offline
- smederevo 1
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 16 Maj 2015
- Poruke: 12
|
Подстицај за сарадњу усташа и комуниста дошао је са потписивањем споразума Рибентроп-Молотов 1939. године. После окупације и распарчавања Краљевине Југославије априла 1941. године, Комунистичка партија Хрватске водила је преговоре са Павелићевим режимом о свом легализовању у оквиру „Независне Државе Хрватске“. Како је Коминтерна већ легализовала Комунистичку партију Словачке у оквиру Хитлеровог „Новог поретка“, очекивала се дозвола и за легализацију Комунистичке партије Хрватске, али ситуација се мења 22. јуна 1941, са немачким нападом на Совјетски Савез.6
Ипак, комунисти и усташе у међувремену потписују још један споразум о сарадњи. То видимо на основу дневника Славка Кватерника, заменика хрватског поглавника Анте Павелића, који се чува у Историјском архиву града Београда, у Легату Вицка Крстуловића, једног од партизанских команданата. Кватерник је 22. априла 1941. записао:
“Миле (Будак – прим. аут) био поново код мене. Тражио да се убрза договор о сурадњи са комунистима. Поглавник потписао договор. О томе одмах јављено Лорковићу. Он је добио задатак за сурадњу.“7
Почетком 1943. године Павелић је тајно послао комунистима једног свог министра, Н. Рушиновића, да изрази „повјерење“ према њима. Непосредан повод за слање овог усташког министра био је обавештавање партизана о предстојећој немачкој Операцији „Вајс“, како би се на време склонили. Командант 4. зоне „Народноослободилачке војске Хрватске“, Вицко Крстуловић, о доласку министра Рушиновића писао је 18. јануара Врховном штабу:
“…Да је Павелић послао министра нарочито зато да нађе везу са партизанима, како би се на било који начин предусрела ова акција (Операција „Вајс“ – прим. аут) и убијање партизана и хрватске војске. Ово преговарање и споразум са партизанима мора бити апсолутно тајно пред Њемцима и Талијанима. Наводно да су стали (Павелић и његова влада – прим. аут) на становиште да држава без народа не вреди. Министар и жупан (Н. Леутић, велики жупан из Омиша – прим. аут) су изразили своје повјерење према партизанима, само се боје да не би у партизанским редовима Срби преузели вођство и да би сутрашња Југославија опет дошла под вођство Срба.“8
По пријему Крстуловићевог писма, на састанак са Павелићевим министром долази лично Јосип Броз Тито. Састанак је био тајан и комунисти, по природи ствари, ни касније о њему нису говорили. Али, за сусрет комунистичког вође и усташког министра сазнала је италијанска команда из Шибеника и о томе обавестила своје претпостављене. У италијанском војном архиву у Риму оригинални извештај о састанку Рушиновић – Броз пронашла је др Смиља Аврамов.9
Такође, др Аврамов је пронашла и оригинални извештај италијанске обавештајне службе о састанку Јосипа Броза Тита и папе Пије Дванаестог – дакле, истог оног папе који је пружио подршку Анти Павелићу – у Ватикану, 9. августа 1944. године. Састанак је одржан у највећој тајности, која је очувана све док др Смиља Аврамов није објавила овај документ. Др Аврамов пише да је састанак папе и вође Комунистичке партије Југославије уговорен још приликом доласка усташког министра Н. Рушиновића код комуниста, јануара 1943. године. Наиме, у претходном периоду управо Н. Рушиновић је био стални представник нацистичке хрватске државе у Ватикану. Тако се из Рушиновићеве поруке од 18. јануара 1943, коју је пренео Вицко Крстуловић, види не само суштина разговора Ј. Б. Тита и Павелићевог министра, већ и разговора Ј. Б. Тита и римског папе. Најзад, познат је и један хрватски извор, који став Анте Павелића према партизанима дефинише тачно онако како је то његов министар Рушиновић саопштио Крстуловићу. Павелић је, према овом извору, рекао: “Нека се из партизана на нашој земљи одстране туђинци, хрватске партизане све ћемо сместити на ову позорницу и погостити их“.10
Комунисти су после рата систематски уништавали компромитујућа документа, али промакла су им им још најмање два – не рачунајући немачке, италијанске, британске, америчке и четничке изворе – доказа о сарадњи са усташама. Први је извештај заменика начелника Врховног штаба, бившег капетана Велимира Терзића, Ј. Б. Титу од 17. јануара 1943. године. Терзић пише:
“Овим усташким преговарачима – парламентарима, по моме мишљењу, требало би ставити до знања да је безусловно потребно да донесу оригинална – званична пуномоћја од Павелићеве владе, а не овако од неких разних делегата.“11
О садржају преговора редакција зборника докумената упућује читаоца на Архив војноисторијског института у Београду, наводећи ознаке два документа, што су како произилази записници са састанака комуниста и усташа. Међутим, та два документа, са ознакама АВИИ К-1491 рег. бр 16-5 и АВИИ К-12 рег. бр 5-1, не налазе се у наведеном Архиву. Другим речима, она су „преживела“ акцију уништавања компромитујућих докумената, редакција их је погледала и неопрезно поменула у зборнику, а онда је неко дошао и уништио их.
