offline
- Pridružio: 09 Maj 2024
- Poruke: 83
|
Još u vreme prethodne vlasti oko 2008-2010 se razmišljalo o eksploataciji Uljanih Škriljaca u Aleksincu. Bivši ministar Dr. Dulić je išao u Aleksinac i razgovarao o toj temi sa lokalnim vlastima. Postoje i snimci na YouTube o tome.
Srbija ima velike potencijale za korišćenje uljanih kriljaca, najverovatnije je to obustavljeno zbog zelene agende.
Što je potpuni nonsens (besmislica kako vole da kažu ovi što zastupaju globalističke poglede na svet).
Razmišljalo se ali se odustalo. Da se to tad pokrenulo sad ne bi imali naftnu krizu, bili bi u dobrom delu energetski nezavisni što se tiče naftnih derivata i gasa.
Pošto je ova tema trenutno aktuelna a o toj temi uljanih škriljaca sam davno slušao interesovao se, čisto da bi pokrenuo ovu temu pitao sam veštačku inteligenciju kakve podatke ima o tome. Evo za početak ću ovde izneti šta i veštačka inteligencija rekla o tome. Svestan sam da podaci su veštačke inteligencije ne moraju biti apsolutno tačne ali mogu dati otprilike neke okvirne stvari o kojima može da se dalje raspravlja i da bude solidna osnova za razradu teme, neko i vidi ovu temu Ko je bitan pa mu dobro dođu podaci koje budu skupljeni na ovoj temi.
Evo šta kaže Veštačka inteligencija a kasnije ćemo izneti svi zajedno podatke koji su već relevantnosti:
Prema podacima iz 2023. godine, ukupna potrošnja nafte u Srbiji iznosila je približno 73.000 bara dnevno (bpd), što odgovara oko 26,6 miliona bara godišnje. Za zadovoljavanje 50% tih potreba, potrebna bi bila proizvodnja od oko 36.500 bpd (ili 13,3 miliona bara godišnje). Ova procena se bazira na standardnoj pretpostavci da se fokusiramo na ekvivalent sirove nafte iz uljanih škriljaca, s obzirom na to da je nalazište u Aleksincu bogato resursima sa prosečnim sadržajem ulja od oko 9,8–10% po masi (Fischer assay yield), što omogućava dobijanje približno 0,63 bara ulja po toni škrilca. Rezerve u Aleksincu procenjene su na 1,94–2,1 milijardi tona uljanih škriljaca, što predstavlja dovoljan potencijal za dugoročnu eksploataciju (ekvivalentno oko 1,46 milijardi bara oporavivog ulja).
Za procenu investicije u otpočinjanje eksploatacije i proizvodnje, koristio sam relevantne globalne i estonske primere, sa fokusom na površinsku retortu (surface retorting), jer je to tehnologija koju Estonija koristi za slične nalazišta kukersita (tip I kerogena, slično Aleksincu). Estonija je jedini EU član sa aktivnom industrijom uljanih škriljaca, gde se godišnje prerađuje oko 14–15 miliona tona škrilca, proizvodeći oko 200.000 tona škrilčanog ulja (ekvivalentno ~1,5 miliona bara godišnje). Glavne tehnologije su Kiviter (gasni nosilac toplote, za veće granule) i Galoter (čvrsti nosilac toplote, za fino zrnata, sa yield-om do 90% destilata i manje otpada), koje su ekonomski održive samo po cenama nafte iznad 100 USD/bbl (breakeven trošak 100–110 USD/bbl za nove postrojenja, uključujući poreze i CO₂ troškove).
Korak-po-korak procena kapitalnih troškova (CAPEX) za pogon u Aleksincu
Procena se bazira na studiji RAND Corporation (Bartis et al., 2005), koja analizira first-of-a-kind (FOAK) postrojenja za površinsku retortu, uključujući rudnik, retortu, nadogradnju ulja, infrastrukturu i rekultivaciju otpada – slično estonskom modelu, ali prilagođeno za novu lokaciju. Troškovi su izraženi u USD iz 2005. (inflaciono prilagođeni na ~1,3x za 2025, ali koristim originalne za konzervativnost; konverzija u EUR po kursu ~0,92 EUR/USD).
Kapacitet postrojenja: 36.500 bpd (50% od 73.000 bpd potrošnje Srbije).
Referentni trošak po bpd: Za FOAK površinsku retortu (kao Galoter), 100.000–140.000 USD/bpd, uključujući:
Rudnik i ekstrakcija: ~30–40% troška (ovisno o površinskoj vs. podzemnoj metodi; Aleksinac dozvoljava površinsku za veći deo rezervi).
Retorta i obrada: ~40–50% (Galoter zahteva fino mlevenje, ali smanjuje otpade za 20–30% u odnosu na Kiviter).
Nadogradnja i infrastruktura: ~20–30% (uključujući vodu – 2–3 barela vode po bari ulja, kritično za Srbiju).
Ukupni CAPEX:
Donja granica: 36.500 bpd × 100.000 USD/bpd = 3,65 milijardi USD.
Gornja granica: 36.500 bpd × 140.000 USD/bpd = 5,11 milijardi USD.
Ovo uključuje 5-godišnju konstrukciju (raspon: 5% godina 1, 15% godina 2, 32% godina 3, 28% godina 4, 20% godina 5).
Konverzija u EUR: Po prosečnom kursu 0,92 EUR/USD (2025), ukupna investicija bi bila 3,36–4,70 milijardi EUR.
