Fantastičan video koji prikazuje deo industrije u DDR.
U pitanju je proizvodnja Trabanta u fabrici u gradu Zwickau. Film je snimljen 1990 kada je sišao sa trake 3 000 000 primerak i kada je linija ugašena.
Deo istorije, i deo života svih Ostija. Kako se kalio Trabant.
P.S. produkcija je WV , jezik nemački a prevod vam neće trebati.
Dopuna: 17 Dec 2012 13:06
-----------------------------------------------------
Miša Volf – najveći obaveštajac Hladnog rata
Punih 30 godina rukovodio je tajnom službom Istočne Nemačke (Štazi), sve vreme uspešno skrivajući identitet, zbog čega je na Zapadu nazvan čovekom bez lica. Tokom tri decenije infiltrirao je više od 3.000 agenata u NATO i državne institucije zapadnih vlada.
Citat:Markus Miša Volf, general i dugogodišnji šef Štazija, tajne službe Istočne Nemačke (DDR), najuspešniji je obaveštajac Hladnog rata. Rukovodeći 30 godina Štazijem, od kojeg je stvorio drugu službu po snazi posle KGB-a, infiltrirao je više od 3.000 agenata u NATO i državne institucije zapadnih vlada. Sve vreme uspešno je skrivao identitet, pa je na Zapadu nazvan čovekom bez lica.
Citat: Rođen je 19. januara 1923. godine u Hehingenu, u blizini Štutgarta, u jevrejskoj porodici. Njegov otac Fridrih po zanimanju je bio lekar i pisac. Bio je i član nemačke Komunističke partije. Nakon dolaska nacista na vlast Volfovi su 1933. godine napustili Nemačku. Povremeno su boravili u Švajcarskoj i Francuskoj, a 1934. godine otišli su u Sovjetski Savez.
U Moskvi su primetili Markusovu darovitost koju je ispoljio još kao student aeronautike. Pošto je pristupio Komunističkoj partiji poslat je u Baškortostansku oblast na obuku za obaveštajni rad, gde je dobio nadimak Miša. Od 1943. do 1945. godine radio je u „Radio Moskvi“ kao urednik emisija propagandno usmerenih nemačkom narodu.
Kada su 1945. godine u Nemačku došli prvi povratnici, među njima je bio i on. Došao je po zadatku predstavivši se kao Mihael Štorm. Zaposlio se kao novinar u „Radio Berlinu“, za koji je izveštavao sa suđenja nacistima tokom Nirnberškog procesa. Posle četiri godine, 1949, ponovo je došao u Moskvu, ovoga puta kao prvi konzul u Ambasadi Istočne Nemačke.
U to vreme podeljena Nemačka uveliko je bila prioritet sovjetskih obaveštajnih službi. Posle kapitulacije Nemačke 1945. godine SAD i saveznici uspeli su da preuzmu veći broj nemačkih agenata i rukovodilaca, dok su Sovjetskom Savezu i Istočnoj Nemačkoj pripali arhivi nemačkih obaveštajnih službi. Dokumenta su sadržala i podatke koji su kompromitovali pojedine političare SR Nemačke, nekadašnje članove nacističkih partija. Na taj način KGB i Štazi dobile su mogućnost da operativno kombinuju, vrbuju i ucenjuju bivše naciste.
Stručnjak za agenturni rad
Volfu, kao stručnjaku za agenturni rad, povereno je učešće u stvaranju Ministarstva državne bezbednosti, koje je osnovano 8. februara 1950. godine u Istočnom Berlinu. Posle šest godina, 1956, postavljen je za direktora HVA, spoljašnje obaveštajne službe Štazija. Na tom položaju bio je do 1986. godine.
Ubrzo po osnivanju Štazija pokazao se kao ekspert za ugradnju agenata u važne institucije SR Nemačke i NATO-a. Posebno je razradio i usavršio metodologiju rada takozvanih agenata krtica, kao i metode delovanja „Romeo špijuna“, kako je nazvana agenturna mreža sekretarica vrbovanih za HVA koje su radile kod istaknutih generala i zvaničnika u NATO-u i važnim državnim institucijama SR Nemačke. Obrazlažući formiranje agenturne mreže koje su činile sekretarice, Volf je ukazao na praksu Zapada da dužnost sekretara ministara ili generala uglavnom obavljaju žene. One su zbog prirode posla imale uvid u informacije i podatke sa kojima najčešće nisu raspolagali ni pojedini visoki političari ili članovi vlada. Preko njih Štazi je uspeo da prikupi najviše tajni.
