Svaka medalja ima dve strane, ali mi diskutujemo sbbkbb...a tu ima milion kombinacija.
"Ein Volk ein Reich ein Führer" - u tome nema mesta za druge. Eto, mislim da bi svi prosli isto, i Srbi i Jevreji i Hrvati i Rusi i Spanci itd itd da je Treci Rajh dobio rat. Bez obzira ko je bio saveznik a ko neprijatelj u ratu. I isto tako da je napad na Jugslaviju isplaniran jos pre 6 aprila 1941, kako bi i Jugoslavija bila deo te nacistiske tvorevine.
Meni se čini da su baš zato izgubili rat, mislim zbog te rasne politike. Pokazala se na kraju da je bila potpuno falsch. Onda je došao period kad su primali skoro svakoga, pošto su potrošeni čisti, plavi Nemaci kojima bi inače popunili SS divizije. Tako da je priča o prvima i desetima pala u vodu.
Što se tiče naše domaće inteligencije i ljudi koji su bili na nekim vodećim pozicijama... Danas, pomalo zaneseno, možemo biti ponositi na puč i našu spremnost da se borimo protiv svetske nepravde. Mislim, kad se svakako ne mogu vratiti svi oni jadni ljudi koji su već završili pod zemljom. Mi smo kao narod skloni tome da se vodimo nekim idealima. Pošto realno ne vidim ni jednog saveznika u okolini. Staljin sigurno nije mogao biti prijatelj jednoj kraljevini, mada ga to naravno ne bi sprečilo da nas upotrebi protiv Nemaca. Britanija je bila daleko i zabrinuta za svoju imperiju, koju ništa nije sprečilo da nas upotrebe. A Nemci na vrhuncu svoje moći.
Zahtevi koje bi fašisti postavili pred nas, sigurno bi se odnosili na neke teritorijalne promene, ali ne verujem da bi bile drastične poput onih koje su se svakako desile. Pogledajmo primer Mađarske, Rumunije i Bugraske. Rumuni su se odrekli nekih teritorija, koje su stekli tokom Drugog balkanskog rata i Prvog svetskog rata. Posle su se proširili na istok. Ipak su Nemci gledali da daju neke ustupke svojim saveznicima, kako bi ih umirili i mobilisali za rat protiv SSSR-a. Tako bi i Jugoslavija, nakon gubitka jednih, dobila neke nove teritorije.
Glupo mi je da upadam u raspravu ali je i citavo pitanje po meni pomalo lazno. Unutrasnje protivurecnosti u drzavi bi pre ili kasnije izazvale neki kalambur... Aman, poubijali se u skupstini (Punisa Racic kratezom ubio Stjepana Radica, ako se dobro secam kako to rece profesor istorije). Kao sto je i Svica neutralna u dobrom delu zbog unutrasnjih protivurecnosti tako je i sudbina nas ovde bila i jeste prilicno zamrsena.
Lako je pricati sa ove distance, danas vidim kako ljudi pricaju (pogotovo vrlo mladi) o hladnom ratu i vidim da ne razumeju ni atmosferu ni odnose, a neki... pa nista. Recimo kada pricaju o svemirskoj trci koja je eto po mnogima bila lazna jer nista ekonomski nije donosila, zbog cega bi uopste neko slao nekoga na Mesec kada od toga nema vajde.
Kako nekome u doba GPS-a objasniti stravicni strah Amera u vreme lansiranja prvog Sputnjika i realnosti da isto tako nuklearka moze da mu sutradan sleti na glavu a da oni tu ne mogu nista. Kako nekome objasniti Goli otok, ili Makartijev lov na vestice (kada je maltene bilo dovoljno upreti prstom u nekoga i reci da je komunista pa da mu unistis zivot), ili da je jedno od najvecih Hruscovljevih dostignuca za SSSR to sto je ziv otisao sa vlasti jer su se ranije kandidati u medjusobnim spletkama ubijali i sprovodili cistke kojima su obogaljivali zemlju?
U to vreme Knez Pavle je duboko bio svestan problema da je tesko objasniti gradjanima situaciju. Ali ljudi koji su skoro u svakoj kuci dali nekoga za slobodu u prethodnih 20-ak godina nisu hteli vecinom ni da cuju pa koliko da kosta, jer iz njihove perspektive oni su cenu vec platili (iako su ti ljudi u sustini zeleli mir, da ih niko ne dira). Koliko ljudi zaboravlja da smo u to vreme npr. postali prilicno veliki zastitnici Albanije, koju pre samo par godina (dobro 20) nismo ni zeleli da se stvori, jer smo znali da bi u suprotnom to postala Musolinijeva teritorija (na kraju ju je i okupirao).
