Nemački napad na Kraljevinu Jugoslaviju

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Kapetan mr. Dalibor Denda istrazivac saradnik

Institut za strategijska istrazivanja, Beograd


APSTRAKT: Na osnovu neobjavljene arhivske građe iz Vojnog arhiva u Beogradu, objavljenih izvora i literature u radu se rekonstruiše borbeni put jugoslovenskih tenkovskih jedinica u kratkotrajnom Aprilskom ratu 1941. godine.


.....Drugi svetski rat doneo je dosta novina u ratnoj veštini u odnosu na prethodni, takozvani „Veliki rat". Jedna od ključnih inovacija bila je doktrina Blickriga (Blitzkrieg - munjeviti rat - prim. D. D.), koja je nastala zahvaljujući pomnom proučavanju iskustava Prvog svetskog rata (naročito uloge oklopnih jedinica, vazduhoplovstva i jurišnih odreda). Glavni nosioci ove nove doktrine bili su Nemci. Naime, još pod generalom fon Sektom nemački vojni vrh uočio je da u armiji Vajmarske republike, koja je po odredbama vojnih klauzula Versajskog mirovnog ugovora trebalo da broji 100.000 ljudi, pokretljivost mora biti kompenzacija za malobrojnost. S tim u vezi uočen je značaj oklopnih i transportnih motornih vozila. Nemci su smatrali da je oklop tenka vredniji u napadu nego u odbrani, kao i da se tenkovi praćeni motorizovanom pešadijom mogu upotrebiti u većim formacijama divizijama, korpusima, čak i tenkovskim armijama. Važnu ulogu imala je i avijacija, čiji je zadatak bio da neutrališe ili uvođenjem padobranaca da osvoji ključne tačke, pre napredovanja oklopnih i motorizovanih jedinica. Glavni zadatak ove kombinacije brzine, težine i broja bio je da se probiju neprijateljske linije i unište njegove komunikacije. Blitzkrieg je izvršio revoluciju ne samo u rukovođenju oružanim snagama, već i u čitavoj koncepciji rata kao pojedinačnog sukoba u okviru dva rivalska fronta.(1) Osnovne ideje o zajedničkoj upotrebi mehanizacije i avijacije u budućem ratu ipak nisu bile nemačke. Njih je još 1923, u knjizi "The Reformation of War" izneo general-major Dž. F. C. Fuler, nekadašnji načelnik štaba britanskog kraljevskog tenkovskog korpusa, ali te ideje britanska vojska nije usvojila.(2) S druge strane, značajnu ulogu u kreiranju doktrine blickriga kod Nemaca imalo je i praktično iskustvo, u kojem su Fulerove ideje i iskustva iz Velikog rata proveravani opitima na terenu. Nemci su usvojili zvanični program izgradnje oklopnih jedinica 1925, a na osnovu sporazuma sa Sovjetima iz 1927. godine, za obuku vojnika i starešina i proveru mogućnosti oklopnih vozila su od 1929. do 1933. godine koristili poligon u Kazanju, duboko unutar teritorije SSSR-a.(3) Nemci su nakon toga, već 1934. godine, proizveli i prve domaće tenkove, a njihovom tenkovsko-arti ljerijskom školom, osnovanom iste godine, rukovodila je grupa oficira koja je, iako malobrojna, zahvaljujući obuci u Kazanju, po svoj prilici bila najbolje obučena grupa tenkista na svetu.(4) Jedna od nemačkih taktičkih inovacija bilo je i formiranje tenkovskih divizija, čiju je organizaciju razradio general Hajnc Guderijan 30-ih godina 20. veka.(5) Prve nemačke tenkovske divizije bile su, ipak, veoma glomazne. Imale su u svom sastavu preko 500 tenkova, dok je odnos između tenkovskih i pešadijskih četa u nemačkoj oklopnoj diviziji tog tipa bio 46 : 9. Formacijska pešadija transportovana je oklopnim transporterima ili kamionima, a služila je prvenstveno za podršku vlastitim tenkovima u borbi.(6) Koncept tenkovske divizije bio je inovatorski zbog toga što je objedinjavala tenkove, pešadiju, artiljeriju, inženjerijske delove i jedinice za podršku u okviru jedne, po sastavu dobro izbalansirane pokretne jedinice. Moć tenkovske divizije bila je, dakle, u tome što je ona objedinjavala različite rodove oružja i sve njih, a ne samo tenkove, koristila sa maksimalnom efikasnošću.(7) U leto 1939, dakle neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata, Vermaht je raspolagao sa šest tenkovskih (od kojih je jedna bila još u fazi formiranja) i četiri lake divizije.( 8 )
.....Doktrina blickriga već u operacijama u Poljskoj prešla je iz teorije u uspešnu praksu. U agresiji na Poljsku, septembra 1939, Nemačka je upotrebila motorizovane i lake divizije zajedno s oklopnim, tako da su sve bile u sastavu prvih operativnih ešalona.(9) U toku 35 dana kampanje nemačke snage izgubile su, ipak, 247 tenkova i oko 400 aviona. Sve je to ukazivalo na organizacione propuste koji su u nemačkoj armiji otklanjani u hodu. Kako su se glomazne tenkovske divizije i na vežbama i manevrima neposredno uoči rata i u toku početnih ratnih dejstava pokazale kao nepodesne, pristupilo se njihovom reorganizovanju. Sa druge strane, ni nemačke lake divizije nisu u eksploataciji operativnog prodora bile dovoljno pokretljive niti dovoljno snažne da brzo savladaju otpor protivnika. Pošto su za takva dejstva bile mnogo pogodnije oklopne jedinice, posle okupacije Poljske Nemci su reorganizovali svoje oklopne divizije, tako što su u toku zime 1939/40 sve četiri lake divizije preformirali u oklopne, a u dotadašnjim oklopnim divizijama smanjili broj tenkova.(10) Oklopna divizija ovog tipa imala je posle reorganizacije u svom sastavu oko 320 tenkova i znatno više pešadije. Odnos između tenkovskih i pešadijskih četa iznosio je 1: 1 (32 tenkovske čete i 32 pešadijske čete).(11)
.....Bitka za Francusku, koja je potom usledila, predstavljala je najveći uspeh nemačke armije. Naime, Nemci su savladali Francuze podjednako lako kao i Poljake zahvaljujući iznad svega superiornoj veštini, a ne težini brojki.(12) Nakon pobede u ratu sa Francuskom 1940. godine, Vermaht je ponovo reorganizovao svoje oklopne divizije, i povećao njihov broj sa 10 na 20. Povećanje je izvršeno zahvaljujući tenkovima zarobljenim u operacijama na Zapadnom frontu, kao i smanjivanju broja tenkova u divizijama.(13) U ovakvoj oklopnoj diviziji broj tenkova je iznosio 180, a smanjen je i broj pešadijskih jedinica, tako da je odnos bio 1,5 : 1 u korist tenkova (18 ten- kovskih i 12 pešadijskih četa).(14) Tako je između pada Francuske i invazije na Jugoslaviju i Grčku, broj oklopnih divizija u nemačkoj armiji udvostručen a njihove operativne sposobnosti pojačane.

