Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

victoria ::
-Goran je objavio citat iz Čerčilove knjige "Drugi svetski rat",nije ga baš dobro preveo ali je suština tačna.Mislim na onaj deo gde Čerčil govori(nakon 22-og juna) o tome da bi u slučaju da Hitler izvrši invaziju pakla rekao neku lepu i o đavolu.U pitanju je odgovor na dobacivanja iz poslaničkih klupa apropo pređašnjeg Čerčilovog žestokog antikomunizma. Ti Čerčilovi memoari se često pominju, ali kada su memoari u pitanju, moramo imati u vidu da autori memoara u uređenim državama moraju voditi računa da ne objave nešto što je klasifikovano kao državna ili vojna tajna.

Eutropije ::puškomitraljezac ::
--Jednostavno, voleo bi kada bi istoričari prvo usvojili neke principe prema kojima bi jednako tretirali sve događaje iz prošlosti, pa onda ne bi imali ozbiljnijih problema sa raznim istoriskim revizijama i pseudoistorijama.
I da li je uopšte moguće da se usvoje takvi, istoriski kriterijumi i po njima tretiraju istoriski događaji?

To nije moguće - svako vreme ima svoju istoriju. Ako želiš mogu ealborirati tu tezu ali ne znam koliko bi ona ostalima bila zanimljiva. Znam da svako vreme ima svoje specifičnosti, ali ne verujem da su se stvari drastično promenile od 1014. do 1945. godine!
Ako bi to pojašnjenje o standardima doprinelo ovoj temi, bilo bi dobro da ga napišeš.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Trpe,ja znam a ti proveri da je hrvatska legija bila JEDINA ne-nemačka jedinica u Staljingradu !!!
Podrazumeva se da jedinica od nekoliko hiljada ljudi nije mogla ratovati zasebno u u sudaru milionskih armija na Istoku.Hrvatska legija je imala hrvatskog komandanta a naravno da je bila u sastavu krupnije jedinice,100-e divizije.
Nemci su samo u Hrvate imali dovoljno poverenja i samo su njih pustili u Staljingrad !!!

.............da , jedina.nemacka pobeda je zavisila od te jedinice.....
Citat:Po naredjenju komandanta 100. lovačke divizije, »Pojačana hrvatska 369. pješačka pukovnija« je po dijelovima bila potčinjena komandantima pukova 100. lovačke divizije: I bojna ušla je u sastav 54. pješadijskog puka, II bojna u sastav 227. pješadijskog puka, Topnički odjel je ušao u sastav 83. artiljerijskog puka, a Stožer pukovnije sa III bojnom i ostalim jedinicama formirao je divizijsku rezervu.
U prvoj borbi pukovnija je sudjelovala 13. oktobra 1941. godine istočno ocl Dnjepra.. Pukovnija, odnosno njeni ostaci, ostali su u sastavu 100. divizije do 23. oktobra 1942. godine, zatim su bili u sastavu 79. njemačke divizije do 29. decembra 1942. godine, da bi se opet, pod imenom »Borbena grupa 369. pp«, vratila u sastav 100. divizije.
»Pojačana hrvatska 369. pješačka pukovnija« kretala se i sudjelovala u borbama na pravcu: Petrušani (27. VIII — 41.), Saroki (2. IX — 41.), Balta (9. IX — 41.), Pervomajsk (13. IX — 41.), Kirovgrad (19. IX — 41.), Kremenčug (26.
IX — 41.), Poltava (3—5. X — 41.), Petropavlovsk (15. X — 41.), Pereskop (17.
X — 41.), Pereskop i Taranovka (18. X — 41.), Grišino (8. XII — 41.), Stalino (12—13. XII — 41.), Vasiljevka (21. XII — 41.), Vasiljevka, Pervomajsk, Aleksandrovka, Lakadickaja i N. Ivamovka (22. XII — 41. do 21. I — 42.), Voltavo (6. VII _ 42.), Gairbotavo (21. VII — 42.) i u Staljingradu od 26. septembra 1942. do 2. februara 1943. godine.
Dužnost zapovjednika 369. pješačke pukovnije pukovnik Ivan Markulj predao je pukovniku Viktoru Pavičiću, a ovaj potpukovniku Marku Mesiću. Pukovnija je nekoliko puta popunjavana, ali gubici se nisu mogli popuniti, pa je na kraju cijela izginula i zauvijek nestala 2. februara 1943. godine. O tome pukovnik Pavičić, u izvještaju štabu 100. njemačke divizije 11. januara 1943. godine, pored ostalog kaže:
»Nalazeći se pukovnija neprekidno u ovako izuzetno teškom položaju ona se takoreći topila i to odmah poslije Harkovske bitke, te se već poslije prvih borbi moralo pristupiti redukciji od 3 na 2 bojne, zatim na jednu, poslije na polubojnu i najzad je spala na jedan kombiniran slabi sat, unatoč toga što je u toku ljeta popunjena sa skoro 800 ljudi... konačno je u toku jučerašnjeg dana razbijen i od njega ostalo je samo još 70 ranjenika.
Poslije ovoga na položaj sam poslao još poslednjih 40 ljudi, medju kojima ima još nekoliko dobrih boraca .. ,»