To je bilo gotovo da pukne i neko je samo kresnuo sibicu. Zamislite da danas izbije svetski sukob, da neko hoce da nas preko noci uvede u NATO i da pomazemo invaziji na Rusiju, koliko bi ljudi to mirno gledalo i koliko bi trebalo da se obezbedi podrska naroda kada bi se nasao neko nekompromitovan da povede pobunu, i to kod nas ovako iscrpljenih i metiljavih a ne kod onih tamo starih ratnika koji nisu pre toga izgubili maltene nijedan rat, ili napaljenih klinaca intelektualaca zadojenih ideologijama i idealima (namerno izostavljam komuniste jer oni u pucu nisu ni imali neku ulogu). Ne zaboravite isto i da su pucisti odmah proglasili neutralnost, dakle nisu zauzeli stranu, ali kasno. Sa aspekta puca i posledica, mozda je najbolje i da nismo ni pristupali paktu.
I necu vise da pisem, preterao sam (nisam ovoliko napisao godinama)
Мала исправка, Пуниша није користио кратеж.
По изјавама сведока, извукао је пиштољ из задњег џепа панталона. Господин Богдановић у неком чланку помену да је у питању штајер хан М 1912.
U svakom slucaju puc i Aprilski rat ,su nas kostali ko Svetog Petra kajgana a desavanja posle i posledice osecamo do danas jer nam stvarau emotivne probleme,koji se vide i ovde na forumu,zbog kojih nemozemo u sadasnjem trenutku da donesemo najracionalnije odluke u vezi nase buducnosti.Po mom misljenu Aprilski rat je medju tri najsudbonosnija vojna poteza Srba u istoriji
1Maricka bitka
2Cegarska bitka
3Aprilski rat
Ostavile su najvece i nesagledive posledice po Srbe i Drzavu
Nema tu emocionalnih problema, ljudi se samo zanesu u komentarima.
Inace, u aprilskom ratu je izginulo relativno malo ljudi (dok ih je mnogo zarobljeno), ostatak je izginuo kasnije, sto u logorima sto u borbama, pa i medjusobnim. Meni je zanimljivo sto oni koji sa ove distance podzavaju pakt sa Hitlerom istovremeno kada bi se tako nesto danas postavilo kao pitanje (npr. ulazak u NATO pod prisilom) bi izginuli do poslednjeg (bar na recima).
Sto se mene tice u pakt nije trebalo ni ulaziti, a te price kako je Nemacka za samo par dana pripremila vojnu akciju su u najmanju ruku smesne.
Kraljevina je godinama pre toga bila obavestajno izbusena, planovi i pripreme su ocigledno postojali isto godinama, a tih par dana je samo iskoristeno da se obezbedi podrska komsiluka i pokrene peta kolona. Verovatno je zato Knez Pavle i usao u pakt, jer je znao sta Nemci spremaju, ali je za takvo stanje odgovorna i politicka i ekonomska elita koja je prema podacima (koje sam nedavno cuo) tesno saradjivala sa buducim neprijateljem. Na stanje su ih upozoravali mnogi, pa i sam Draza Mihajlovic, ali su oni izabrali da probleme ignorisu umesto da resavaju.
Po slicnim savovima se kasnije raspala i SFRJ samo bez direktne strane agresije.
ndejan ::Setio sam se ovog clanka Tekst za link
Poslednji pasus je kritičan.
Citat:Niko u Jugoslaviji, pa ni pučisti i vodeći političari, 27. marta nije ni slutio da će Hitler za dvanaest dana, od 6. do 17. aprila, pregaziti Jugoslaviju, da će Hrvati pre početka napada predati Nemcima detaljne informacije o vojnim aerodromima, a potom se boriti protiv Srba, da će Nemci zarobiti četvrt miliona jugoslovenskih vojnika za samo nekoliko dana ratovanja.
