|
|
Model aviona Mitsubishi A6M2b (Zero model 21) koji sam predstavio juče predstavlja avion korišćen u napadu Japanaca na Pearl Harbor 7. decembra 1941. Pilot je bio Shigehisa Yamamoto i poleteo je sa nosača aviona „Akagi“
Pored Zeroa korišćeni su i avioni Nakajima B5N i Aichi D3A1.
Ja sam 2018. na strani 1872 pisao o ovom napadu i ova dva aviona (u to vreme sam imao volje za preopširna pisanija):
Sada ću detaljnije predstaviti dva japanska aviona koji su postali poznati širom sveta posle napada Japanaca na Pearl Harbor 7. decembra 1941. To su torpedni bombarder Nakajima B5N „Kate“ i obrušavajući bombarder Aichi D3A1 „Val“. Treći tip aviona koji je korišćen u napadu je čuveni Mitsubishi „Zero“ za koga mnogi misle da je u tom momentu bio najbolji lovački avion na svetu.
Ali najpre nešto više o tom događaju jer posle napada na Pearl Harbor ništa više nije bilo isto. Posle objave rata SAD prema Japanu usledile su i ostale međusobne objave rata Nemačke, Italije sa jedne strane prema SAD, Velike Britanije s druge prema Japanu i to je zaista postao Drugi svetski rat u punom smislu reči. Neki smatraju da su Amerikanci zapravo znali da će Japanci napasti Pearl Harbor ali da su to namerno dopustili da bi nakon smrti oko 2400 Amerikanaca i potapanja skoro pola flote na Havajima mogli bez dotadašnjeg otpora javnosti ući u rat. Simptomatično je da su tri nosača aviona, najvredniji ciljevi Japanaca „slučajno“ isplovili sa Havaja pre napada i izbegli potapanje.
U svakom slučaju Japanci su odlučili da iznenada napadnu američku flotu u Pearl Harboru i da nakon toga zauzmu celu jugoistočnu Aziju i Pacifik i izgrade neosvojiv odbrambeni pojas oko osvojenih teritorija. Ideja iznenađenja nije predstavljala nikakav moralni problem pošto je Bušido, kodeks časti feudalnog Japana čak i preporučivao iznanađenja ove vrste. Pojedinosti plana za napad razradio je štab pod vođstvom admirala Isorokua Jamamota, glavnog komadanta japanske mornarice. Eskadra od šest japanskih nosača aviona ( Akagi, Kaga, Soryu, Hiryu, Shokaku i Zuikaku) je isplovila 26. novembra 1941. sa Kurilskih ostrva praćena velikim brojem ratnih brodova i podmornica. Cilj je bio Pearl Harbor. Drugog decembra flota je primila šifrovanu poruku „Popni se na planinu Nitaka“ koja je neopozivo naređivala da se napadne.
U rano jutro u nedelju, 7. decembra 1941. nešto pre 8 časova po lokalnom vremenu američka baza na Havajima je napadnuta sa 353 japanska aviona sa šest nosača aviona. U 7:53 japanski komandant je uputio radiom poruku pilotima "Tora, Tora, Tora!" (Tora je na japanskom “Tigar”) i za nekoliko minuta, bombe i torpeda padali su sa neba na paralisane pomorske snage SAD. Iznenađenje je bilo potpuno. Vojnici su uživali u nedeljnim šetnjama van kasarni; mornari su šetali po palubama usidrenih brodova. Kada su se pojavili prvi japanski avioni iz jutarnje izmaglice niko nije obratio pažnju na njih, misleći da se radi o vežbama američkih pilota. Tada su se uljezi ustremili na svoje ciljeve. Torpedni avioni, naoružani posebnim torpedima za dejstvo u plitkoj vodi uputili su se ka usidrenim ratnim brodovima. „Zapadna Virdžinija“, „Tenesi“, „Arizona“, „Nevada“, „Oklahoma“ i „Kalifornija“ su potopljeni ili teško oštećeni. Obrušavajući bombarderi su zbrisali prepuni aerodrom Hikam.
Japanci su napali u 2 talasa. Prvi napadni talas od 183 aviona pokrenut je severno od Oahu, na čelu sa komandantom Mitsuo Fuchida. Šest aviona nije uspelo da krene zbog tehničkih poteškoća. U prvom talasu je bilo 49 Nakajima B5N Kate bombardera naoružanih bombama od 800 kg i 40 bombardera B5N naoružanih torpedima, 51 Aichi D3A Val bombardera naoružanih bombama opšte namene od 249 kg i 43 lovca Mitsubishi A6M "Zero".
Drugi planirani talas se sastojao od 171 aviona: 54 B5N, 81 D3A i 36 A6M, kojima je komandovao komandant poručnik Shigekazu Shimazaki. Četiri aviona nisu uspeli da pokrenu zbog tehničkih poteškoća.