Volf nikada nije hteo da otkrije koliko je imao agenata po svetu, ali je rekao da nikada „operativno“ nije radio protiv Izraela. Smatra se da je tokom svog obaveštajnog rada uspeo da infiltrira oko 3.000 špijuna u NATO i druge vitalne institucije zapadnih zemalja.
Preko tih obaveštajaca prikupljena su najveća vojna tehnička dostignuća NATO pakta, koja su Rusi iskoristili za proizvodnju i osavremenjavanje svojih vojnih potencijala. Jedan od Volfovih najboljih špijuna Rajner Rup je pod šifrom „Topaz“ od 1977. do 1989. godine slao poverljiva dokumenta iz sedišta NATO-a u Briselu za Istočnu Nemačku. Njegov špijunski rad razotkriven je tek 1993. godine.
Slučaj Gintera Gijoma
Slučaj „Gijom“ najbolji je primer metodologije rada i infiltracije agenata „krtica“, koji u određenom periodu miruju. U tom periodu stvaraju obaveštajne uslove za prodor u željene strukture, kako bi se u određenom trenutku aktivirali.
Najpoznatiji slučaj uspešne ugradnje agenta Štazija je infiltracija oficira Gintera Gijoma u krug bliskih saradnika tadašnjeg nemačkog kancelara Vilija Branta. Planski vođen iz centrale Štazija, postao je jedan od Brantovih savetnika. Gijom i njegova žena Kristel bili su pripadnici te službe. Sa biografijama u kojima je navedeno da su prebegli iz DDR, oni su se 1956. godine preselili u SR Nemačku. Odmah su se, prema instrukcijama, učlanili u Socijaldemokratsku partiju, a 1972. godine Gijom je postao jedan od bližih saradnika Vilija Branta. Prva sumnja da su on i njegova supruga agenti pojavila se kada je Štazi radio-porukom šifrovano čestitao rođendane prvo saradniku „K“, pa saradnici „Kr“. Nakon toga su, na dan rođenja njihovog sina, uputili i „čestitke drugom čoveku“. Zapadnonemački kontraobaveštajci su 29. maja 1973. godine dostavili Brantu dokaze da je Gijom špijun. Pritom su insistirali da ne bude smenjen sa dužnosti kako bi u potpunosti dokumentovali njegovu obaveštajnu delatnost. On je uhapšen 24. aprila 1974. godine u svom stanu u Bonu.
„Ja sam oficir Narodne armije Narodne Republike Nemačke i saradnik Ministarstva za državnu bezbednost, molim vas da poštujete moju oficirsku čast“, rekao je Gijom prilikom hapšenja.
Osuđen je na 13 godina zatvora, a njegova žena na osam. Oslobođeni su 1981. godine tokom razmene za nekoliko uhapšenih zapadnih agenata. Po povratku u DDR bio je angažovan na obuci i regrutovanju agenata Štazija u Istočnom Berlinu.
Dosije o Brantu
Dok je obavljao dužnost jednog od savetnika Vilija Branta, Gijom je sastavio dosije o njegovom privatnom životu. U njemu je pored ostalog detaljno opisao kancelarove sklonosti ka alkoholu i burnom seksualnim životu.
Zbog afere koja je izbila Vili Brant je 7. maja 1974. podneo ostavku na mesto predsednika vlade.
Volf je kasnije u svojim memoarima priznao da je infiltracija Gijoma u Brantovoj blizini bila kontraproduktivna. Ceo slučaj izazvao je smenu Branta koju Istočni Nemci nisu želeli. Time je nesvesno uništena karijera najperspektivnijeg nemačkog političara koji je bio sve popularniji u DDR-u. O tome najbolje svedoči doček Branta u Istočnom Berlinu. Zabeleženo je da je prilikom te posete bio prijatno iznenađen reakcijom građana. Oni su skandirali „Vili! Vili!“, nakon čega je upitao tadašnjeg premijera DDR-a Vilija Štofa: „Viču li to oni Vili sa y ili sa i?“
Pre nego što je uticala na smenu Branta, Štazi je preko svojih agenata uspela i da ga održi na vlasti. Kada je u Bundestagu 1972. godine pokrenuto pitanje glasanja o poverenju Brantovoj vladi, Štazi je svom agentu „Simsonu“, poslaniku CDU, čiji je glas bio presudan, platio 50.000 maraka da glasa za kancelara. Posle toga Brantova vlada je opstala. Nekoliko godina kasnije, 21. septembra 1990, Volf je Brantu poslao pismo u kome je izrazio žaljenje zbog postupaka koji su doveli do njegove ostavke. „Za naneti vam lični bol, molim za oproštaj“, napisao je. Iz Brantovog kabineta stigao je kratak odgovor: „Brant ume da ceni Volfove izjave u vezi s događajima iz 1974. godine.“
Sudski procesi
Volf se penzionisao 1986. godine, i posvetio se pisanju knjiga. Nakon pada Berlinskog zida i ponovnog ujedinjenja Nemačke, suđeno mu je za veleizdaju. Branio se stavom da SR Nemačku nije izdao jer je DDR bila samostalna država i članica UN, i da zakonodavstvo Savezne Republike Nemačke za njega važi tek od trenutka ujedinjenja dveju nemačkih država, te da može da mu se sudi samo zbog eventualnih dela počinjenih posle tog perioda.
