offline
- Milan Savkovic
- Novi MyCity građanin
- Pridružio: 08 Jan 2012
- Poruke: 1
|
Napisano: 10 Jul 2013 17:14
Автомат Калашникова по рецепту Иосипа Броза Тито
Многие думают, что в послевоенные годы югославская армия была вооружена, как и все армии стран соцлагеря, лицензионными автоматами Калашникова. Однако на самом деле Югославия наладила выпуск своей стрелковой системы на базе АК без ведома советской стороны.
В 1959 г. фабрика «Црвена Застава» в Крагуевце начала работы над собственной системой автоматического оружия на базе советского автомата АК. В силу сложившейся тогда внешнеполитической ситуации (после известного заявления «Информбюро» 1948 г, Югославия находилась во враждебных отношениях с СССР) саму лицензию на производство АК получить было невозможно, и поэтому развитие собственной модификации АК в Крагуевце было начато без согласования с советской стороной. Руководство фабрики сумело заручиться поддержкой Управления пехотных вооружений и тактики, но при этом Генеральный штаб ЮНА (Югославской народной армии) действия по копированию АК не поддержал.
Отправной точкой для создания югославского АК стал переход двух албанских военнослужащих в 1959 г. через югославскую границу вместе со своим личным оружием — АК под промежуточный патрон 7,62x39 мм. Их автоматы были переданы на фабрику «Црвена Застава» в Крагуевце. Тогда-то на фабрике и родилась мысль создать на базе АК целую серию собственного стрелкового оружия под обозначением FAZ (FAMILIJA AUTOMATSKOG ORUZJA ZASTAVA) с упором на то, что главным было бы развитие штурмовой автоматической винтовки. Руководство проектом было поручено инженеру фабрики Милану Чиричу. Образцы АК были тщательно изучены, а все их детали точно скопированы методом заливки сульфатом серы.
Автомат М-64А с деревянным прикладом и магазином на 30 патронов
Вскоре конструкторы поняли, что двух натурных экземпляров недостаточно для выполнения стоящей перед ними задачи. Решить эту проблему смог лично Иосип Броз Тито. В ходе его визита в одну «дружественную» страну Третьего мира, получавшую советскую военную помощь, он сумел договориться о закупке двух тысяч АК, часть которых поступила на фабрику «Црвена Застава».
В конечном итоге югославские конструкторы создали два прототипа штурмовых винтовок с фрезерованной ствольной коробкой. Образец с деревянным прикладом получил обозначение «А», а образец с металлическим (складывающимся) прикладом — обозначение «Б», при этом вся система получила общее имя М-64.
Вначале на фабрике «Застава» пытались максимально унифицировать оружие типа FAZ с уже выпускавшимися здесь образцами — автоматом М-56 (заводское обозначение «11») под патрон калибра 7,62x25 мм, и с карабином М-59 (заводское обозначение «23»), созданным на базе самозарядного карабина СКС советского производства.
В силу этого в первых версиях FAZ имел цилиндрическую скручивающуюся рукоятку заряжания от карабина М-59 и заднюю прицельную колодку с откидывающейся прицельной планкой, установленную на крышке ствольной коробки.
Также на модификации «Б» устанавливался металлический приклад из стальных трубок, аналогичный прикладу автомата М-56.
Первые версии автоматов М-64А и М-64Б имели магазин с 20 патронами.
Что касается длины ствола, то на фабрике экспериментировали со стволами различной длины.
Помимо этого, конструкторы стремились приспособить данное оружие к стрельбе винтовочными гранатами и в начальной стадии установили на газовую трубку специальный переводчик огня с возможностью установки в два положения «Открыто» (О — otvoreno) и «Закрыто» (Z — zatvoreno) так, что отстрел гранаты производился в положении «Закрыто», а прицеливание осуществлялось через прицел, установленный на самой гранате. Аналогичным образом производилось прицеливание гранатой и на первых модификациях бельгийских винтовочных гранат типа «Энерга» (Energa).
