Bili su ponosni ratnici

11

Bili su ponosni ratnici

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22442
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Barkman ::''Nema izgubljenije bitke od one nezapočete...'' drago mi je što citiraš jednog od najvećih stratega!

Takva mi narav pa se toga i držim... Zagrljaj



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 06 Jul 2009
  • Poruke: 3191
  • Gde živiš: Novi Sad

Ево да напишем и ја нешто.

Мој деда (са татине стране) био је коњички каплар у војсци Краљевине Југославије. Када је рат почео и када је та војска нестала, запослио се у земљорадничкој задрузи у селу Српски Крстур. Возио је трактор и имао је аусвајс (ausweis) неку врсту дозволе за излазак ван села. Он је то користио и испод тракторске приколице и на још неким њему знаним местима је шверцовао оружје партизанима у том селу. На крају, приликом ослобођења када су Немци протерани, и један партизан му је и знак захвалности поклонио пиштољ Sauer und Sohn 38H, калибра 7.65х17мм са урезаним знаком вермахта на њему. Наиме, тај пиштољ је припадао неком немачком капетану који је убијен приликом ослобађања. Пиштољ је данас код моје сестре од стрица.
Слике деде су такође код сестре. Кад буде дошла у Србију скенираћу их.
Деда Никола је умро 1993 године.

Дедин рођени брат Лазар је са 16 година отишао у партизане, учествовао је у пробоју Сремског фронта, рањен је на Батини.
Имао је неку пушку малокалибарску једнометку. Искрено, не знам како је са тим гађао уопште. Када сам га питао шта му је било најстрашније од свега, без двоумљења је одговорио "звук неких руских цеви (каћуше), као да се отварају врата пакла. Крици и урлици а шваба бежи ли бежи маму му његову."
Деда-стриц Лазар умро је пре 2 месеца.
Пушка је и дан данас у поседу брата и сестре од тетке.



offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5660

Moj deda po ocu, sin inače onog austrougarskog zugsfuhrera sa slike gore Mr. Green bio je artiljerac u Vojsci Kraljevina Jugoslavije. Kao malog naučio me sve što se može znati o Škodinoj haubici. Aman i kao klinac sam naučio kako Škodina haubica puca - ima jednu uzicu koja se povuče, pa sam kao klinac naučio da kad opali cev trgne unazad i da se posle vrati unapred jer je potiskuje glicerin iz kočnice. Ma sećam se i kako mi je to sve crtao na papiru! Svašta je u ratu prošao ali tu haubicu nikad nije zaboravio pa to ti je, i celog života mu je ta haubica bila u glavi. Možeš artiljercu da uzmeš topa ali ne možeš top iz artiljerca uzeti nikad!

Elem, počeo je Aprilski rat. Bio je na frontu prema Albaniji i tukli su italijane koji su se razbežali. U stvari to je bio jedini deo fronta za gde su se stvarno spremili za rat i gde je sve makar prvih dana odlično funkcionisalo, čak su krenuli u Albaniju.
Medjutim, usput oficiri su počeli da im se osipaju, a oni sa konjskim zapregama su išli napred u Albaniju - sve dok im u susret niej došla nemačka kolona- i zaustavila ih. Naime, na putu su se susreli sa nekoliko nemačkih izvidjača u motociklima sa prikolicom- koji su prošli pored njih! Verovatno su javili komandi da neke budale sa topovima idu napred.

Elem, zaustave ih a oni pojma nisu imali šta se dešava, mislili su da dobijamo rat.

Razoružaju, odvedu u zarobljeništvo. Medjutim tamo su ih podelili po nacionalnosti i u principu su samo Srbi i Slovenci ostali u zarobljeništvu.
Pošto je deda bio Madjar imao je veliku sreću da ga puste.
Onda je otišao kući u Vršac. U tim prvim danima psole Aprilskog rata svi su još zajedno sedeli u kafanama, Srbi, Nemci i Madjari- ali nemci su odjednom sedeli u crnim uniformama. Niko ih više niej voleo od tih prvih dana rata. Deda je govorio da su se nemci ponašali osiono, nadobudno, nadmeno, i da su iz zbog izdaje svi mrzeli. Nisu ih podnosili jer su im bili kompije i da su odjednom izdali državu.

