|
Poslao: 10 Maj 2018 16:12
|
offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5118
|
Dopuna: 10 Maj 2018 17:12
Paralelno sa razvoj protivavionskog sistema Nike Ajax/Nike Hercules, počeo je i razvoj antibalističkog sistema Nike Zeus. Sistem je bio zamišljen kao zaštita od Sovjetskih ICBM projektila.
Nike Zeus A
Projektil je bio veoma sličan projektilu iz sistema Nike Hercules sa određenim poboljšanjima, pre svega ugradnjom jačeg bustera koji je omogućio raketi domet od oko 320 km.
Raketa je bila dužine 13,28 metara, težine oko 5000 kg, sa 20 kT nuklearnom bojevom glavom.
Vođenje rakete je bilo radio komandno.
Raketa je ipak proizvedena u malom broju i zamenjena je raketom Zeus B koja je i bila glavna okosnica ABM sistema Nike Zeus.
Nike Zeus B
Projektil je bio znatno unapređen u odnosu na Zeus A. Raketa je trostepena i imala je mogućnost presretanja raketa na velikim visinama. Domet rakete je oko 400 km, plafon 280 km.
Raketa je bila dužine 14,73 metara, 10350 kg, sa 400 kt termonuklearnom bojevom glavom.
AB Raketa Nike Zeus B
Radari za rano upozoravanje:
Korišteni su radari ZAR (Zeus Akvizicijski radar), monopulsni radari velike snage, sa mogućnošću praćenja 50-100 ciljeva. Domet radara je bio oko 850 km. Radar se sastojao od predajnika i prijemnika.
Radar predajnik je sačinjen od 3 širokopojasne antene koje su emitovale 3 VF signala sa krajeva rotirajućeg jednakostraničnog trouglastog diska. Brzina rotacije trouglastog diska ZAR radara je bio 10 okretaja po minuti, što znači da se svaki cilj skenira svake 2 sekunde od strane jedne od 3 antene ZAR-a. Radar prijemnik je sačinjen kao i radar predajnik sa istom brzinom rotacije poluloptaste Luneberg reflektorske antenske strukture i primao je odbijeni signal od potencijalnog cilja. Radar prijemnik je dodatno bio zaštićen kupolom visine 37 m.
Izgled položaja radara za rano upozoravanje ZAR. Predajnik je bliže, a prijemnik zaštićen kupolom dalje:
Sastav raketne baterije i principi rada:
Raketna baterija se sastojala od 1 Centra za upravljanje vatrom sa Baterijskim kontrolnim procesorom podataka (BCDP), 1 ZDR (Zeus radar za prepoznavanje mamaca) radara, 3 TTR (radar za praćenje cilja), 2 TIC (Kompjuter za presretanje cilja) koji rukovde sa 6 MTR (radar za praćenje i navođenje rakete) i 24 rakete na lansirnim rampama.
Ovakav sastav baterije mogao je jednovremeno gađati 3 cilja sa 2 rakete.
ZAR radar je početne podatke o potencijalnim ciljevima slao ZDR-u koji putem računara kontroliše, vrši provere i prepoznaje mamce od stvarnih ciljeva. Ciljevi koji imaju veliku verovatnoću da su stvarni, šalju se u Baterijski procesor podataka (BCDP) koji određuje koji će od 3 TTR radara preuzeti praćenje cilja i koje će se rakete lansirati na taj cilj. TTR radar ima domet od 560 km. Kada odabrani TTR zahvati cilj i ima stabilno praćenje iz Baterijskog procesora podataka stiže komanda za lansiranje na lansirnu rampu i raketu, a podaci se prosleđuju TIC kompjuterima koji rukovode sa MTR radarom tokom praćenja i navođenje rakete preko moduliranog signala koji se iz TIC-a preko MTR-a šalju na raketu.
Sastav raketne baterije Nike Zeus; bliže se vide 2 TTR radara pod zaštitnim kupolama, u sredini je ZDR radar pod zaštitnom kupolom, a u daljini se vidi 1 MTR radar pod kupolom:
Princip rada ABM sistema Nike Zeus:
|
|
|
|
|
Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
|
|
|
Poslao: 10 Maj 2018 19:35
|
offline
- Gargantua
- Legendarni građanin
- Pridružio: 24 Sep 2013
- Poruke: 4542
|
Da probam ovde napišem nešto i o Bomark sistemu, revijano prikupljeno iz više izvora, a da ne otvaram posebnu temu.