Ta jedinica nije bila ekskluzivno "hrvatska"

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat: . . .Ti Čerčilovi memoari se često pominju, ali kada su memoari u pitanju, moramo imati u vidu da autori memoara u uređenim državama moraju voditi računa da ne objave nešto što je klasifikovano kao državna ili vojna tajna.
. . .
Naravno.Pogotovo je Čerčil pazio da u štampu ne ode bilo šta što bi moglo narušiti ugled i interese Imperije u kojoj sunce nikada ne zalazi.Matori manipulant je u tom delu predstavio sve britanske saveznike kao "pomoćnu radnu snagu".Francuze iz 1940-e je,na primer,predstavio kao masu koja jedva čeka da se preda Hunima iako je dokazano da su upravo oni naneli teške gubitke nemačkoj kopnenoj vojsci i ,što je značajnije,Luftvafeu koja zbog toga nije mogla odmah da prenese težište napada na Ostrvo.Ima toga još,sve u stilu "da ne bi nas gordih Engleza".Ostao je do smrti,predani monarhista i imperijalista.To ,naravno,ne umanjuje njegov značaj kao vrhunskog političara,najpametnijeg među liderima velikih država antifašističke koalicije.
-Nemosave,čitajući tu knjigu i još neke članke nisam naišao(osim u slučaju jednog "častnika")na prezime koje bi mi ukazalo da je bilo tih Ukrajinaca ili Rusa.Pukovnija je ipak bila hrvatska.
Nisam ni rekao da je od nje zavisio ishod bitke ali Nemci su je cenili više nego bilo koju drugu jednicu njihovih saveznika.
-Zanimljivo je da su Mađare smatrali najgorim i najnepouzdanijim,očekivao sam da "fenjer" na toj rang listi bude rezervisan za Italijane ili Rumune.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

puškomitraljezac :: Znam da svako vreme ima svoje specifičnosti, ali ne verujem da su se stvari drastično promenile od 1014. do 1945. godine!
Ako bi to pojašnjenje o standardima doprinelo ovoj temi, bilo bi dobro da ga napišeš.
Za mene je ta tema naravno veoma zanimljiva, ali zalazi u sferu filozofije istorije i ne mislim da bi neko bio raspoložen da čita moja razmišljanja o tome. Naravno, ako ima interesa za polemiku po tom pitanju…
Uzgred, zašto si izabrao 1014. godinu? Zbog Samuila ili filiokve. Ili slučajno? Ne znam zašto bi ta godina bila postavljena kao bitna, ali dobro - verovatno sam neki bitan događaj smetnuo sa uma.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::puškomitraljezac :: Znam da svako vreme ima svoje specifičnosti, ali ne verujem da su se stvari drastično promenile od 1014. do 1945. godine!
Uzgred, zašto si izabrao 1014. godinu? Zbog Samuila ili filiokve. Ili slučajno? Ne znam zašto bi ta godina bila postavljena kao bitna, ali dobro - verovatno sam neki bitan događaj smetnuo sa uma. Mislio sam na 1914. godinu, greška u kucanju.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije
Citat:Za mene je ta tema naravno veoma zanimljiva, ali zalazi u sferu filozofije istorije i ne mislim da bi neko bio raspoložen da čita moja razmišljanja o tome. Naravno, ako ima interesa za polemiku po tom pitanju…