"Država" kod lala, Panpnaca, kako hoćete ili svih naroda koji žive u Vojvodjni nije neka odredjena država, Madjarska, Srbija ili slično.
Kod njih je "Država" neki apstraktni pojam, kome se pokoravaš i kome si dužan da služiš i budeš lojalan.
Tako su Nemci prekršili taj neki Panonski kod ponašanja koji je vekovima postojao. Vekovima su Srbi, Madjari i Nemci zajedno služili državi- Bila ona Madjarska, Austrougarska ili Jugoslavije- država je država i morala je da se poštuje, a ti Nemci su to - izdali.
U stvari takav pojam izdaje bio je ne čuven u Vojvodini, niko nikada takvo nešto nije uradio, čak i kada su 1848 Srbi i Madjari ratovali medju sobno ni ejdan od dva naroda niej izdao neku državu, Srbi su bili lojalni Austriji, Madjari Madjarskoj. Čak ni u I svetskom ratu Srbi nisu izdali Austrougarsku iako je ta zemlja ratovala protiv njihove matice Srbije.
Ali Nemci sada jesu. Deda je rekao da od tog trenutka niso od Madjara i Srba Nemca više niej smatrao za časne ljude, ili ljude u opšte smatrali su ih otpadnicima i kasnije pokazaće se da su madjari više voleli da sklapaju brakove sa kolonistima iz Like i Bosne nego sa preostalim nemcima.

Odoh u offtopic, ali kad već pripovedam....

Uglavnom, deda ode u kafanu i tamo su sedeli svi zajedno, ali nije više bilo kao pre. Dedi je maćeha bila nemica i bio je podložan - vojnoj obavezi.
Uglavnom, njegovi predratni drugovi - Nemci mu kažu "Djula, slušaj ovi naši će da dodju po tebe a ti vidi šta ćeš ili beži u šumu ili se spremaj za vojsku"
I tako deda odlući da ode u šumu. Sad jebi ga, deliblatska peščara, nemamo drugih šuma.
I sad najinteresantnije. Pošto su rodom iz Bačke, a Bačka anektirana- druga država. I seti se pradeda (onaj cugsfuhrer sa slike) da pošalje pregršt unapred ispisanih razglednica i poštanskih karti svom prijatelju u Bačku da ih ovaj u dedino ime svakih par nedelja šalje u Vršac- i time da dokazuje da je deda u stvari - u bačkoj, tj drugoj državi.
Tako i bi. Deda ode u partizane da bi izbegao da ga dobrovoljno mobilišu u nemačku vojsku.
Bio je u peščari tokom leta. Tokom zime- jel i nije valjalo ratovati, hladno je jelte.. Onda pradeda dogovori sa jednim starim nemcem, inače vlasnikom robne kuće čiji je sin bio jedan od visokih oficira u diviziji "Princ Eugen" da primi tokom zime dedu da radi kod njega. I matori švaba nije bio lud, znao je da mali ide "kod rodjaka" čim dodje proleće, i znao je da ide u peščaru, ali je ćutao.
I tako dve godine, sve dok nekako, ni sam ne znam kako
Deda završi u Kruševcu.

Kako je tamo završio - Pradeda je bio železničar i po službi jer se Banat nalazio u Nedićevoj Srbiji, pošalju ga u Kruševac. Pošto je bil azima, i deda morao sa njim, pa je ratovanje u Banatu ostavio za neki drugi put.
Tamo upoznade moju babu, inače SKOJ-evku. I da znate da je istinit onaj dogadjaj kad iz kruševca vatrogasni orkestar izmaršira iz grada i ode u partizane. Potpuno je istinit i deda mi ga je pričao. Samo je rekao da se sve desilo neplanirano,m to jest da niko nij eplanirao da pobegnu do dan pre toga kada su na brzinu pokupila malo odeće i odlučili da okušaju sreću.

Pričao mi je kako je kod njih kući u Kruševcu jedno veče neko zakucao na vrata. Grupa nemaca u crnim uniformama. Noge im se odsekle, mislili da su došli po dedu. Kad ono- komšije iz Vršca.
"Ah, šanjika, (mom pradedi) mi čuli da su te prekomandovali službom ovde pa došli da te posetimo! Deru se oni na vratima a pradedi se tek sad odsekle noge. bar deset ljudi s aulice ga gledalo kako ga grli grupa SSovaca. Niej za zajebanciju pošto se u to vreme za slično dobijao metak na spavanju ili nož na pijaci. Ilegalci su delovali tako da kad su hteli da ubiju nekog, čekaju da ode na pijacu i počnu da se deru odjednom, okruže ga i izbodu noževima- isfoliraju neku tuču koja se završila nožem.

