offline
- Khaless
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Sep 2005
- Poruke: 5746
|
Tekst koji nije uspeo da ode u "Odbranu", preorjentisali su se na savremeno oružje i " Arsenal" je ukinut....
Pisao sam iz jednog sasvim drugog ugla i želeo ds pokažem da je ono što mislimo o T-34 uglavnom urbana legenda. Niti je bio jednostavan niti lak za proizvodnju. Bio je tehnološki napredan i daleko ispred drugih.
T-34
Ove godine navršava se 70 godina od prvog prtototipa jednog od najpoznatijih i po mnogima najboljeg tenka svih vremena- Sovjetskog T-34.
Davne 1939 godine sastavljen je prvi prototip ovog tenka. Po mnogo čemu bio je revolucionaran, i njegov konstruktor Mihail Koškin jedan je od najtalentovanijih konstruktora. Ove, 2019. godine, 30 tenkova T-34 povučeno je iz operativne upotrebe u Laosu, i poslati su vozom u Rusiju, gde su po prelasku granice sačekani kao pravi heroji, uz sve državne počasti. Biće uvršteni u posebni oklopni bataljon 4. gardijske Kantemirovske divizije. Tenkovi če dobiti posebi remonti blok u sastavu divizije i posade će se sa savremenih zmajeva poput T-80BV preobučavati po prvi put posle ko zna koliko decenija, za to da budu posade T-34. Ovolika počast za ovih 30 tenkova, kojih je inače Rusiaj puna - je iz tog razloga što oni od svog izlaska iz fabrika, nikada nisu izašli iz operativne upotrebe! Posle ratnog pohoda, dati su Čehoslovačkoj, a onda su pak predati Laosu, koji ih je u besprekornom tehničkom stanju, zamenio sa Rusima. Koliko Rusi cene ove T-34 govori činjenica da su ih, nezvanično, menjali za isti broj remontovanih i modernizovanih T-72B1!
Tenk T-34 je “Lice slobode”, prepoznatljiv po svom izgledu doneo je Evropi,ali i svetu slobodu i spokojan san. Nažalost, ljudi nisu taj san umeli da cene i nakon pobede nad fašizmom nastali su grozni lokalni ratovi. I niej bilo skoro ni jednog u kojem nije učestvovao. A učestvuije i danas u sukobima.
Daleko je od toga da je savremen tenk, ali jednostavno gradjen je tom filozofijom da bude jednostavn za upotrebu i popravku i da ima jako i pouzdano naoružanje.
Njegov top 85 mm sasvim je dovoljan da uništi svako lakše oklopljeno sredstvo ali prvenstveno se koristi kao samohotka. Taj top i pokretljivost, jednostavnost održavanja daju veliku vatrenu moć lokalnim borbenim jedinicama i pokretima na Bliskom Istoku. Za razliku od svega psotojećeg u naoružanuju, za razliku od shvake postojeće mehaničke naprave, T-34 je izrazito jednostavan za popravku i održavanje. U njemu praktično i nema električnih uredjaja, sem onih neophodnih za osnovno delovanje, a pravljen je tako da može da se koristi i ručnu, bez ikakve elektronike, u koliko se desi da i ona rudimentarna koja se nalazi u njemu - zakaže.
Tehnički je toliko jednostavan, a i morao je da bude, da ga osnovni mehaničar koji popravlja traktore - može popraviti. To je još jedna od pogodnosti koje idu na ruku lokalnim pokretima koji ga koriste.
Ali da krenemo redom. Tokom 30ih godina 20 veka SSSR je bio u industrijskoj ekspanziji. Zbog izolovanosti od svetskog tržišta i drugačiej ekonomije, uspeo je da izbegne veliku ekonomsku krizu, i da se praktično za samo deset godina industrijalizuje. U to vreme SSSR je počeo i veliko naoružavanje Crvene Armije. Vladala je velika šarolikost naoružanja, koje je bilo mahom iz perioda 1 Svetskog rata i nedovoljno za savremene uslove. Uz sve nabrojano Sovjeti su bili pioniri inovacija u dizajnu i konstrukciji ali se nisu ni libili da iskopiraju ili pak kupe nešto što sami nisu mogli da proizvedu ili im se svidelo.
