Istorijski revizionizam - pseudoistorija

1

Istorijski revizionizam - pseudoistorija

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

Zašto ova tema?

Možda zato što je pojava „prerade istorije“ u glavama mnogih postala svakodnevna životna potreba pri tome zaboravljajući da je istroijski revizionizam najmanje „istorijski“ jer je rukovođen namerama opravdavanja političkih ili nacionalističkih profanih ciljeva koji sa istorijom kao naukom imaju malo dodirnih tačaka.
Posle svakih krucijalnih promena u društvu ili njegovom uređenju stvara se potreba novonastastale političke elite da odbaci neželjenu prošlost, da pežorativnim atributima obeleži prethodni režim i da ga odvoji od njegovih pristalica. U funkciji ovoga je naravno i izmenjeno istorijsko sećanje koje može biti na više nivoa – od kolektivnog do pojedinačnog. Na mikronivou pojedinca javlja se selektvno sećanje jer naši sadašnji staovovi utiču na naše sećanje čineći ga probirljivim u biranju činjenica. Tako se dogodilo da su mnogi komunistički istoričari naprasno postali režimski čuvari nacije i nacionalima. Taj svoj konformizam pravdaju sebi i drugima „činjenicom“ da su oni ustvari oduvek bili suštinski „misaoni disidenti“ i da su razarali socijalizam iznutra. To je jedna vrsta revizionističkih istoričara. Drugi, ali ne manje značajni su „istoričari uverenja“ koji zbog porodične ili lične istorije imaju već genetski ugrađen i formiran stav o potrebi potpunog menjanja istorijskog sećanja jer je prethodno nastalo zbog raznoraznih teorija zavere i ugroženosti nacije od strane svetskih centara moći.
Ali pseudoistorija ne nastaje samo posle velikih društvenih promena nego i za vreme vladanja određene političke elite koja na neki način mora opravdati svoje neuspehe (izgubljene ratove, ekonomsku situaciju i nacionalnu bezizlaznost) i koja naravno te svoje neuspehe eliminiše pretvarajući sebe u žrtvu. Prerade istorije u stvari nastaju iz potrebe da se opravdaju savremena dešavanja.
Ova pojava nije balkanski izum i nije proizvod ovog vremena. Ona je u Evropi naročito došla do izražaja u poslednjoj deceniji XX veka posle sloma komunizma. Naravno, njeni koreni sežu u predistorijska vremena, ali se o revizionizmu počinje govoriti naročito posle pokušaja negiranja holokausta i nemačke odgovornosti (R. Faurisson i istomišljenici).
Na prostoru ex Jugoslavije ovaj istorijski revizionizam naročito je došao do izražaja u Hrvatskoj i Srbiji. Neću se baviti Hrvatskom, ali ću pomenuti da je direktna posledica preoblikovanja istorije činjenica da samo oko 25% mladih Hrvata smatra da je NDH bila fašistička tvorevina. Istorija Drugog svetskog rata se revidira i u Srbiji, a barjak antifašizma je iz ruku partizana prešao u ruke nacionalnih patriota i kolaboracionista. Patriote postaju bez razlike svi koji su bili protivnici komunista. Dovoljno je biti njihova žrtva i time steći oreol nacionalnog (i antifašističkog) mučenika. Jugoslovenski socijalizam se nekritički izjednačava sa istočnoevropskim prenebregavajući činjenice o njegovoj relativno “stabilnoj socijalnoj i nacionalnoj sigurnosti“ (Kuljić), a zatim se zamenom teza prevodi u totalitarnu ideologiju dok se, sa druge strane, istovremeno veliča predratna „građanska država puna prava i obzira prema svojim građanima“. Ovo još uvek relativno lako uspeva uprkos katastrofalnoj situaciji u društvu i državi jer se faktičko stanje neutralizuje nacionalističkim uverenjima i raznim teorijama zavere kao i metastazama prošlog socijalističko/komunističko/totalitarističkog stanja. Gaji se teza da je komunistički antifašizam usputan (jer je bio samo sredstvo u borbi za vlast), a na njegovo upražnjeno mesto se etabliraju nacionalni i kolaboracionistički pokreti kojima se antifašizam pripisuje i podrazumeva preko antikomunizma (ma koliko to čudno zvučalo).
Naravno, sve ovo nije tako lako učiniti. Pseudoistorija mora imati instrumente i autore koji će je promovisati i dati joj „naučnu vrednost“. Isto tako, politička elita je od velike pomoći jer će polugama vlasti propisivati novu sliku istorije umesto da samo omogućava institucionalne okvire za stručnu raspravu o istorijskim dešavanjima. U okviru ovoga pomenuću neke od autora istorijskog revizionizma i osvrnuću se na nedopustivo mešanje države u poslove struke.