Nekoliko japanskih oficira, uključujući Fuchida i Genda, pozvali su komadanta Naguma da izvrši treći talas napada kako bi uništio što više skladišta i postrojenja. Nagumo je, međutim, odlučio da se povuče iz nekoliko razloga: Efekat iznenađenja je iscrpljen i američki protivavionski učinak značajno se poboljšao tokom drugog napada, a dve trećine gubitaka nastale su tokom drugog talasa. Lokacija američkih nosača aviona ostala je nepoznata. Pored toga, admiral je bio zabrinut zbog činjenice da je njegova flota sada u dometu američkih bombardera na kopnu. Treći talas bi zahtevao znatnu pripremu i vreme. Situacija sa gorivom nije dozvoljavala da ostane u vodama severno od Pearl Harboura mnogo duže, pošto je bio na samoj granici logističke podrške. Ako bi to učinili rizikovali su možda čak i da napuste razarače na putu do kuće. Verovao je da je drugi napad u suštini zadovoljio glavni cilj misije - neutralizaciju Pacifičke flote i nije želeo da rizikuje dalje gubitke. Štaviše, praksa japanske mornarice je bila da preferira očuvanje snage nad potpunim uništavanjem neprijatelja.
Na konferenciji ujutro, Yamamoto je podržao Nagumovo povlačenje, a da nije pokrenuo treći talas. Ipak, Yamamoto je kasnije izrazio žaljenje zbog odluke Naguma da se povuče i kategorično je izjavio da je bila velika greška ne narediti treći talas napada.
Devedeset minuta nakon što je počelo, napad je završen. Ubijeno je dve hiljade osam mornara, a 710 ranjeno; 218 vojnika i vazduhoplovaca je poginulo i 364 ranjeno; 109 marinaca je ubijeno, a 69 ranjeno; i 68 civila je ubijeno, a 35 ranjeno. Ukupno, 2.403 Amerikanaca je poginulo, a 1.178 je ranjeno. Osamnaest brodova je bilo potopljeno ili teško oštećeno.
Od 402 američkih aviona na Havajima, 188 je uništeno i 159 oštećeno, 155 na zemlji. Gotovo niko nije bio spreman za poletanje da bi branio bazu. Osam pilota uspelo je poleteti tokom napada , a šestorici su priznati obaranje najmanje jednog japanskog aviona tokom napada.
Japanski gubici: U napadu ubijeno je 55 japanskih avijatičara i devet podmorničara, a jedan je zarobljen. Od 414 aviona na raspolaganju, 29 su izgubljeni tokom bitke (devet u prvom talasu napada, 20 u drugom), a još 74 je oštećeno vatrom iz zemlje.
A sada da se vratimo na torpedni bombarder Nakajima B5N „Kate“ i obrušavajući bombarder Aichi D3A1 „Val“ i nijhove diecast modele iz serije De Agostini izdate u Japanu.
Nakajima B5N (saveznički naziv: "Kate") je bio standardni torpedni bombarder Japanske carske mornarice tokom većeg dela Drugog svetskog rata.
Iako je B5N bio znatno brži i napredniji avion u odnosu na tadašnje savezničke avione te namene TBD Devastator i Fairey Swordfish, ipak je već 1941. godine i on bio blizu zastarelosti. Usprkos tome B5N je sudelovao u operacijama tokom celog rata, uglavnom zbog kašnjenja razvoja njegovog naslednika Nakajima B6N. U ranim fazama rata na Pacifiku, B5N je vođen iskusnim posadama i u koordiniranim napadima s drugim vrstama aviona, stekao određeni uspeh u napadu na Pearl Harbor, u bici na Koralnom moru, bici za Midway i u bici kod ostrva Santa Cruz.
Iako mu je primarna namena bila delovanje s nosača aviona, takođe je povremeno delovao i s kopna. Posadu su činila 3 člana: pilot, navigator/bombarder/osmatrač i radista/strelac.
B5N je dizajnirao tim kojeg je predvodio Katsuji Nakamura, a koji je okupljen 1935. godine u skladu s novim zahtevom mornarice vezanim za razvoj novog torpednog bombardera koji je trebao zameniti zastareli Yokosuka B4Y. U početku označen kao Type K od Nakajime, uspešno se takmičio sa avionom Mitsubishi B5M za dobijanje proizvodnog ugovora. Prvi prototip je poleteo u januaru 1937. godine i ubrzo nakon toga je naručena proizvodnja istog pod novim nazivom Type 97 Carrier Attack Bomber.