Ne bi bilo zgoreg pročitati.Polemike nakon toga "može biti bidne a možda i ne bidne".
Slažem se da je za ocenjivanje različitih istorijskih perioda nemoguće koristiti iste kriterijume.
Svako vreme nosi svoje breme pa i aršine.

• 4Ovo se svidja korisnicima: Koca Popovic, vathra, apostata, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Apr 2013 12:10

victoria ::Eutropije
Citat:Za mene je ta tema naravno veoma zanimljiva, ali zalazi u sferu filozofije istorije i ne mislim da bi neko bio raspoložen da čita moja razmišljanja o tome. Naravno, ako ima interesa za polemiku po tom pitanju…

Ne bi bilo zgoreg pročitati.Polemike nakon toga "može biti bidne a možda i ne bidne".
Slažem se da je za ocenjivanje različitih istorijskih perioda nemoguće koristiti iste kriterijume.
Svako vreme nosi svoje breme pa i aršine.

O.K.
Dobićete odgovor večeras (ili noćas )

Dopuna: 17 Apr 2013 22:28

Vathra je (uslovno "moju") temu nazvao "crnom rupom" , ali ću ja nonšalantno preći preko iznete uvrede pa ću ipak odgovoriti na pitanje o tome zašto je bezmalo nemoguće postići uniformno tumačenje istorijskih događaja od strane različitih istoričara.

Naravno, bez sumnje postoje kriterijumi (kako kaže Puškomitraljezac) odnosno bazična znanja iz prošlosti oko kojih nema spora. Činjenica je da se Kosovska bitka odigarala 1389. godine, da se bombardovanje Beograda desilo 6. aprila 1941.,da je atomska bomba prvi put uspešno isprobana 16.7.1945... Međutim ove činjenice spadaju u materijal kojim se istoričar služi, a ne u samu istorijsku nauku. Pri gradnji kuće nam nesporno trebaju temelji, vrata, prozori, krov, pokrivni materijal... Zašto nam onda kuće izgledaju toliko različito? Zašto nisu tipizirane i jedna drugoj nalik? Zato što svako od nas u ideji stvaranja porodičnog doma daje svoj pečat, unosi svoju individualnost i osobenost. Tako je i u istoriji - istoričar je nužno selektivan u odabiru materijala (činjenica) kojima gradi svoje viđenje određenog momenta iz prošlosti. To smo videli i na primeru neslaganja gorrana i Petranovića o novovaroškoj fazi. Razloge za "klasni radikalizam" nalazili su u različitim istorijskim činjenicama od kojih je svaka bazična i nesporno stvarna. Razlika je nastala u odabiru tih činjenica. Zato kažem da je istoričar po difoltu selektivan, a da je element interpretacije nezaobilazan u tumačenju istorije.

Istoričari bliske prošlosti imaju još jednu otežavajuću okolnost: nedovoljan vremenski otklon koji je zapravo mač sa dve oštrice. S jedne strane ako se poštuje esnafski zacrtana i u kamenu uklesana neophodna vremenska distanca ovo područje će se ostaviti amaterima (ekonomistima, novinarima, pa čak i estradnim istoriografskim mediokritetima iz Niša). S druge strane, pisanje o sopstvenom vremenu nosi opasnost (ne)svesne pristrasnosti i konformizma, kao i neshvatanje od strane šire ideološki obojene (stručne i amaterske ) publike. Ko recimo zna da je Ranke u svojoj "Srpskoj revoluciji" (1829!!!) govorio o stravičnim zločinima ustanika nad turskim civilnim stanovništvom u Beogradu? "Ko je trećeg dana još bio živ – mahom siromasi, prosjaci – odvođen je u Vidin. Neki su se pokrstili. Od plena ovih krvavih dana, obogatili su se Mladen, Miloje, knez Sima Marković, Vule Ilić i drugi. Slična zverstva vršena su i u Šapcu..." Taj podatak iz Rankeovog dela se jednostavno "izgubio" u vremenu iako je njegova "Srpska revolucija" generalno veoma afirmativna po Srbe.