„Metodi obaveštajnih službi nigde na svetu ne mogu da se mere merilom građanskog morala. Što se tiče fundamenta rada, ciljeva i metoda, ne postoji nikakva razlika između tajnih službi na svetu. Ne, ne kažem da imam čiste ruke, zar iko može da ih ima ako se bavi ovom vrstom posla“, napisao je u žalbi vrhovnom javnom tužiocu.
U svojim memoarima otkrio je da je odbio ponudu CIA da otkrije agente KGB-a u zamenu za lažni identitet i raskošan život u Americi. Nakon što je od svojih agenturnih oslonaca dobio informacije da se priprema njegovo hapšenje, pobegao je u Austriju, a odatle u Sovjetski Savez. Posle godinu dana predao se nemačkim vlastima. Odluku o predaji doneo je sam kako bi ostatak života proveo u domovini i podelio sudbinu svojih bivših agenata, koji su takođe bili proganjani i kojima je želeo da pomogne. Pošto je kraće vreme proveo u zatvoru, pušten je na slobodu. Negirao je krivicu u vezi sa delatnošću Štazija na unutrašnjem planu, i branio se da se isključivo bavio obaveštajnom delatnošću u inostranstvu, posebno u SR Nemačkoj.
Tadašnja vlast u SR Nemačkoj pokrenula je sudske procese za krivična dela veleizdaje, napade i otmice, zbog čega je 1993. godine osuđen na šest godina zatvora. Oslobođen je 1995, ali je na drugom suđenju 1997. osuđen na dve godine zatvora zbog učešća u likvidaciji četiri protivnika socijalističkog režima. Kaznu nije odležao. Pušten je na uslovnu slobodu.
Služba Štazi predvođena Volfom bila je po operativnim rezultatima druga služba istočnog bloka, odmah iza KGB-a.
„Čak će i moji najljući neprijatelji priznati da je HVA bila najefikasnija i najplodnija obaveštajna služba na evropskom kontinentu“, napisao je Volf u svojim memoarima.
Čovek bez lica
U bezbednosnim strukturama Varšavskog pakta cenili su važnost podataka koje su on i njegovi obaveštajci prikupili tokom Hladnog rata. Zato je nazvan zlatnim dečkom obaveštajne zajednice tog pakta. Za Zapad on je bio čovek bez lica. Kada ga je najzad svetska javnost upoznala, objasnio je i kako mu je polazilo za rukom da tako dugo ostane tajanstven.
„To je samo dokaz gluposti zapadnih obaveštajnih agencija“, rekao je Volf, koji se nikada nije krio. Na paradama i proslavama povodom Prvog maja uvek je sedeo na tribini u generalskoj uniformi.
Obaveštajne službe NATO-a i SR Nemačke znale su za njega samo na osnovu jedne fotografije iz 1959. godine. Njegov identitet otkriven je slučajno 1978. godine kada je snimljen u Švedskoj prilikom posete Stokholmu. Tada ga je otkrio prebegli agent Verner Stiler, koji je zapadnim službama predao i oko 20.000 mikrofilmovane dokumentacije.
Zbog svog obaveštajnog uspeha, kao i specifičnog načina delovanja, postao je inspiracija za mnoge pisce špijunskih romana. Umro je 2006. u 83. godini života. Sahranjen je na posebnom delu Centralnog groblja u Berlinu, posvećenom socijalistima.
Knjige
Markus Volf objavio je više knjiga u kojima je opisao obaveštajni rat službi Istoka i Zapada: „Trojka“, „U svom sopstvenom redu“, „Tajne ruske kuhinje“, „Šef špijunaže u tajnom ratu – Čovek bez lica“, „Umetnost prerušavanja“, „Prijatelji ne umiru“, „Markus Volf – Poslednji poziv“.