Sve je počelo od Britanskih i Američkih konstruktora. Zvuči neverovatno ali Sovjeti iRusi bili su i ostali majstori da uvide da neka rešenja imaju budućnost, a da njihove same zemlje koje su ih iznedrile - to ne vide i odbace. Tako je bilo i u slučaju dva tenka koja su se Sovjetima svidela. Prvi je bio model Vikers-Armstronga, čuvenog Britanskog proizvodjača tenkova, a drugi je bio idejno rešenje malo poznatog Američkog stručnjaka Voltera Kristija. Pošto nisu bili sigurni kakav im tenk treba, a to nije ni jedna Evropska zemlja bila u to vreme, odlučili su se da uzmu oba. Iz prvog je nastao tenk T-26 a iz drugog naša legenda o kojoj pričamo. Tenk T-26 bio je “pešadijski tenk” dakle tenk za podršku pešadiji sa sekundarnom protiv tenkovskom ulogom, a lakši, slaije oklopljen ali daleko brži BT - bili su “Konjički tenkovi”, tenkvi pridodati konjičkim jedinicama.
Dakle, Kristijev tenk nije uspeo da ubedi Američke generale da ga uvrste u naoružanje. Ali zapao je za oko Sovjetskom agentu iz komisije za nabavku poljoprivrednih mašina koja je boravila u SAD. Tenk je bio inovativan - posebno njegov hodni deo koji je omogućavao veliku izdržljivost, mala habanja i - veliku brzinu.
To se svidelo Sovjetskim stručnjacima koji su sa Tuhačevskim i Žukovim i još nekima napravili plan “Duboke operacije” to jest blickriga. To je zahdevali odlične, brze i dobro naoružane tenkove koji bi lomili neprijatelja i saradnju sa avijacijom i artiljerijom. Ukratko, prava verzija “Blickriga”. Tenk Kristija bio je savršen kao polazna osnova.
I tako su tri prototipa tenka stigla u SSSR gde su odmah redziajnirana. Dobio ej bolje naoružanje, opremu i usavršen je već odličan hodni deo tenka. Tako su nastali tenkovi “BT” što značo “Brzi tenk”. Ti tenkovi raznih serija pokazali su se odličnima u Sovjetsko-Japanskom ratu 1938 godine kada su porazili Japance, a slati su i u Španski gradjanski i Kinesko -Japanski rat.
Kako su se 30-e godine bližile kraju bilo je jasno da treba osavremeniti konstrukciju, ojačati oklop i naoružanje. Sovjetski inžinjeri Harkovskih zavoda u Ukrajini uzeli su u obzir iskustva stečena u tom ratu. Tenkovi serije BT su se dobro pokazali, ali im je oklop bio slab, dok se tenkovi serije T-26 nisu posebno pokazali, a posebno je komplikovana sitacija bila sa serijama raznih lakih tenkova koje je SSSR tada imao. U svetu a ne samo u SSSR-u vladao je problem, što savremeni tenk u to vreme nije postojao kao takav. Postojala su tri osnovna modela tanka. Laki tenk, za izvidjanje, zadatke lake podrške pešadiji i savladjivanje vodenih prepreka. Naoružani su bili ili mitraljezima ili lakim topovima 20-45 mm. Potom postojali su “pešadijski tenkovi” tro jest neštopribližno medernom shvatanju tenkova, ali prvenstveno za podršku pešadiji u nastupanju pa tek onda u sekundarnoj ulozi za borbu protiv drugih tenkova i - Teški tenkovi, veliki i nezgrani, predvidjeni za probijanje neprijateljskih položaja, teško oklopljeni i naoružani sa topovima krupnog kalibra, ali nezgrapni i spori - savršene mete avijacije. Najbrojniji tenkovi bili su u SSSR pomenuti T-26, kao klasični pešadijski tenk, i inače ima osnovu Britanski takav tenk, a BT serija bila je nešto što se niej uklapalo u standarde. Bila je preteča savremenih “srednjih tenkova” ili kako ih danas zovu “Osnovni borbeni tenk”.
Mihail Koškin i njegovi saradnici uvideli su ne samo mane psotojećih tenkova, već i mane velikog broja različitih tenkova. Oni su dali ideju da jedan model tenka, zameni sve te (osim teških) i koji bi preuzeo sve njihove uloge. Kao osnovu uzeli su tenk BT-7. Bili su u globalu zadovoljni idejom, ali su uvideli da trebaju da grade tenk za budućnost, a ne za ono što je sadašnjica bojišta.