Ali da se vratim na temu.
Činjenice dakle i odnos istoričara prema njima.
Kada proučavamo neki događaj iz prošlosti ne možemo se u potpunosti osloniti na činjenice jer se one uvek prelamaju kroz svest onoga ko ih je zapisao. Znači moramo da obratimo pažnju na ličnost autora. Zato autobiografije ili priče predaka treba uzimati sa velikom rezervom. One ne moraju nužno biti lažne i pisane sa svesnom namerom, ali je jednostavno ljudska priroda takva - trudi se da sebe prikaže u što boljem svetlu. Isto tako, istoričari određenog vremena su i ljudi tog vremena i ono na njih neumitno utiče i ostavlja svoj trag. Zbog toga se čitalac (pogotovo stručni) mora saživeti sa autorom i pokušati ponovo proći tok njegovih misli. Ima jedan divan citat koga često pomenem i zbog koga uvek zažalim što nije moj: "Dok čitate neko istorijsko delo uvek osluškujte zvuk života. Ako ništa ne čujete, to može da znači jednu od dve stvari. Ili ste nagluvi ili je vaš istroičar težak davež"(Kar).
...
Dosta je bilo za večeras. Ako ima interesa nastavićemo o ovome, ako ne - da vas ne zamaram više.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 17 Apr 2013 23:19

Eutropije,
Posle duzeg vremena jedan zanimljiviji post na ovoj temi koja je dobro zamisljena, ali se, uzgred, u zaru diskusije toliko raslojila da imamo mali milion tema od kojih su samo neke izdvojene (recimo, ona o kapitulaciji Jugoslovenske kraljevske vojske 1941. godine). Mislim da su ova tvoja jako dobra strucna objasnjena trebala da se nadju mnogo ranije, ali, eto, bilo je zanimljivijih duela sa pseudoistoricarima estradnog kova i njihovom publikom, pa su, verovatno, i nasi zahtevi za tvoja objasnjenja bili nemusti i tek sada se nadjosmo na necemu sto je pozeljno za ovako siroke teme.
Ja sam pre neki dan zavrsio sa citanjem tumacenja filozofije istorije Svetog Aurelija Avgustina (za neupucene, to je prva filozofija istorije u istoriji filozofije) pa sam, iako nisam istoricar po profesiji "taz" u ovoj temi.
Ono sto bih dodao kao prepreku istoricarima novijeg doba (konkretno, za one koji proucavaju srpsku istoriju, za one koji se bave od 1804. godine, pa naovamo) obilje izvora, pa je tako nemoguce izbeci selekciju izvora.
Druga stvar, dogadjaji o kojima pisemo (Drugi svetski rat i socijalisticka revolucija u Jugoslaviji) odnosno njihovo socijalno nasledje su toliko inkorporirani u zivot danasnjeg drustva da svaki istoricar koji ih proucava mora jednostavno zauzeti nekakav vrednosni stav.
Ono sto mene konkretno zanima sazecu u nekoliko opservacija. Prva je zasto samo u istoriografiji (ili, barem ja tako mislim) kao strucnjaci mogu da se predstavljaju ekonomisti, novinari, publicisti, advokati, popovi itd? Nisam sreo nijednog publicistu koji za sebe tvrdi da je sociolog, pravnik ili lekar, na primer, niti sam sreo coveka koji kada ga boli zub ode kod masinskog inzenjera da mu resi taj zdravstveni problem. Druga: zasto je istorija toliko zanimljiva da su dela koja plediraju da se prikazu kao istorijska mnogo bolje mogu prodati u zemlji u kojoj je vise pisaca od citalaca mnogo bolje prodaju od dela iz drugih drustvenih nauka? Konkretno, nisam sreo nijedno tumacenje zakona (izuzev verovatno Zakona o saobracaju cije izdate primerke masovno kupuju polaznici auto-skola), nijedan ekonomski prikaz, nijednu knjigu iz antropologije koja moze postati bestseler za razliku od istorijskih, a najcesce "istorijskih" knjiga? Trece, ovo me interesuje kao tvoj licni stav da li mislis da je bolja taktika ignorancije pseudo-istoricara od strane zvanicne akademske javnosti ili treba ici u suceljavanje sa njima? Mislim da mnogi grese sto ignorisu razne "strucnjake" a la Deretic, Samardzic i kompanija, pa se na kraju sve zavrsi tako sto oni lepo prodaju svoje brosure, niko se ne oglasi kao njihov kriticar, a mnogi kazu "cim im niko ne kontrira i niko ih ne demantuje, znaci da nemaju kontraargumentaciju".
Mozda sve ovo sto sam naveo izlazi iz podteme o filozofiji istorije, ali mislim da je korisnije za shvatanje termina "istorija", "istoriografija", "pseudoistorija" itd. od nekih lokalnih prica ko je koga zaklao u nekoj zabiti.