Supersonične Bomark rakete (IM-99A i IM-99B) bile su prve na svetu protivavionske rakete dugog dometa i prve rakete koje je proizveo Boing. Boing je takođe dizajnirao i izgradio lansirne objekte. Ovaj ambiciozni program je postavio Boing kao tadašnjeg lidera u integraciji velikih sistema.
1949. godine, zbog napretka programa SSSR-a u nuklearnom naoružavanju i pojavi bombardera velikog dometa koji su mogli da stignu do Sjedinjenih Država, Vazduhoplovstvo SAD odobrilo je Boingu da nastavi sa istraživanjem nove supersonične protivvazdušne rakete. Dva meseca od početka, istraživačkom projektu je dodan akronim od Michigan Aeronautical Research Center (MARC), i ceo projekt je od tada bio označen kao "Bomarc", kombinujući imena Boing i MARC.
U januaru 1951. Boing je dobio ugovor za razvoj rakete, koja je dobila oznaku XF-99. U to vreme, ove rakete su smatrane za bezpilotne letelice, s obzirom da je njihova misija bila presretanje neprijateljskih bombardera i imale su oznaku "F" za oznaku (fighter). Kasnije je Vazduhoplovstvo promenilo svoj sistem označavanja, a Bomark je postao IM-99 (raketna oznaka). Prva raketa XF-99 poletela je 10. septembra 1952. godine.
Prvi serijski model Bomarka bio je IM-99A, a koji je prvi put leteo 24. februara 1955. IM-99A je pokretao u prvoj fazi leta raketni motor Aerođžet Dženeral motor na tečno gorivo koji je ubzao raketu do skoro supersonične brzina. Da bi na toj brzini, dalji pogon preuzela dva motora Markuard ramjđžet, koji su bili postavljeni na donjoj strani rakete, i „gurali“ su raketu do svog cilja na visini 2,5 kilometara do 20km i do udaljenosti od 400 kilometara. Opremljen je bio nuklearnom bojevom glavom W-40 od 10Kt koje bila u produkciji od 1959 do 1962 godine i napravljeno je 350 primeraka.
Jedan od najvažnijih problema sa ranim Bomarkom bio je visoko korozivno tečno raketno gorivo. Ovo gorivo nije bilo moguće čuvati na samoj raketi i moralo je biti napunjeno pre lansiranja, proces koji je odlagao skoro dva minuta start rakete.
Koliko je prvobitno rešenje pogona rakete bio problematično pokazalo se 7. juna 1960 u Fort Diksu, Nju Džersi, Bomark baza No1 kada je došlo do eksplozije helijumskog rezervoara koji je bio smešten između dva rezervoara goriva što je dovelo do požara na raketi koji je doveo to topljenja nuklearne bojeve glave. Sam požar na raketi je trajao oko pola sata dok je gašenje same glave trajalo nekih 15 sati. Tako je Bomark postao i „slomljena strela“.
Rešenje je bilo zamena motora na tečno gorivo sa motorom sa jednim velikim blokom čvrstog goriva. Međutim i tako veliki buster je bio manji od originalnog rezevoara tako da se mogla povećati zapremina ramdžet rezevoara. Rezultat je bio mnogo sigurniji i bolji za korišćenje IM-99B Super Bomark, koji je imao vreme odziva do lansiranja manje od 30 sekundi. Model B je imao povećani domet od 710 kilometara, dok je maksimalna brzina iznosila 2.8 Maha, model B je testiran na brzine od 4 Maha i bio je efikasan od nivoa mora do visine od 30.480 metara.
Rakete su bile smeštene u posebnim silosima, koje su u žargonu nazivali kovćezima, aluzija na znate već koje kovčege.
