offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4963
|
Napisano: 23 Maj 2013 1:41
Boj kod Mersa Brege
Ovaj boj je bio prva velika borbena akcija između Britanaca sa jedne i Nemaca i Italijana sa duge strane, mada su Italijani još uvek u tom trenutku bili u slaboj kondiciji ali su je ubrzano popravljali. Prvi problem je da se tačno utvrdi koje i kakve su trupe učestvovale u događaju da bi stekla kakva takva istinita slika bez koje se ne mogu izvesti ispravni zaključci. Sa osovinske strane su učestvovali sigurno:
1. Grupa Vajhmar
2. Grupa Santa Marija
3. 5 okl. puk (možda nepotpun)
4. 8. Motrozivani mitraljeski bataljon
5. 39. Protivtenkovski divizion
6. Bar jedan divizion 75. Motorizovanog art. puka
7. Bar jedna baterija teškog 605. PT diviziona (verovatno ceo)
8. Bar jedna baterija 33. srednjeg PA puka
Međutim odmah za njima se valjala veća kolona u kojoj su bile i ostale jedinice 5. Lake divizije koje će sukcesivno od Mersa Brege pa kasnije do Adžedabije, ili ulaziti u borbu ili pristizati u rejon okupljanja koji će biti u širem području Adžedabije, posle pada Mersa Brege, neke vrste gonjenja i Zauzimanja Adžedabije. Tu će im se pridružiti i pešadijska divizija Breša kao i ostali delovi Arijete divizije.
Interesantno je da je u ovom slučaju teže odrediti tačan sastav britanaca. Pred osovinskim snagama nalazila se zaprvo 2. okl. div. ali je ona na nesreću britanca to bila samo po imenu. Naime, umesto dve okl. brigade ona je imala samo jednu. Druga je otišla u Grčku. Međutim to je nije sve, formalno brigada je imala nešto malo preko 100 tenkova ali su zapravo veliki deo činilii laki tankovi koji sa svojim mitraljeskim naoružanjem i nisu bili od veće koristi. Još i gore, preostali tenkovi su bili ni manje ni više nego većinom italijanski M13/40 koji su zarobljeni i dovedeni u upotrebljivo stanje posle operacije Kompas. Ali ti tenkovi su i kod italijana ganc novi imali slabu pouzdanost, a ovi koje su britanci doveli u neko radeće stanje još i mnogo manju, jer to dovođenje u red nije moglo da se meri sa italijanskim remontom. Oni su zapravo bili slabo upotrebljivi u smislu neki dužih marševa ili manevara kroz pustinju. Ignorancija britanca na svim nivoima prema tom problemu će biti pogubna. No sastav oklopne brigade je poznat u potpunosti. Mnogo je teže odredti tačan sastav drugog dela 2.okl. div. u Boju kod Mersa Brege. Naime, tu je bila prisutna takozvana Grupa za podršku iz okl. div.. Ona je u punom sastavu snažna i jaka jedinica ali je u ovom slučaju bila nešto oslabljena, a sa druge strane bilo je i ad hoc pridodatih jedinica toj grupi i to promenjlivo, tokom razvoja operacije. Grupa za podršku je vrlo zanimljiva ratna formacija po svojoj strukturi, bila je specifična kao deo isključivo oklopnih divizija sa tzv. krstarećim tenkovima. Završni oblik te formacije se kod britnaca javio samo malo pre ovih događaja. To je jedna u suštini moto-mehanizovna jedinica sa dva batljona pešadije i jednom četom iženjerije ali i sa kompletnim artiljerjskim pukom, PT pukom i PA pukom. Kao takva, suštinski združena formacija bila je vrlo opasna i moćna. Međutim, neodovoljno se koristila u zajednici sa tenkovima i oklopnim automobilima i najčešće su se trudili da je koriste u celini a ne da je dele što je ponekad imalo dobre (Prvi Sidi Rezeg), a ponekad i loše strane, kao što će biti u ovom slučaju. Njene parcijlne delove ojačane oklopnim automobilima će izmisliti kasnije kao formaciju oficir Kembel i iako su te jedinice imale dosta (istina malih) uspeha, suštinski se razvoj po tom pitanju nije nastavio.