На ствол М-64 устанавливалась, по французскому образцу, специальная насадка, обеспечивавшая отстрел винтовочных гранат и игравшая роль пламегасителя. Данное решение, в конце концов, нашло своё место на новой модификации карабина М-59, выпущенного по приказу Генерального штаба ЮНА под обозначением М-59/66. А вот в М-64 от него отказались. Усовершенствованные прототипы М-64 были оснащены новым типом прицела для винтовочных гранат, который устанавливался на газовую трубку и одновременно играл роль регулятора, так как, поднимаясь над газовой трубкой, перекрывал выход газов. Отстрел гранаты на необходимую дистанцию осуществлялся путём поднятия прицела и совмещения прорези, указывающей дальность полёта гранаты, с головной частью гранаты.
Лёгкий (ротный) пулемёт М-65А с быстросъёмным стволом
Автомат М-70АБ2
Автомат М-77Б1 под НАТОвский патрон калибра 7,62
Автомат М-77АБ1 под НАТОвский патрон калибра 7,62
Также было решено и М-64А, и М-64Б, оснастить магазином с 30 патронами, а также деревянной рукояткой пистолетного типа.
На базе этих образцов югославские конструкторы разработали и модели лёгких (ротных) пулемётов модификаций М-65А с быстросъёмным стволом и М-65Б
Аналог советского АКСУ автомат ЛЛ-92
Лёгкий пулемёт М-77 под НАТОвский патрон калибра 7,62
Автомат М-95 под НАТОвский патрон калибра 5,56. Этот образец уже производился в Сербии
Автомат М-95А под НАТОвский патрон калибра 5,56
Современное оружие сербского солдата — автомат М-21 под НАТОвский патрон калибра 5,56 с постоянным стволом. В 1965 г. данные модели были продемонстрированы командованию ЮНА
Хотя Управление пехотных вооружений и тактики полностью поддержало принятие на вооружение серии FAZ, высшее командование ЮНА отвергло её, обосновав своё решение тем, что оснащение автоматическим стрелковым оружием всех частей югославской армии приведёт к чрезмерному расходу боеприпасов. Но время всё же показало преимущество автоматического стрелкового оружия, и в 1968 г., после вступления советских войск в Чехословакию, были начаты переговоры с советской стороной о закупках автоматов АК и АКМ для сил специального назначения ЮНА.
Руководство фабрики «Црвена Застава» немедленно оповестило руководство СФРЮ, что подобное оружие уже создано на этой фабрике и решением высшего руководства серия автоматического оружия FAZ была принята как основа для создания и выпуска югославского автоматического оружия.
В Военно-техническом институте в Белграде была подготовлена техническая документация с рядом новых требований.
На основании этих требований в 1970 г. был создан автомат М-70, поступивший в серийное производство и принятый на вооружение ЮНА. Его прототип М-64 так и остался опытным образцом и в настоящее время его можно найти только в музеях.
Автомат М-70 имеет фрезерованную ствольную коробку, прицел, на прицельной колодке, присоединённой к ствольной коробке, как на советском АКМ, деревянный приклад, аналогичный прикладу автомата М-64А, и пластиковую пистолетную рукоятку. Также была создана его модификация М-70А с откидывающимся металлическим прикладом из стального профиля U-образной формы.
Переводник огня, аналогичный АКМовскому, имеет три положения U (UKOCENO) — предохранитель, R (RAFALNO) — автоматический, J (JEDINACNO) — одиночный. На прицельной колодке с левой стороны наносилась маркировка «Zastava-Kragujevac»/«Yugoslavia».
Сербские бойцы с оружием семейства FAZ. Фото времен югославского конфликта
Правда, в ходе производства автомата М-70 от некоторых решений отказались, в частности от фиксатора затвора в задней позиции, устанавливавшегося перед магазином; фиксатор был удалён, а его функции осуществлял подаватель магазина.