Šta je tu čudno? Meni danas, kad raspolažem mnogim podacima, a koji su bili i u ono vreme dostupni, uopšte nije čudno kako su se neki Hrvati ponašali. Uzmimo njihovu istoriju tokom poslednjih 800 godina. Naravno, borili su se za svoju nezavisnost i sklapali razne saveze tokom decenija i vekova. Takođe, nisu svi delovi dnašnje Hrvatske delili istu sudbinu (npr. Dubrovnik i delovi Dalmacije). Ali ajde da navedemo neke činjenice. Proveli su četiri veka pod Mađarima, zatim četiri veka pod Habzburgovcima i svega dvadeset godina u kraljevini SHS i Jugoslaviji. O dešavanjima tokom prvog svetskog rata postavljam dokumentarce ispod. Jedno je kad se nekom nešto oprosti, ali su naši lideri i narod zapatili neku čudnu verziju amnezije o tome šta nam je učinjeno. Zaboravljeni su i veterani! Zatim ekonomska depresija '20-tih. Demokratski svi postajemo Jugosloveni. Atentat na kralja. Političke tenzije i stvaranje banovine unutar kraljevine. Mrzi me sve pojedinačno da razglabam. Mislim da je jasno šta želim sa tako nabacanim rečenicama raći - amnezija i negiranje realnosti.
Nema sumnje, Nemci su počinili mnoga zverstva u Jugoslaviji, ali opet dobro se zna ko je najviše Srba poklao u oba svetska rata.
Sve ono o čemu Arčibald Rajs govori, ja sam nekako smatrao da je to bila bolest '90, našeg modernog društva. Nažalost ona je nastupila mnogo ranije i prosto sam bio preneražen. Bolna je istina. Levo noviji i desno iz 1985 dokumentarci o Arčibaldu Rajsu. Mogu se naći svi delovi za prvi dokumentarac.
Dopuna: 17 Jul 2014 23:48
stegonosa ::U to vreme Knez Pavle je duboko bio svestan problema da je tesko objasniti gradjanima situaciju. Ali ljudi koji su skoro u svakoj kuci dali nekoga za slobodu u prethodnih 20-ak godina nisu hteli vecinom ni da cuju pa koliko da kosta, jer iz njihove perspektive oni su cenu vec platili (iako su ti ljudi u sustini zeleli mir, da ih niko ne dira). Koliko ljudi zaboravlja da smo u to vreme npr. postali prilicno veliki zastitnici Albanije, koju pre samo par godina (dobro 20) nismo ni zeleli da se stvori, jer smo znali da bi u suprotnom to postala Musolinijeva teritorija (na kraju ju je i okupirao).
To je bilo gotovo da pukne i neko je samo kresnuo sibicu. Zamislite da danas izbije svetski sukob, da neko hoce da nas preko noci uvede u NATO i da pomazemo invaziji na Rusiju, koliko bi ljudi to mirno gledalo i koliko bi trebalo da se obezbedi podrska naroda kada bi se nasao neko nekompromitovan da povede pobunu, i to kod nas ovako iscrpljenih i metiljavih a ne kod onih tamo starih ratnika koji nisu pre toga izgubili maltene nijedan rat, ili napaljenih klinaca intelektualaca zadojenih ideologijama i idealima (namerno izostavljam komuniste jer oni u pucu nisu ni imali neku ulogu). Ne zaboravite isto i da su pucisti odmah proglasili neutralnost, dakle nisu zauzeli stranu, ali kasno. Sa aspekta puca i posledica, mozda je najbolje i da nismo ni pristupali paktu.
Pristupanje trojnom paktu se nije moglo izbeći. Opcija je bila ili pakt ili rat. Knez Pavle je dobro postupao. Štitio je interes naroda. Naravno da iz današnjeg ugla deluje daleko pametnije pristupanje paktu, pa onda istupanje tokom '42 ili '43, gde bi se prvo krenulo sa sitnijim diverzijama. Do '43 najveći broj Jugoslovena nakon zarobljavanja prešao bi stranu Sovjeta. Zato je pitanje da li bi bili poslati i gde.
Iluzorno je praviti priču tipa ŠBB KBB. Istaknuti ljudi u opoziciji i crkvi su radije bili spremni da polože život, nego da pogaze svoju čast. Koliko god sutrovo zvučalo, ono što su tražili to su i dobili. Bilo bi nam korisno kada bi se našle novine iz tog perioda, kako bi smo mogli steći uvidu u to o čemu se pisalo, i kada bi smo mogli saznati koliko su ljudi bili svesni broja žrtava i štete koja nam je naneta tokom prvog svetskog rata. Odnosno, da li se dve decenije nakon završetka rata o tome puno govorilo?
Kao što rekoh, nakon što se puč desio i silne žrtve su pale, lako je posle bilo praviti propagandu o herojstvu. Uvek na pravoj strani - na strani pravde. Ideali i čast ili životi sugrađanja i lični?
Ja se više neću javljati, sem ako bude replike na ono što sam napisao i potrebe da se nešto pojasni.