Tok borbi
Dopuna: 23 Maj 2013 18:53
Pre toka borbi ipak još malo o britancima
Stvarno stanje britanskih trupa
Kod same Mersa Brege osnovni položaj je držala 2. Grupa za podršku. Umesto onog idealnog sastava ona je bila približno sastavljenja od :
1. Bataljona motorizovne pešadije
2. Mitraljeske čete verovatno mehanizovane
3. 2 mot. baterije sa po 8 poljskih topova 25-funtaša
4. 1 baterije PT topova sastava 9 x 2-funtaši moto ili mehanizovani i 3 x Boforsi 37 mm (portabl – na kamionu)
5. 6. Tenkovski puk sa svega 25-27 ispravnh tenkova Krstarećih
6. 3. Husarski puk sa miksovanim lakim tenkovima i italijanskim tenkovima
7. 6. Tenkovski puk oko Beda Foma sa italijanskim tenkovima i nešto lakih
8. Motorizovana četa Slobodnih Francuza
6. Puk je imao mešanje po skvadronima sa 3. Husarskim pukom ali je zapravo jedan broj tenkova italijanskih i lakih pa i deo pokvarenih tenkova Krstarećih ostao u njegovm direktnom sastavu u blizini Beda Foma i nije ni učestvovao u boju kod Mersa Brege pa ni u odbrani Adžedabije. Usled toka bitke, ovaj puk će ostati krakterističan po tome da je potpuno dezintegrisan do poslednjeg tenka bez ijedne ipaljene granate. Čak i njegovi delovi ušli u sastav 3. Husarskog puka su se razmerno malo borili. UBIO IH JE MANEVAR.
Jedinica iz divizijskog sastava 1. Dragonski puk sa značajnim brojem oklopnih automobila je izgleda svuda bio prisutan po malo, ali pre svega usled slabosti svojih oklopnih automobila ali i razvučenosti nigde nije bio od većeg značaja.
Posle Adžedabije u daljim događajima manevarske faze će sa britanske i osovinske snage učestvovati i druge jedinice ali ću ih navoditi u vremenskom toku.
Koliko god sam tražio, sva je prilika da kod Mersa Brege i sve do samog Tobruka praktično nijedna jedinica PA artiljerije sa britanske strane nije učestvovala u borbi. Generalno to nije bilo važno kasnije, jer su događaji išli brže od mogućnosti osovinske avijacije da prate stanje na zemlji. Međutim kod Mersa Brege se to osetilo.
Kad uzmeo sve nabrojano možemo da vidimo da su nemačke i italijanske trupe u zoni Mersa Brega bile jače od svog protivnika. Neobično po tome što će u skoro svim budućim operacijama biti po pravilu suprotno.
Druga specifičnost je to da je udeo avijacije u događajima bi vrlo mali. Kod Britnaca zbog opšte slabosti u stanju aviona (deo je otišao za Grčku) i udaljenosti baza a kod osovine iz istog razloga, slabost u sastavu je nešto što će osovinske snage imati konstantno u Africi, ali i zbog udaljenosti avijacijskih baza, koje nisu mogle da isprate ekstremno brz tempo događaja na frontu.
Dopuna: 24 Maj 2013 23:43
Tok borbi u boju kod Mersa Brege i tokom zauzimanja Adžedabije
Mersa Brega se nalazi na zemljouzu kojim ide glavni primorski put Via Balbia. Zapravo nalazi se bliže njegovom istočnom kraju. Južno od puta vrlo brzo počinje slana močvara, formacija karakteristična za pustinjske predele i suštinski neprohodna, za tehniku u potpunosti. Severno od puta se brzo izbija na obalu mora ali je deo između mora i puta mestimično pokriven dubokim peskom sa manjim dinama. To čitavu poziciju čini uskim grlom na komnikaciji i time pogodnom za odbrambeni položaj. Istina, ovde ipak postoji južni bok u pustinji, jer se južno od glavne komunikacije nalazi nekoliko karavanskih puteva i na njima manjih zaseoka, koji u popunosti obilaze zemljouz ali su oni daleko lošiji za kretanje. No sve zajedno ovaj pložaj topgrafski nije povoljan za odbranu ko onaj kod Agejle. Sa druge strane je mnogo uži pa su ga Britanci verovatno izabrali usled toga.
Na njemu su mogli, relativno neiskusne, u afričkom smilu nemce, dobro da uzdrmaju, pogotovu što ovi još nisu bili dobro podržani od italijana tokom samog boja. Međutim, sva analitička, obaveštajna i strateška prognoziranja su zavela britance u pogledu toga koliko je neprijatelj spreman daleko da napreduje. Britanci su mislili da mogu da primene u slučaju prerane protivničke ofanzive sistem, laganog menjanja teritorije za vreme, kao što su to uradili sa italijanima u prethodnoj godini, jer su smatrali da ofanziva ionako može biti samo ograničenog karaktera. Zapravo i sami vrhovi osovinskog komandovanja su bili jednako u zabludi. Ključna osoba je bio Romel i rekao bih sa sigurnošću, jedna grupa nešto nižih italijanskih oficira, očito kor divizije Arijete, pešadijske divizije Breša ali i neko u korpusnom delu, pre svega komandant transportnog bataljona pa na kraju i kor divizije Trento i Pavija. I sve su prevarili, i svoje ali što je najvažnije i neprijatelja. Naglašavam da je čitava linija nabrojanih italijanskih oficira očigledno iza leđa svojih najviših oficira na neki način prisegla sebe i svoje jedinice direktno Romelu. Taj proces će u kasnijim događajima Severnoj Africi ponekad biti i javan.
