offline
- ray ban11
- Legendarni građanin
- Pridružio: 17 Sep 2010
- Poruke: 24370
|
`Kad je bal nek je maskenbal` ...Intervju generala Obrada Vučurovića u listu `Odbrana` 1.avg 2008g,da ga imamo i u ovom obliku ...
Citat:DR. OBRAD VUČUROVIĆ, DOAJEN RAKETNE TEHNIKE
ISTINA O ORKANU
Razvoj artiljerijskog raketnog sistema Orkan protekao je u srećnim okolnostima, ali mu zato sudbina nije izvesna. Do danas je ostao neprevazidjen. General prof. dr Obrad Vučurović, dipl.inženjer, utkao je sebe u Orkan i te dve priče već 20 godina teku nerazdvojno.
Obrad Vučurović, general u penziji, bio je dugogodišnji načelnik Raketnog sektora Vojno- tehničkog instituta, dvadeset godina profesor na Mašinskom fakultetu u Beogradu i na Vojnoj akademiji, dvostruki dobitnik za naučno- istraživacki rad tada u Vojsci prestižne nagrade „22. decembar ”. Njegovo ime kolege izgovaraju s dužnim poštovanjem , a stručnjaci u svetu znaju ga kao autora domaćih artiljerijskih raketnih sistema – Plamen, Oganj i Orkan. Nekad dinamičan, uporan,izuzetno angažovan, još uvek vitalan, pomalo sentimentalan, u devetoj deceniji života sabira utiske u miru svog doma na Vračaru, piše knjige da se ne bi rasula dostignuta znanja i kao amanet ostavio je kolegama „recept” za izradu raketnih sistema,kako se eventualno jednog dana, ako se projekti obnove, ne bi počinjalo od nule.
Jedan od povoda za razgovor su dve nedavno objavljene knjige, promovisane u Vojno- tehničkom institutu – „Osnovi projektovanja raketa“ i „Problemi projektovanja lansirnih uredjaja“, a pravi razlog jeste dvadeset godina od kako je na svet došao raketni sistem Orkan, koji je do danas poprimio oreol mitskog orudja. Konstruisan je da bude car, i to je bio. Nastao je u osvit raspada bivše SFRJ i bio je očiti primer povezanosti i moći ondašnje vojne industrije, ali i podela. Danas svi mogu da kažu kako imaju po koji primerak tog sredstva, ali ga niko nema u celosti. Po svojim odlikama i izuzetno naprednim tehničko-tehnološkim rešenjima ostao je do danas neprevazidjen. Bio je i naš veliki izvozni adut. General Obrad Vučurović je u Orkan utkao sebe i te dve životne priče teku nerazdvojno već 20 godina.
Gospodine generale, do danas je o Orkanu ispričano mnoštvo priča. Mnogo je nagadjanja i neistina. Da li sa ove vremenske distance možete da kažete kakva je zaista bila njegova istorija?
– Orkan je raketni sistem koji smo razvijali uz finansijsku podršku Iraka. Razvoj tog orudja završen je 1987, a potom je nastavljena serijska proizvodnja.Ugovor o razvoju, potpisan sa Iračanima, iznosio je 42 miliona dolara, s tim što je pola plaćala jedna, a pola druga strana. Ugovor je bio na pet godina, ali je trajao šest. Drugim ugovorom, o isporuci, 1989, predvidjena je isporuka četiri baterije po četiri orudja i 4.000 raketa. Ja sam bio direktor razvoja i nalogodavac za pare i mogu da kažem kako nam je uvek bilo na raspolaganju dovoljno sredstava za sve ugovore , tako da je to bilo vrlo privlačno za našu vojnu industriju. Čak su nam, kad je sve završeno, ostala dva miliona nepotrošenih dolara. Tome je doprinelo više povoljnih okolnosti. Na primer, u našoj zemlji je tokom svih tih godina, sa grupom od 10 inženjera Iračana, boravio sin generala Amina, direktora vojne industrije Iraka, inače bliskog prijatelja predsednika Sadama Huseina. Takodje,pomagao nam je i šef njihove grupe dr. Amer al Saadi, autoritet u Iraku, čovek koji je školovan u Velikoj Britaniji. Dr. al Saadi je posle povratka u Irak, nakon rada na projektu Orkan u Jugoslaviji,postao ministar, a potom i predsednički savetnik.