Velika većina Evropskih tenkova, uključujuči i nemačke bazirali su se na osavremenjenim idejama sa rkaja I Svetskog rata sa nekim iskustvima izmedju dva rata. Klasični vertikalni oklopi, nitnama spajane okloipne ploče, bez kosih površina. Uz to svi su imali komplikovane hodne delove koji su davali dosta problema, što zbog komplikovanosti što zbog male brzine koji su tenkovi razvijali. Retkost koaj je odudarala bili su Francuski neki tenkovi, posebno Somua S-35. ALi Niakda na Zapadu nisu uspeli da nadju ravnotežu izmedju mase, vatrene moži i oklopne zaštite u odnosu na pokretljivost tenka. Koškin je napravio izgleda savršenu formulu.
Već postojeću konstrukciju tenka BT-7, koji se dobro pokazao, krenuo je da modernizuje. Tenkovi serije BT pokazali su se kao veoma brzi, pokretni, dinamični i kao stvoreni za manevarsko ratovanje i prodore oklopnih jedinica. Njihova mana bio je relativno slab oklop, kao i benzinski motor koji je kao i svaki drugi benzinski motor imao i vrline i mane, ali je gorivo bilo to koje je pravilo problem, lako je zapaljivo, daleko lakže nego dizel i bilo je jasno da benzinskom motoru nema mesta u tenku. Tako je kao osnovu za svoj novi tenk uzeo BT-7
Prvo je uzeo i zamenio motor. Dao je jači, Dizel motor čije gorivo je bilo dosta teže da se zapali prilikom pogotka, motor je bio robustniji i samim tim lakši za popravku i davao veću moć.
Značajno je poboljšao oklop - mogao je da podnese veću masu tenka zbog jačeg motora - njegov oklop bio je liven- to znači da nije bio slabljen bušenjem zakivaka, koji slabe oklop na spojevima jer prave mikropukotine. Uz to napravio je revolucioanrnu novinu - zakošen oklop. Takav oklop davao jei veću debljinu - na već postojeću fizičku debljinu oklopa, a uz to imao je veće šanse u odbijanju kinetičkih protivoklopnih granata. U to vreme, kumulativni projektili su bili retki. Prvi primerci i prototipovi T-34 imaće i liveno telo, što će kasnije biti odbačeo zarad jednostavnijeg i jeftinijeg varenja oklopnih plivenih ploča.
Hodni deo i vešanje ostali su tipa Kristi - ali sa daleko jačim i širim gusenicama. Ono što će pomoći u nastupajućem ratu sa Nemačkom. Sa širim gusenicama, hodni deo mogao je da podnese veću masu tenka i prohodnost vozila biće vrhunska za ono vreme.
Prvi prototip novog tenka, bio je A-20. Naziv mu znači da je imao čeoni oklop od 20 mm. Imao je sve navedene karakteristike, ali top od samo 45 mm. Treba napomenuti da iako su Sovjeti imali zadovoljavajuće topove, njihovi tenkonski topovi izmedju rata bili su iako većeg kalibra od Zapadnih, generalno gledano slabije probojnosti. Koškin je želeo da ima jači top koji će podjednako moži da se koristi i kao oružje podrške pešadiji i kao protivtenkovko orudje, što je iziskivali veći kalibar od 45 mm.
Pojačanje oklopa na 32 mm i novog topa od 76 mm sa još nekim poboljšanjima, dovodi do protipa A-32 gde se oblik tenka već jasno video. Iako je bio dosta teži i od A-20 a posebno od BT serije - bio je podjednako pokretljiv. To je postignuto snažnim motorom i odličnim hodnim delom sa širokim gusenicama. Posle sledećeg prototipa A-34, tenk sasvim zadovoljava zadate uslove konstruktora.
Problem koji je sve vreme tinjao, a završetkom testiranja tanka kulminirao bio je prolitičke prirode. Na jednoj strani bili su pobornici osavremenjivanja Crvene Armij. Maršali Tuhačevski, Bliher i general Žukov koji su videli da je budućnost u tenkovima i mehanizaciji. Na drugoj strani bili su maršali starije generacije - Vorošilov, Kiluk i Budjoni. Oni su bili protiv mehanizacije, i kao ljudi koji su u gradjanskom ratu bili vodje konjice, podržavali su konjicu i ideju da tenkovi treba da postoje, ali samo kao podrška konjici i pešadiji a mehanizacija, isključivo kao podrška konjici.
