offline
- Glas
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 08 Okt 2022
- Poruke: 18
|
Pogledajmo kakvo zapažanje, na mogući razvoj odnosa u ruskom društvu, ima osoba koja poznaje funkcionisanje u ruskom sistemu daleko bolje od svih nas skupa na ovom forumu.
Namerno nisam hteo da postavim ovde odmah, kada je objavljen prevod teksta, usled pretpostavke da ga brojnije/moćnije kolege na ovom forumu neće razumeti na pravi način u tom trenutku
Prošlo je skoro dva meseca, nadam se da će sada moći...
Bitan detalj, tekst je objavljen pre nego što je Putin objavio (delimičnu)mobilizaciju.
Ovo je potrebno pročitati pod obavezno], ako hoćemo da bar probamo da razumemo dosadašnje mlake poteze, pre nego što se odlučimo da komentarišemo nešto na ovoj temi.
Dole je link sa kompletnim tekstom, nisam mogao sve preneti da mi ne bi obrisali post.
Citat:Mobilizacija kao promena paradigme sistema
Jelena Panina
17.09.2022. 01:14
Rusiji je mobilizacija neophodna, ali ona bi donela naglo pogoršanje unutrašnjih protivrečnosti. Njeno odsustvo, međutim, moglo bi dovesti do ratnog poraza i sloma države
Jelena Panina je političar, profesor, doktor ekonomskih nauka, poslanik Jedinstve Rusije u pet saziva državne Dume, direktor Instituta međunarodnih, političkih i ekonomskih strategija RUSSTRAT
Poslednjih dana se oko mobilizacije razvila oštra diskusija u medijskom i političkom prostoru. Pritom jedni pozivaju da se pokrene mobilizacija stanovništva, dok drugi govore o ekonomskoj mobilizaciji. Vlast je kategorično protiv mobilizacije kao takve. Prokušaću da ponudim svoje viđenje mobilizacije u Rusiji u sadašnjoj istorijskoj fazi.
Odstupanje Oružanih snaga Ruske Federacije na harkovskom pravcu i povlačenje trupa na granice u blizini Hersonske i Belgorodske oblasti u septembarskoj fazi kampanje (na teritoriji bivše Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike[1]) u ruskim medijima se politički korektno naziva „operativnom krizom,“ jer informativni rat zahteva od novinara da izbalansiraju pozitivne i negativne slike, ali tako što će pretegnuti pozitivne. Činjenica je da su 11. septembra ruske jedinice potpuno napustile Harkovsku oblast. Od mesta dislokacije VSU (ukrajinska vojska) do granice Harkovske s Belgorodskom oblašću nekih je 15 do 20 kilometara, a fronta više nema, kao i pre početka SVO.
Posle trodnevnog ćutanja Ministarstvo odbrane RF dalo je saopštenje da je došlo do „pregrupisavanja“ ruskih jedinica, koje su prebačene u Donbas radi realizacije ciljeva SVO.
Međutim, ako je zadatak medija da umire javnost kada se iznenada pojavi kriza u rukovođenju, analitičari moraju stvari nazvati pravim imenom. Među profesionalcima je isključivo prihvatljivo da se služe istinom. A istina zahteva traganje za korenom svakog problema.
Situacija na bojištu (na teritoriji Ukrajine) je, dakle, za šest meseci ratnih dejstava otkrila čitav niz kriza, koje su povezane kao matrojške[2]. Do sada se svaka od njih posebno analizirala, bez povezivanja i bez utvrđivanja uzročnika među njima. Suočavamo se sa interferencijom[3] kriznih talasa, koji se ne samo međusobno prožimaju, već jedan drugog ubrzavaju stvarajući efekat rezonance. Upravo takvu rezonancu ruski državni poredak možda neće izdržati. Kakve su to krize?
1. Kriza ideologije. Pre početka SVO u Rusiji nije bilo homogenizujuće državne ideologije, a u društvu opstaje raskol po osnovu ideoloških pozicija. Osim toga, višegodišnje razgovore o neophodnosti postojanja ideologije vlast potpuno ignoriše, nastojeći da gradi konsenzus elita.
2. Kriza ciljeva SVO. Oni su bili tako maglovito označeni da je talas interpretacija, izazvan političkim kolebanjima tokom prvih neuspeha SVO, proizveo najpre nedoumice, potom razočarenja, a onda i ozlojeđenost u društvu. Započelo se s pokušajima najpre krajnje neodređenog tumačenja ciljeva (SVO), potom smanjivanjem njihovog broja (tako je Lukašenko denacifikaciju nazvao filosofijom, što se shvatalo kao signal koji je Moskva poslala Zapadu preko posrednika) i najzad su ih potpuno uklonili iz medijskog programa.