Sto se tice Rankeove knjige, procitao sam je (po drugi put) zimus, negde izmedju Nove godine i Bozica, nisam hvatao zabeleske, ali sam stekao utisak da ta knjiga na neki duzi rok nije toliko afirmativna za Srbe. Ona je razumela potrebu za nacionalnom i socijalnom revolucijom porobljene turske raje u Beogradskom pasaluku i formiranje modernog naciona od nje i afirmisala je kao modernisticku sto je bilo neosporno korisno u XIX veku kada se borba za srpsku drzavu, suverenost, naciju, modernu kulturu, modernu privredu, pa i moderno drustvo u globalu jos vodila, ali iz danasnje perspektive, kada je ta borba okoncana (po meni, zakljucno sa 1918. godinom), meni ta knjiga ne deluje bas afirmativno. Nisam vadio beleske, pa ne mogu konkretno da citiram, ali vecina vodja ustanka nije bas afirmativno prikazana. Oni koji su prikazani kao pozitivni likovi tog perioda su mahom lokalni junaci, heroji pojedinih bitaka ili oni koji odgovaraju prototipovima likova romanticarskih poema i spevova kao na primer Hajduk-Veljko Petrovic. ali, oni koji su se pitali u srpskoj "drzavi" od 1804. do 1813. godine (Karadjordje, Jakov Nenadovic, Milenko Stojkovic, Petar Dobrnjac) opisani su, ako ne prevashodno negativno, onda sa dosta negativnih crta. Neki, kao na primer Mladen Milovanovic, prikazani su kao osobe skoro pa bez i jedne pozitivne strane.