Naše devettonsko vozilo za Orkan imalo je sistem pumpanja guma iz kabine – pritisak u njima podešavao se prema uslovima terena. Sem toga, imao je mehanizam za automatsko brzo postavljanje i skidanje pokrivke, koja je služila za mehaničku zaštitu i maskiranje. Velike zemlje, poput Amerike i Rusije, angažovale su sve najbolje inženjere na vodjene rakete, zbog kompleksnosti sistema, tako da im je na nevodjenim raketama radio manje sposoban kadar, uz drugorazrednu pažnju države. Glavno im je bilo da dosegnu domet od 10.000 km, da imaju moćne radare i satelitsku tehniku na strategijskim nivou. Kod nas je situacija bila drugačija, jer smo mi manje radili na vodjenim sistemima, tako da smo bolji kadar okretali ka nevodjenim i mogli smo da pratimo svetska dostignuća.
Taj projekat je završen sa godinu dana zakašnjenja, jer smo imali pretenziju da naša raketa bude izuzetno precizna i da ima kasetnu bojnu glavu. U tome smo i uspeli. Godine 1989. isporučeni su jedna baterija i 1.000 raketa. Deset orudja, koja je primila naša vojna kontrola, čekalo je 1990. godine isporuku u fabrici „Bratstvo” iz Novog Travnika. Onda su Iračani zaratili sa Kuvajtom, a posle je i kod nas počeo rat, pa su ta orudja ostala u Novom Travniku.
U isto vreme su i Kuvajćani želeli da imaju naš raketni sistem?
– Zanimljiv je put koji su Kuvajćani prešli do nas. Kada im je za trebao raketni sistem, otišli su prvo Amerikancima, ali su oni imali sistem MLRS, dometa od 35 km, što im nije odgovaralo. Onda su otišli Nemcima, koji su imali prototip višecevnog bacača dometa do 40 km, ali je taj projekat obustavljen, jer je Nemačka, kao clanica Natoa, bila prinudjena da uvede američki sistem MLRS kao zajedničko orudje svih zemalja u tom savezu. Kuvajćani su potom otišli Rusima i oni su im pokazali svoj sistem Uragan, takodje dometa 35 km. Posetili su i Kineze i na kraju, došli kod nas. Videli su da je naš sistem najbolji od svega vidjenog i 1990. potpisali ugovor sa nama. Oni su tražili 24 orudja za četiri baterije i oko 1.000 raketa po svakom orudju. Sve je bilo dogovoreno. Mi smo bili u Kuvajtu, a i oni kod nas – posmatrali su gadjanja na poligonu i bili zadovoljni.
Nedavno je Anastas Paligorić, vrsni stručnjak za artiljeriju , koji je u to vreme u Jugoimportu –SDPR vodio posao sa Orkanom, rekao da su i Amerikanci nudili za jedno orudje i desetak raketa 25 miliona dolara. To je oko polovine para utrošenih za razvoj. Da li je toliko vredeo?
-Za njih tada da. Oni su hteli da vide efekat našeg sistema, jer su znali da ga Iračani imaju, a kako su nameravali da napadnu Irak,želeli su da se informišu o opasnosti koja preti njihovoj vojsci.
Sudbina našeg višecevca na tlu bivše SFRJ bila je drugačija. Deset orudja je ostalo muslimanima, a Hrvati su se tokom rata hvalili i prikazivali na paradi kako poseduju četiri „Orkana”? Od kuda im ta sredstva?
-Kada je počeo rat u bivšoj SFRJ, deset Orkana je ostalo u fabrici „Bratstvo” iz Novog Travnika, koji su osvojili prvo Hrvati, pa muslimani. I verovatno su muslimani dali Orkane Hrvatima,jer su oni u početku bili saveznici. Ali nisu imali rakete , jer su one bile u fabrici „Pretis”. Za razliku od njih, srpska strana je imala i orudje i rakete. Naime, u Artiljerijskom školskom centru u Zadru bio je prototip Orkana. Kada je počeo rat u Hrvatskoj, evakuisan je taj centar, a sistem je premešten i predat jedinici Kninskog korpusa. Srbi su dobili i rakete iz „Pretisa”, tako da su imali kompletno sredstvo. Ali su imali relativno malu količinu raketa i retko su taj sistem koristili. Moram da kažem da je tada napravljena velika greška. Mislilo se da će „Pretis“ ostati u srpskim rukama i posle rata pa nisu sve rakete na vreme evakuisane. Kada je u Dejtonu doneta odluka da Vogošća (pa i Pretis) pripadnu muslimanima, fabrika je na brzinu izmeštena u Mali Zvornik, u neku halu napravljenu za tekstilnu fabriku ali praznu, bez mašina, koja je bila dobro mesto za smeštaj. Medjutim, tadašnji predsednik skupštine Republike Srpske smatrao je da fabriku treba iz Malog Zvornika, koji je na granici , preseliti u centralni deo zemlje. Kako je bio rodom sa Romanije, naredio je da se preseli u mesto Mokro, na planinski teren koji je, kako i samo ime kaže – mokar, vlažan.