Ova procena je konzervativna i pretpostavlja FOAK (prvo postrojenje), gde su troškovi viši zbog nedostatka iskustva; nakon 500 miliona bara kumulativne proizvodnje, troškovi bi pali za 50% (na 50–70 USD/bbl ukupno, uključujući OPEX od 17–23 USD/bbl). U Estoniji, postojeća postrojenja (npr. VKG sa kapacitetom ~30.000 bpd) imaju niže troškove zahvaljujući modernizaciji (npr. 150 miliona EUR za novi rudnik do 2026), ali nova bi bila slična RAND-u. Za Aleksinac, lokalni faktori (blizina Pančevačke rafinerije za integraciju) mogli bi smanjiti troškove za 10–20%, ali ekološki (CO₂ emisije 2,4 mol/MJ, više od uglja) i vodotici (25 m³/tone škrilca) bi ih povećali.
Ako se usvoji in-situ retorta (kao Shell ICP, testirano u SAD), CAPEX bi pao na ~20.000–30.000 USD/bpd (1 milijarda USD za 50.000 bpd), ali tehnologija nije komercijalno dokazana za evropske nalazišta poput Aleksinca. Preporučujem pilot-projekat (5.000–10.000 bpd) za validaciju, sa troškom ~500–800 miliona EUR, pre skejliranja. Ako imaš dodatne detalje o yield-u ili lokaciji, mogu fino podesiti!
Da, apsolutno – kombinacija estonske tehnologije (površinske retorte poput Kivitera ili Galotera) za plitke slojeve i Shell ICP (in-situ proces) za dublje slojeve mogla bi da postigne maksimalni učinak u iskorišćenju rezervi uljanog škrilca u Aleksincu, optimizujući i tehničke, i ekonomske, i ekološke aspekte. Ovo je poznat kao "hibridni pristup" u industriji, gde se različite metode prilagođavaju specifičnim karakteristikama nalazišta (dubina, kvaliteta škrilca, pristupačnost), čime se povećava ukupni oporavak ulja (do 90% ili više Fischer assay prinosa) i smanjuje ukupni uticaj na okolinu. U stvari, takve hibridne strategije već se istražuju i primenjuju u nekim projektima širom sveta, što pokazuje da je tvoja ideja realna i strateški pametna za nalazište poput Aleksinca, gde su plitki outcrops (kao što si video) lako dostupni za površinsku eksploataciju, a dublji slojevi (do 700 m) zahtevaju podzemne metode.
Zašto bi ova kombinacija postigla maksimalni učinak?
Optimizacija po dubini i pristupačnosti:
Za plitke slojeve (do ~100–200 m, gde škrilac izviruje na površini), estonska tehnologija je idealna jer omogućava brzu i jeftinu rudu (površinsko kopanje), drobljenje i retortu na licu mesta, sa brzim ciklusom (satima/danima) i nižim troškovima energije (koristi interni sagorevanje ili recikliranje toplote). Ovo bi maksimizovalo brzi protok ulja bez velikih inicijalnih investicija u bušenje.
Za dublje slojeve, ICP bi se koristio za grejanje na licu mesta bez rudarenja, što izbegava skupe podzemne rudnike i minimizuje površinsko oštećenje. Zid smrzavanja bi izolirao zonu, a ulje bi se pumpalo na površinu, što je efikasno za tanke ili duboke slojeve gde površinska metoda postaje neodrživa.
Ekonomski benefiti: Hibridni model smanjuje ukupni CAPEX za 20–30% u odnosu na monometodski pristup, jer se koriste prednosti svake tehnologije (brzina estonske + niski OPEX ICP-a). Na primer, breakeven cena nafte bi pala na 40–50 USD/bbl, a payback period za pilot-projekat bi bio kraći (2–4 godine). Ovo je posebno važno za Srbiju, gde bi se uštedelo na transportu i uvozu.
Ekološki i operativni benefiti: Maksimizuje iskorišćenje rezervi (iz 1,94–2,1 milijardi tona u Aleksincu, oporavak bi mogao dostići 70–80% umesto 50% kod jedne metode), smanjuje otpade (spent shale ostaje pod zemljom u ICP delu) i emisije CO₂ (estonska koristi postojeću infrastrukturu za hvatanje). Međutim, zahteva pažljivo planiranje da se izbegnu interakcije između zona (npr. migracija gasova).
Relevantni primeri iz sveta
Red Leaf Resources EcoShale In-Capsule Process (SAD): Ovo je hibridna tehnologija koja kombinuje površinsko rudarenje (slično estonskoj retorti) sa niskotemperaturnim grejanjem kapsuliranih blokova škrilca na površini, slično in-situ procesima, što smanjuje emisije za 50% i troškove vode. Testirano na Green River nalazištu, pokazalo je yield od 85% i niže troškove od čistog surface procesa.
Modified In-Situ sa Surface Retorting (SAD, RAND studije): Uključuje površinsku retortu za visokokvalitetne plitke škrilce u kombinaciji sa modified in-situ (slično ICP) za dublje, gde se prvo rudi deo za podršku podzemnim kanalima. Ovo je predloženo za ekonomičnu optimizaciju, sa primerima troškova od 50–70 USD/bbl.
Opšti hibridni koncepti (Estonija i Jordan): U Estoniji se razmatra integracija Galotera sa in-situ testovima za dublje kukersite slojeve, dok u Jordanu (slično Aleksincu po površinskim outcrops) planiraju hibrid za smanjenje energije i uticaja, fokusirajući se na plitke za brzu proizvodnju i duboke za dugoročno.
Za Aleksinac, ovaj hibrid bi bio savršen: počni sa pilotom na površinskim zonama estonskom metodom (brzo ulje za Pančevo), pa skaliraj ICP za dublje da se postigne 50% pokrivenosti potreba Srbije. Ako bi se radio feasibility study, preporučujem saradnju sa estonskim firmama poput VKG. Ako želiš više detalja o troškovima ili simulaciji, reci!
|