В дальнейшем было решено внести изменения в конструкцию ударного механизма, убрав один фигурный выступ курка и введя замедлитель курка, аналогичный применённому в советском АКМ. Данные автоматы также имели фрезерованную ствольную коробку и получили обозначения М-70Б в связи с тем, что на нём ставился деревянный приклад несколько изменённой формы, закреплённый в корпусе одним фиксатором, а также дульный тормоз-компенсатор – такой же, как и на советском АКМ. Модификация этого оружия со складывающимся металлическим прикладом получила название М-70АБ.
В дальнейшем ствольная коробка стала делать штампованной (штамповочно-клёпанной) из стали толщиной 0,9 мм, и данные образцы получили обозначение М-70Б1 (с деревянным прикладом) и М-70АБ1 (со складывающимся металлическим прикладом).
Укороченный автомат М-85 под НАТОвский патрон калибра 5,56
Приличное количество автоматов . М-70АБЗ уже в начале XXI в. было поставлено в Афганистан
У этих автоматов были модификации, на которых с левой стороны имелся кронштейн для установки ночных прицелов. Они получили наименования М-70Б1Н-ПН (с деревянным прикладом) и М-70АБ1Н-ПН (со складным). Выпускались и созданные на основе М-70Б1 и М-70АБ1 автоматы М-70Б2 (с деревянным прикладом) и М-70АБ2 (с металлическим прикладом), отличавшиеся от предшественников тем, что их штамповочно-клёпанная ствольная коробка была сделана из стали толщиной 1,5 мм. Кроме того, на них устанавливалась прицельная колодка, скопированная с колодки прицела советского пулемёта РПК.
Эти два автомата и получили самое широкое распространение в ходе войн, происходивших на территории бывшей Югославии с 1991 по 1999 г. Затем, после окончания этих конфликтов, приличное количество такого оружия продали со складов в ряд стран мира.
В своё время югославское руководство дало указание специалистам фабрики «Црвена Застава» организовать производство автоматов М-70 в Ираке, где он производился в различных модификациях под обозначением «Табук» (Tabuk).
На базе М-70 были созданы ручные пулемёты М-72 (с деревянным прикладом) и М-72А (со складывающимся металлическим прикладом), М-72Б1(с деревянным прикладом) под патрон 7,62x39 мм.
Автомат М-70АБ2, хорошо видна маркировка
Автомат М-70ВЗ, отчётливо видна маркировка
Иракский автомат «Табук» (Tabuk) — копия югославского М-70
Помимо этого, на базе М-70 на фабрике «Црвена Застава» в 70-е гг. прошлого века конструкторы во главе с Божидаром Благоевичем под патрон 7,9x57 мм разработали снайперскую винтовку М-76. А под патрон 7,62x51 мм на фабрике «Црвена Застава» выпускались М-77, М-77Б1, М77АБ1, ручные пулемёты М-77Б1, М-77АБ1 и снайперская винтовка М-77Б1. Помимо этого, в Югославии разработали и производили автоматы, аналогичные советскому АКСУ. Образец под патрон 7,62x39 мм получил наименование М-92, а образец под патрон калибра 5,56x45 мм — М-85.
Помимо этого, выпускались разработанные на базе М-70Б1 и М-70АБ1 модификации М-80, М-80А, М-90 и М-90А под патрон 5,56x45.
В конечном итоге под этот боеприпас разработали модель М-21, которую приняли в 2008 г. на вооружение армии Сербии. Этот образец представляет собой уже фактически новую систему оружия, показавшую в ходе сравнительных испытаний на полигоне подразделения специального назначения САЙ (CAJ) МВД Сербии точность, сравнимую с карабином М-4 при существенно более высоких параметрах надёжности.
Помимо этой модели, в Сербии на базе автомата М-70АБ2 создали новую модификацию М-70АБЗ, которая ныне поставляется по заказам, одобренным Министерством обороны США, в Ирак и Афганистан. В этих моделях прицел винтовочных гранат — регулятор газов отсутствует, как, впрочем, и сам шомпол, взамен этого на автомат можно устанавливать подствольный гранатомёт ГП-25 советской разработки.