U knjigama posebno naglašava da je u obaveštajnom radu uvek davao prednost prikupljanju podataka preko agenata, za razliku od Amerikanaca (CIA) koji se pretežno oslanjaju na tehniku, i da je zagovornik teze da se pobeda protiv terorizma može postići samo ljudskim faktorom, a ne upotrebom vojne sile.
Pismo Gorbačovu
U pismu koje je 22. oktobra 1990. godine napisao predsedniku SSSR-a Mihailu Gorbačovu pored ostalog stoji: „Mi smo bili vaši prijatelji. Nosimo mnoga vaša odlikovanja na grudima. Rekli ste nam da smo mnogo doprineli vašoj bezbednosti. Sada, u času kada ste nam potrebni, pretpostavljam da nam nećete uskratiti vašu pomoć“. Volf je tražio od Gorbačova da kao preduslov priznanja nemačkog ujedinjenja postavi amnestiju za pripadnike Štazija i HVA. Gorbačov je taj predlog odbio.
Josip Broz Tito (r.) wird 1965 von Walter Ulbricht mit dem "Großen Stern der Völkerfreundschaft in Gold" ausgezeichnet.
Valter Ulbriht nagrađuje Josipa Broza Velikom zvezdom prijateljstva naroda - naravno u zlatu.
Tad su već bili u Papskoj Uniji i pred Tribunalima.
Nego, pored Volvoa kojih su uvezli oko 1.000 komada, bacili su oko i na Sitroene. Uvezli su oko 5.000 Palasa, namjeravali su zajedno sa Čehoslovacima licencno za SEV proizvodnju četvorotaktnog benzinca sa menjačem.
Interesantan podatak što se tiče sobraćaja na relaciji BRD-DDR: Citat:Zračni prijevoz se odvijao u 3 strogo kontrolirana koridora, avioni nisu smjeli da promjene trasu leta osim kritične situacije.
Drumski prijevoz se odvijao na određenim magistralnim putevima i autoputevima koji su najkraćom trasom spajale BRD i zapadni Berlin. Režim saobraćaja je bio sljedeći: Putnici su na ulasku u DDR dobili poseban dokument "tranzitnu vizu" u kojoj su bili navedeni lični podaci osoba u automobilu, te mjesto ulaska, datum i sat. Neophodno je bilo završiti putovanje u BRD/zapadni Berlin u najkraćem mogućem roku, napuštanje tranzitnog puta (radi izleta) bilo je strogo zabranjeno. U slučaju dužih boravka na odmaralištima ili pumpama je posada automobila morala tražiti potvrdu posjete od osoblja na pumpi. Ukoliko nije automobil završio putovanje preko teritoriju DDR u određenom roku, slijedile su ozbiljne probleme za posadu... Građani BRD i drugi stranci su morali pokazivati isključivo pasoše, dok su građani zapadnog Berlina pokazivali isključivo lične karte. Stranci sa stalnim boravkom u zapadnom Berlinu su radi tranzitnih putovanja u BRD morali zatražiti poseban dokument sa slikom koji je izdavao Senat zapadnog Berlina. Na tranzitnim putevima su bile tipične jake kontrole, i to od strane obavještajne službe, radnika tajne policije Stasi i civilnih agenata. Ovi su nadzirali da zapadnjaci bez nekog cirkusa što prije pređu "do svojih". Kontakti sa građanima DDR su bili na odmaralištima i pumpama tranzitnih puteva strogo zabranjeni.
Željeznički prijevoz je bio organiziran od strane istočnonjemačkih željeznica. Vozovi su nakon napuštanja teritorije morali bez jedinog zaustavljenja preći opet u zapadnu teritoriju tako da je veza bila vrlo brza, i vozovi su korišteni ogromnim brojem putnika. Bilo je obično da su ti tranzitni vozovi imali i 15 vagona što je dozvoljen maksimum za dužinu putničkog voza u okviru Evrope. U vozu su, naravno, istočnonjemački granični policajci provjerjavali identitet putnika i stavili žigove u pasoše.
An icon of the Cold War the British military train which ran between West Germany and Berlin will be commemorated in Berlin over the weekend of 12-13 May 2012.
Between 1945 and 1990 the British military train travelled daily through Soviet occupied East Germany to the British sector of West Berlin. All the train doors were locked, an armed guard was on board and the British military and civil servants would take about 4 hours to cover the distance of 145 miles.
A special train The Berliner will run between Berlin and Hanover, on both Saturday 12 May and Sunday 13 May 2012, on the 21st anniversary of the last British military train. The train will use a steam locomotive from the 1940s and an East German diesel. There will be a dining car with a typical Royal Corps of Transport menu and wine list.