3. Kriza društvenog dogovora elite i društva. Među njima je postao vidljiv raskol po ključnim svetonazorskim pitanjima, što dolazi do izražaja u sadašnjoj agendi konflikta sa Zapadom i SVO. Započela je faza pregrupisavanja snaga: u društvu i eliti konsoliduju se pristalice partije rata i pristalice partije mira, formiraju se nove vertikalne karike u spoljnim mrežnocentričnim komunikacionim strukturama. Centar se ubrzano sužava, a društvo se radikalizuje.
4. Kriza društva. Društvo se pokazalo podeljenim kada je u pitanju konflit sa Zapadom i konflikt u Ukrajini. Socijalni konflikt je ostavio traga u porodicama, proizvodnim i naučnim kolektivima, crkvenim parohijama.
5. Kriza u elitama. Elite su se pokazale podeljenim u odnosu na probleme spoljne i unutrašnje politike Rusije.
6.Kriza poverenja. Kolebanja državnih struktura, pokušaji izbegavanja otvorenog definisanja pozicije, demagogija činovnika, njihova težnja da govore maksimalno neodređeno, u kombinaciji sa pokušajima, koji su započeti već prvi dan nakon početka SVO, da se vode pregovori s Kijevom. Na osnovu toga javnost je zaključila da SVO (posebno u prvoj februarskoj fazi) nije ozbiljna, već da je samo paravan za pregovore, odnosno pokušaj elita da istrguju bolje uslove za novi sporazum.
[b]7. Kriza kompetentnosti. Odmah je počeo da se javlja niz neuspeha u informativnom praćenju SVO, greške vojnog komandovanja u nizu operacija, pokazao se nedostatak potrebnog broja iskusnih komandanata svih rangova čak i u uslovima učešća u SVO ograničenog broja vojnika, nedostatak tenkovskih posada, štabnih oficira, arhaični sistem komandovanja jedinicama. I najvažnije – protivljenje dela višeg komandnog sastava zahtevima za izmenu pravila službe i uputstava u pravcu prenošenja što većeg broja ovlašćenja na niže komandne nivoe, kako bi se skratilo vreme donošenja odluke.[/b]
8. Kriza rukovođenja. Ona se ogleda ne samo u neadekvatnim odlukama, već i u konfliktu pristaliica „partije mira“ i „partije rata“ u upravljačkoj strukturi. Proturanje raznih ideoloških agendi u medije, prosvetne ustanove, privredu i u organe vlasti, dominacija različitih simbola. Nesposobnost viših nivoa vlasti da konsoliduju srednje nivoe. Vidimo kako umesto borbe za izvršenje već donetih odluka postaje sve očiglednija težnja da se izbegne konflikt.
9. Ekonomska kriza. Ona ima strukturni karakter i prevazilazi se nastojanjima vlade i to je u ovom trenutku najbolje od svega. Uprkos konfliktu koji postoji između liberalno-globalističkog i suverenističkog krila, ekonomska politika u ovom momentu najviše odgovara zadatku amortizacije negativnih posledica uvedenih sankcija. Međutim, ona ima stroga ograničenja kada je u pitanju strategija mobilizacije.
10. Socijalna kriza. Ima drugorazredni karakter, a posledica je strukturnih promena, prilagođavanja sankcijama i privremenog pada životnog standarda stanovništva.
Od krize do revolucije
Spisak od 10 kriza je relativan, jer su to samo neke od glavnih vidljivih linija konflikta u ruskom društvu. Problem je u tome što za šest meseci SVO nijedan od tih konflikata ne samo da nije bio razrešen, nego i dalje postoji, pojačan je, pomešao se s drugim konfliktima i ta sveukupnost je dala novo svojstvo društvenom ambijentu. Konstruktivni konflikt može brzo prerasti u destruktivni.
Javnost traži rešenja, elite se suprotstavljaju, vlast pokušava da balansira i kao rezultat nastaje situacija u kojoj vlast ne može više da upravlja na stari način, a ni narod ne želi da živi po starom. Pritom niko nema dovoljno snage za nametanje promena, a zemlja upada u političku krizu, koja se kod Lenjina naziva „revolucionarnom situacijom”.
Prema njegovom mišljenju rat u takvom stanju postaje katalizator revolucije i „zaoštrava napetost više od obične patnje i siromaštva naroda”. Inostrano mešanje i unutrašnji raskol među elitom uništavaju državni poredak i njega može spasiti samo jaka vlast. Karakter i forma takve jake vlasti zavise u svakoj državi od konkretnih istorijskih uslova, ali im je zajednički algoritam nepromenljiv.
