Istorijski revizionizam - pseudoistorija

• 1Ovo se svidja korisniku: objekat 505
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nemosav1 ::

......................sto se svodi na "rekla-kazala" , ukljucujuci izjavu pred sudom
Slažem se, ali i zvanična verzija se sastoji samo od "rekla-kazala" pošto (kako sam već rekao) nema fizičkih dokaza niti forenzičkih izveštaja.
Postoje samo izjave V. Dapčevića i V. Kovačevića sa suđenja (koje su u određenom nesaglasju). Nasuprot tome postoji sudski zavedena izjava oficira KOS-a Goloba da je Jovanovića svojom rukom ubio Šašić i da je on tome bio prisutan, kao i da je posle toga lično čestvovao u transportu Jovanovićevog tela na granicu.
Naravno, nemam dovoljno informacija da bih mogao da kategorički tvrdim bilo šta, ali mi moje skromno iskustvo (i profesionalno i životno) govori da zvanična verzija ne drži vodu u potpunosti.
Uostalom, ako je jedan Petranović (a znamo ko je on, jel'te) izražavao otvorenu sumnju u tu verziju događaja onda ne vidim ništa sporno ni u mojoj intenciji da kažem da ne verujem da bi Jovanović "pao" na tako banalan način.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ne znam tko je Petranovic.ali sam sasvim siguran,da ne bi bilo zivih svedoka,ako bi Sasic ubio Arsu,ili bilo koga.Ono sto "verodostojni" kapetan implicira je da je naredjenje doslo " odozgo" , a on je bio svedok i hvatao stenografske zabeleske.Svaki isljednik bi ga pitao, da li moze da dokaze da on nije ubio Arsu, pa bi onda suocili sa vojnicima ,koji su morali biti taj dan na duznosti, po knjizi dezurnog oficira, koja mora postojati.....

• 4Ovo se svidja korisnicima: Jovan Nenad, objekat 505, lacko, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Nemosave, Golob govori o sasvim drugačijoj verziji događaja. Međutim nije toliko ni bitno njeno prepričavanje nego činjenica da je Arsova sudbina obavijena. velom tajni što je direktna posledica manjkavosti zvanične verzije.
P.S.
Ne znam odakle si i koja je tvoja profesija, ali je svojevrsna blasfemija da neko ko se bavi istorijom (pa bilo to i amaterski) kaže da ne zna ko je Branko Petranović