Автоматы 1М-70АБЗ активно используются сегодня в коде конфликта в Афганистане
Автор Бранко БОГДАНОВИЧ (Сербия) Перевод с сербского Олега ВАЛЕЦКОГО, журнал "Оружие"
–
+
•
Dopuna: 10 Jul 2013 17:15
Калашњиков пушка прописивање Јосипа Броза Тита
хттп://топвар.ру/29027-автомат-каласхникова-по-рецепту-иосип ...
Калашњиков пушка прописивање Јосипа Броза Тита
Многи људи мисле да је после рата југословенска војска била наоружана, као и све војске социјалистичког логора, лиценциран калашњикова. Али, у ствари, Југославија прилагођен изда свој пушку АК-заснован систем без знања совјетској страни.
У 1959, фабрика "Црвена застава" у Крагујевцу почела да ради на сопственом систему аутоматског оружја на основу совјетске АК. До тада садашња спољна политика ситуација (после "информације" у чувеној изјави 1948, Југославија је била у непријатељским односима са Совјетским Савезом) се дозвола за производњу АК није био доступан, а самим тим и развој сопствене модификације АА у Крагујевцу је почео без договора са совјетској страни. Фабрика менаџмент је успео да придобије подршку Канцеларије пешадијског наоружања и тактика, али Генералштаб ЈНА (Југословенска народна армија) акција да копирате АК није подржан.
Полазна тачка за стварање југословенске АК је транзиција два албанских војника у 1959 од стране југословенске границе, заједно са својим личним оружјем - АК под средњи кертриџа 7,62 к39 мм. Њихове машине су послати у фабрику "Црвена застава" у Крагујевцу. Тада је фабрика и родила идеја да се утврди на основу низа АК поседују ватрено оружје под симболом (ФАЗ ФАМИЛИЈА АУТОМАТСКОГ ОРУЗЈА Застава) са нагласком на чињеници да је главна ствар је да се развије јуришну аутоматску пушку. Управљање пројектом поверено је инжењер фабрике Милан Ћирић. АК узорци су пажљиво прегледани, а сви њихови детаљи тачно копирају ливењем сулфат сумпор.
Аутоматска М-64А са дрвеном акција и магазина од 30 метака
Убрзо, дизајнери су схватили да су два примерка потпун довољан испуне задатак пред њима. Да бисте решили овај проблем могао лично Јосип Броз Тито. Током боравка у "пријатељском" треће земље света добија совјетску војну помоћ, он је могао да преговара о куповини две хиљаде АК, од којих су неки дошли до фабрике "Црвена застава".
На крају су југословенски дизајнери су осмислили два прототипа пушку са млевеног пријемник. Узорак са дрвеним кундаком је одређен "А" и узорак са металом (склапање) Бутт - ознака "Б", а цео систем је заједнички назив за М-64.
У почетку, фабрика "Застава" је покушао да уједини ФАЗ оружје типа са узорцима већ произведених овде - Аутоматска М-56 (фабрика ознака "11"), под кертриџа од калибра 7,62 к25 мм, и са карабина М-59 (фабричка ознака "23") основана на основу совјетске СКС карабин производње.
Због тога, прве верзије ФАЗ је цилиндричног Окрените ручицу утовар пушку М-59 и задњу таблу са шаркама нишанске ребра монтиран на поклопац пријемника.
Такође, на модификацију "Б" поставио метал кундаком од челичних цеви, слично кундаком од М-56.
Прва верзија машине М-64А и М-64Б је имао радњу са 20 метака.
Што се тиче дужине цеви, затим фабрика експериментисао са стабљике различите дужине.