Bio sam u kontaktu sa ljudima koji su selili jedan deo raketa i saznao da su delom smeštene u nekakvu neuslovnu garažu, a nešto je ostalo napolju. Jedan deo je upropašćen, jer nije bio propisno skladišten, ali je većina raketa , ipak, prebačena u Srbiju.
Posle rata u Bosni, predloženo je, s obzirom na zahtev Malezije, da se ponovo uspostavi proizvodnja „Orkana”. Taj sistem je još jednom okupio sve proizvodjače koji su izrazili spremnost i sposobnost da ga i dalje proizvode. Kakva je bila sudbina tog projekta?
- Muslimanske zemlje bile su u prijateljskim odnosima sa bosanskim muslimanima, posebno Malezija i oni su im odobrili kredit od 100 miliona dolara, ali su želeli da za te pare kupe nešto od njih. Ponudjeni su im Orkani koji su ostali u fabrici „Bratstvo”. Malezijci su to prihvatili i uputili su vojnu delegaciju s namerom da kupi dvadesetak sistema, rakete i tehnologiju kako bi organizovali proizvodnju kod njih. Ta delegacija je došla u Novi Travnik, ali tamo nije bilo nijednog inženjera koji je mogao da im objasni kako sistem radi. Kako je automatika radjena u fabrici „Rudi Čajavec” u Banja Luci, Malezijci su tražili da i to pogledaju. Banjalučani su bolje stajali sa inženjerskim kadrom ali su znali da objasne samo upotrebne performanse elektronike. Pozvali su mene kako bih Malezijcima dao detaljna obaveštenja. Ja sam izneo podatke o čitavom sistemu i njih je to veoma zainteresovalo.
Onda su Malezijci obišlli još neke fabrike i preostalo je da se, eventualno, ode u njihovu zemlju kako bi se videle proizvodne mogućnosti i napravio ugovor o prenosu tehnologije i o osposobljavanju malezijske strane za proizvodnju. Medjutim, ugovor nije realizovan, jer je došlo do spora izmedju muslimanske i srpske strane o tome ko će biti nosilac posla i ko će voditi dalje pregovore. Malezija je bila muslimanska zemlja i ona je, logično, htela da to budu muslimani, ali oni nisu bili kadrovski jaki da vode čitav projekat.Pored toga, strancima se žurilo i hteli su da se posao završi za šest meseci a to je bilo nemoguće.
Sa Melezijcima ste razgovarali i o povećanju dometa na 120 kilometara. Da li je to bila druga verzija „Orkana” koja je ponudjena Iraku, pored one usvojene, od 50 kilometara?
- Da, ali je postojala i treća verzija, neusvojena – vodjena raketa dometa do 350 kilometara. Mi smo 1989. godine počeli da razvijamo raketni sistem dometa 120 kilometara. To je bio projekat vojne industrije koja je tada bila izuzetno jaka. U razvoj su bili uključeni „Unis“ Sarajevo, „Rudi Čajavec” Banja Luka, FAP Priboj, Industrija kablova Svetozarevo, „Prva Petoljetka” Trstenik. Date su pare, formiran je tim i mene su, iako penzionera, zamolili da vodim projekat. Imali smo projektni biro na Terazijama. Medjutim, rat je prekinuo i taj projekat.
Prošle godine je bosanska štampa objavila vest da su Bošnjaci nameravali da izvezu odredjenu količinu „Orkana” za Gruziju, ali im to Rusi nisu dozvolili. Jesu li to stari „Orkani” ili je u Federaciji BiH ponovo uspostavljena proizvodnja?
–To je verovatno onih 10 Orkana koji su ostali u Novom Travniku. Sigurno je zbog više razloga da proizvodnja nije pokrenuta. Bošnjaci nisu imali stručni kadar potreban za uspostavljanje proizvodnje. Mnoge fabrike uključene u proizvodnju nalaze se u Srbiji i Republici Srpskoj, a sva projektna dokumentacija je u Vojno- tehničkom institutu.