Dopuna: 17 Apr 2013 23:36

Sada bih naveo neka svoja zapazanja, a nisu vezana za Drugi svetski rat kod nas, iako se taj period ovde na ovoj temi izdvojio kao ubedljivo najinteresantniji diskutantima.
Nesto bih napisao o aktuelnim prevrednovanjima nekih perioda u modernoj istoriji preko kojih mahom nesvesno prelazimo.
Jubilarna godisnjica balkanskih ratova jako je pogodna za neke analize na tom planu. Na primer, 100. godina Prvog balkanskog rata obelezena je, po meni, sa merom, nije se precutalo, ali se nije preterivalo kako mi to obicno umemo, za razliku od 1.700 godina Milanskog edikta cije je obelezavanje vec preraslo u kic i kod brojnih intelektualnih krugova vec je postao predmet sprdnje.
Prvi balkanski rat trebalo bi da se tumaci kao nekakva zajednicka balkanska bastina, a opet nije tako protumaceno. Uz Makedonce i Albance koji se nekako izdvajaju kao nezadovolnjici njegovim epilogom, meni je upadljivo bilo cutanje Crnogoraca. Proslog vikenda preko kablovske televizije gledao sam jednog crnogorskog istoricara koji je tumacio da je pobedom u Prvom balkanskom ratu zakoracila na neke teritorije koje nisu bile njene, da je ratovala na tlu koje nije mogla da osvaja niti da brani tradicionalno organizovanom vojskom kakvu je ona tada posedovala i da su u nekoj dubljoj perpsektivi Crnogorci ispali gubitnici u tome ratu. Verovatno, nije to izgovorio, ali sam ja to prepoznao kao intenciju njegovog izlaganja, da je najveca nepogodnost po crnogorski apsolutisticki rezim kralja Nikole bilo izbijanje na granicu sa Srbijom sto je dugorocno vodilo ka ujedinjenju.
Drugi balkanski rat bice izuzetno zanimljiv za oprecne analize, s obzirom da se on nikako ne moze nazvati oslobodilackim vec, pre, bratoubilackim. Bice jako zanimljivo videti uporedne stavove srpskih i bugarskih istoricara. Sa gustom bih citao neki zbornik radova sa nekog naucnog skupa na tu temu. Ono sto se ne spominje, barem za sada, u javnosti je da su Srbija i Bugarska 1911. godine u sproazumu koji su potpisali Milovan Milovanovic i Ivan Gesov predvideli za najveci deo danasnje Makedonije resenje nakon njenog oslobodjenja. Fakticki je ispalo da je za srpsku stranu to pitanje bilo reseno pobedom u Prvom balkanskom ratu i da nikakvu redefiniciju granice sa Bugarskom nasi politicari nisu hteli da razmotre.
Sto se tice Prvog svetskog rata, cini mi se da postoji cvrsta diferencijacija u shvatanju i tumacenju tog perioda. Velike sile, bilo Antante ili Centralne sile, shvacene su kao imperijalisticke u borbi za ocuvanje tadasnjeg poretka ili preraspodelu moci u svetu. Problem je, medjutim sa malim zemljama (Srbija, Crna Gora, Rumunija, Belgija) koje se nisu borile ni za kakvo stvaranje imperija, nego za ocuvanje vlastite nezavisnosti. Cini mi se da te nase specificnosti ne dolaze dovoljno do izrazaja u nekim globalnim tumacenjima Prvog svetskog rata i da su shvacene kao nebitne za ukupan karakter rata, pa tako nemamo nikakvo nijansiranje sustine rata za prosecnog Francuza koga je jos tokom rata, a i posle zahvatio do tada nezapamceni defetizam i proscenog Srbina koji je u ratu doziveo (ako je preziveo uopste sve strahote) veliki trijumf.

• 1Ovo se svidja korisniku: apostata
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

