали главни ударац директно на Книн, главни град Крајине. Срби нису били у стању да покрију претњу и, као резултат, били су поражени. Операција је била врло великих размјера, Хрвати су укључили више од 170.000 људи, али ништа квалитативно ново није приказано. Конвенционална операција комбинованог наоружања против очигледно слабијег непријатеља.
Јермени су бранили Карабах месец и по дана. Али какав је био однос снага, колико је јерменских трупа било на положајима и колико је Азербејџана било умешано, још увек није јасно познато. У сваком случају, азербејџанске оружане снаге имале су бројчану надмоћ, а њихова опрема је била новија и модернија. И што је најважније, масовна употреба беспилотних летелица, која им је омогућила да ударе непријатеља много брже и тачније, чак и у његовој дубокој позадини. Користећи дронове, од првих дана борби Азербејџан је постигао иницијативу коју није уступио Јерменима. Јерменске трупе, које су брзо изгубиле значајан део својих система ПВО, биле су принуђене да делују у сталној напетости и очекују напад у сваком тренутку, чак и ако су биле на знатној удаљености од линије фронта.
Сада су медији препуни имена турских генерала, који су заслужни за планирање и вођење операције. Неки аутори чак пишу о турским специјалним снагама у редовима азербејџанских јединица које нападају. Да ли је ово тачно или не, можда ћемо сазнати након неког времена. Али ако се ово заиста догодило, онда веће поштовање заслужују јерменски борци, који су се борили против очигледно моћнијег непријатеља и борили се у рату за који их нико није припремио.
Шта је резиме, питате се? Поента је у томе што нема смисла упоређивати Крајину и Карабах. Њихове „стартне позиције“ биле су превише различите, превише су различито путовали. И будимо искрени, док се значајан део процена и аналитичара о Карабаху гради на око. Нема поузданих података ни о величини војске Карабаха, ни о томе шта је и колико имала у служби. О Крајини се може говорити са великом дозом самопоуздања, прошло је пуно времена, многе околности тих догађаја постале су познате. А о Карабаху ћемо још дуго видети само претпоставке и верзије, чији степен поузданости зависи само од искрености и личних ставова њихових аутора.
Ако је текст преопширан извињавам се - нека модератори избришу.
|