Navodi se mnoštvo uzroka za neuspehe tokom SVO, kao što su postepen gubitak inicijative, prelazak na pozicioni rat i stabilizaciju linije fronta, itd. Nedostatak ličnog sastava i sredstava (u redovima ruske i donbaskih vojski) omogoćilo je VSU da, nakon sprovedene mobilizacije i dobijanja od NATO-a savremenog visokotehnološkog naoružanja, postepeno nadoknadi zaostajanje u odnosu na Oružane snage RF i to u meri da je postala moguća harkovska ofanziva.
Sistemi upravljanja artiljerijom u VSU, koji su u februaru zaostajali za Oružanim snagama RF, u septembru su se, uz pomoć SAD, preobratili u visokomobilna efikasna ubojna sredstva. Sada je razmak vremena od otkrivanja mete do njenog uništenja u VSU 20-30 sekundi, a u Oružanim snagama RF 4-6 časova. To znači da ciljevi u momentu otvaranja vatre već uspevaju da umaknu (kada su u pitanju ciljevi u VSU). Nedostatak bespilotnih letilica u ruskoj vojsci, od nivoa bataljona do voda, dovodi do napredovanja na slepo, gubitka vremena i personalnog sastava.
Pritom se volonterska pomoć u slanju vojne opreme tokom celog trajanja SVO suočava sa problemom zastoja na carinama u Rostovu na Donu i na Krimu. Diskusija o tome je dovela do izvesnih promena, bio je povećan broj prelaza. Međutim, kao i ranije, bespilotne letilice, optika i drugi proizvodi koji se mogu koristiti u civilne i vojne svrhe na granici se tretiraju kao izvoz, a njihov deficit na frontu prouzrokuje ljudske gubitke, gubitak vremena i tempa napredovanja.
Nagomilavanje zastoja, problema i gubitaka, takođe ne pomaže postizanju jedinstva u društvu.
Posle povlačenja iz Gostomelja, Kijeva Černjigova, Sumija, katastrofe u Buči, potapanja krstarice „Moskva“, separatnih dogovora oko razmene zarobljenih pripadnika puka „Azov“ i glasina o dogovorima tokom njihovog zarobljavanja, negativna slika je mogla da se lokalizuje i preseče, a da se ne postavi pitanje opravdanosti strategije SVO. Međutim, nakon što je posle urušavanja harkovskog fronta za 10 dana izgubljeno 60 odsto[4] ranije oslobođene teritorije, postalo je nemoguće izbeći kritiku ove strategije.
Istorijska analogija
Postavlja se pitanje zašto vlasti svim silama sve do sada zadržavaju format SVO u onom obliku koji je usvojen u februaru. Kada je postalo jasno da neveliki ekspedicioni korpus ne može da ispuni planirane zadatke, zašto tada bez oklevanja nije doneta odluka o povećanju jedinica radi ofanzive a saglasno strategiji SVO?
Sadašnja situacija ima istorijsku analogiju u situaciji koja je postojala na početku Prvog svetskog rata. Tada je Nemačka, pošto je objavila rat Rusiji, odmah prešla u fazu odbrane koja je trajala šest meseci. Tek posle šest meseci su na frontu između Nemačke i Rusije počele prve borbe, koje su se vremenom intenzivirale. To je jedinstveni fenomen u istoriji: objaviti rat, a onda umesto ofanzive preći u odbranu.
Istoričari su dugo vremena ostavljali po strani ulogu Engleske u raspirivanju Prvog svetskog rata, označavajući kao agresora isključivo Nemačku. Takvo tumačenje bilo je posledica pokušaja sovjetskog rukovodstva da ne dovede u pitanje savezništvo sa Engleskom iz Drugog svetskog rata. To je zahtevala logika propagande, koja je periodu Hladnog rata suprotstavljala savezništvo iz perioda Drugog svetskog rata.
Međutim, činjenica je da 1914. godine Nemačka nije htela rat sa Rusijom i nevoljno se odlučila kako na njegovo objavljivanje posle ubistva u Sarajevu, tako i na početak stvarnih ratnih dejstava. Nemačka je bila konkurent i protivnik Rusije, a ratni secenario je car Vilhelm smatrao krajnje neprihvatljivim. Ali mir posle ubistva Ferdinanda u Sarajevu nije više bio moguć.
Kome treba mobilizacija?
Isto tako Rusija i Putin nisu želeli rat u Ukrajini, nisu hteli eskalaciju po svim parametrima i pola godine su činili sve što je moguće kako bi ga (rat) održali u okvirima SVO. To je bio javni minimalni nivo strategije Moskve i upravo je zato London prvi odlučio da nametne rat, zabranivši Zelenskom bilo kakve pregovore. Engleska je prema Rusiji ponovila politički potez koji je 1914. godine primenila prema Nemačkoj. Geopolitičkom neprijatelju koji izbegava rat ne treba dozvoliti da taj rat izbegne.
