offline
- 037
- Super građanin
- Pridružio: 30 Dec 2011
- Poruke: 1091
- Gde živiš: Kruševac
|
Nikada neću suditi o jednom narodu na bazi nekolicine otpadnika. Ipak, jedan od najvećih zločina u II sv. ratu je počinila grupa neljudi koji su pripadali Folksdojčerima. Zločin kojim su se hvalili. Tekst pre svega pišem da bih podsetio na žrtve.
Reč je o pogromu u Krivoj Reci.
Događajem od 10. oktobra 1942. godine Folksdojčeri i Kriva Reka, selo opštine Brus u Srbiji su neraskidivo povezani. Tog dana je počela kaznena ekspedicija okupatorske vojske sačinjene uglavnom od Folksdojčera koja je počinila zločin koji se može uporediti samo sa sličnim događajem u Ukrajini.
Kako ovo zlodelo sile osovine za vreme II sv. rata nisu prikrivale, već su ga čak promicale, ostalo je puno tekstova i fotografija pored drugih materijalnih dokaza o istom. Tako je na bazi članaka i fotografija iz Berliner ilustrierte Zeitung-a, nemačkih propagandnih pamfleta, fotodokumentacije nemačkih štabova, uviđaja sudije Radovana Markovića i kasnijih dokumenata i svedočenja zarobljenih okupatora iz istražnog postupka... o celom slučaju Budimka Kovbasko (koja je bila član istražne komisije) napisala knjigu Kriva Reka. Na bazi ove knjige i sopstvenih saznanja iz prošlogodišnjeg ponovnog utvrđivanja broja žrtava pišem ovaj tekst. Međutim, kako postoje delovi koji su izuzetno uznemirujući, a i radi maksimalnog smanjenja obima posta, tekst je najkraći mogući, a zainteresovanima preporučujem da ipak pročitaju celu knjigu.
JOŠ JEDNOM UPOZORAVAM DA SU CITATI UZETI IZ KNJIGE IZUZETNO UZNEMIRUJUĆI.
Cilj Komande okupacionih snaga je bio da se sprovede kažnjavanje civilnog stanovništva koje će poslužiti kao zastrašujući propagandni primer za sve narode pod nemačkom okupacijom. Tako je u operaciji učestvovalo oko 1500 Folksdojčera pod komandom bivšeg pukovnika JKV Franja Korde, 1000 Bugara pod komandom Petra Paneva i oko 300 Rusa belogardejaca, ali i već pomenute ekipe fotografa i vojnih novinara.
Selo Kriva Reka je, pored drugih razloga, odabrano za metu zbog svoje relativno velike razuđenosti koja bi omogućila vršenje zločina u relativno dugom vremenskom periodu – ovo zbog divljačke ideje stvaranja obimnog propagandnog materijala.
Zverska operacija čiji je bilans najmanje 311 izgubljenih života je počela 10.10.1942. a završila se 16.10.1942. godine. Tom prilikom se išlo na potpuno čišćenje sela, bez obzira na uzrast i pol žrtava koje su odreda bile civili, a smišljeno su birane najbrutalnije i najneljudskije metode egzekucija.
------ Kratka hronologija događaja ------
U sumrak subote, 10. oktobra 1942. godine u okolini sela su se pojavile trupe Princ Eugen divizije.
U nedelju 11. oktobra trupe okupatora su počele da stežu obtuč oko sela. Tada su pale prve žrtve. Bili su to šestogodišnji blizanci Milan i Damnjan.
citat iz knjige ::
…
Odatle su ih Nemci izvukli i bacilli u raspaljeni oganj. Damnjan se odmah zapalio a Milan se dugo koprcao. Pokušavao je da ustane ali su ga vojnici ponovo bacilli u vatru.
…
U ponedeljak 12. oktobra oko 8 časova ujutro je nastavljena operacija. Okupatori su se podelili u dve grupe. Prva je obilazila deo atara sela, ubijajući čobane koje su zaticali u polju, a zatim spaljivala leševe i palila kolibe. Kada je izvršila svoj zadatak, pridružila se drugoj pružajući joj pomoć u privođenju odraslih muškaraca koje je deo vojnika odvodio ka krivorečkoj crkvi, a drugi deo vojnika je zatim ubijao ostatak ukućana i palio domaćinstvo. Zarobljeni Krivorečani, njih najmanje 46, su zatvoreni u crkvu gde su proveli noć.
citat iz knjige ::
...