Autori čiji radovi su primeri pseudoistorije na ovim prostorima su V. Đuretić, K.Nikolić. B. Dimitrijević, S. Cvetković i autor koji istina nije istoričar po obrazovanju nego više po vokaciji, M. Samardžić. Naravno, oni nisu jedini (D. Bataković: „srpski narod je izgubio Drugi svetski rat“)ali su reprezentativni primer svega onoga o čemu sam ranije govorio. Đuretić naime kaže: „Četnički antifašizam… dozvoljavao je razne oblike ponašanja – od borbenog (sporadičnog i ograničenog)… do kolaboracionističkog, na antikomunističkoj osnovi, koji je katkada negirao samu prirodu antiokupatorskog opredjeljenja naroda.“ Ovaj logički galimatijas dakle opravdava kolaboraciju dokle god je ona u funkciji primarnog motiva borbe protiv partizama i protiv komunizma. Na istom mestu i u istom (kolektivnom) biću žive dakle istovremeno dve ličnosti – saradnik fašista i antifašista.
S. Cvetković pak, izražava žaljenje i ogorčenje nad sudbinom žrtava građanske elite ne obazirući se na njihove stvarne zločine u toku okupacije (Janković, Kotur, Marjanović, Jonić, Cicvarić…), a na naročito afirmativan način govori o Nediću. Oni istoričari o kojima sam govorio na početku teksta (nekadašnji „unutrašnji disidenti SKJ“, a sada konformisti aktuelne vlasti) nisu naravno imali primedbe na ove stavove kao ni na radove K. Nikolića "Đeneral Mhailović" , ni na njegov pamfletizovan udžbenik iz istorije. I dok ovi autori bar na akademski način zadržavaju (manje ili više vestačku) distancu od aktera o kojima pišu, M. Samardžić ne skriva svoje simpatije i antipatije toliko da J.B. Tita naziva „žednim srpske krvi“. Pročitao sam linkovan tekst M. Samardžića „Kako nastaje zlo – Tito“. Po mom mišljenju to je paradigmatičan primer političkog eseja i rada koji se ne pridržava ni minimalnih istoriografskih postulata. Iz njega adolescent sveupijajućeg intelekta može da sazna da je J.B. Tito od malih nogu bio predodređen za mučenje drugih, da je bio glup, neradnik i pustolov.
Ako dovoljno dugo nekritički ponavljamo stavove pomenutih istoričara doći ćemo do dihotomne slike koja će regrutovati nove mlade naraštaje „nacionalno osvešćene omladine“ koja će znati razlikovati Tita (sadistu i srpskog dželata) i Mihailovića (prvog gerilca Evrope, nosioca inostranih odlikovanja, francuskog đaka i „prijatelja De Gola“); partizane (anacionalnu bandu žednu srpske krvi) i četnike (nacionalne branitelje srpstva i moralne veličine). Nekritički um će se tragično lako odrediti prema ponuđenim „definicijama i odrednicama“ pojedinaca i pokreta.
Naravno, ovome doprinosi i državni aparat koji oktroisanim zakonima određuje novu sliku istorije (Homen: „dogovorili smo se da su bila dva antifašistička pokreta“). Pre izglasavanja Zakona o rehabilitaciji, Narodna skupština je 21. decembra 2004. usvojila Zakon o izjednačavanju prava partizanskih i četničkih boraca iz Drugog svetskog rata.Postoje očigledne manjkavosti zakona na pravnom nivou, ali to ovde nije tema. Suština je u produktima ovih politički motivisanih i nametnutih uredbi. Uzmimo za primer rešenje Okružnog suda u Šapcu o rehabilitaciji dvojice žandarma koji su ubijeni 7.jula 1941. Čistom političkom manipulacijom oni su proglašeni za „žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život“. Time je legalizovano služenje okupatoru, a partizanski pokret je etiketiran kao snaga koja je još 1941. vršila progone i nasilja nad nevinim žrtavma (Nedićevim žandarmima).
Od ovog revizionističkog miljea naravno ne odstupa ni Crkva koja još od 1991. održava godišnje pomene Mihailoviću, Nediću i Ljotiću, sanktifikuje sveštenike Slobodana Šiljka i Milorada Vukojičića (koji su izgleda postali Sveti samo zato što su bili „žrtve komunističkog terora“ bez udubljivanje u dokazane zločine koje su činili) i osveštava spomenike četničkom komandantu Vuku Kalaitoviću koji je osuđen zbog ratnih zločina…