Поред тога, дизајнери су тражили да се прилагоде оружје да испаљују гранате из пушке, а у почетној фази постављена на гас посебан преводилац ватра са могућношћу два "отвореном" положају (О - отворено) и "затворен» - тако (З затворено) да је пуцњава Граната је направљен у "Затворено", а спроведена је кроз циљ око на највише граната. Слично циљ бомбу на прве верзије белгијских тромблоном попут "Енерго» (Енерга).
На стаблу М-64 је основана, на француском моделу, специјални прибор обезбеђујући снимања тромблонима и играо улогу пламена пренапона. Ова одлука, на крају, нашао је своје место у новом модификације пушка М-59, издала по налогу Главног штаба Југословенске народне армије под ознаком М-59/66. Али у М-64 је напуштен. Напредна М-64 прототипа су опремљени новом врстом вида за тромблонских који је монтиран на цеви за гас, а у исто време игра улогу регулатора, јер диже изнад гасне цеви, блокирали излазне гасове. Пуцање бомбе на потребном растојању спроведено је од стране емисији вида и поравнајте отворе за означавање опсега бомби, граната са главним делом.
Лаган (командир чете) митраљез М-65А са брзим бурету
Аутоматска М-70АБ2
Аутоматска М-77Б1 НАТО 7,62
Аутоматска М-77АБ1 НАТО 7,62
Такође је одлучено и М-64А и М-64Б, опремљен магазина са 30 метака, и дрвеном дршком од пиштоља.
На основу ових узорака југословенских дизајнера и модела развијених плућа (обртна средства), митраљеза М-65А верзија са брзим бурету и М-65Б
Аналог совјетског ЦССА машине ЛЛ-92
Лаки митраљез М-77 калибра 7,62 под НАТО
Аутоматска М-95 под НАТО 5.56мм кертриџа. Овај модел се производи у Србији
Аутоматска М-95А у НАТО кертриџа 5,56
Савремена оружја српски војник - аутоматски М-21 са 5,56 НАТО патрону са сталним дебло. Године 1965, ови модели су показали командом ЈНА
Док Канцеларија пешадијског наоружања и тактика у потпуности подржава доношење низ ФАЗ, висока команда ЈНА је одбила, заснивајући своју одлуку о томе да ће се опрема аутоматско оружје сви делови југословенске војске довести до прекомерне потрошње муниције. Али, време је и даље показивао предност аутоматског оружја, а 1968, након уласка совјетских трупа у Чехословачкој, почео преговоре са Совјетским страни куповине АК и АКО за специјалне снага ЈНА.
Фабрика менаџмент "Црвена застава", одмах је обавестила руководство Југославије, и да таква оружја су већ креирана у фабрици и одлука руководства низа аутоматског оружја ФАЗ усвојена као основа за креирање и продукцију југословенских аутоматског оружја.
У Војнотехничком институту у Београду, техничка документација је припремљена са бројним новим захтевима.
На основу ових захтева у 1970 била је постављена аутоматска М-70 је ушао и усвајање ЈНА. Његов прототип М-64 и остала прототип и сада се може наћи само у музејима.
Аутоматска М-70 има барака пријемник, обим, са циљем да се блокира везан за пријемник, као у Совјетском АКО, дрвени кундак, сличан кундаком М-64А, и пластични Пистол Грип. Он је такође створио модификацију М-70А са склопивим металним профилом берза челика у облику слова.
Под-ватра, слично АКМовскому, има три позиције У (УКОЦЕНО) - осигурач, Р (РАФАЛНО) - аутоматски, Ј. (ЈЕДИНАЦНО) - сингл. На виђење блок на левој страни обележавања "Застава-Крагујевац» / «Југославија».
Српски војници са пушкама породице ФАЗ. Фотографије пута југословенског сукоба
Међутим, у току производње М-70 из одређених одлука одбили, нарочито из резу затварача у задњем положају, поставља пред продавницом, брава је уклоњен, а његове функције остварују улагача продавницу.