Između 1957. i 1964. Boing je proizveo 570 raketa (269 IM-99A i 301 IM-99B), i još 130 raketa za različite testove. Rakete su bile na stalnom borbenom dežurstvu u lansirnim centrima lociranim u udaljenim područjima od većih naseljenih područja. Rakete su koristile analogne računare, od kojih je neke napravio Boing i koji su bili razvijeni su iz eksperimentalnog programa besplatnih letilica (GAPA) tokom Drugog svetskog rata.
Bomark je bio integrisan u centralizovani komandno-kontrolni sistem vazdušne odbrane za Kanadu i Sjedinjene Države, poznat kao SAGE (poluautomatsko zemaljsko okruženje). Sistem bi vodio raketu Bomark do dolazećih meta dok se tragač u glavi rakete ne bi zaključao na metu i detonirao bojevu glavu rakete na najbližoj tački prolaza ili na udarom. Bomark je bio smešten na 9 lokacija u SAD lociranih na istočnoj obali SAD i 9 dve u Kanadi, bio je planiran veći broj lokacija na celom severnoameričkom kontinentu ali do njihove izgradnje nije nikada nije došlo, između ostalog zbog trvenja sa faktički konkurentskim Najki Herkules programom koji je gurala armija i o kome se ovde piše.
Bomark se može oceniti kao uspešan program koji je ispunjavao sve svoje prvobitne ciljeve, ali priroda nuklearne pretnje promenila se prvenstveno zbog prelaska sa bombarderske komponente na balističke rakete. Kongres SAD je 1970. godine doneo odluku da više nije neophodan kontinentalni raketni sistem protivavionske odbrane u SAD, a 1. oktobra 1972. godine, poslednji Bomark je povučen iz službe. Jedan deo je konvertovan u mete, CQM-10B dron.
Sve ispravke, dopune su dobrodošle.
Lansiranje:
Na položaju:
Kao meta 1977:
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 11 Maj 2018 20:07
|
offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5118
|
Što se tiće Bomarca, možemo to u stvari pežorativno nazvati sistemom "bespilotnog aviončića ili letelice".
Na svom vrhuncu, razmešteno je 14 raketnih pukova-baza za sistem "IM-99 CIM 10 Bomarc" u SAD i Kanadi. Prosečno je bilo 10 raketnih pukova-baza i to 8 u SAD i 2 u Kanadi.
Kako sistem funkcioniše?
Stanje u vazdušnom prostoru SAD i Kanade kontrolisao je sistem SAGE - Poluatomatsko zemaljsko okruženje, inače sistem koji je koristio NORAD za osmatranje, praćenje i presretanje bombardera, koje je slalo inicijalne podatke u raketni puk "IM-99 CIM 10 Bomarc" pre svega podatke o daljini i azimutu. Na osnovu tih podataka, iz raketnih pukova je vršeno lansiranje raketa-letelica koje su najveći deo svoje putanje leteli po podacima dobijenim iz sistema SAGE u neku projektovanu tačku preticanja/susreta sa ciljem. Kada bi se raketa-letelica približila cilju na 16 km, aktivirao bi se u raketi "CIM-10A" aktivni radar AN/DPN-34 kod sistema IM-99A odnosno pulsni Doplerov tragač AN/DPN-53 kod sistema IM-99B i rakete "CIM-10B" i preuzeo vođenje rakete do cilja.
Inače, inicijalni sistem je "IM-99A CIM-10A Bomarc" sa raketom CIM-10A sa konvencionalnom bojevom glavom težine 450 kg ili nuklearnom bojevom glavom 7-10 kilotona.
Domet rakete je bio do 320 km, dužina rakete 14,2 metara i težina 7000 kg i proizvedeno je ukupno 269 projektila "CIM-10A".
Unapređeni sistem je "IM-99B CIM-10B Bomarc" sa raketom CIM-10B sa isključivo nuklearnom bojevom glavom 7-10 kilotona.
Raketa je imala jači buster i poboljšan je marševski (krstareći) motor pa je domet raketa povećan na 710 km. Dimenzije rakete su gotovo jednake, a proizveden je 301 projektil "CIM-10B".
Sistem "IM-99 CIM Bomarc" uveden u sistem odbrane SAD i Kanade 1959. godine, a poslednji sistem je povučen u prvoj polovini 1972. godine....