Na kraju vraćam se na prvu rečenicu teksta Zašto ova tema?
Zato što ako budemo ćutali, ako ne progvorimo kao istoričari, amateri, novinari, savremenici,… , onda će se desiti ono što se pokušava provesti dvadesetak godina: stvoriće se nova konformistička slika sećanja intelektualnih kleptokrata radi političkog ulagivanja novim etabliranim vlastodršcima, a revanšistički nacionalizam će biti ugnježden u kontinuitet istorije i usvojen kao državna strategija.

Ovo pišem 31.12.2011. te zbog toga:
SREĆNA NOVA GODINA



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 05 Jul 2011
  • Poruke: 257

Slažem se ne treba ćutati!
I imam pitanje za ove nove istoričare, ako su četnici bili brojniji, bolje opremljeni, bolje organizovani, bolji borci, imali bolju obaveštajnu službu i po rečima novih istoričara bar povremeno sarađivali sa Nemcima, kako to da nisu uspeli uništiti šaku neorganizovanih partizana?
I takođe:
SREĆNA NOVA 2012!



offline
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 245

Napisano: 31 Dec 2011 21:59

Г. Еутропије, заиста ми није јасно како сте и мене ''угурали'' у то друштво, кад знате да их све критикујем још и више него Ви?
И наравно да немам благе везе ни са властодршцима, ни са државном стратегијом?
Мислим да Вам је погрешна полазна основа:
Možda zato što je pojava „prerade istorije“ u glavama mnogih postala svakodnevna životna potreba pri tome zaboravljajući da je istroijski revizionizam najmanje „istorijski“ jer je rukovođen namerama opravdavanja političkih ili nacionalističkih profanih ciljeva koji sa istorijom kao naukom imaju malo dodirnih tačaka.
Зашто истторијски ревизионизам мора бити неисторијски?
Ако мислите на наше државне историчаре, које се у ствари баве и политиком - слажем се.
Али опет се питам како сте ту мене убацили?
Пишем од 1980. и неке и добро памтим то време кад су забрањиване и спаљиване новине (једном су спалили и ''Погледе''). Није смело да се помене ни Ч од четника, а камо ли да се нешто анализира. Чим смо дошли до какве-такве слободе, почели смо да откривамо забрањено и заборављено. Ја то и сада радим, само с једним циљем: да се утврди шта је било.
Ако и Ви, или ма ко, докажете да нешто од овога што пишем није тачно - исправићу.
Исто важи и за рад о Брозу.
Наравно, за блог сам ставио наслов ''Како настаје зло'', док се у књизи поглавље зове само ''Јосип Броз Тито'' и нема таквих квалификација.
Да, у једној књизи употребио сам термин ''жедан српске крви'', али сам га избацио на интервенцију једног читаоца на сајту ''Погледа''. Заиста сам ретко користио придеве и атрибуте и користим их све мање и мање.