Elem, primi njih pradeda i tako dolazili par dana, sve dok nije prevšilo. Kaže im prdeda "Nemojte da se ljutite, ali znate ovde je jako gusto, može neko da mi pobije porodicu što dolazite kod mene." Nisu se ljutili, šta više ostavili su mu svoje džepne satove.
"Šanjika, mi sad idemo za Bosnu, a sumnjam da ćemo da se vratimo odande jer se vidi kako će da se završi rat, ostavljamo ti satove da ih predaš našoj deci ako ih posle rata negde nadješ"
tako je i bilo. Nisu se vratili.
Ostala su četiri džepna sata, koje i sada imamo kod ans u kući- sinove i ćerke im nisu zatekli kada su se vratili u Vršac. Nisu zatekli nikog.
I bolje. Svi su ih mrzeli. Kada su stigle prve priče o zlodelima "Princ Eugena" u Bosni, nemci više nisu izlazili u kafane. Njihove porodice više niko nije hteo da primi u kuću, ni Srbi ni madjari ni Rumuni. Vojnici su oduvek iz Banata nekud išli da ratuju, ali ovaj put ratovali su protiv "svojih" protiv komšija koje su streljali i ubijali za sitnicu.


Elem, baba mi je tamo za ilegalske zasluge dobila i neki orden, koji je sada kod tetke, kako nismo u najboljim odnosima, ne znam koji je u pitanju, nažalost.

Nekako deda završi u Drugoj proleterskoj brigadi. I sa njom ode dalje na front, ali- nikada o tome mi deda ni reč nije pričao. Ne znam zašto, ali ni reč Iako je moj učitelj zajedno bio sa njim u brigadi, nikada ni reč.

negde pre ili psole toga je čak bio i na ruskom minolovcu na Dunavu i tu mi pričao kako brod za sobom vuče neki balvan i njime aktivira mine.
I većina Nemaca iz Vršca - niej proterana za divno čudo. Najveći deo su sami otišli posle rata, deo pre dolaska oslobodioca. Kednostavno niko više u njima nije video ljude ni komšije već otpadnike. Poslednja veća grupa otišla je 1955 gpdine.

Da ostane zapisano, nove vlasti su organizovale i nastavu za nemačku decu. Štaviše hteli su od nas da uzmu jednu sobu da usele učiteljicu koja bi predavala nemačkoj deci.
Pradeda je tada podmitio nove vlasti sa jednim zlatnikom, pa smo sačuvali sobu.

Inače smo izgubili i dosta vinograda i zemlje i dve kuće, ali nikada se deda nije žalio na to. Baš interesantno, nikada ni reč protiv toga nije rekao.

Samo su za vreme rata morali da prodaju jednu kuću nekom secikesi koji je koristio tešku situaciju i nakupovao se njiva i kuća od sirotinje, kupovao od nesrećnika kuću - za jednu jedinu kravu! neki Nikola rodom iz kikinde. Imao je običaj kad mu je slava da drži slavu u svih pet kuća koje je pokupovao od sirotinje i da zove celu ulicu na čast.

Treći dan posle oslobodjenja je streljan kao pas, kuće su mu oduzete i date kolonistima.
Verovatno će da nas da ga rehabilituju kao "žrtvu komunizma"....

I zamalo da nas strelaju Rusi. Jedno jedino slovo razlike izmnedju prezimena moje porodice i prezimena jednog ogorelog SSovca! K i H kod rusa je zvučalo gotovo isto, palatalizacija šta li. Došli kamionom i da pokupe porodicu, deda bio još u brigadi jer se vratio tek posle kraja rata.
U Kući samo pradeda i ženskinje. Na sreću bio neki Dalmatinac oficir JA sa rusima i skočio odmah da nas brani i da se raspravlja sa Rusima da su pogrešili. Izvinuše se rusi i odoše.
Ziveli

Uglavnom to je to, iam i posleratnih priča, možda podjednako zanimljivih ali nisu tema ovog foruma....
Sledeći put ću da pišem o maminoj strani porodice i njihovom učešću u ratu.

offline
  • Proučavanje međuvremena
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 22442
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Ove priče se ne bi postideo ni Tišma. Svaka ti čast!

offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5660

Sirius ::Ove priče se ne bi postideo ni Tišma. Svaka ti čast!