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Citat:Provalila me jedna žena - bila je personalni referent kod mene u diviziji. Došao sam u Dom Armije,
našao nju i još jednu ženu, bila je profesor Univerziteta. One me pozvale za sto, ja sjeo i sa njima
večerao i razgovarao. Pitale su me kako je bilo na Kongresu. Ma, pustite me, rekoh, jeste li čitale
novine, slušale radio. One vele: „Iz novina se ne vidi je li bilo onih koji su mislili drukčije." Ja sam
na to rekao: „Sigurno je bilo. Možda sam i ja takav. I ja se ne slažem." Ova personalka se kolebala
tri-četiri dana, a onda je otišla kod Jefta Šašića i rekla mu. Tempo je tada bio na odmoru, Ranković
i ne znam ko bili su na Oplencu, a Tito je bio otišao na Brione. Kad je Jefto došao u Političku
upravu, našao je samo Kadu i Otmara Kreačića, ispričao im priču one žene i rekao: „Ja ne smijem
da uhapsim Vlada bez Rankovićevog odobrenja." Dogovorili su se da ćute o tome dok ne stigne
odobrenje. Istog dana mi je šofer izvukao sve metke iz šaržera. Naredili mu ovi iz KOS-a. Kada me
odmah pozvao od svoje tašte, živjela je u Makedonskoj ulici, i sve mi ispričao. Odmah sam
predložio da bježimo. Već prije toga događaja ja sam razgovarao s Arsom Jovanovićem i shvatio da
je on skloniji da bježimo u Sovjetski Savez, nego u zemlji nešto da petljamo. Arso je, isto, već bio
provaljen. Nekoliko generala, medu njima i Arso, u Miločeru je o svemu razgovaralo i manje-više
prihvatalo Rezoluciju i ona pisma. Sa njima je bio neki pukovnik Dušan Dozet iz Političke uprave,
koji je, čim se vratio, napisao prijavu k'o vrata. Drugi put ga je prijavila svastika. Došla je iz
Sarajeva Arsu u goste i sve ono što je čula od njega prijavila sarajevskoj UDB-i. Jednom mi je čak i
Tempo rekao: „Vlado, pripazi Arsa, izgleda da je na liniji Informbiroa."
Arso i ja smo se već bili dogovorili da idemo. Kada nije htio. U posljednjem trenutku se
predomislio, automobilom došao do Arsove kuće i odatle smo, sva trojica, Arsovim automobilom,
pošli prema Beloj Crkvi. Negdje oko podne smo krenuli. Tamo je bila tenkovska škola i jedna
tenkovska brigada. Mi nijesmo znali, to sam saznao kad sam ih sreo na Golom otoku, da su se
skoro svi oficiri te tenkovske brigade bili izjasnili za Rezoluciju. U Vršcu, u susjednom mjestu, bila
je konjička brigada. Skoro svi njeni oficiri stigli su na Goli otok.
Komandant škole u Beloj Crkvi bio je pukovnik Dukljan Vukotić, iz Pipera, komšija Arsov.
Kod mene u brigadi je bio komandant bataljona. Mi smo bili sigurni, iako prethodno sa njim uopšte
nismo razgovarali, da bi nam on, kad bismo mu objasnili situaciju, dao tenk da pređemo granicu, a
možda bi on pošao sa nama u Rumuniju. Mi u Belu Crkvu, Dukljana nema - otišao na svadbu
nekom oficiru. Pođemo u Vršac, nađemo sekretara Komiteta, nekog Vukmirovića, ja sam ga u
svoje vrijeme primio u SKOJ, i kažemo mu da hoćemo da idemo na državno dobro Sočica. On se
nekud izgubi, vrati se posle pola sata, i reče: „Dobro, idemo." Petnaestak kilometara pred Sočicom
poče neviđena provala oblaka i sva četiri točka zaglaviše se u blato do osovina. Ni makac. Već je
bila pala noć. Ovaj pođe u selo, nađe tamo sekretara partijske ćelije i dovedoše konje. Sve je to
trajalo salima. Na jednom mestu izvrnuše se ona kola i ispadoše Kada i Arso. U tu Sočicu smo došli
negdje poslije pola noći i probudili domaćina imanja i njegovu ženu. Poslužišc nas večerom, kiša
pada - božiji užas! Krenuli smo prema granici oko dva i po sata poslije pola noći. Na nama bijele
bluze i bijele šapke i sivomaslinaste pantalone. Kilometar i po pred granicom, pokazuje nam on
svjetlo na rumunskoj karauli i kaže - bez obzira na to što mu je Arso rekao da smo došli u obilazak
naše granice: „Ja ću vas povesti na mjesto gdje prelaze konjokradice, to je najsigurnije mjesto za
prelaz." Vjerovatno se dosjetio u čemu je stvar.
Arso je njega držao ispod ruke, a ja sam, s druge strane, držao Arsa ispod ruke. Kada je išao
iza nas. Zaostao je tridesetak metara. Najedanput, prestade ona kiša i poče malo da se razvida. Na
jednom mjestu, put tu biješe izlokan od kiša, kao rov, vodič reče: „Kad izađemo iz ovog rova, u
onom pravcu nema ni četiristo metara do granice." Mi izađemo iz onoga rova, tamo trava i grmlje,
napravismo svega nekoliko koraka, i ja osjetih po onom mom starom ratnom refleksu, da je neko
zapeo pušku ili mašinku. Viknem: „Lezi!", povučem Arsa i bacim se na zemlju. Arso je zakasnio,
možda, stotinku sekunde. Rafal ga je uhvatio pravo preko glave, a ovoga mladića po prsima i
stomaku.
Kada je potrčao tamo u neke kukuruze, vodič žestoko ranjen, počeo je da krklja: „Ne
pucajte drugovi, ja nisam ništa kriv." Arso je već bio mrtav. Nijesu više pucali. Već sam držao u
ruci pištolj, jasno sam vidio siluetu u grmlju, pogodio bih je sigurno, ali - okrenuo sam se i potrčao
za Petričevićem.
Stigoh Kadu:
- Pogibe Arso!
On sav unezvijeren. Duvao je jak vjetar pa nam se od šuštanja onih kukuruza učinilo da
neko ide.
- Vlado, molim te, nemoj da pucaš.
- Ako bude pucao na mene, ja ću pucati pa da mi je brat rođeni.
- Molim te, nemoj.
- Idi ti u božiju mater! Ti radi šta 'oćeš, ja ću pucati. Prvi neću. Ako puca na mene, šta mi
drugo ostaje: ili ću ja njega, ili će on mene.
U zoru smo izbili u neki vinograd kod Sočice. Nijesam znao gdje je rumunska granica.
Trebalo je čekati da izgrije sunce, jer su nam karte ostale u onoj Arsovoj tašni.
- Šta namjeravaš?
- Da se probijam.
Mislio sam da treba ići kroz kukuruze do Dunava, Dunavom do Nere, preplivati Neru i - na
rumunskoj granici smo.
- Ja neću. Nije to Crna Gora, uhvatiće me.
- Mene niko živoga ne može uhvatiti dok imam ova dva pištolja.
- Ja neću, a ne savjetujem ni tebi.
- Ja 'oću. Kad smo pošli 'ajde Kada da idemo do kraja.
- Ne. Ja ću se prijaviti. Reći ću da za sve ovo nijesam znao i molim te, ako tebe uhvate,
potvrdi to.
- Zar ti uopšte vjeruješ da ima takve budale koja u tako nešto može povjerovati?
Skljokao se, načisto. A ja sam mu pričao sve što sam znao, čak i o ljudima koji su se bili
povezali sa mnom, pa i o oficirima koji su bili u akademiji u SSSR-u. Jedan Crnogorac je većinu
njih okupio oko sebe na onoj našoj liniji i držao vezu sa mnom. Bilo je dvadesetak visokih oficira.
Kada je sve o tome znao. Znao sam da će onako skljokan sve to odmah ispričati. O; šta da radim,
majko moja? Opet ja njemu:
- Molim te Kada, nemoj, obrukaćeš se! 'Ajdemo, pa ili da poginemo kao ljudi ili da
prođemo.
- Ja neću, idem da se predam.
Pomislih: ubiću ga. On me gleda i poče da drhti. Onda mi kroz glavu prođe: Arso je
poginuo, ako ga ubijem, svjedoka nemam, svi će reći da sam ih ja tamo naveo i pobio.