Касније је одлучено да се промени дизајн чекића, уклањањем једног облика који захватају обарач и улазак модератора окидач сличну оној која се користи у Совјетском АКО. Ове машине су такође барака пријемник и именовани су М-70Б због чињенице да је подигнута дрвени кундак нешто измењеном облику, фиксиран у држача тела и Гасна кочница цомпенсатор - исто као у Совјетском АКО. Модификација овог оружја са склопивим металним акција се зове М-70АБ.
Касније пријемник је извршен притисак да уради (пробијање-заковани) од 0,9 мм дебелог челика, а ови узорци су означени М-70Б1 (са дрвеним продаји) и М-70АБ1 (са склопивим металним продаји).
Скраћени аутоматско М-85 под НАТО кертриџа 5,56
Пристојан износ машина. М 70АБЗ почетком КСКСИ века. је достављена у Авганистан
Ове машине су модификовани, у којој лева страна имала носач за ноћне нишане. Они су добили назив М-70Б1Н-ПН (са дрвеним лагеру) и М-70АБ1Н-ПН (са прелома). Произведена и створио на основу М и М-70Б1-70АБ1 аутоматском М-70Б2 (са дрвеним лагеру) и М-70АБ2 (са металним кундаком) који се разликује од својих претходника у да је њихов пробијање-заковани пријемник је направљен од челика дебљине од 1, 5 мм. Поред тога, они су основана са циљем блок, копиран из совјетског блока нишана пиштоља РПК машина.
Ова два митраљеза и свакодневне су у ратовима који су се десили на простору бивше Југославије од 1991 до 1999, а затим, након завршетка сукоба, пристојан износ таквог оружја продато из складишта у великом броју земаља широм света.
У то време, југословенско руководство је упутио специјалисти фабрике "Црвена застава" да организује производњу М-70 у Ираку, где је произведен у различитим верзијама под ознаком "Табук» (Табук).
На основу М-70 митраљезима су поставили М-72 (са дрвеном лагеру) и М-72А (са склопивим металним продаји), М-72Б1 (са дрвеним продаји) Цхамберед за 7,62 к39 мм.
Аутоматска М-70АБ2, јасно видљив траг
Аутоматска М-70ВЗ јасно видљиво обележавање
Ирачки машина "Табук» (Табук) - копија југословенског М-70
Поред тога, на основу М-70 у фабрици "Црвена застава" 70-их година. дизајнери прошлог века на челу Божидар Благојевић Цхамберед 7,9 к57 мм, развио снајперску пушку М-76. Цхамберед за 7,62 к51 мм у фабрици "Црвена застава" произведен М-77, М-77Б1, М77АБ1, митраљеза М-77Б1, М-77АБ1 снајперска пушка и М-77Б1. Поред тога, Југославија је развила и производи машине, сличне совјетске ЦССА. Узорак Цхамберед за 7,62 к39 мм је названа М-92, а узорак у патронама од калибра 5,56 к45 мм - М-85.
Поред тога, производи развијени на 70Б1-М и М-М-70АБ1 модификација 80, 80А-М, М-90 и М-90А Цхамберед 5,56 к45.
На крају, у овом колу су развили модел М-21, који је у 2008 од стране Војске Србије. Овај модел је већ практично нова оружја систем је приказан у току упоредних тестова на низ наменских јединица ДРИ (ЦАЈ) Министарства унутрашњих послова Србије тачности упоредив са М-4 карабина на много веће поузданости параметара.
Поред овог модела, у Србији, на основу М-70АБ2 створио нову модификацију М-70АБЗ, који је сада доступан по налогу одобрава Министарство одбране САД у Ираку и Авганистану. У овим моделима, призор тромблоном - нема регулатор гаса, као што, заиста, и сам правих, уместо на машини може да се монтира бацача граната ГП-25 совјетске дизајниран.
1М 70АБЗ машине су данас у широкој употреби код сукоба у Авганистану
Аутор Бранко Богдановић (Србија) Превод са српског Олег
|