B5N je ubrzo ušao u borbe i to prvo u Drugom kinesko-japanskom ratu, gde su prva borbena iskustva otkrila neke slabosti originalne B5N1 varijante. Prvenstveno se radilo o nedovoljnoj zaštiti njegove posade i rezervoara za gorivo. Želeći održati visoke performanse aviona, mornarica nije želela da se avion dodatno opterećuje dodavanjem oklopa, zadržavajući bržu verziju aviona. Varijanta B5N2 je imala mnogo snažniji motor, i načinjene su mnoge izmene kako bi ga pojednostavile. Iako su mu performanse bile tek nešto bolje, a slabosti su ostale iste, ova varijanta je ipak zamenila B5N1, verzijau koja je sudelovala u napadu na Pearl Harbor. Najveći uspesi B5N2 su bili ti što su odigrali ključnu ulogu u potapanju američkih nosača USS Yorktown, USS Lexington i USS Hornet.
B5N je poslužio kao polazna tačka pri dizajniranju svog naslednika Nakajima B6N, koji ga je naposletku i zamenio na prvim borbenim linijama. Nakon toga B5N je nastavio obavljati dužnosti u sekundarnim ulogama poput obuke pilota i posada ili za vuču meta ili za protivpodmorničko ratovanje. Neki od tih aviona za protivpodmorničko delovanje su čak bili opremljeni ranim verzijama radara i detektorima magnetskih anomalija. B5N su također obavljali ulogu bombardera tokom neuspešne obrane Filipina u oktobru 1944. godine. U kasnim fazama rata su čak upotrebljavani i za napade kamikaza.
Sveukupno je proizvedeno oko 1150 primeraka, no niti jedan nije uspeo ostati sačuvan. Velik broj B5N2 je s pokupljeno s ostrva Kurili od strane privatnog britanskog kolekcionara 2003. godine. Za potrebe filmova poput Tora! Tora! Tora! napravljeno je nekoliko replika od američkih T-6 Texan i BT-13 Valiant aviona za obuku, koji su kasnije korišćeni i na mnogim aero mitinzima.
Osnovne karakteristike: posada: 3, dužina: 10,30 m, raspon krila: 15,52 m, površina krila: 37,7 m2
visina: 3,70 m, masa aviona: 2.279 kg, maksimalna dozvoljena masa: 3.800 kg
maksimalna masa uzletanja: 4.100 kg
Letne karakteristike: najveća brzina: 378 km/h, dolet: 1.992 km, brzina penjanja: 6,5 m/s
najveća visina leta: 8.260 m
motor: 1× Nakajima NK1B Sakae 11, zvezdasti motor snage 1000 KS
naoružanje: 1 × 7,7 mm mitraljez „Tip 92“ sa zadnje strane (određeni broj B5N1 je bio opremljen s 2 × 7,7 „Tip 97“ u krilima), 1 × 800 kg „Tip 91“ torpedo ili 1x 800kg bomba ili 3 × 250 kg ili 6 × 132 kg bombi.
Model De Agostini je urađen u srazmeri 1:72 i težak je 273 gr.
1. Nakajima B5N “Kate”, Japan, DeAgostini, 1:72, 273 gr.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Aichi D3A (Savezničko kodno ime: "Val") je japanski obrušavajući bombarder iz Drugog svetskog rata. Bio je glavni obrušavajući bombarder japanske carske mornarice u ranoj fazi rata, i učestvovao je u gotovo svim akcijama, uključujući i Pearl Harbor.
Sredinom 1936. godine japanska mornarica objavila je konkurs za novi obrušavajući bombarder za nosače aviona koji bi zamenio postojeće D1A dvokrilce koji su se nalazili u službi. Firme Aichi, Nakajima i Mitsubishi su se javile na konkurs s tim da su Aichi i Nakajima dobili dozvolu da izrade po dva prototipa svaki. Aichi-jev avion je imao nisko postavljena eliptična krila inspirisana nemačkim avionom Heinkel He 70 Blitz. Trup je ličio onom od Mitsubishi A6M Zero-a, iako je celi avion izgrađen od čvršćih materijala kako bi izdržao sile pri obrušavajućem bombardovanju. Stajni trap je bio fiksan. Avion je pokretao Nakajima Hikari devet-cilindarski zvezdasti motor snage 710 KS. Prvi prototip je dovršen u decembru 1937. godine, a prvi probni let je obavljen mesec dana kasnije. Prvi testovi su bili razočaravajući. Avion je bio slab i nestabilan. Vazdušne kočnice su jako vibrirale već pri brzini od 370 km/h, a mornarica je tražila još veću brzinu poniranja od 440 km/h. Drugi prototip je u velikoj meri izmenjen s ciljem poboljšanja navedenih nedostataka. Snaga motora je povećana zamenom Hikari motora s novim, jačim motorom Mitsubishi Kinsei 3 od 840 KS, a vertikalni rep je povećan kako bi se smanjila nestabilnost aviona. Krila su neznatno izmenjena, a ugrađene su jače vazdušne kočnice. Te promene su rešile sve prethodne probleme i to je bilo dovoljno za pobedu nad konkurentskim Nakajima D3N1.