Ehhh.. nije to ni deo.
Ček sutra da pišem o maminoj familiji...
More kada bih ja to stavio na papir napravio bih roman ito kakav.

offline
  • Pridružio: 07 Mar 2009
  • Poruke: 772
  • Gde živiš: Srbija, Beograd

Хе, моја породична прича (са ћалетове стране) звучи као да је из филма Балкан Експрес Mr. Green

Мој прадеда је имао негде око 45 година кад рат почиње. Пошто је био матор није се нешто упуштао у авантуре по шумама. Али је смислио другачији начин како да помогне Mr. Green

У околини њиховог села, надомак Ниша, постојало је неко немачко складиште. Њих је било деветоро у породици, седморо деце моја прабаба и прадеда. Пошто су били прави мали разбојници прадеда одлучи да их организује да подкрадају складиште Mr. Green

У складишту је било свега и свачега, од хране, ћебади, експлозива итд. Пошто је дечурлија била доста мала (сви су имали ту негде око 7 до 10 година) и сви су већином доста ситни па су успевали да се провуку тамо где ни мачка не би могла Mr. Green Значи најстарији прави тактику а клинци извршавају наређења Mr. Green

Дешавало се да их ухвате (сва срећа само са неким намирницама) а Швабо види да је то све нека клинчурија па им само извуче уши а и падао је и понеки шамар. Како нису провалили да је то много организованије појма немам...

Елем, прадеда је све што су мазнули делио најугроженијима и нашим борцима. Е сад, дал' су били партизани или четници не бих знао мада је вероватно било по критеријуму ко се од те две групе боље ''понашао''.

После рата, људи му то нису заборавили, па су се организовали да му помогну да отвори кафану јер му је то био сан. И тако неко му помогне око намештаја неко око нечег другог и мало помало направи он кафану.

Додуше, још увек истражујем шта се ту још дешавало па ће бити апдејта Very Happy

offline
  • Pridružio: 16 Jun 2010
  • Poruke: 2851
  • Gde živiš: bela crkva banat

iz kog su sela, ako nije tajna?

offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5660

@Shufle
Hehe, baš interesantna priča!


DA završim prvo sa dedom sa očeve strane, mada je to već posleratna priča, pa ću ukratko.

Kako se iz prethodnog videlo, porodica mi je bila malo nakrivo nasadjena, imala tazne marifetluke i u opšte neke lude ideje i o ratu a i u miru.
U principu- nikada nešto nisu bili dobri sa vlastima što će kasnije da se vidi.

Oni su naime bili vrlo bogati, porodica se bavila cvećarstvom i kao što sam rekao imali dosta poseda, i uglavnom posle rata svi izgubili, ali se nikada nisu oko toga pobunili niti jednom rečju. Deda je bio član partije, postao je posle rata, veoma važno za nastavak priče.

Elem nekoliko dana posle oslobodjenja, prodje ona epizoda kada su hteli rusi da streljaju porodicu jer su mislili greškom da smo familija nekog naciste.
nakon par dana, deda još nije bio kući još je bio u ratu- pradeda dodje sa posla sa železničke stanice. Svi ukućani ćute, nešto nije u redu. Kad pradeda (opet onaj zugsfuhrer sa slike) pogleda na zid- nema zidnog sata! Samo belo na zidu!
- Gde je sat!?
- Odneli Rusi!
Laž je da su Rusi pljačkali i silovali- to moji nisu bogli da potvrde, niti ej toga u Vršcu bilo. Sada to izmišljaju neke budale koje se "bave" istorijom.
Pradeda se digne, i obuče kaput.
-Gde ćeš?
- U komandu
-Jesi li normalan, da glavu izgubiš!?
- Neće niko moje da krade!
(Banaćani, Panonci nazovite ih kako hoćete mogu da izgube kuću i celo imanje ako država to naredi, opet pokoriće se toj famoznoj "državi" ali su spremni da ubiju ako im neko ukrade dva klipa kukuruza a kamo li zidni sat- naime lopovluk se i danas smatra u vojvodini gorim od ubistva)

Ode pradeda, a ovi ga kući ožalili, maltene spremali crninu.
Kad posle dva sata - baba, koja je bila kući i čekala da se deda vrati iz rata, pogleda na prozor, dok je prababa ležala u krevetu pala u nesvest jadna.
Tek baba vidi kako pradeda ide niz ulicu i na ledjima nosi zidni sat!

- Šta je bilo tamo!? - upitaju ga kada se vratio.
- Ništa. Dobar dan- dobar dan- kažem ja meni su ukrali zidni sat! Za stolom u kancelariji sedi neki naš kapetan.
- Ko vam je ukrao zidni sat, druže?
- Rusi!
- Dobro druže, izvolite ovde u ovu sobu pored! I pokaza na vrata pored. Ja sam se prenerazio i pomislio, aha- sad je gotovo.
Kad uvede mene u tu sobu taj kapetan, kad ono - hrpa zidnih satova na podu!
- To su oduzeli od vojnika oficiri, pa pogledajte koji je vaš sat i uzmite ga, samo dodjite da potpišete revers da ste ga primili - i recite ako je još nekom ..."nestao" sat da dodje u komandu.