Познат је још један овакав случај. Историчар др Саво Скоко потражио је наређење Ј. Б. Тита од 14. фебруара 1942. године, које је школски пример ратног злочина. Речено му је да је по објављивању у једном од зборника дошао официр Титове гарде и однео наређење, с образложењем да је „подметнуто“.12
Међутим, четничка обавештајна служба одмах је сазнала за ове преговоре усташа и комуниста, о чему је Дража 14. јануара 1943. известио владу у Лондону:
“Вођа комуниста у Далмацији Булшан послао је бившег среског начелника у Сињу код команданта усташа да преговарају о заједничкој акцији против четника.“13
Контекст Терзићевог извештаја од 17. јануара 1943. је следећи. Терзић је запазио да се четници концентришу у Далмацији, претварајући је у „базу за будуће догађаје“, то јест за дочек инвазионих трупа Западних савезника. Зато је предлагао Ј. Б. Титу:
“Морамо припремити и плански извести једну операцију на книнске четнике и дошљаке из Херцеговине и Црне Горе, те да их добро потучемо и уништимо. Ово би требало извести у што краћем року, како би пресекли у корену њихове даље тенденције и ликвидирали их са далматинског подручја. У ову сврху ми би могли користити нашу 2. дивизију и највећи део далматинских снага, можда и један део 6. хрватске дивизије, а вероватно и комплетну.“14
Потом следи ставка о тражењу званичног пуномоћја од Павелићеве владе, са образложењем да се усташе што дуже задржавају у преговорима, „како би нам остало довољно времена да извршимо прегруписавања снага у циљу разбијања и уништења четника“. Терзић наставља: „Затим, касније, пошто би разбили четнике, могли би се бацити целокупним снагама на усташке банде“.15
Терзићев став о усташама вероватно је разлог што комунисти овај документ не само што нису уништили, већ су га и публиковали. Наиме, неспорно је да су многи комунисти српског порекла размишљали о усташама као Терзић. Међутим, тако нису размишљали Ј. Б. Тито и хрватски комунисти из Главног штаба Хрватске – дакле они који су истински командовали партизанским јединицама. Они су Терзићу и другим комунистима српског порекла говорили да се права акција против усташа одлаже док се не ликвидирају четници – а то се отегло на читав рат. Скривали су, такође, и контакте са Павелићевом владом, попут оног са министром Рушиновићем. О доласку Рушиновића Терзић очигледно није био обавештен. Контакти које је Терзић имао са усташама били су на нижем нивоу, а он није ни имао овлашћења за доношење стратешких одлука.
Други доказ о преговорима комуниста и усташа је инструкцији Ј. Б. Тита својим преговарачима са домобранима, писана 2. јула 1943, с тим што су они, како се наводи у зборнику докумената, преговарали и са усташама. Реч је о „фингираним нападима“ комуниста на домобранске и усташке гарнизоне. Комунисти и представници хрватских формација договорили би се о симулирању борбе, јер су Хрвати морали да подносе извештаје Немцима за изгубљене гарнизоне. У ово доба, у договореним „фингираним нападима“ комунисти су заузели од домобрана Хан-Пијесак, Власеницу, Олово, Шековиће и Кладањ. Вишедневни преговори комуниста са усташама у Зворнику нису уродили плодом, па је ово место заузето правом борбом (да је борба била права, може се закључити по великим губицима комуниста).
Ј. Б. Тито се користио својим старим споразумима са хрватским формацијама, а очигледно и неким начелним договором. У поменутој инструкцији од 2. јула 1943, тј. директиви „за преговоре са представницима Хрватске домобранске војске у Источној Босни“, каже се да треба успоставити „што тешњи контакт са свима нама наклоњеним представницима војних и цивилних власти“ хрватске нацистичке државе, наводно ради њене „дезорганизације и разбијања“. Преговоре, који су већ заказани, треба искористити за постизање што бољих резултата, „како би то послужило као пример и осталим старешинама хрватске војске“. Титови представници имали су да свим домобранима, официрима, подофицирима и војницима, „гарантују безбедност живота и личне приватне имовине“. Свима који пређу у партизане признају се чинови и омогућава даље напредовање, пише Ј. Б. Тито и наставља:
“Сваки онај војник који изрази жељу да из било којих разлога не приступи Народноослободилачкој војсци или да буде прекомандован у свој крај, код тамошњих наших јединица, изаћи ће му се у сусрет. У овом последњем случају биће упућен са својом потпуном ратном спремом.
У току преговора тражити од представника Хрватске домобранске војске да предаду у исправном стању сву убојну спрему – ратни материјал, храну, возила, магацине и остало.
У крајњем случају, тј. ако представници Хрватске домобранске војске не пристају на јавну предају, пристати и на фингирани напад на њихов гарнизон, где ће бити тачно уговорен и предвиђен начин предаје.“16
Усташе се не помињу, али се упутство односило и на њих, што доказују преговори са Црном легијом у Зворнику. Као и према домобранима и усташама, комунисти задржавају исти однос и према четницима: „Све похватане четничке групице одмах стрељати на лицу места“, наређивао је помоћник начелника Врховног штаба, Велимир Терзић, 1. јула 7. дивизији.17
У другом наређењу 7. дивизији, послатом истог дана, Терзић наређује да 7. бригада не напада четнике, јер су њене снаге „недовољне и слабе“. Врховни штаб ће, пише даље Терзић, упутити „за разбијање четничких банди другу јединицу и јаче снаге“.18
Упућена је једна бригада из 2. дивизије, и то не на обичан задатак, већ „као казнена експедиција“, како се изразио Терзић у писму Павлу Ивићу од 3. јула.19
„Чишћење Звијезде планине од четничких банди“ подразумевало је и конфискацију хране у српским селима, као што је то и раније чињено.
Према томе, ратна сарадња комуниста са усташама дошла је исто онако природно као и њихова борба против четника. И у једном и у другом случају реч је о наставку предратне комунистичке политике, како „класне“, тако и „националне“. Обе те политике систематски су неговале антисрпство, за рачун наводно угњетаваних Хрвата.
|