Srbiji su od Orkana ostale samo četiri cevi, od kojih je kasnije konstruisan sistem Luna-Orkan. Od kuda te cevi?
-Mi smo u Institutu imali četiri cevi koje su se nalazile na ispitivanju. I kada smo ostali bez originalnog sistema, trazili smo za njih odgovarajuće vozilo. Rešenje je bio sistem Luna, koji je kod nas rashodovan. Na orudje koje je ostalo, dogradjene su četiri cevi i tako je nastao sistem Luna-Orkan, s tim što je imao manje performanse od originalnog Orkana.
A šta je sve krasilo original?
– Orkan je automatski, samohodni, višecevni raketni sistem. Ime smo mu dali jer je dejstvovao poput razornog vetra. Imao je dve vrste kasetne bojne glave – jednu sa osam kontejnera, u kojima su bile 24 protivtenkovske mine, kalibra 105 mm i mase 1,8 kg, a drugu sa bombicama kumulativno-parčadnog dejstva, kalibra 40 mm, koje pokrivaju površinu od dva hektara. Svaka od tih bombica imala je oko 1.000 kuglica, čiji je radijus ubojnog dejstva bio 10 metara. A kad imate 288 bombica u jednoj glavi, pa gadjate sa više Orkana, onda su to hiljade ubojitih kuglica. To je bilo vrlo ubitačno za živu silu, a bombice su delovale i na oklop kumulativnim efektom i probijale sve oklope debljine do 60 mm.
Više puta sam bio u situaciji da se uplašim. Na primer u Iraku, na njihovom poligonu, kad je načelnik naše Uprave artiljerije poželeo da ode sa desetak ljudi na osmatračnicu i odatle vidi kako sistem deluje. To je bila probna partija i znao sam da uvek može nesto da se desi, pa da ljudi nastradaju. Ja nisam mogao da ga zaustavim u naumu, posebno ne pred iračkim generalima, jer bih tako degradirao sistem. Ali je sve proteklo u redu. Pamtim i jednu sabotažu. Neko nam je u „Vitezu” stavio u jednu raketu veliku četku za čišćenje. To je srećom otkriveno. Vodjena je istraga i taj dogadjaj je uneo crv sumnje da su, verovatno, umešane i neke druge snage. Rakete se hermetički zatvaraju i teško se otkrivaju takvi slučajevi. To su bili neki kritični slučajevi i teške odluke, jer su u pitanju ljudski životi. I na sreću, tokom dugogodišnjeg rada nije bilo nikakvih neželjenih posledica.
Kako ste uspeli da ispunite zahtev artiljeraca da taj nevodjeni raketni sistem bude veoma precizan na 50 kilometara?
– Da bi se to postiglo najpre smo povećali brzinu rakete na ustima cevi. Bili smo u nedoumici kako da to uradimo , jer znamo, iz teorije, da se brzina sme povećati samo u lanseru, a ne van njega. I onda smo radili uporedo dva rešenja. Na jednom smo, pored glavnog, ugradili manji motor – buster, koji je radio, kratko vreme, oko 0,2 s, dok je raketa u lanseru, i dobili smo brzinu oko 100 m/s, za razliku od ranijeg rešenja, kada je bila oko 50 m/s. Povećanjem brzine znatno smo pospešili preciznost.
Kod drugog rešenja smo u cev lansera stavili dodatno punjenje – tzv. top-efekat, koji je bio efikasniji, i postigli smo brzinu od oko 130 m/s. Za razvoj tog rešenja trebalo nam je dodatno vreme, pa smo zbog ispunjenja rokova primenili prvo. Da bi se cilj pogodio, potrebno je da se tačno odrede njegove koordinate i proračun putanje. Tu su izuzetno značajni meteorološki uslovi – posebno vetar. Ali smo i to rešili ugradnjom TV-koordinatora. Normalno je da odjednom gadja čitava baterija – četiri orudja , ali se na početku paljbe, na osnovu tri ispaljene rakete, TV-koordinatorom odredi srednje odstupanje pogodaka od proračunatih i izvrše popravke na svim lanserima. Podaci se odmah prenose na ostala orudja baterije, pošto su povezana radio-vezom. Nastavlja se gadjanje ostalih raketa sa korigovanim elementima. To je značajno jer 80 odsto grešaka nastaje u aktivnoj fazi, dok radi raketni motor.