Moje mišljenje je da je legenda o Pustinjskoj Lisici počela da se stvara u tom trenutku i da u temelju legende leži poverenje koje su mu dali niži italijanski oficiri a kasnije je samo dobila u velikom zamahu, pre svega nemačkom propagandom, ali i britanskim pravdanjem velikih poraza i revoltom njihovog nižeg kora. To poverenje srednjeg italijanskog kora, je bilo realno i uticalo je na tok događaja prvorazredno, sve ostalo je u domenu propagande. Zanimljivo je da je Romela, Frenk Harison, čovek koji je nenadano unapredio istoriju događaja oko Tobruka 41. svojom ljutitom knjigom iz 1996. godine, nazvao po ličnim i vojničkim osobinama Romela Pustinjskim Vukom a namerno ne Lisicom. Mene lično on više podseća na Karakala ili Pustinjskog Risa. Neću sada više da lamentiram nad temom o Romelu ali to povrenje se na kraju pokazalo ukupno potpuno ispravnim. Ovako ili onako sa njim su doživeli i poraze ali i najveće pobede. Na koncu konca, Italijane i Nemce pod Romelom u Africi, Britanci nikad nisu potukli. Potukli su ih Rusi i Amerikanci.
Kako bilo, pred britanske položaje kod Mersa Brege izbila je nemačka vojska sa manjim borjem italijana. Napad je bio u klasičnom stilu, kratka art. priprema, prilaz pešadije praćene tenkovima. I pored višesatnog upornog prilaza odmah je odbijen. Po prvi put će nemci na sebi osetiti u Africi dejstvo čuvenih britanski 25-funtaša. Mitraljeska vatra je bila gusta a PT topovi su uspeli da dohvate nekoliko tenkova mada nisu ni jedan uspeli da unište. Popodne je palo praktično opšte povlačenje na polaznu liniju štićeno sa vatrom haubica 105 pa i 88 sa veće daljine kao običnih oruđa a 605.-ti je napravio pokretnu privremenu branu ako dođe do kontranapada, zajedno sa delom tenkova.
Komandant Grupe za podršku je kasno popodne i tražio od prisutnih britanskih oklopnih snaga da se angažuju i ostvare kontranpad na britanskom levom krilu. Najajči deo malobrojnih britanskih tenkova, pre svega Kstarećih u 5. kraljevskom puku se držao ka istoku i jugoistoku od glavnih položaja. Tu je mogao da interveniše eventualno i na pomoćnom, bočnom pravcu južno od slane močvare. Nemci su naime na tom pravcu izbili pred Bir Sueiru i izveli dosta veliki lažni demonstracioni marš sa lažnim tenkovima. Međutim već tada je bilo jasno da je demnostracija lažna ali je komandant britanske oklopne brigade jednako našao opravdanje da ne stupi u borbu. Naime, smatrao je da mu blizina nastupajuće noći ne omogućava da izvede kontranapad i da se u mogućoj borbi po mraku izlaže velikom riziku, pa usled toga on odlazi dalje na severoistok da bi se pripremio za kasniju odbranu. Bila je to prva od katastrofičnih grešaka dotičnog oklopnog komandanta. Nije još uvek bila katastrofalna, nju će napraviti pre Adžedabijom.