Slavko Ćuruvija
IBEOVAC
Ja, Vlado Dapčević

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Da, to je Dapčevićeva verzija. Nisam ni sporio da je on to izjavio. Međutim postoje i druge izjave i verzije.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Eutropije ::Da, to je Dapčevićeva verzija. Nisam ni sporio da je on to izjavio. Međutim postoje i druge izjave i verzije.

covek koji je bio tamo, sedeo na Golom Otoku, pa ponovo dobio robiju, i napisao tu verziju u "slobodnoj" Srbiji, je manje verodostojan od nekog kvazi kapetana KOS-a?
Od 1991 pa na ovamo imamo poplavu KOS-ovaca, i bivsih partizana, koji se posipaju pepelom po glavi, i trce da priznaju svoje grehe..I poplavu znamenitih istoricara, koji su onda pisali jedno, pa naglo poceli da pisu drugo...Postavlja se pitanje kredibiliteta tih "istoricara". Da li su lagali onda, ili lazu sada ?
Ili je to intelektualna fleksibilnost koja je sposobna da napadne, ili odbrani bilo sta , kao stilska vezba iz logike?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Vise verzija o istom dogadjaju nisu karakteristicne samo za nase podneblje i drustvo. One su pojava u svakoj drzavi od nastanka civilizacije do danas. Kao poslednji primerak velike obmane je i 11 septembar, ko je u zgradi pentagona video jedan delic neke letelice, zvanicno rupu u zgradi napravio je avion, nezvanicno...
Zvanicno Slobodan Penezic Krcun je poginuo u udesu svog automobila tako sto je pukla poluosovina. Covek koji bar malo zna o automobilima zna da poluosovina na njegovom oldsmobilu je bila takvog kvaliteta da je verovatnoca njenog pucanja jednaka verovatnoci pada Meseca na Zemlju ali zvanicno je zvanicno ali ako je neko zvanicno napisao laz i to sa pravom, onda onaj ko zeli istinu ima isto to pravo da trazi da se do nje dodje...