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 17 Maj 2018 09:37
|
offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5118
|
Kod sistema "IM-99 CIM-10 Bomarc", pored raketa, posebno me zainteresovalo samo funkcionisanje sistema detekcije, upozoravanja, uzbunjivanja i reakcije na pretnju iz vazdušnog prostora.
Na prvom mestu je komandno mesto za vazdušno-kosmičku odbranu na nivou SAD-a i severne Amerike, a to je NORAD.
NORAD je formiran dogovorom SAD-Kanada 12.05.1956. godine za zadatke :
- detekcija i upozoravanje na napad na severnu Ameriku, vazdušnim putem, strateškim balističkim projektilima i objektima iz Zemljine orbite
- kontrola i odbrana vazdušnog prostora iznad SAD i Kanade
- saradnja i pružanje informacija nižim nivoima komandovanja
NORAD je koristio u svom radu sistem SAGE - Poluatomatsko zemaljsko okruženje - koje je opet bilo organizovane u manje ili veće centre.
SAGE je bio poluautomatski komandni centar aktivnih mera protivvazdušne odbrane SAD-a, baziran na prvoj američkoj vojnoj kompjuterskoj mreži. Sistem je uspostavljen Jula 1958. godine od strane IBM-a uz saradnju Tehnološkog Instituta iz Masačusetsa.
Poluautomatski komandni centar SAGE je obuhvatao:
- centralizovanu automatsku obradu podataka dobijenih od raznih izvora detekcije i osmatranja sistema protivvazdušne odbrane
- identifikacija, prepoznavanje svojih prijateljskih i stranih neprijateljskih objekata u vazdušnom prostoru
- pružanje aktuelnog uvida u stanje u vazdušnom prostoru i stanje i spremnost pojedinih elemenata sistema PVO
- navođenje jedinica sistema PVO na neprijatelja u vazdušnom prostoru
Sistem je bio organizovan za celu kontinentalnu SAD, kroz tri Zone i unutar svake Zone više Sektora. Unutar svakog Sektora bilo je više Pod-Sektora.
U centru komandnog sistema za svaki Sektor i Pod-Sektor, nalazio se IBM AN/FSQ-7 Specijalizovani američki vojni i mornarički kompjuter. Svaki takav kompjuter je imao svog "dvojnika" ili "parnjaka" radi neprekidnosti u radu u vanrednim slučajevima.
Kompjuteri u samim Sektorima i Pod-Sektorima su bili uvezani elektronskim putem za centralni kompjuter i vršili su proračune u realnom vremenu kako su novi podaci pristizali.
Podaci neophodni da se proceni situacija u vazdušnom prostoru i prepoznaju i identifikuju objekti u vazduhu, dolazili su iz 13 izvora među kojima su:
- radarske stanice VOJIN velikog dometa
- radarske stanice za merenje visine ciljeva
- radarske stanice malog dometa
- radarske stanice i senzori civilnog i vojnog vazduhoplovstva
- radarski podaci sa udaljenih radarskih linija ranog upozoravanja, koje su bile razmeštene na krajnjem severu Arktika i Aljaske, kao i na Grenlandu, Islandu i Farskim Ostrvima, tzv. "DEW Line radars"
- podaci sa radarskih stanica na improvizovanim platformama (npr. naftnim) na moru "Texas Towers"
- podaci sa radarskih sistema na ratnim brodovima i avionima za osmatranje i izviđanje
Koristeći podatke iz ovih izvora, kompjuter brzo kreira i osvežava dinamički prikaz u vazdušnom prostoru iznad velikog prostora SAD-a, zahvaljujući radu velikog broja radarskih stanica.
U istom trenutku, kompjuter i predlaže optimalne mere u sistemu PVO koje bi trebalo preduzeti radi odbrane od neprijatelja iz vazdušnog prostora.
Sistem SAGE omogućava i prenos podataka o stanju u VaP-u lovačko-izviđačkoj avijaciji koja tako lakše vrši praćenje ciljeva koji se približavaju zoni odbrane i navođenje lovačko-presretačke avijacije na ciljeve koji su ušli u zonu dejstva, da mogu lakše uočiti pretnju i lansirati rakete vazduh-vazduh.