6.lickadivizija ::
Ono sto mene konkretno zanima sazecu u nekoliko opservacija. Prva je zasto samo u istoriografiji (ili, barem ja tako mislim) kao strucnjaci mogu da se predstavljaju ekonomisti, novinari, publicisti, advokati, popovi itd? Nisam sreo nijednog publicistu koji za sebe tvrdi da je sociolog, pravnik ili lekar, na primer, niti sam sreo coveka koji kada ga boli zub ode kod masinskog inzenjera da mu resi taj zdravstveni problem. Druga: zasto je istorija toliko zanimljiva da su dela koja plediraju da se prikazu kao istorijska mnogo bolje mogu prodati u zemlji u kojoj je vise pisaca od citalaca mnogo bolje prodaju od dela iz drugih drustvenih nauka? Konkretno, nisam sreo nijedno tumacenje zakona (izuzev verovatno Zakona o saobracaju cije izdate primerke masovno kupuju polaznici auto-skola), nijedan ekonomski prikaz, nijednu knjigu iz antropologije koja moze postati bestseler za razliku od istorijskih, a najcesce "istorijskih" knjiga?
Odgovor na prva dva pitanja ću pokušati da objedinim jer su tesno povezana. Dakle, zašto se "svi bave istorijom"?
Razloga je naravno više. Navešću ih nekoliko bez rangiranja stepena njihovog uticaja.
Ljudi su radoznla bića i to obeležje ljudske prirode je jedan od glavnih razloga za amatersko istraživanje prošlosti. Internet je medij koji je presudno uticao na zadovoljavanje te potrebe. On je stvorio uslove da iz svoje sobe možete sa nekoliko klikova mišem doći do velikog broja dokumenata koji će vam poslužiti da "otkrijete do sada neotkriveno". Zašto poplave istoričara amatera nije bilo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka? Zato što informacije nisu bile tako lako dostupne. Trebalo je uložiti veliki trud pa obaviti prašinarski rad u arhivu da bi mogao da sabereš minimum fundusa znanja koji će ti omogućiti da bar pomisliš da polemišeš o nekoj temi. Ali kako je drugo obeležje ljudske prirode lenjost, to se retko dešavalo. Ta ljudska radoznalost i prikriveni voajerizam u prošlost je najbenigniji razlog.
Naravno ne treba zaboraviti ideologiju. Indikativno je da publicistička dela istoričara amatera naročito dobijaju zamah početkom devedesetih godina. Zar je vredelo što se struka protivila tome? Da li je ičim rezultiralo ono pismo istroičara Drugog svetskog rata koje je potpisalo dvadeset doktora nauka (Latas, O. Milosavljević, Zečević, Živković, Folić, Pavićević,...) ako u rezultate ne ubrajamo sezonu lova na veštice po raznim forumima srBskih nacionalista. Vladajućoj ideologiji odgovarala je poplava raznoraznih pseudoistoičara koji su budili "uspavanu nacionalnu svest". O tome je bilo i na ovoj temi dosta reči pa ću akcenat zato staviti na još jednu instituciju koja je svojim uticajem etablirala i dala legitimitet ovim prekrajanjima istorije. Ckva je dolaskom Miloševića vraćena na političku scenu Srbije i nošena talasom svetosavskog nacionalizma tražila da se Srbija uspostavi kao pravoslavna država, a da se pravoslavlje proglasi za državnu religiju. Sve te poruke i pokušaji su bili plodno tle za bujanje i razvoj istoričara-amatera pa čak i nekih profesionalnih istoričara konformista.
Ne treba zaboraviti ni priličito profane motive kojima su se rukovodili pretendenti na mesto gurua novootkrivene istroije koji čak žele da kodifikuju celokupnu istoriju iako su većinom samo sakupljači i priređivači probranih dokumenata iz uskog vremenskog perioda. Neki novinari mnogo bolje zarađuju pišući svoje viđenje Drugg svetskog rata, neki mediokriteti se nadaju da će im zbog toga biti odobrena magistarska teza, neki profesionalci se nadaju da će im ime zbog toga ostati zapisano u istoriografiji (hoće, ali pitanje je u kom kontekstu), neki ideolozi i političari govore o bliskoj istoriji iz razloga sadašnjosti...

6.lickadivizija ::Trece, ovo me interesuje kao tvoj licni stav da li mislis da je bolja taktika ignorancije pseudo-istoricara od strane zvanicne akademske javnosti ili treba ici u suceljavanje sa njima? Mislim da mnogi grese sto ignorisu razne "strucnjake" a la Deretic, Samardzic i kompanija, pa se na kraju sve zavrsi tako sto oni lepo prodaju svoje brosure, niko se ne oglasi kao njihov kriticar, a mnogi kazu "cim im niko ne kontrira i niko ih ne demantuje, znaci da nemaju kontraargumentaciju".
Ovim dolazimo do pitanja efikasnosti i svrsishodnosti odgovora. Daću ti jedan primer sa ovog foruma. Jovan Nenad je sasvim dobronamerno postavio tekst o snimanju filma o princezi Oliveri. To bi trebalo da bude dokumentarni film, znači da bi umetničke slobode u tumačenju likova trebalo da budu minimalne. Međutim, naslov filma je "Put ružama posut". Taj lirski izraz implicira i ono u čemu se u jednom delu filma i govori - o mitskoj žrtvi koju je Olivera podnela. Gledaoci će Oliveru baš tako i doživeti - kao heroinu dostojnu obožavanja. Šta ostaje meni kao istoričaru da uradim? Reći ću da sudinu princeze Olivere doživljavamo potpuno pogrešno posmatrajući je iz vizure sadašnjeg vremena. Međutim, onovremeni brakovi su bili politički. Nijedan Nemanjić se nije oženio zbog ljubavi. Starije ćerke Lazara i Milice su već bile u političkim brakovima. Osmanlije su takođe sklapale takve brakove. Bajazitov deda Orhan je "dobio" ćerku vizantijskog cara, Bajazitov otac Murat je od bugarskog car Jovana tražio kao zalog njegovu sestru Tamaru...
Ostaje pitanje kada ja to kažem i iznesem kao nepobitnu istroijsku činjenicu koliko će me vas istinski čuti, a sa koliko vas ću morati da vodim bespredmetne rasprave u dokazivanju da nisam antisrbin i "Brankovićev potomak seme mu se zatrlo".