Tokom noći jedan dobar deo nemačke pešadje na motociklima se prebacio skroz uz obalu a zatim pešaćeći kroz peksovite dune izbio na bok britanskog položaja. Brojnija pešadija na motorciklima, specifična za Vermaht i nastala usled verskajskih ograničenja, je verovatno bila jedna od najneispaltivijih u ratu. Rekao bih, svuda osim u Africi, gde je neobična pokretljivost motrocikla bila od velikog značaja. U današnje vreme bi bilo vrlo zanimljo razmisliti o možda ponovnom vrađanju kros ili endjuro i kvad modela u širu vojnu upotrebu. Naime u današnjim uslovma je cena eksploatacije takvih sredstava daleko manja od cene u vremenima o kojima govorimo. Izjutra je usledio napad nemačkih bombardera, najverovatnije Ju-87 koji su izgleda jedini od svih aviona dostigli bojište i u čemu su im, za razliku od drugih situacija, pomagali njihovi rogobatni ali izdržljivi fiksni stajni trapovi pa su najlakše delovali sa privremenih aerodroma. Verovatno je avijacija ugasila jedan deo opasnih 25-to funtaša. Nemačka art. priprema je ponovo odradila i podišla nemačka pešadija je izložila britanske položaje bočnoj streljačkoj vatri pa i bliskim borbama. Međutim Grupa za podršku je već bila spremna za povlačenje i jednim delom se i već povukla pa je otpor pružala samo zaštitnica koja je onda pod udarima tenkova sa fronta i sa svog levog krila, uključujuči mali broj italijanskih tenkova i tanketa, jednostvano krenula u opšte povlačenje ostavljajući deo opreme i vozila uz osetniji gubitka ljudstva. Praktično počelo je gonjenje ka Adžedabiji. Što je najgore u tom procesu su doživle još jedan udar avijacije, na britansku sreću opet sa manjim brojem aviona ali ne bez posledica. Čelne nemačke jedinice prelaz epraktično u gonjenje opštimpravcem ka Adžedabiji. Kako su nabrže jedinice bile motorizovna pešadija Ponjatovog 8. Bataljona, njima se pridružio i takođe brzi motorizovani 39. PT divizion. uz naravno već poslovičnu grupu Vajhmar. U tom trenutku britancisu izvršil boćni kontranapad sa jedinicama 5. Kraljevskog puka. Na sreću nemačkih čelnih jedinica kontranapad je apsorbovao abtajlung 5. okl. Puka koji ih je pratio u stopu i koji je tu bio nadmoćan britancima po broju i verovatno i podržan sa 605. teškim PT divizionom, pa su u kratkoj brzoj borbi pošto su uništili 3 nemačka tenka ali izgubli 7 svojih Krstrećih, britanci odstupili ka severu-severoistoku. Prilično mlak i neodlučan bočni kontranapad ka severu na Ponjtovu čelnu grupu je izvršio najverovatnije 33. Husarski puk ali je njihov napad Ponajtov bataljon uz presudnu ulogu 39. PT diviziona relativno lako odbio. Nemačka pešadija i delovi grupe Vajhmar su se potom sručili u Adžedabiju i zauzeli mesto, mada su omanju obližnju citadelu opkoljeni britanci zadržali. Sutradan će se citadela predati, skoro sve brze nastupajuče trupe će dostići ili smu Adžedabiju ili njenu širu zonu a Romel se našao pred prvom pravom dilemom u ratu.
Pravu grešku tokom ovih događaja su napravili Britzanci. Da su umesto što su se odlučili na povlačenje i menjanje zemljišta za vreme, i time omogućili Romelu da naslika jedan od retkih primera manevrisanja u vojnoj veštini, u zoni Adžedabije krenuli koncentrisano sa svim svojim tenkovskim i artiljerijskim jedinicama koje su još bile raspoložive, a u tom trenutku većina još uvek jeste, mogli su, ako ne da dobiju značajnu bitku i zaustave osovinsku ofanzivu, u svakom slučaju da zadaju tako bolne udarce silama osovine koje bi ih sigurno onemogućile u velikoj meri da tako efikasno eksploatišu novodobijenu poziciju u sledećim danima. Ali umesto toga, britanci su Grupu za podršku poslali ka Bengaziju za koga nisu mogli da se odluče da li će ga branit ili neće, pa su 24 časa tragično kasno, odlučili da neće dok su u tom trenutku jođ uvek jaku oklopnu birgadu poslali da se povlači centralnim, podvlačim centralnim pravcem na Msus kojije trebalo po planu odsudnije braniti a da se kasnije povlači u pravcu Čarube i dalje ka severu preko Maraje i Berte opštim pravcem ka Derni. Izbor ovog pravca je bi jedna od najvećih grešaka britnaskog komandovanja. Naim epravac je težak z amarševnaje u svakom pogledu, kamenit, mestimičnostrm i ispresecan a i seče Džegbel Akhdar, što je zatenkovske jedinice vrlo loše. Drugo, odvajajući Grupu za podršku od okl. brigade izgubljna je svak amogućnos za nanošenje nekog jačeg kontraudara. Da ideja vodi u katastrofu vidleo s pot ome što su praktično svi italijanski tenkovi otkazali na maršu već do Msusa a kasnije bukvalno. Britanski su se bolje držali ali kako reče njihov komandant u proseku na 10 milja je ostajao po jedan.