Takođe, što je i naša tema, sistem SAGE navodi PVO rakete velikog dometa iz sistema IM-99 CIM-10 Bomarc!
Pretpostavke za uvođenje u borbeno dežurstvo sistem PVO IM-99 CIM-10 Bomarc su bile maksimalno iskorištenje odbrambenih kapaciteta Komandnog mesta za vazdušno-kosmičku odbranu SAD-a, NORAD-a.
U skladu sa tim sistem je u potpunosti uvezan u radarsko-komandno-informacioni sistem NORAD-a i poluatomatski sistem aktivnih mera PVO SAD-a SAGE.
Slika prikazuje Komandno mesto za vazdušno-kosmičku odbrane SAD - NORAD u Čejen planinama:
Slika prikazuje komandno mesto poluatomatskog sistema aktivnih mera PVO SAD-a SAGE u bazi Rajt-Peterson, država Kolorado:
Slika prikazuje IBM AN/FSQ-7 Specijalizovani američki vojni i mornarički kompjuter, "srce" sistema SAGE:
Slika prikazuje jedan od preko 100 konzola-pokazivača stanja u VaP-u koji su se nalazili u SAGE komandnim sistemima svakog Sektora:
Slika prikazuje jedan od radara koji je uvezan u sistem SAGE - AN/FPS-35
Slika prikazuje radarsku stanicu na improvizovanoj platformi (npr. naftnoj) na moru "Texas Towers"
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 20 Maj 2018 10:34
|
offline
- Gargantua
- Legendarni građanin
- Pridružio: 24 Sep 2013
- Poruke: 4542
|
Dijagram protoka podataka u SAGE sistemu:
Raspoed radarskih položaja i sektori pokrivanja, nije baš najoštrija slika, no...
Malo podataka o IBM AN/FSQ-7 kompjuteru. U fizičkom smislu najveći kompjurer ikada napravljen. Nastao je spajanjem dva IBM Whirlwind II (Vihor) kompjutera cevne tehnologije, ukupno 55000 cevi. Kako su bile dve jedinice dolazimo do broja od 110000 cevi. Jedna jedinica je bila stalno u pripavnosti da se aktivira zbog zastoja na drugoj. Kada kvar popravi ta se jedinica uvodi u stanje pripravosti (hot standby). Istovremeno je moglo da ga koristi 100 korisnika. Oko 60 ljudi ga je danonoćno opsluživalo, menjalo cevi i popravljalo druge kvarove. Nalazio se na 22 od 23 SAGE lokacija. Bio je prvi kompjuter koji je imao:
Citat:
• First CRT-based real-time user interface,
• First use of light gun to pick an item on the screen,
• First wide-area modem communications (1300 bps),
• First hot standby system for maximum uptime,
• First ground control of interceptor aircraft,
• The first in line microfilm fast processed 35 mm projection displays, preceding printer/plotters. A screen capture could be displayed within 30 seconds,
• First two-pass assembler, permitting symbolic addresses
Poslednji AN/FSQ-7 kompjuter napustio je službu 1983. Tabela sa karakteristikama kompjutera:
Mamutske razmere komputera može pokazati dijagram četvorospratne zgrade u kojoj se nalazio, od čega je jedan sprat bio samo za kompjuter:
|
|
|
|
|
|
|
Poslao: 08 Jul 2018 13:55
|
offline
- Kubovac
- Stručni saradnik foruma
- Pridružio: 12 Jul 2016
- Poruke: 5118
|
Napisano: 22 Maj 2018 15:53
Objasniti rad sistema SAGE, bi bukvalno značio objasniti kako je tada funkcionisao američki NORAD i veoma je složen i težak proces.
Ova shema što je postavio @Gargantua je napribližnija skica tog sistema i načina njegovog funkcionisanja.
Ja ću pokušati objasniti sistem rada, ali u skraćenoj formi, koncentrišući se pre svega na sisteme IM-99 CIM-10 Bomarc i Nike/Ajax i Nike/Hercules o kojima ovde govorimo.