6.lickadivizija ::Sto se tice Rankeove knjige, procitao sam je (po drugi put) zimus, negde izmedju Nove godine i Bozica, nisam hvatao zabeleske, ali sam stekao utisak da ta knjiga na neki duzi rok nije toliko afirmativna za Srbe. Ona je razumela potrebu za nacionalnom i socijalnom revolucijom porobljene turske raje u Beogradskom pasaluku i formiranje modernog naciona od nje i afirmisala je kao modernisticku sto je bilo neosporno korisno u XIX veku kada se borba za srpsku drzavu, suverenost, naciju, modernu kulturu, modernu privredu, pa i moderno drustvo u globalu jos vodila, ali iz danasnje perspektive, kada je ta borba okoncana (po meni, zakljucno sa 1918. godinom), meni ta knjiga ne deluje bas afirmativno. Nisam vadio beleske, pa ne mogu konkretno da citiram, ali vecina vodja ustanka nije bas afirmativno prikazana. Oni koji su prikazani kao pozitivni likovi tog perioda su mahom lokalni junaci, heroji pojedinih bitaka ili oni koji odgovaraju prototipovima likova romanticarskih poema i spevova kao na primer Hajduk-Veljko Petrovic. ali, oni koji su se pitali u srpskoj "drzavi" od 1804. do 1813. godine (Karadjordje, Jakov Nenadovic, Milenko Stojkovic, Petar Dobrnjac) opisani su, ako ne prevashodno negativno, onda sa dosta negativnih crta. Neki, kao na primer Mladen Milovanovic, prikazani su kao osobe skoro pa bez i jedne pozitivne strane.
Ranke je autor one toliko puta citirane maksime da "treba pisati onako kao je zaista bilo". Samim tim što je kao savremenik uopšte pristupio pisanju "Srpske istorije", izrazio je svoj afirmativan stav prema tom delu srpske istorije, pošto je to jedino njegovo delo koje se bavi tako bliskom prošlošću. Zbog te "bliskosti" potkrale su mu se i neke greške koje je javno "na sramotu srpskog naroda" ispravio Vuk Karadžić kada je govorio o stvarnoj sudini na prevaru ubijenih Turaka iz Sjenice.
A da su neki od srpskih velikaša bili lopovi - pa bili su.

_____
Ostavljam pisanje u pola komentara, ali zaista nema više vremen, a nisam želeo da 6. lička predugo očekuje odgovor.
pozz

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::Vathra je (uslovno "moju") temu nazvao "crnom rupom" , ali ću ja nonšalantno preći preko iznete uvrede pa ću ipak odgovoriti na pitanje o tome zašto je bezmalo nemoguće postići uniformno tumačenje istorijskih događaja od strane različitih istoričara.
Коментар се односи на непрегледну количину материјала, а не на квалитет саме теме. Има јако добрих ствари у овој теми - али је неизводљиво наћи их у ових 200 и више страна. Лично мислим да је 10-20 страна прегледно и довољно за већину тема.