Dopuna: 31 Dec 2011 22:00

Joja ::Slažem se ne treba ćutati!
I imam pitanje za ove nove istoričare, ako su četnici bili brojniji, bolje opremljeni, bolje organizovani, bolji borci, imali bolju obaveštajnu službu i po rečima novih istoričara bar povremeno sarađivali sa Nemcima, kako to da nisu uspeli uništiti šaku neorganizovanih partizana?
I takođe:
SREĆNA NOVA 2012!

Срећна нова година!
Нису могли да их униште јер су имали много савезника.

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

G. Samardžiću, Nova godina je. Ulogovao sam se samo da ispravim neke gramatičke greške u inicijalnom postu. Ostavimo se večeras rasprave i provedimo lepo veče u miru i dobrom raspoloženju. Obećavam da ćete moj odgovor dobiti sutra.
Još jednom srećna Nova godina i Vama, kao i Vama Joja.

offline
  • Pridružio: 08 Sep 2005
  • Poruke: 5661

Eutropije ::Zašto ova tema?

Možda zato što je pojava „prerade istorije“ u glavama mnogih postala svakodnevna životna potreba pri tome zaboravljajući da je istroijski revizionizam najmanje „istorijski“ jer je rukovođen namerama opravdavanja političkih ili nacionalističkih profanih ciljeva koji sa istorijom kao naukom imaju malo dodirnih tačaka.
Posle svakih krucijalnih promena u društvu ili njegovom uređenju stvara se potreba novonastastale političke elite da odbaci neželjenu prošlost, da pežorativnim atributima obeleži prethodni režim i da ga odvoji od njegovih pristalica. U funkciji ovoga je naravno i izmenjeno istorijsko sećanje koje može biti na više nivoa – od kolektivnog do pojedinačnog. Na mikronivou pojedinca javlja se selektvno sećanje jer naši sadašnji staovovi utiču na naše sećanje čineći ga probirljivim u biranju činjenica. Tako se dogodilo da su mnogi komunistički istoričari naprasno postali režimski čuvari nacije i nacionalima. Taj svoj konformizam pravdaju sebi i drugima „činjenicom“ da su oni ustvari oduvek bili suštinski „misaoni disidenti“ i da su razarali socijalizam iznutra. To je jedna vrsta revizionističkih istoričara. Drugi, ali ne manje značajni su „istoričari uverenja“ koji zbog porodične ili lične istorije imaju već genetski ugrađen i formiran stav o potrebi potpunog menjanja istorijskog sećanja jer je prethodno nastalo zbog raznoraznih teorija zavere i ugroženosti nacije od strane svetskih centara moći.
Ali pseudoistorija ne nastaje samo posle velikih društvenih promena nego i za vreme vladanja određene političke elite koja na neki način mora opravdati svoje neuspehe (izgubljene ratove, ekonomsku situaciju i nacionalnu bezizlaznost) i koja naravno te svoje neuspehe eliminiše pretvarajući sebe u žrtvu. Prerade istorije u stvari nastaju iz potrebe da se opravdaju savremena dešavanja.
Ova pojava nije balkanski izum i nije proizvod ovog vremena. Ona je u Evropi naročito došla do izražaja u poslednjoj deceniji XX veka posle sloma komunizma. Naravno, njeni koreni sežu u predistorijska vremena, ali se o revizionizmu počinje govoriti naročito posle pokušaja negiranja holokausta i nemačke odgovornosti (R. Faurisson i istomišljenici).
Na prostoru ex Jugoslavije ovaj istorijski revizionizam naročito je došao do izražaja u Hrvatskoj i Srbiji. Neću se baviti Hrvatskom, ali ću pomenuti da je direktna posledica preoblikovanja istorije činjenica da samo oko 25% mladih Hrvata smatra da je NDH bila fašistička tvorevina. Istorija Drugog svetskog rata se revidira i u Srbiji, a barjak antifašizma je iz ruku partizana prešao u ruke nacionalnih patriota i kolaboracionista. Patriote postaju bez razlike svi koji su bili protivnici komunista. Dovoljno je biti njihova žrtva i time steći oreol nacionalnog (i antifašističkog) mučenika. Jugoslovenski socijalizam se nekritički izjednačava sa istočnoevropskim prenebregavajući činjenice o njegovoj relativno “stabilnoj socijalnoj i nacionalnoj sigurnosti“ (Kuljić), a zatim se zamenom teza prevodi u totalitarnu ideologiju dok se, sa druge strane, istovremeno veliča predratna „građanska država puna prava i obzira prema svojim građanima“. Ovo još uvek relativno lako uspeva uprkos katastrofalnoj situaciji u društvu i državi jer se faktičko stanje neutralizuje nacionalističkim uverenjima i raznim teorijama zavere kao i metastazama prošlog socijalističko/komunističko/totalitarističkog stanja. Gaji se teza da je komunistički antifašizam usputan (jer je bio samo sredstvo u borbi za vlast), a na njegovo upražnjeno mesto se etabliraju nacionalni i kolaboracionistički pokreti kojima se antifašizam pripisuje i podrazumeva preko antikomunizma (ma koliko to čudno zvučalo).