Dakle...osmatranje, detekcija i identifikacija ciljeva u VaP-u vršena je pomoću radara za rano upozoravanje velikog dometa i to po vremenskim fazama: AN/FPS-8 + 2 AN/FPS-6 (visinci), kasnije unapređeni AN/FPS-24 i AN/FPS-35 + 2 AN/FPS-90 (visinci), zatim radarima DEW linija za rano upozoravanje FPS-19, kao i radarima kratkog dometa za popunu mrtvih uglova radara ranog upozoravanja FPS-14 i kasnije unapređeni FPS-18.
Zavisno od Centra SAGE, bilo je i drugih vrsta radara različitih namena.
Takođe, podaci su stizali i od meteoroloških civilnih radara, vizuelnih osmatračnica, podaci sa radara ratnih brodova i improvizovanih morskih platformi i ostalih izvora....
Svi ti radari bili su opremljeni SAGE data link opremom za povezivanje i predaju podataka u Centar SAGE sa kompjuterom AN/FSQ-7 koji je srce sistema.
Radari ranog upozoravanja velikog dometa bili su opremljeni predajnom opremom AN/FST-2, a radari popune mrtvih uglova kratkog dometa opremom AN/FST-1.
Ta navedena oprema je služila da digitalizuje podatke sa radara velikog dometa i radara kratkog dometa i u takvoj formi ih preda digitalnom prijemniku Centra SAGE u računar AN/FSQ-7.
Kada računar AN/FSQ-7 primi podatke o neprijateljskim ciljevima, donosi odluku šta je najbolje aktivirati u sistemu protivvazdušne i kosmičke odbrane SAD-a.
Ako se odluči za primenu dalekometnih raketa-presretača IM-99 CIM-10 Bomarc, onda podatke u digitalnoj formi šalje na Glavnu raketnu stanicu sistema Bomarc. Lansiranje raketa-presretača se vršilo daljinski iz Centra SAGE, a postojala je opcija i iz Glavne raketne stanice, koja je u osnovi imala zadatak pripreme raketa za lansiranje i proveru gotovosti. Raketa-presretač se na inicijalnom i srednjem delu putanje navodi sa zemlje iz automatskih predajnih centara veze koji komuniciranju sa SAGE primopredajnom opremom na samoj raketi-presretaču.
Kada bi se raketa-presretač približila cilju na 16 km, aktivirao bi se u raketi-presretaču "CIM-10A" aktivni radar AN/DPN-34 kod sistema IM-99A odnosno pulsni Doplerov tragač AN/DPN-53 kod sistema IM-99B i rakete-presretača "CIM-10B" i preuzeo vođenje rakete do cilja.
Treba znati da su i sistemi Nike/Ajax i Nike/Hercules takođe bili uvezani u sistem SAGE, uz razliku da su se radarski sistemi koji su opsluživali pukove Nike na osnovu podataka iz sistema SAGE, usmeravali ka ciljevima i zatim sami, pod budnim okom i kontrolom operatera iz pukovskog Centra za upravljanje vatrom ostvarivali zahvat, lansiranje i navođenje raketa na cilj, za razliku od IM-99 Bomarc. Dakle upravljanje vatrom i vođenje raketa se obavljalo od strane operatera iz pukovskog Centra za upravljanje vatrom uz pomoć sopstvenih pukovskih radarskih sredstava praćenja cilja i praćenja i navođenja raketa.
Ovo je otprilike najjednostavnije moguće što sam uspeo da objasnim princip rada sistema IM-99 CIM-10 Bomarc i Nike/Ajax/Hercules u sistemu SAGE...
Sistem SAGE je zaista bio monumentalan poduhvat uvezivanja i povezivanja velikog broja položaja sa enormnom mrežom telefona, modema, teleprintera, računara i ostale opreme koja je korištena u tom vremenu.
Evo još jedne sheme protoka podataka u sistemu SAGE da bi se lakše pratila moja pisanija:
Slika jednog od nekadašnjih Centara SAGE
Jedna od nekadašnjih radarskih stanica ranog upozoravanja dalekog dometa FPS-8 (u okrugloj zaštitnoj kupoli) sa dva visinomera FPS-6
|
|
|
|
|
|
|
|