Padom i streljanjem maršala Tuhačevskog njegova strategija, “Dubokih operacija” to jest praktično Blickriga uz upotrebu tenkova, bačena je namerno van upotrebe. Prosto rečeno - Staljinove ulizice iskoristile su pad Tuhačevskog da unište i njegovu teoriju ratovanja, a sa njom i politiku naoružavanja i prenaoružavanja Crvene Armije. Projekat tenka T-34 nastao je tek posle iskustva sa ratom protiv Japana - dakle na iskustvima na frontu i to tek nakon što je konstruktor Koškin sa još nekim licima poput generala Žukova, lično uspeo da ubedi Staljina uto da je SSSR-u potreban jedan jedinstveni superiorni tenk. Pobornici konjice, koji su sada bili na vlasti bili su skeptični. Trebalo je ubediti Staljian da promeni mišljenje. Sukob sa Japanom 1938 kod Halkin Gola i jezera Hasan, koji je SSSR dobio - pokazao je prave vrednosti tenkovskih udara. Sovjetski tenkovi su pregazili Japansku pešadiju i konjicu. Mejdutim tu su se pokazali i nedostatci. Dva tenka T-26 i BT-5 i / pokazala su neke nedostatke i potrebu da se stvori jedan tenk. Problem je bio i te prirode što su tenkove do tada geldali kao neko nužno, ali privremeno zlo.
Medjutim, ljudima koji su bili oko Staljina, ovo se u opšte niej svidelo, jer su u novom tenku i novoj strategiji videli opasnost po sebe. Pošto je Staljin promenio mišljenje, oni su sada bili na suprotnoj strani i nimalo im se to nije svidelo. Jedan od takvih likova bio je maršal Kulik.. Čovek koji je bukvalno mrzeo tenkove i mehanizaciju. Uz to bio je jedan od ljudi koji su uklonili Tuhačevskog. Pošto je bio blizak Staljinu lično se osetio povrejdenim što je Staljin odobrio novi tenk, T-34, ali i KV-1, teški tenk. Zvuči neverovatno ali maršal Kulik je jednostavno potcenjivao tenkove i podržavao - konjicu! Posebno ga je nerviralo što je njegov prijatelj, maršal Kliment Vorošilov takodje promenio mišljenje - i podržao tenkove. Posebno ga je nerviralo što je još jedan fenomenalni tenk iz tog doba - dobio ime njegovog koeleg - KV-1 tenk u stvari znači “Kliment Vorošilov”.
Shvativši koliko je važna politička podrška Staljina, konstruktor Koškin poveo je grupu od dva tenka januara 1940 godine T-34 u Moskvu - ali sopstvenim pogonom, preko polja i reka SSSR od Harkova do Moskve, pa do granice sa Finskom i nazad do Ukrajine! Dva tenka prevalila su ovaj put bez većih poteškoća i samo malim popravkama na hodnom delu. To je bio trijumf tenka nad konjem i trijumf novog načina razmišljanja.
Najveći problem bio je što je maršal Kulik bio - izrazito protiv proizvodnje T-34 i KV-1 tenkova. Najgore od svega, lično ga je najviše pogodilo kada ga je lično Staljin opomenuo i prekorio zbog toga, naredivši proizvodnju T-34 i KV-1. Maršal Kulik to nije zaboravio i trudio se sve vreme da opstruiše proizvodnju ne samo tenkova već i opreme i municije za njih. Ujedno trijumf Koškina koštao je konstruktora i života. Usled puta tenkovima, dobio je upalu pluća. Ubrzo je i umro a nasledio ga je konstruktor Morozov.