• 1Ovo se svidja korisniku: husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

nemosav1 ::

covek koji je bio tamo, sedeo na Golom Otoku, pa ponovo dobio robiju, i napisao tu verziju u "slobodnoj" Srbiji, je manje verodostojan od nekog kvazi kapetana KOS-a?
Ovo nije izjavio kvazi kapetan KOS-a nego kapetan KOS-a. Kao što ti postavljaš pitanje zašto Dapčević ne bi govorio istinu, mogu i ja postaviti isto pitanje za Goloba: "Zašto bi on lagao?" Prošlo je pola veka od toga, komunizam u Sloveniji odavno više nije bio popularna religija niti je predstavljao bilo kakvu opasnost; Golob to nije izjavio medijima da bi sebi dizao popularnost nego je dao izjavu sudu...
Međutim, ponovo me uvlačiš u vrstu rasprave u kojoj ne želim da učesvujem, jer ja i ne tvrdim da je Golobova izjava tačna - samo konstatujem da ona postoji i da se u njoj pominje Šašićevo ime kao i u još desetak nezvaničnih i poluzvaničnih izjava u vezi Jovanovićeve smrti (istina u njima se on ne pominje kao direktni egzegutor). Samo hoću da kažem (ponovo) da me je iskustvo u istraživanju mog "matičnog" istorijskog perioda (srednji vek) naučilo da činjenica da prečesto pominjanje nekog imena iz različitih međusobno nepovezanih izvora predstavlja znak da se na tom mestu (i imenu) treba dodatno zadržati a ne odbacivati tvrdnju kao urbanu legendu. Ona to najčešće i nije.
nemosav1 ::I poplavu znamenitih istoricara, koji su onda pisali jedno, pa naglo poceli da pisu drugo...Postavlja se pitanje kredibiliteta tih "istoricara". Da li su lagali onda, ili lazu sada ?
Ili je to intelektualna fleksibilnost koja je sposobna da napadne, ili odbrani bilo sta , kao stilska vezba iz logike?
Uh, uh, prijatelju, ako je ova replika upućena na račun istoričara koga sam pomenuo (Petranovića) bilo bi uputno da te pitam da li si se u međuvremenu upoznao sa njegovim radom pošto kažeš da nisu čuo za njega (veliki znak čuđenja - za koga si onda čuo ako ne za Petranovića). Većina istoričara bilo koje orijentacije (osim ortodoksnih) će ti reći da je on jedan od najcenjenijih u ovoj branši i da je velikim delom ideologiju izbacio iz istorijske nauke (koliko je to tada bilo moguće) te da je svojim radovima doprineo da ona postane legitimna naučna disciplina.
U svakom slučaju krajnje je neprimereno etiketirati nekoga sa čijim se imenom tak sada prvi put upoznaješ.

• 1Ovo se svidja korisniku: objekat 505
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ihh,Nemosave,Vlado Dapčević ti je najpouzdaniji svedok kada su u pitanju dešavanja u Rumuniji i na granici prema njoj !!!
Preživeo je on još jednu avanturu u vezi sa KOS-om(UDB-om) i Rumunijom.1975-e je kidnapovan (ili "kidnapovan") u Bukureštu zajedno sa Opojevićem i još jednim Jugoslovenom.Ova dvojica nesrećnika poginuše a naš ti Vlado,hvala nebesima,opet preživi !!!
On ti je kao Vuk Drašković.Joj,joj hoće mene da ubiju a to što ja preživim a svi oko mene izginuše to ti je Božja ruka(ili Maradonina he he . . . ).
Njih dvojicu(i njima slične "disidente") je čuvao Bog i . . .
Ivan Matović je napisao knjigu o Arsu,evo šta on između ostalog kaže o njegovoj smrti
Citat: . . .Dvije pojedinosti