Dopuna: 15 Mar 2013 21:03
Bunker Wünsdorf Zeppelin
Bunker Vunsdorf Cepelin bio je fortafikacijski objekat Deutschen Reichspost pri Oberkommandos des Heeres der Wehrmacht. Izgrađen je krajem tridesetih blizu grada Vunsdorfa. Posle WWII bio je korišten od strane Grupe sovjetskih vojski u Germaniji.
Posle sloma nacističke Njemačke bunker će od strane njegove posade biti napušten. Sam sistem ostao je u dobrom stanju. Od pedesetih godina, posle procesa ispumpavanja podzemih voda i "sušenja" objekat će useliti visoke komandne strukture sovjetskog kontigenta u DDR koje su izvršile preseljenje iz Potsdama u Zosen.
Djelove objekta posjedala je posluga Nachrichtenzentrale „Ranet“ koja je bila u nadležnosti sovjetske brigade veza. Sistem veza "Ranet" bio je integrisan u sistem za razmjenu poruka NVA i sa glavnim centrom stacionarnih veza Ministarstva Narodne Odbrane DDR. Povlačenje Grupe sovjetskih vojski iz već ujedinjene Njemačke značilo je kraj sistema "Ranet" koji je demontiran, spakovan i povučen u SSSR.
Dopuna: 16 Mar 2013 0:02
Ausweichführungsstelle der Bezirksverwaltung des MfS Leipzig
(Alternativno komandno mjesto okružne administracije MfS Lajpcig)
Bivše alternativno komandno mjesto Štazija za Lajpcig i okolinu danas je pretvoreno u muzej kao cjelina Memorijalnog muzeja "Okruglog ugla".
Objekat je izgrađen između 1969-1972 u kontekstu "vrućeg konflikta" između blokova. Objekat je bio projektovan za glavne operativce Komande Lajpciga i 120 zaposlenih. Bunker je dio kompleksa Sende-/Empfangsanlage koji je bio udaljen 3km od bunkera. Ovakva disperzija bunkera vršena je u cilju komplikovanja određivanja njihovih pozicija. Po toj matrici, bunker je izgrađen na ivici stambenog kompleksa i maskiran kao kancelarijski prostor Službe za upravljanje vodama. Pod ovom kamuflažom pojavljuju se obične, "bezopasno" građene zgrade u vidu jednostavnih koliba i manjih kuća u kojima je živio upravitelj objekta. Uz to postojao je i unutrašnji prsten zaštite koji je formirao bunkersku oblast (pristupne zgrade, smještaj, itd.) Između dva prstena postojale su i garaže, kućice za pse, kuhinja, prebivalište za komandanta.
U miru, bunker je opslužiovao komandir objekta i stražar. Monitoring objekta djelimično je vršen mikrofonima od strane Okružne uprave u Lajpcigu. Povremeno, Štazi bi vršio inspekcije u cilju provjere ispravnosti i spremnosti objekta i opreme.
O karakteristikama bunkera variraju informacije. Od 12 sati do 14 dana autonomnosti u slučaju radiološke kontaminacije.
Godina gradnje; 1969 - 1972
Kapacitet: 120 ljudi
Prostor: 1435 kvadrata na jednoj etaži
Površina placa: 5,2 hektara.
Alternativno komandno mjesto MFS za okrug Suhl sa modernim sistemom veza, sopstvenim napajanjem, telefonskom centralom, teleksom, mobilnom radio tehnologijom i izdvojenim predajnikom. Objekat je građen u periodu od 1973 - 76.
Čitav objekat je bio pod kamuflažnom maskom sa stacionarnim personalom i kompletom naoružanja za samoodbranu. u Slučaju atomskog rata, bunker je štitio posadu i sistema veza. Sistem za održavanje života u slučaju atomskog rata imao je autonomiju od 6 do 8 dana. Ovo je važilo i za upotrebu hemijskog naoružanja, zahvaljujući hermetičkoj zaptivenosti bunkera, odijelima za dekontaminaciju sa zaštitnom odjećom za potrebe straže povezanim sa ventilatorima filtera.
Sigurnost snadbevanja električnom energijom, naročito komunikacionih tehnologija obezbjeđivana je baterijama, transformatorima i sopstvenim sistemom za hitna napajanja izvan bunkera.
Nemci ko Nemci, sačuvali su i konzervirali bunker, a blizinu lokalnom hotelu iskoristili su da naprave posao. Za odraslu djecu ulaz košta 5,5 evrića sa popustom grupnim posjetama. Posjetioci se mole da se dobro obuku zbog temeperature u bunkeru od 8 - 15 stepeni. DVD "Der Stasi-Bunker" košta 14,95.