Naravno, sve ovo nije tako lako učiniti. Pseudoistorija mora imati instrumente i autore koji će je promovisati i dati joj „naučnu vrednost“. Isto tako, politička elita je od velike pomoći jer će polugama vlasti propisivati novu sliku istorije umesto da samo omogućava institucionalne okvire za stručnu raspravu o istorijskim dešavanjima. U okviru ovoga pomenuću neke od autora istorijskog revizionizma i osvrnuću se na nedopustivo mešanje države u poslove struke.
Autori čiji radovi su primeri pseudoistorije na ovim prostorima su V. Đuretić, K.Nikolić. B. Dimitrijević, S. Cvetković i autor koji istina nije istoričar po obrazovanju nego više po vokaciji, M. Samardžić. Naravno, oni nisu jedini (D. Bataković: „srpski narod je izgubio Drugi svetski rat“)ali su reprezentativni primer svega onoga o čemu sam ranije govorio. Đuretić naime kaže: „Četnički antifašizam… dozvoljavao je razne oblike ponašanja – od borbenog (sporadičnog i ograničenog)… do kolaboracionističkog, na antikomunističkoj osnovi, koji je katkada negirao samu prirodu antiokupatorskog opredjeljenja naroda.“ Ovaj logički galimatijas dakle opravdava kolaboraciju dokle god je ona u funkciji primarnog motiva borbe protiv partizama i protiv komunizma. Na istom mestu i u istom (kolektivnom) biću žive dakle istovremeno dve ličnosti – saradnik fašista i antifašista.
S. Cvetković pak, izražava žaljenje i ogorčenje nad sudbinom žrtava građanske elite ne obazirući se na njihove stvarne zločine u toku okupacije (Janković, Kotur, Marjanović, Jonić, Cicvarić…), a na naročito afirmativan način govori o Nediću. Oni istoričari o kojima sam govorio na početku teksta (nekadašnji „unutrašnji disidenti SKJ“, a sada konformisti aktuelne vlasti) nisu naravno imali primedbe na ove stavove kao ni na radove K. Nikolića "Đeneral Mhailović" , ni na njegov pamfletizovan udžbenik iz istorije. I dok ovi autori bar na akademski način zadržavaju (manje ili više vestačku) distancu od aktera o kojima pišu, M. Samardžić ne skriva svoje simpatije i antipatije toliko da J.B. Tita naziva „žednim srpske krvi“. Pročitao sam linkovan tekst M. Samardžića „Kako nastaje zlo – Tito“. Po mom mišljenju to je paradigmatičan primer političkog eseja i rada koji se ne pridržava ni minimalnih istoriografskih postulata. Iz njega adolescent sveupijajućeg intelekta može da sazna da je J.B. Tito od malih nogu bio predodređen za mučenje drugih, da je bio glup, neradnik i pustolov.
Ako dovoljno dugo nekritički ponavljamo stavove pomenutih istoričara doći ćemo do dihotomne slike koja će regrutovati nove mlade naraštaje „nacionalno osvešćene omladine“ koja će znati razlikovati Tita (sadistu i srpskog dželata) i Mihailovića (prvog gerilca Evrope, nosioca inostranih odlikovanja, francuskog đaka i „prijatelja De Gola“); partizane (anacionalnu bandu žednu srpske krvi) i četnike (nacionalne branitelje srpstva i moralne veličine). Nekritički um će se tragično lako odrediti prema ponuđenim „definicijama i odrednicama“ pojedinaca i pokreta.
Naravno, ovome doprinosi i državni aparat koji oktroisanim zakonima određuje novu sliku istorije (Homen: „dogovorili smo se da su bila dva antifašistička pokreta“). Pre izglasavanja Zakona o rehabilitaciji, Narodna skupština je 21. decembra 2004. usvojila Zakon o izjednačavanju prava partizanskih i četničkih boraca iz Drugog svetskog rata.Postoje očigledne manjkavosti zakona na pravnom nivou, ali to ovde nije tema. Suština je u produktima ovih politički motivisanih i nametnutih uredbi. Uzmimo za primer rešenje Okružnog suda u Šapcu o rehabilitaciji dvojice žandarma koji su ubijeni 7.jula 1941. Čistom političkom manipulacijom oni su proglašeni za „žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život“. Time je legalizovano služenje okupatoru, a partizanski pokret je etiketiran kao snaga koja je još 1941. vršila progone i nasilja nad nevinim žrtavma (Nedićevim žandarmima).
Od ovog revizionističkog miljea naravno ne odstupa ni Crkva koja još od 1991. održava godišnje pomene Mihailoviću, Nediću i Ljotiću, sanktifikuje sveštenike Slobodana Šiljka i Milorada Vukojičića (koji su izgleda postali Sveti samo zato što su bili „žrtve komunističkog terora“ bez udubljivanje u dokazane zločine koje su činili) i osveštava spomenike četničkom komandantu Vuku Kalaitoviću koji je osuđen zbog ratnih zločina…