Kada je riječ o režiji u prigraničnom pojasu, evo dvije pojedinosti: prvo – neka nadležni državni organi pokažu izvorne dokumente i Arsov grob, pa da se, nezavisnom ekspertizom, utvrdi istina i odbace sva nagađanja; drugo – zasad ostaje indikativno da akademik Milan Milutinović, dugogodišnji šef Katedre za kriminologiju Pravnog fakulteta u Beogradu i naučnik te struke cijenjen u evropskim razmjerama, a zamoljen da, s kriminološkog stanovišta, analizira Saopštenje i Presudu, kaže da oni „ne drže ni po jednom šavu”: nije utvrđeno da je Arso poginuo; ključni svjedoci Vlado Dapčević i Vladimir Kovačević ne slažu se, jer prvi govori o rafalu koji je Arsa sasekao po čelu, a drugi da je pucao iz puške, jedinačnom paljbom i opalio četiri metka dok je peti zatajio; dokumente ne „prati” nalaz sudsko-medicinske komisije, uviđaj vještaka balističara, nalaz vojne komisije za udese na granici koji je u takvom slučaju obavezan; ime njegovog navodnog vodiča je upisano u Matičnu knjigu umrlih i zna se za grob, dok Arsovog imena nema u tom obaveznom dokumentu, a ni traga njegovom grobu, „što je, vjerovatno, najveća mana ove inače loše režije”. Tako mi je rekao u martu 1996. u Beogradu. To podjednako važi i za iskaze na suđenju organizovanom čak dvije godine kasnije – gdje se njegov ubica pojavljuje u ulozi krunskog svjedoka, a dvojica navodnih saputnika kao optuženi za „krivična djela protiv naroda i države”; ta tri čovjeka ne mogu potvrditi, a na tome, sudeći po presudi, niko nije ni insistirao – da je Arso smrtno pogođen. Sva trojica svjedoče da je bio „mrkli mrak”, pa zašto nije moglo biti: kao vješt vojnik, on je, čim je pripucalo, zalegao, onda, kao i obojica saputnika, stigao u Beograd, pa se sklonio kod sestre Miluše, tu likvidiran ili ponovo uhapšen i, možda, odvučen na granicu, živ ili mrtav.
Uostalom, Miluša je, prepričavajući razgovor s Đilasom u tajnovitoj „Maderi”, za njegove vlasti govorila kako mu je rekla da je Arso „odvučen u pidžami”, a istaknuti borac NOR-a i univerzitetski profesor Milo Marković mi je skrenuo pažnju na još jednu od varijanata koje je čuo – da je Arso prethodno lakše ranjen i sklonjen u Beogradu, pa odvučen i likvidiran na granici. Navod iz knjige dr Svetislava Božovića „Golootočki genocid”, objavljene 1992, zabjeležen u Igalu iz priče „pukovnika iz pratnje Josipa Broza”, da je Tito „snažno udario pesnicom o sto kada je pročitao u Kranju telegram iz Beograda u kojem je pisalo da je „general Arso Jovanović, prilikom bjekstva preko granice, ubijen” – može se, kao i mnogošta iz ovog poglavlja, a u nedostatku zvaničnih podataka, tumačiti kako je kome drago, videći u njemu, sem ostalog, i dokaz više da je sve bilo režija.
. . .

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 13 Apr 2013 18:28

@ Victoria, ovo što iznosi Ivan Matović o navodnom Arsovom kraju (u svojoj zaista dobroj knjizi) nisu nikakvi dokazi. Ne kažem da je zvanična verzija potpuno ubedljiva (naravno da nije), ali ove indicije su daleko od činjenica. Upada u oči ovo posredno pozivanje na Arsovu sestru Milušu, gde se sugeriše kako je Arso navodno izvučen iz kuće u pidžami... Čitao sam nekoliko Milušinih intervijua nakon 1990. i ni u jednom ne pominje ovaj detalj, što je prilično čudno jer bi ona iskoristila tu priliku da saopšti i taj detalj. Zatim onaj detalj iz knjige Svetislava Božovića (knjiga sa vrlo čudnim naslovom) - to je takođe neozbiljno i na neki način devalvira sve prethodne stranice koje je Matović napisao u svojoj knjizi. Svakako da je sumnjivo to što se već decenijama suočavamo sa nepoznanicom o mestu gde su sahranjeni Arsovi zemni ostaci i da ta nepoznanica budi brojne sumnje. Ipak, malo je čudno da su i Kađa Petričević i Vlado Dapčević izneli tvrdnje koje se umnogome poklapaju sa zvaničnom verzijom. Pogotovo jer Dapčević nije bio osoba koja je spremna da drži jezik za zubima. Zašto bi Dapčević prihvatio da učestvuje u nekakvoj igri (sprdačini) kad je na desetine ljudi posvedočilo da na takve igre nije pristajao na robiji, gde je zaista važio za nesalomivu osobu.