Sada pred Rusijom stoji neophodnost preispitivanja prethodne strategije. Međutim, za mobilizaciju u Rusiji, sa svim posledicama koje iz toga mogu proizaći, sada su, ma kako to izgledalo paradoksalno, snažno zainteresovani, pre svega, London i Vašington.
Zašto baš oni i zašto je Moskva svim silama izbegava? Takvo izbegavanje mobilizacije od strane ruskih vlasti u poslednje vreme se podvrgava najoštrijoj kritici (u ruskoj javnosti). Stvar je u tome što je Rusiji mobilizacija zaista krajnje neophodna, ali bi njen početak značio naglo pogoršanje unutrašnjih protivrečnosti. Odsustvo mobilizacije, koja omogućava koncentraciju svih raspoloživih resursa i obezbeđenja čvrste centralizovane uprave, uvlači nas u opasnost poraza u ratu i, kao posledice, sloma države.
London i Vašington zainteresovani su za obe varijante.
Pojedine ultra-patriote smatraju da je mobilizacija neophodna, ali da je principijelno nemoguća u Rusiji u uslovima sadašnjeg političkog režima, koji predstavlja kompromis raznih grupa finansijsko-industrijskog kapitala. Jer privatizacija je dovela do toga da postsovjetske elite postanu vlasnici onog što je najvažnije – zemljine utrobe, u kojoj se čuvaju najveće zalihe većine ruda. Nezavisno od toga što prema Ustavu ona pripada narodu.
Sledstveno tome, suverenisti u vlasti nalaze se, ne svojom voljom, pred pitanjem: kako sa vodom ne izbaciti i dete? Kako uskladiti da mogući vojni neuspesi budu povod da se obore stare kompradorske elite, a da se istovremeno država sačuva od raspada? Oni ne vide rešenje. Zbog nepostojanja odgovora na ovo pitanje, izbegavaju radikalne poteze.
Ko (ne) želi pobedu?
Pojedini eksperti naglašavaju da je osnovni motiv elita (iz doba privatizacije) da rasture SSSR i da se svim silama protive njegovoj obnovi bio u tome što nisu želeli da dele rudno bogatstvo sa drugim republikama. Na isti način su se i susedi odnosili prema razbijanju SSSR. Odlučno su bili protiv ujedinjenja sa Rusijom, zato što nisu želeli da dele vlasništvo nad prirodnim bogatstvom.
Ako kroz prizmu tih interesa razmotrimo perspektivu odnosa Rusije, Zapada i Ukrajine, tada postaje jasno da ruske elite – vlasnici rudnog bogatstva – ne žele rat sa Zapadom, koji je garant očuvanja njihovog kapitala. Oni gledaju na konflikt kao na privremeni eksces i upravo zbog toga stalno govore o pregovorima. Oni su još nekako spremni da s grimasom prihvate SVO. Međutim, šta za „partiju mira“ znači mobilizacija?
To nisu samo dopunski izdaci. U budžetu nema para. I gde ih je onda moguće uzeti? Pa razume se, od njih, vlasnika rudnog blaga.
Da li to oni po običaju žale pare? Ne, pare bi oni i dali, ako bi sve ostalo na tome. To će, međutim, samo izvući konac i rasplesti celo klupko našeg „sirovinskog kapitalizma“[6]. Radi popunjavanja budžeta moraće da se krene u jačanje centralizacije vlasti, a iza nje se lako nazire i nacionalizacija. Uostalom, moraće da se izmeni budžetski proces. Moraće da se suzbije politički otpor i ojača vlast. Slabi sloj vlasnika sirovina, jača sloj onih koji raspoređuju budžet i definišu ideologiju kao opravdanje za nacionalizaciju. Ko deli pare, njegova je i vlast. Ko ih čuva, njegova je i vlast. Ko za sve to obezbeđuje ideološki štit, njegova je i vlast.
Uz to, vlast će preći u nauku i vojno-industrijski kompleks. Tamo mobilizacija zahteva planiranje. Predskazuje se demontaža gorbačevsko-gajdarovsko-čubajsovskog nasleđa: potisnuti, za početak, sa vlasti one koji su se okoristili u privatizaciji rudnog bogatstva. A potom im oduzeti i vlasništvo. Pritom, kad se u taj posao krene, više nema zaustavljanja, mora se ići do kraja. U suprotnom, slede poraz i smrt.
Gde u tom slučaju mogu otići sadašnji vlasnici rudnog bogatstva Rusije? Na Zapadu ih nisu željni. U Rusiji ih mobilizacija čini nepotrebnim. Čini im se da za njih na ovom svetu nema mesta. Spremni su da pokrenu i građanski rat samo da ne dopuste takvu mobilizaciju.
NASTAVAK na sajtu Novi Standard u linku ispod
Mobilizacija kao promena paradigme sistema - Novi Standard
|