Posle raketa dobije veliku brzinu, oko 1.000 m/s i ako je sve tačno uradjeno, onda su vrlo mala odstupanja u pasivnoj fazi , svega 20 odsto. Tako da se rakete po preciznosti mogu porediti sa projektilima klasične artiljerije. To je fasciniralo i Kuvajćane,jer ni Amerikanci nisu imali takva rešenja. Moram da kavem da su Kuvajćani tražili i dodatno poboljšanje sistema – mogućnost odredjivanja koordinata vatrenog položaja pomoću GPS. Imali smo digitalnu mapu, smeštenu u komandnom vozilu, i brzo su se odredjivali elementi gadjanja.
Postojala je još jedna novina, primenjena i kod Ognja. Kada se gadja sa maksimalnom elevacijom, oko 45 stepeni, onda je preciznost najbolja i dobija se kružna slika pogodaka. Projektovali smo kočnice koje se automatski otvaraju ako se gadja na manjim dometima od 50 km i te kočene rakete pašće na potreban domet i obezbediće kružnu sliku pogodaka, odnosno najveću preciznost. U komandnom vozilu su svakog momenta imali informacije o tome koju vrstu kočnica treba zatvoriti a koju otvoriti, i to se trenutno izvršavalo.
Amerikanci nisu imali tako nešto, a Rusi su imali nepraktičnije rešenje– prstenove koji su se ručno postavljali prilikom punjenja raketa u cev. Ko je hteo brzo da uradi, on bi iskopirao to rusko rešenje, ali mi smo se trudili da budemo efikasniji.
Zadivljujuće je i rešenje postavljanja minskog polja na dometu do 50 km. Kako su mine padale na zemlju a da pri tom nisu eksplodirale?
- Napravili smo krilca koja su usmeravala mine. Imala je i padobran koji je omogućavao da se prizemlji i da kad padne na zemlju bude kao rukom postavljena. Mina je imala dva upaljača – magnetni, zahvaljujući kome se aktivirala samo ako preko nje prodje tenk. A drugi upaljač je omogućavao mini da se samoaktivira za 24 sata. Vreme samouništenja je moglo da se tempiranjem pomeri na 48 sati. Danas se konvencijama zabranjuje upotreba mina koje se posle odredjenog vremena ne samoaktiviraju , a mi smo to uradili pre 20 godina.
Kada ste radili sistem „Orkan” i na Istoku i na Zapadu smatralo se da je rentabilni ili isplativi domet oko 35 km ali ste vi to opovrgli i napravili sistem za 50 km.
– Rentabilni ili isplativi domet je onaj kad su ulozena sredstva manja nego sto je cena cilja koji se uništava, odnosno kada je isplativije gadjati vodjenim raketama. Taj domet zavisi od preciznosti sistema, zato smo mi znatno povećali preciznost i omogućili isplativi domet od 50 kilometara. Kasnije smo napravili detaljnu analizu i utvrdili da je sa jos vecom preciznošću, isplativ domet 120 km. Obično je jedna vodjena raketa po ceni pet puta skuplja od nevodjenih, a mi smo zaključili da bi naše 3-4 nevodjene imale isti efekat kao jedna vodjena i onda je toliko manja cena uništenja toga
cilja.Mogli smo raketu za Orkan da napravimo na klasični nacin – raketni motor, bojna glava i završen posao za pet godina ali ja sam hteo da je napravimo mnogo bolje od postojevih, ne povodeći se za inostranim rešenjima. Hteo sam da napravim rešenja koja obezbedjuju taktičke zahteve na najbolji mogući način, znači – sa unapredjenjem, a ne kopiranjem stranih rešenja. Verovatno je u tome bila moja smelost.
Zašto kod nas nisu radjene vodjene rakete za veće domete?
– Radjeni su pretprojekti. Čak je bio uključen i „Energoinvest” iz Sarajeva, kao nosilac projekta vodjenog raketnog sistema 350 kilometara. Medjutim, taj projekat nije završen jer nismo naišli na razumevanje državnog vrha. Na našu nesreću, jer da smo imali te rakete možda ne bi bilo bombardovanja 1999, i pitanje je šta bi bilo sa ratom i raspadom zemlje. Te rakete bi bile sredstvo za odvraćanje od rata.