I tako- vrati svoj zidni sat. Rusi su imali neku fascinaciju prema satovima da je to neverovatno. Nisu oni mogli da nose negde te zidne satove, išli su dalje u rad ali su brate morali da ih uzmu- posebno je bil afora da ti na ulici pridje rus i zamoli te da mu prodaš sat! Normalno, da si mu poklonio jer te bilo sramota da tražiš pare, a i to je bila njihova fora kao da ga kupi a znao je da će da ga dobije za džabe Smile

Jednostavno došla je patrola ruska da pretresa komšiluk jer je bilo straobalno puno oružja po gradu - i maznuli sat usput.

A deda je inače 1965 vratio partijsku knjižicu, sa obrazloženjem "Neću da budem sa lopovima" Bio je trgovac posle rata, i nešto su neki ukrali u firmi i uglavnom ih sve oslobode jer su bilI "dobri komunisti".
Deda popizdi i ode u komitet. Vrati partijsku.
To je tada bilo ravno objavi rata.
Državni neprijatelj!
Dvadeset dana, ravno- svaki dan su ga zvali u komitet da piše izjave! Posebno pošto je on tražio da ga ispred njega izbrišu sa partijskog spiska. Nudili su mu da par meseci na plaća članarinu pa da ga po automatizmu izbrišu ali je on navalio da ga izbrišu. I krenu cimanja, pretnje - niko nije imao muda da kaže da neko hoće da se isčlani iz partije jer je rekao da je lopovska!
Bab, ona SKOJ evka uzme i napiše pismo u maršalat!

Za one koji ne znaju, Maršalat - to je bil amagična reč i najgora pretnja nekom na vlasti. Svako je mogao da napiše pismo Maršalatu i da se žali na svaku nepravdu. Za divno čudo, neko je to i čitao tamo i ljudi su stavrno dobijali pravdu.

Posle dve nedelje, pošalju po dedu džip. Drugovi su voleli da se kurče još u ono vreme džipovima, u krvi nam je nekako ovom narodu.

Deda se prekrsti i kaže babi da spremi ćebe, malo hrane itd...
kad ga odvedoše tamo, sedi ceo komitet, a on u čelo stola, kao u filmu "Tito i ja".
- Pa druže, zašto ej to moralo tako? Mogli smo lepo kao ljudi da se dogovorimo, niej bilo potrebe za ovim, evo ispisali smo vas iz partije, niej to trebalo tako...
- Znači zavrtali jaja iz Maršalata?
- Nemojte druže tako, niej o tome reč, nego je trebalo ljudski...
- Znate šta, vidim da je stiglo pismo iz maršalata. Od sada vi na jednu stranu ulice ja na drugu.

Uglavnom tako se završilo, posle mesec dana stigao je kamion iz Beograda vojni i kupili su od nas palmu i limun za Maršalat, paltili u redno!
Nemam pojma šta je baba pisala u onom pismu i čiju je majku spominjala, ali od tada sekretar komiteta je bežao preko ulice kad bi video nekog iz naše familije.

Eto to je kraj priče o tatinoj strani familije.
Malo posle ću da pišem o Maminoj strani koja je mislim podjednako zanimljiva.
Smile

offline
  • Pridružio: 16 Nov 2010
  • Poruke: 476
  • Gde živiš: Odmah do zlatne ribice

A neka ovih prica! Bilo je pravde, i treba da je bude! A ko je nece, neka hoda "sa druge strane", kako mu i pripada. A tvojoj baki svaka cast

offline
  • Pridružio: 27 Nov 2009
  • Poruke: 449

Мој прађед је погинуо у бици за Једрене,а деда ми је умро у Енглеској,јер је био политички емигрант(помилован 1951.,али није смео да се врати у тадашњу Југославију).
Иначе ево слике мог деде са венчања,тада је био жандарм.

Отац ми је цивил,а ја сам се мало ангажовао деведесетих да не окаљам дедино име.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 614 korisnika na forumu :: 42 registrovanih, 7 sakrivenih i 565 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2413 - dana 03 Okt 2019 05:07

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aljosa7, amstel, antosky, Arhiv, Bane san, batofilm, Boris90, Djokkinen, Dorcolac, Dragan Mačak Damljanović, drgnk, Dusan Medojevic, idefix, Kruger, Kubovac, Libertas, Lieutenant, lima, MB120mm, mikrimaus, milimoj, Milos1977, MilosKop, Miskohd, Mixelotti, NenadG, ok, pein, Rakenica, Revolucion, SAA fan, Skijavoneska, spektorsky, Toni, topalovicdj, trajkoni018, VaRvArI 85, virked, vobo, voja64, 119