Septembra 1940 godine tenk T-34 ulazi u serijsku proizvodnju. Niej bilo lako. Problemi su nastajali svuda. Nova tehnologija je stvarala ponajviše problem. Iako tenk jeste pravljen da bude što jednostavniji, Sovjetski zavodi imali su problem u dosta sfera. Naime, bili su još uvek na starijem tehnološkom nivou. T-34 iako jednostavan - bio je tehnološki daleko ispred Zapadne Evropa ali i ispred onog u SSSR-u. Problemi su bili i sa oklopom. Deblji pancirni oklop, daleko deblji od dotadašnjih bio je problem za metalske zavode. Kvalitet i finalni proizvod nisu bili na nivou u prvim serijama. Fabrike u SSSR imale su problema i sa drugim komponentama, gotovo sa svim. Direktori tih fabrika jednostavno nisu želeli da priznaju da imaju problema sa osvajanjem novih tehnologija, i radije su u proizvodnju puštali nekvalitetne komponente nego da uzmu i isprave nešto u proizvodnji, jer time bi “priznali” da nešto ne valja u njihovim mnogo havljenim fabrikama. Motor je popsebno bio veliki problem. Dizel V-12 konstrukcije, sa tim da je bio problem što je nejgova revolucionarna konstrukcija sa aluminijumskim delovima bila peveliki zalogaj za fabrike tadašnjeg SSSR. Dakle tenk T-34 nije bio nimalo prost - jeste,bio je jednostavan ali zato izuzetno tehnološki napredan i to je ono što je bio njegov drugi najveći kvalitet. Motor je bio lakši a moćnoji od klasičnih. Problem sa tim je opet bio i političke prirode. Njegov konstrukor Konstantin Čalpan - bio je nagradjen apotom - streljan u Staljinovim čistkama, i niko se nije usudjivao da u opšte takne njegov rad i unapredi ga i osposobi za proizvodnju, te je osvajanje proizvodnje ovog revolucionarnog motora išlo sporo.
To je dovelo do toga da dosta tenkova prve serije budu opremljeni slabijim benzinskim motorima. Sledeći problem nastao je sa radio stanicama. Retko koji Sovjetski tenk ih je imao. Bile su retkost i na zapadu, ali ne i u Nemačkoj. Nacisti u opšte nisu imali političkih problema sa tehničkim stvarima i sve muke koje su Sovjeti imali oni nisu. Tako je svaki nemački tenk - iako inferioran prema T-34 i KV-1, bio opremljen radio stanicom. Kod Sovjeta radio stanicom su u početku bili opremljeni - samo komandirski tenkovi!
Sledeći nedostatak opet nas je vratio kod sive eminencije, maršala Kulika. Top od 76 mm na prvim serijama niej zadovoljio. Još veći problem bio je što su Sovjeti pravilno želeli da unifikuju što više komponenti pa je tako jedan isti top bio i za T-34 i za KV-1.
Maršal Kulik jednostavno je sabotirao uvodjenje novog, superiornijeg, i jeftinijeg topa F-43 istog kalibra. Kada su tenkovi T-34 i KV-1 već morali protiv njegove volje da udju u proizvodnju, biće to pod njegovim uslovima. Dva topa su bila u natečaju - L-11 i F-43. Prvi je bio proizvod Lenjingradskog instituta, čiji patronje bio - maršal Kulik. Drugi je bio savremeniji i bolji, jeftiniji ali je bio iz instituta u Gorkom. Ljudi u komisiji su jednostavno bili preplašeni da ne budu streljani i nisu se usudili da izaberu drugi, bolji mego su izabrali lošiji.
Tenkovi su ušli u proizvodnju početkom 1941. godine. Veliki otadžbinski rat dočekala su samo ova dva tenka. Ostali, hiljade njih jednostavno nisu bili dorasli nemačkim tenkovima. Problemi u proizvodnji koje smo naveli izazavali su da tenkovi sporo ulaze u jedinice. A i prve serije, kako so rekli, bile su dosta lošije od standarda konstruktora.
Topovi Lenjingradskog zavoda, pokazali su se jako loše, slabo su probijali nemačke tenkove i samo dobri oklopi T-34 i KV su ih spasavali uništenja. Tu se po drugi put dokazala ruska tvrdoglavost. Konstruktor, onog drugog topa, koji nije ušao u proizvodnju, Vasilij Grabin (konstruktor čuvenog ZIS-3 topa) tajno je, uz podršku političkih protivnika maršala Kulika, počeo proizvodnju svog topa. To je bila jedna od odlika, koje recimo Nemci, nisu imali - samoinicijativa i spremnost da uprkos zvaničnim naredjenjima učiniš nešto ako si siguran da je to ispravno.
Aleksandar Kiš
|