Postavlja se pitanje zašto bi jugoslovenske vlasti baš Arsu Jovanovića ubile u Beogradu i potom izmislile čitavu dramu na granici? Zašto to isto nisu učinili i sa Andrijom Hebrangom (on je najverovatnije ubijen u zatvoru, što ne odgovara zvaničnoj verziji o samoubistvu, ali nije mrtav odnet na granicu). Zašto u Beogradu nisu ubili npr. Sretena Žujovića (neuporedivo zajebaniji igrač od Jovanovića). Na kraju krajeva, zašto nisu ubili i Petričevića i Dapčevića kad bi se to jako dobro uklopilo u priču o pogibiji na granici. Prosto - sva trojica poginula u pokušaju bekstva. Ovako morali su da strepe da Petričević i Dapčević ne odaju svoja navodna saznanja o čitavoj navodnoj ujdurmi.

Sem toga, ova tvoja indicija je neutemeljena:
Citat:Preživeo je on još jednu avanturu u vezi sa KOS-om(UDB-om) i Rumunijom.1975-e je kidnapovan (ili "kidnapovan") u Bukureštu zajedno sa Opojevićem i još jednim Jugoslovenom.Ova dvojica nesrećnika poginuše a naš ti Vlado,hvala nebesima,opet preživi !!!
Dapčević je nesumnjivo kidnapovan u Rumuniji. Iz tvojih rečenica proizilazi kao da je Dapčević saučestvovao u klopci za Opojevića i Stojanovića!!? Možda nisi želeo da to kažeš, ali tako ispada. A to je prilično nekorektno. Dapčević je upravo prilikom kidnapovanja u Bukoreštu zaradio onu svoju prepoznatljivu fizionomiju (polomljen nos). Sem toga, da je on zaista i tom prilikom sarađivao sa jugoslovenskom tajnom policijom ne bi bio osuđen najpre na smrt, potom pomilovan na 20 godina, i na kraju odležao 14 godina gotovo u potpunoj izolaciji. Sem toga, Đorđe Stojanović je putovao u Bukorešt sa Dapčevićem zahvaljujući tome jer je Dapčevićeva supruga bila sprečena da putuje.

Dopuna: 13 Apr 2013 21:35

Postoji još jedan posredan detalj koji potvrđuje zvaničnu verziju o kraju Arsa Jovanovića.
Naime, nakon (stvarne ili navodne) Jovanovićeve pogibije kod sela Sočica na rumunskoj granici, Petričević i Dapčević su se razdvojili i obojica su se dokopala Beograda, na različite načine.
Dapčević je nakon toga boravio nekoliko dana kod porodice Misirlić, nakon čega je uz pomoć sestre Danice prešao kod porodice Mijušković. Uskoro je uspeo da se domogne Bajmoka gde je nameravao da pređe granicu sa Mađarskom (uspostavio je kontakt sa jednim zemljakom iz Ljubotinja koji je živeo u Bajmoku - Marko Mrđa). Da je ovo istina potvrđuju hapšenja onih koji su mu pomogli da se krije u Beogradu i Bajmoku, počev od sestre Danice Dapčević. O ovome je svedočila jedna žena iz porodice Mijušković 1989. u beogradskoj reviji Duga. Moja pretpostavka da je glavni razlog zbog čega je Dapčević izbegavao da o svemu ovome razgovara sa Ivanom Matovićem (što je učvrstilo Matovićeve sumnje u zvaničnu verziju) jeste upravo ovo hapšenje ljudi koji su Dapčeviću pomagali u skrivanju u Beogradu. Dapčević je verovatno osećao ličnu odgovornost zbog njihovog hapšenja, a možda je u istrazi otkrio svoju povezanost sa ovim ljudima što je doprinelo njihovom hapšenju, na šta verovatno nije bio ponosan (ovo poslednje je samo pretpostavka).