Na kraju vraćam se na prvu rečenicu teksta Zašto ova tema?
Zato što ako budemo ćutali, ako ne progvorimo kao istoričari, amateri, novinari, savremenici,… , onda će se desiti ono što se pokušava provesti dvadesetak godina: stvoriće se nova konformistička slika sećanja intelektualnih kleptokrata radi političkog ulagivanja novim etabliranim vlastodršcima, a revanšistički nacionalizam će biti ugnježden u kontinuitet istorije i usvojen kao državna strategija.

Ovo pišem 31.12.2011. te zbog toga:
SREĆNA NOVA GODINA


Bravo i Srećna nova godina! Very Happy

offline
  • Pridružio: 05 Jul 2011
  • Poruke: 257

Koga su imali 1941, 1942 i početkom 1943?

offline
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 141
  • Gde živiš: Avnojevska Srbija bez drugova iz AP KiM

Eutropije ::Uzmimo za primer rešenje Okružnog suda u Šapcu o rehabilitaciji dvojice žandarma koji su ubijeni 7.jula 1941. Čistom političkom manipulacijom oni su proglašeni za „žrtve progona i nasilja, od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život“. Time je legalizovano služenje okupatoru, a partizanski pokret je etiketiran kao snaga koja je još 1941. vršila progone i nasilja nad nevinim žrtavma (Nedićevim žandarmima)Тешко да то могу да буду Недићеви жандарми, ако је Недићева "влада" формирана тек 29.августа!

И наравно, Срећна Нова година!