Pričali su kao da vide dronjke, izgorele kosti, domaćicu Ranku, koja je živa izgorela u kolibi sa sedmoro dece, njenog streljanog domaćina Milivoja, jedan neobnovljen dom!
...
U utorak 13. oktobra okupatorski vojici su izbušili rupe u temeljnim zidovima crkve, u njih postavili eksploziv, a zatim izveli zarobljenike na streljanje. Videvši šta se sprema, seljaci iz stroja pokušaše da se spasu bežanjem, ali su Nemci automatima promašili samo četrnaestogodišnjeg Ljubišu Pršića i Dragutina Tomića.
Oni su kasnije posvedočili kako su okupatori tela pobijenih i ranjenih kukama uvlačili u crkvu, još žive ljude polivavši benzinom, a zatim zapalili crkvu koja je ubrzo dignuta u vazduh. Od te i drugih lomača koje su istovremeno gorele u zaseocima Jankovići, Novčići i Trifunovići u selu se neko vreme gotovo ništa nije videlo.
Nešto nakon toga se na stotinak metara od zgarišta crkve odigravalo nezamislivo - u školskom dvorištu vojnici su pečenjem ubili dva čoveka.
citat iz knjige ::
...
U školskom dvorištu, pobijene su bile četiri soje, napravljen je pravi ražanj, živi ljudi vezani su lancima za njega i pečeni. Ražnjevi su pregoreli a ugljenisani leševi ostali sa okrenutim licem u nebo. Još su bili topli kada ih je rukom dodirnuo kmet sela Aksentije Pršić. Pored leševa nađene su legitimacije Janka Cvetkovića i Momčila Trifunovića
...
Zatim su Nemci upali u kuću u kojoj su se zatekli svatovi, još uvek prisutni zbog blokade sela. Pobili su i svatove i ukućane, dok su mladu ostavili u životu prethodno je osakativši. Primeri zverstava su se i dalje neprestano smenjivali jedni za drugim.
citat iz knjige ::
...
Verenicu Radunku poslužila je sreća da ostane živa. Odsečena ruka i okamenjeno tvrdo lice uspomena su joj na najsrećniji i najtragičniji dan...
...
Sledećih dana, četrnaestog petnaestog i šesnaestog oktobra pripadnici sila osovine su počeli pljačkanje svega što već nije uništeno, dok su vojni novinari završavali fotografisanje zločina.
Zbog pomenute razuđenosti sela, mnogi nisu bili svesni kakva su zlodela u toku, te su bili vrlo retki slučajevi pokušaja otpora ili bekstva koji su izuzev dva ranije navedena primera završavali neuspehom. Manji broj žitelja je preživeo sa ranama iz prostog razloga što ih vojnici nisu uočili među leševima. Iz mnogih zaseoka nema ni jednog preživelog, tako da će se teško ikada doći do kompletne slike događaja.
------ ------
Do sada je popisano 311 žrtava zločina. Najstarija identifikovana žrtva je Mičković Jablan (80), a najmlađa streljana (da, streljana!) je šestomesečna Vera Trifunović.
Ipak, rad na utvrđivanju posledica još nije gotov pošto je nakon zločina pokopano oko 330 leševa. Dodatnu poteškoću predstavlja činjenica da gotovo ni jedan prisutni Krivorečanin nije preživeo pogrom, te su sahrane nekoliko dana posle svega obavljali žitelji susednih sela, koji zbog unakaženosti tela nisu mogli da grobove tačno obeleže.
Možda je i ovakav tekst prejak, ali ja sam se, kao delić projekta za obeležavanje i utvrđivanje događaja, osećao dužnim da ga napišem, trudivši se pri tom da ga lišim svih emocija. Mislim da ne smemo skrivajući se iza neke lažne pristojnosti zaboraviti na priču o osobama čiji su životi besmisleno ugašeni. To bih smatrao još jednim neljudskim postupkom prema njima.
|
