offline
- powSrb
- Legendarni građanin
- Pridružio: 08 Mar 2015
- Poruke: 9466
|
Одузето право на чекање слободе
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
Citat:Ако на улици видиш човека који прича сам са собом, или је сишао с ума или гради кућу”, каже наш народ. Најава унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, који је покренуо председник Вучић, већ у овој фази производи формирање тројаког, потпуно супротстављеног осећаја: градимо ли, разграђујемо ли, или се, пак, одричемо свог дома. Таласи емоција, сурова реалност, ближа и даља историја, остављају мало простора, јер чиме ћемо, након многогласног монолога, изненадити себе:
Овде смо остварили врхунска духовна, архитектонска, сликарска, књижевна дела једне зреле културе – опште место.
Овде смо у правом екуменском смислу тог појма постали моћна држава – позната ствар.
Овде смо водили битку прекретницу између ондашњег Истока и Запада, а Алаху на истину, директно из боја, одавде је отишао једини турски султан – сува историја.
У ропству смо чували хришћанство, тако што је: Тајна вечера постала Кнежева; Јуда се прометнуо у Вука; ређају се – страдање, васкрсење и вазнесење; Косовка девојка је мироносица – примењено православље.
Две природе, кнез Лазар који гине за царство небеско и Милош Обилић који страда за царство земаљско, постају једна богочовечанска личност, савршени баланс Јеванђеља – улазак у Нови завет.
Једина, релативно успешна, препрека ропској дефрагментацији било је искуство реалног Косова, а „све што се у тим брдима рађало долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу”, каже Андрић за Црну Гору. Данас је тамо једној елити крв, од мржње према себи, на очи ударила. Његош није у праву – заведени косовски митоман.
Одавде, из најцрњег отоманског мрака, француски ђак песник Милан Ракић јавља 1906. године. За ово су одговорни Турци, за оно Албанци, а одговорност сноси и наш „злочиначки нерад”. Математички прецизан, са јасним планом, разапет између великих интереса и Срба који чекају слободу.
Комунизам је Косово прогласио за мит и легенду, великосрпске моделе владања. Иако се у том наративу, сасвим незнатно, промаља глава Световида, оно није мутна слика неразвијене колективне свести – наше савремено знање је изнуђено.
Овде се на „мит, завет, легенду” може наслонити, можете рукама додирнути Дечане, а из хектара фресака пронаћи, само вашу, најбољу европску слику оног доба. Јесу ли слике Лувра или звезде отиснуте на плочнику Холивуда митологија или реалност?
Док ми трошимо снагу да докажемо себи и свету да је Косово наше, Албанци су изгубили сваку идеју, сваки смисао, сваки облик државности на тој територији. У том међупростору расте апсурд – чека се његова експлозија у љуштури без садржаја.
Овде, у љуштури без садржаја, рађа се највише српске деце. Њих убијају на реци, на њиви, она не користе градски саобраћај, не знају шта је град – али се рађају. Та деца су у рату кад говоре свој језик, кад наиђу на полицију, њима су узели књиге на Мердару, а јуче здравствене књижице у Белој Земљи. Због њих се селимо или остајемо – она су сјајан изговор за најгора непочинства.
Планирана подела, најгоре од свих решења: како ће се поделити деца, цркве, манастири? Шта губи огромна српска дијаспора, чија деца на туђим језицима гневно бране своје Косово? Оно им је важније од језика.
Овде су, како год да се узме, наша „Трепча”, Шар-планина, главне резерве воде, власништво над земљом.
Срби су изгубили право да владају Албанцима, Албанци су изгубили право да владају Србима, макар на Косову остао један једини Србин. То је кључна одредница за почетак дијалога – одустајање од амбиције владања.
Овде се од Срба тражи да пристану на албанску пројекцију слободе. Албанцима је важнија било каква борба против Срба од сопствене независности, јер, док траје борба, постоји и привид независности. У ту борбу спада и спречавање повратка истераних Срба.
Ниједна од ових коцкица косовског мозаика неће нас изненадити, а могуће је да ће од ставова након индивидуализованог мрмљања, промишљених предлога, идеолошких матрица или тривијалних дневних аргумената, независни посматрачи, и са Истока и са Запада, извести закључак: припадамо ли сумасишавшима или градитељима. Једина реалност на Косову јесте да је тај пројекат пропао и да ће се колапс неминовно догодити, зато Запад не сме, унутар тог предстојећег хаоса, да задржи било какав српски интерес или утицај. Србима се мора одузети могућност чекања. Први пут време ради за њих, реке људи беже са Косова, а да то нису Срби. Унутрашња политичка сцена двадесет година је у крвавим превирањима, што Запад превише не занима. Неопходно је удаљити Србе, јер они су поражени и њихова најмања победа, макар и животна, значи да се непријатељ опоравио и да у колапсу Косова може имати некакву улогу. Пропаст Косова је искључиво ствар Косова и то им странци морају обезбедити.
Косово је болесник на инфузији и у коми, сви знају да ће умрети, али нико не жели да искључи апарате од којих му живот зависи. Етнократија је убила идеју демократије, старо гвожђе и ауто-перионице главна су привредна грана. Сигурна су складишта дроге, оружја, а на врху пирамиде налазе се исламски екстремисти.
Него, вратимо се оној кући с почетка приче. Није тешко да дефрагментисану Југославију, пре почетка хрватске акције „Олуја”, замислимо као један дом где, у различитим собама, живи српски народ. Просторију звану Република Српска Крајина, највећим делом, препустио је Хрватима њен неформални домаћин Слободан Милошевић. Цинично је својим укућанима ту вест саопштио негде испред временске прогнозе свог контролисаног дневника. На врата других „соба” већ је очајнички ударала маса од неколико стотина хиљада избеглица. Након таквог развоја догађаја, у ону РСК собу уселили су се и Американци, који су својим практичним умом закључили да ће им врло брзо бити потребни и трпезарија, купатило, дневна соба... Власник куће оглашен је за фактор мира и стабилности, Бањалука је стајала с коферима у руци, Косово су спржиле бомбе и мировни уговори, спаваћу собу несрећног домаћина, неколико година касније, погодила је крстарећа ракета.
Наук ове фаталне савремене историје говори да се, негде и у нечему, мора стати, вредности (упркос политици) морају да постоје, пристојни људи не могу разговарати о свему, није могуће извести поделу, нема хумане размене становништва... Косово је ствар наше духовне, културне и државне интиме, о њој нам је тешко и пред собом да говоримо, а камоли пред онима који су нас бомбама одвикавали од себе. Данас нису бомбе, данас је туђи ручак на столу, рећи ће нам да је наш уколико се одрекнемо Косова.
Одричеш ли се Косова? То је кључно питање нашег новог завета са Западом.
А гето Срби на све ово вековима одговарају реченицом: „Њихово је време!” Они се надају да гето на Шари може бити мини-држава, да ће енклава Ораховац са 350 људи можда постати успешно предузеће, да грачаничка заједница има право да буде кибуц, да сељак у моравском крају пази своју децу и цркве на свом острву... Они свима вековима говоре само једно: оставите нас на миру, у нашој кући!
|
Ocigledno je iz tvog pisanija da ti imas neki problem sa Petrovicevim stavovima/delovanjem.