I tad i sada postojalo je shvatanje da su strana rešenja bolja?
– To važi za one bez ambicija. Kopiranjem se ne može postići veliki napredak , jer su ta rešenja obično stara pet do deset godina, tako da onaj ko kopira uvek zaostaje iza proizvodjača koji je tooružje razvio. Imali smo smelosti da idemo ispred drugih. Mnogi su sumnjali u nas, jer se u to vreme kasetna sredstva nisu primenjivala. Ali smo mi razmišljali unapred – na primer da bi se zaustavio napad neprijatelja ne mogu da se koriste minopolagači za postavljanje mina. A pomoću sistema Orkan mogli smo da postavimo misko polje ispred napadača kako bismo zaustavili napad do 50 km, kad hoćemo i gde god hoćemo.
A zašto „Orkan” još prati veo tajnosti?
– Kada je bio novo orudje normalno je da ga je pratila tajnost. Ali i kad se pojavio nije se mnogo pisalo o njemu. Neki artiljerci nisu imali dovoljno poverenja u Orkan. Oni su smatrali da je to nešto komplikovano što se radi za strance i nisu shvatili koliko taj sistem nadmašuje klasične, jer ubojnim efektom pokriva ogromne površine.
Ima li danas „Orkan” konkurenciju?
– Orkan je još u svetu perspektivan i do sada se nije pojavio takav sistem. Kad bi smo danas nastavili da ga proizvodimo, imali bismo atraktivno sredstvo za izvoz, a i za našu vojsku.
Raketni sektor Vojno- tehničkog instituta, kojim ste Vi svojevremeno rukovodili i danas poseduje bogata i integrisana znanja. Uspeli ste da ih i čvrsto vežete za sebe, ali i da ih osamostalite kako bi danas mogli da nastave vaš rad?
– Ostao je tu jedan broj dobrih stručnjaka, mladih ljudi, a to su upravo oni koji su radi li na Orkanu. Oni su imali dobru školu. VTI je svake godine po nekoliko naših ljudi slao na školovanje u inostranstvo. Ja sam bio u Francuskoj godinu i po, a drugi u Kremfildu u Engleskoj, tako da smo savladavali savremena znanja. Stekli smo i smelost i samopouzdanje da možemo da radimo kao oni. Onda smo u VTI imali sve vojne časopise i knjige, tako da smo znali pravce razvoja oružja i tehnologija u svetu. Bila je stvorena povoljna i kadrovska i instrumentalna situacija. Mogli smo na Zapadu da kupujemo gotovo sve što nam je trebalo od instrumenata. Amerikanci su nam prodali poligonski radar koji snima tačno putanju rakete, i vrlo precizno prati njen let. A tada najbolje na svetu teodolite kupili smo od Švajcaraca.Inženjeri koji danas rade u Institutu zaista su imali priliku da se osposobe i da obogate znanja. A imamo i ono sto je najvrednije – projektnu dokumentaciju. Za dalji rad potrebno je, pored ostalog, stalno podmladjivanje kadra.
Vaše ime se uvek povezuje sa školom raketne tehnike i po tome Vas i danas izuzetno cene kod nas i u svetu.
– Dosta je i u stranim vojnim časopisima objavljivano tekstova i slika tih naših sistema, tako da smo po njima poznati, što je afirmativno za našu vojnu tehniku. Bili smo novi sa našim raketnim sistemom 128 mm Oganj i Plamen, a pogotovo sa Orkanom. Odmah se vidi da to nije nešto kopirano nego originalno i kvalitetno, a to druge zanima. Jedino se o Orkanu malo pisalo kod nas, ali je to,verovatno, zbog svih tih ratova.
Nedavno su u VTI promovisane dve Vaše monografije, koje ste podarili studentima mašinstva i inženjerima.
– U tim knjigama dao sam nešto sto je suštinski važno za inženjera koji bi trebalo da radi na raketnim sistemima. Izneto je dosta materijala koji se ne može naći u drugim knjigama, pogotovo o lanserima. Pripremam se da napišem i treću knjigu o sistemima za upravljanje vatrom, i tada bi se zaokružila ta celina o raketnim sistemima.
U devetoj deceniji života Vi ste jos vitalni i duhovno radoznali. Možete li nam reći koji Vas je slogan vodio kroz život?
– Dati što više modernijih, naprednijih rešenja i uvek stvarati novo.
Mira ŠVEDIĆ
Snimio Darimir BANDA
|