Dakle Nemci i Italijani su kod Adžedabije, neke trupe još pristižu.
Dopuna: 26 Maj 2013 3:51
Da bude jasno, praktično svi italijanski tenkovi u posedu britanca su ipali iz stroja, deo je ostao u nepokretnom stanju kod Beda Foma zajedno sa nekolicinom Krstarećih tenkova takođe neispravnih još od pre bitke usled dugog marša kroz pustinju a neodgovarajućeg servisiranja.
Naime britanski nivo pokretnih radionica i jedinica za izvlačenje za tenkove i ostalu tehniku je bio ZA KLASU SLABIJI OD NEMAČKOG. Zapravo tek u daljem toku rata britanci će bukavlno kopirati nemački model i to vrlo uspešno.
Međutim nisu ni Nemcima cvetale ruže, i njima je samo možda u manjoj meri i sa mnogo bržim i efikasnijim poravljanjem, isto tako otakzivala tehnika usled pustinjskih uslova i velikih daljina.
A onda ćemo sada videti u događajima posle pada Adžedbije pravi sudar strategija. Jedan od najdirektnijih i najlepših primera Žominijevske teorije o obrtanju, istovremeno a ne i pradoksalno i primer da kod Žominija razvijena (kod Napoleona primenjena) teroija o dejstvu po unutrašnjim pravcima NE VAŽI u savremnom ratu XX veka, zatim dokaz napoleonovskog manira da pojedine situacije zahtevaju razdvajanje trupa a ne koncentraciju, rušenje teorije o trojnoj koncentraciji na bojištu koja je provlađivala krajem XIX veka ali i dobrim delom u I sv. ratu, ovaploćenje teorije Tuhačevskog o dubokim operacijama primenjenoj na specifični oblik fronta, Fulerovske ideje odlučnih ostvarenja minimalnom elitom i na kraju svakako Lidel Hartovsku ideju posrednog prilaženja. U taktičkom smislu totalno anti Klauzevicovski događaji. U pogledu njegovog razmatranja uloge vojskovođe i divergiranja ratnih dejstava prema unikatnoj situaciji obrnuto se pokazalo kao tačno. Takođe njegovo tvrđenje da određena pravila (ovde neka pre svega Žominijeva, Tuhačevskog i Hartova a ne njegova taktička !) veštine važe uvek, su se tokom događaja potpuno potvrdila.
Afrika je strašno zgodan model za raspravu o vojnoj veštini, mali, ograničen, jasan, zgodan, vidljiv.
Dopuna: 19 Jul 2013 16:40
Jedva ga nađoh. Reper-1.
Dopuna: 27 Jul 2013 21:30
Verovatno ste pomalo začuđeni da su sve te teorijske postavke koje sam navodio bile prisutne u ovoj bitci. No tako je, razmotrićemo ih jednu po jednu u jednom prolazu...
Još jednom da pojasnim odakle moje ovoliko insistiranje na ovoj vojnoj operaciji. Prvo mnogi je uzimaju olako u fazonu Nemci i Itlaijani su bili jači i gotovo. Nije tako ni izbiliza. Osim na čudan način sadržanih svih naborjanih koncepata (koje je Romel kao po PS-u odradio ispravno mada možda mnoge instiktivno i mnoge na sugestiju italijanskih oficira iz njegovog klana) ali teorijskog značaja, ova bitka ima jedan krajnje neobičan slučaj. Naime glavne snage neprijatelja iako slabije (ali ne katastrofalno slabije) su UNIŠTENE MANEVROM a NE BORBOM upravo zbog nepoštovanja teriskih koncepata. Sad će neko reći da su engleski tenkovi (i masa italijanskih u njihovm naoružanju) bili podložni kvarovima i da je to uzrok. Ne nije tako, i nemački tenkovi nisu ništa manje bili podložni kvarovima a italijanski (kod italijana) svakako samo nešto manje nego ti isti kod britanaca. I po brojevima se vidi, do krajnjih tačaka bitke došlo je VRLO MALO nemačkih i italijanskih tenkova SVI OSTALI su se i njima pokvarili.
Ali oni su dobili bitku i izvukli sve koristi iz toga, između ostalog i popravku tenkova i ostale opreme na ogromnoj teritoriji koju su zauzeli pobedom. Plus još mnoge koristi koje donosi pobeda...
|
.
. Sad se nesto ne secam da li sam to citao na wikipediji ili mozda u nekoj knjizi o spijunima.