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

Napisano: 01 Jan 2012 11:21

Dopuna: 01 Jan 2012 11:24

U pravu ste Akvila, ponelo me pisanje. Medjutiim, to ništa ne menja na suštini onoga što sam napisao. Ti žandarmi su bili kvislinzi, a upravni aparat Kraljevine se stavio na raspolaganje okupatorima. Ti žandarmi su dobrovoljno ostali u službi tog aparata, a sva istorijska svedočanstva govore o tome da su oni bili prvi koji su zapretili oružjem. Kosta Nikolić opravdava i slavi ovu rehabilitaciju rečima: „Komunisti nisu pucali u ’sluge okupatora’, već u državu kao instituciju." O kojoj to državi govori naš uvaženi istoričar? Zar niko nema reči osude za ovakav recidivan kolaboracionistički stav Koste Nikolića koji je bio veštak (????!!!!!!) na ovom suđenju. Naravno da ima reči osude, ali od struke (čije mišljenje za novu elitu nije relevantno). Evo šta je povodom toga izjavio prof. Đorđe Stanković, šefa Katedre za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu: „Da li je slučajnost to što ovaj savremeni politički sud i veštak ne znaju u kom slučaju se pozivaju istoričari – naučnici, kao eksperti? Prvo, pozivaju se kada se radi o tužbi za plagijat. Drugo, kada je u pitanju procena istorijskog izvora – da li je falsifikat ili verodostojno svedočanstvo, te da li je to svedočanstvo original ili kopija. Sud nije raspravljao ni o jednom ni o drugom. Budući da se radi o jednom konkretnom istorijskom događaju, sud je verovatno pozvao veštaka po pitanju interpretacije tog događaja. Pitanje interpretacije istorijskih događaja je u domenu istorijske nauke. Ovako kako je postupio Okružni sud u Šapcu sa svojim veštakom, nesporno je pokušaj tiranije nad istorijskom svešću nametanjem sasvim određenih političkih poruka, kao i kršenja srpskog pozitivnog zakonodavstva zloupotrebom veštaka.“

offline
  • Pridružio: 03 Nov 2009
  • Poruke: 4349
  • Gde živiš: U podrumu,mučim električara...

TA dvojica nesretnih žandarma su došli u Srbiju bježeći od Pavelićevog noža.A žandarmeriji su pristupili da bi oni i njihove familije imali 'leba da jedu.Srbin je ubio dvojicu Srba,dvije Srepske familije su ostale bez hranioca.To je bio početak tragedije gdje je pucao brat na brata i gdje i dan danas dva brata "pucaju" jedan na drugoga na ovom forumu.
Uzmite se pameti ljudi.

offline
  • istoričar
  • Pridružio: 27 Dec 2011
  • Poruke: 688

Misirac ::TA dvojica nesretnih žandarma su došli u Srbiju bježeći od Pavelićevog noža.A žandarmeriji su pristupili da bi oni i njihove familije imali 'leba da jedu.Srbin je ubio dvojicu Srba,dvije Srepske familije su ostale bez hranioca.To je bio početak tragedije gdje je pucao brat na brata i gdje i dan danas dva brata "pucaju" jedan na drugoga na ovom forumu.
Uzmite se pameti ljudi.


Ne slažem se sa Vašim mišljenjem. Ne govori se o Bogdanu Lončaru i Milenku Brakoviću kao pojedincima i ličnostima, nego o pravnom nasilju koje je instrumentalizovano kroz sudski postupak protivan svim pravnim normama i o posledicama koje proizvodi istorijski revizionizam i pseudoistorija.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 791 korisnika na forumu :: 55 registrovanih, 2 sakrivenih i 734 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2732 - dana 31 Okt 2019 06:39

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: 4channer, A.R.Chafee.Jr., aca022, amaterSRB, darcaud, darionis, darkangel, djboj, djdjurica, Djokkinen, Djurdevdan, dzenan_y, Gama, Georgius, gromche, ILGromovnik, ivica976, kalens021, Koca Popovic, kolateralnasteta, Kubovac, kybonacci, mandic.101, Marko Marković, Metanoja, mgaji21, MikeHammer, Milan A. Nikolic, milos_ts, mladen.zovko, mrmr, Oluj2.1, Panonsky, Profica, RADOVAN.S, repac, RJ, royst33, ruger357, sharpshooterser, Shufle, stokanovicm, tokivoki01, Toni, Trpe Grozni, vasa.93, vathra, versus, Vezista2, VJ, vjetar, vobo, voja64, zixmix, 187