U decembru 1939. godine mornarica je naručila avion pod nazivom Navy Type 99 Carrier Bomber Model 11. Model aviona koji je ušao u serijsku proizvodnju imao je neznatno manja krila, te mu je povećana snaga ugradnjom jačih motora Kinsei 43 od 1000 KS ili Kinsei 44 od 1.070 KS.
Naoružanje su činila dva fiksna mitraljeza od 7,7 mm Tip 97 i jedan pokretni 7,7 mm Tip 92 u zadnjem kokpitu. Ispod trupa obično je nosio bombu od 250 kg i dve dodatne od 60 kg ispod svakog krila.
Prvi D3A1 su dodjeljeni nosačima aviona Akagi i Kaga tokom 1940. godine, dok je manji broj aviona prve borbene misije imao iz zemaljskih baza na području Kine. Od napada na Pearl Harbor, D3A1 je sudelovao u svim većim operacijama u prvih 10 meseci rata. Slavu su stekli tokom bitke u Indijskom okeanu tokom aprila 1942. godine, kada su imali preko 80% uspešnih pogodaka svojih bombi tokom napada na britanske krstarice HMS Cornwall i HMS Dorsetshire te nosač HMS Hermes. U nekim slučajevima su čak delovali i kao lovci, jer im je njihova okretnost to dopuštala.
U junu 1942. godine poboljšana verzija D3A2 sa novim Kinsei 54 motorom od 1300 KS je bila testirana kao Model 12. Povećanom snagom motora avionu je smanjen dolet, pa je dobio dodatne rezervoare za gorivo čime je ukupna zapremina iznosila 900 litara. Novi tip aviona je postao poznat kao Model 22, te je isti u jesen 1942. godine počeo zamenjivati Model 11 koji se povlačio u jedinice za obuku.
Pojavom novog aviona Yokosuka D4Y Suisei, D3A2 je povučen u potpunosti s nosača aviona, većinom u kopnene jedinice ili na manje nosače aviona. Kada su se američke snage tokom 1944. godine vratile na Filipine, D3A2 iz kopnenih jedinica su pretrpeli teške gubitke sudelujući u borbama. Do tada su već mnogi D3A1 i D3A2 služili za obuku jedinica u Japanu, a u nekoliko su ih ugrađene dvojne kontrole - isti su dobili oznaku Navy Type 99 Bomber Model 12 Trainer (D3A2-K). Tokom zadnje godine rata mnogi D3A2 su vraćeni natrag u borbene misije kao kamikaze.
Godine 1945. Indonezijski gerilci su osvojili brojne Japanske vazduhoplovne baze, pri čemu je nekoliko D3A2 bilo zarobljeno od strane Indonezijskih gerilaca, uključujući i one na Bugis bazi u Malangu. Većina aviona je uništena u razdoblju od 1945. -1949. godine pri vojnom sukobu u Indoneziji.
Tehničke karakteristike (D3A1): posada: 2, dužina:10,18 m, raspon krila: 14,36 m, površina krila: 34,9 m2
visina: 3,85 m, masa praznog aviona: 2.400 kg, maksimalna masa uzletanja: 3.650 kg
Letne karakteristike: najveća brzina: 381 km/h, dolet: 1.472 km, najveća visina leta: 8070 m,
motor: 1 x Mitsubishi Kinsei 44 od 1070 KS
Naoružanje: mitraljezi 2x7,7mm Tip 97+1x7,7mm Tip 92 , 1x250kg+2x60 kg bombe
Broj proizvedenih primeraka: 1.486 (470 komada D3A1 i 1,016 komada D3A2)
Kod varijante D3A2 masa praznog aviona je 2.570 kg, maksimalna masa uzletanja: 4.122 kg, najveća brzina: 430 km/h, dolet: 1.352 km, najveća visina leta: 10.500 m, motor: 1 x Mitsubishi Kinsei 54 od 1300 KS
Model De Agostini je urađen u srazmeri 1:72 i težak je 280 gr. Predstavlja avion por. Takashige Egusa koji je predvodio drugi talas bombardera za obrušavanje u napadu na Pearl Harbor. Egusa je rođen 1910. Bio je student Etajima Pomorske Akademije, klasa 1930. gde se usavršio za obrušavajuće bombardere. Veoma se istakao u ratu s Kinom, a preciznost i hrabrost su mu doneli naziv “god of dive-bombing". Poginuo je 15. juna 1944. na Marijanskim ostrvima.
2. Aichi D3A1 “Val”, Takashige Egusa, Japan, DeAgostini, 1:72, 280 gr.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
3. Aichi D3A1 “Val”, Japan, DeAgostini, 1:72, 280 gr.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
)
) , а имам план за одређене тематске целине - битка/рат/фронт/догађај...