Raspored i sastav nemačkih oklopnih jedinica u napadu na Jugoslaviju i Grčku



.....Prema ratnom planu za operacije na Balkanu („Marita" i Pothvat „25" ), protiv Jugoslavije i Grčke, Nemci su predvideli angažovanje ukupno 341 i po divizije, od kojih 24 i po prema Jugoslaviji i pet prema Grčkoj, jednu prema Turskoj i pet u rezervi Vrhovne komande. Taj broj se naknadno povećao na 35 i po divizija.(15) U samim operacijama učestvovalo je 29 i po nemačkih divizija, od čega šest oklopnih. U okviru nemačke Druge armije, jačine 11 divizija, koja se prikupljala na prostoru Celovec - Grac - Velika Kanjiža, sa zadatkom da prodre sa severozapada u Jugoslaviju ka Zagrebu i potom koncentrično nadire ka Beogradu, nalazio se 46. oklopni korpus (VIII i XIV oklopna i XVI motorizovana divizija). Zadatak 46. oklopnog korpusa, koji se imao prikupiti na teritoriji Velika Kanjiža - Kapošvar, bio je da forsira Dravu i Muru na pravcu Varaždina, Koprivnice i Barča, sadejstvuje sa mađarskom armijom pri nastupanju iz Barnje, a zatim da nadire između Save i Drave ka Beogradu, da bi u sadejstvu sa delovima I oklopne grupe 12. armije uništio jugoslovenske snage u severnom delu zemlje, dok bi XIV oklopna divizija imala da prodre ka Zagrebu.
.....U sastavu nemačke 12. armije, jačine 18 i po divizija, koja je bila grupisana glavnim snagama na teritoriji južne i jugozapadne Bugarske, a manjim u Rumuniji, i imala zadatak da jednovremeno i iznenada upadne u Jugoslaviju i Grčku, bili su 14. oklopni korpus (V i XI oklopna divizija), 18. armijski korpus (sa II oklopnom divizijom) i 40. oklopni korpus (sa IX oklopnom divizijom). Za izvršenje ovog zadatka, komandant nemačke 12. armije feldmaršal fon List obrazovao je četiri udarne grupe. Prva (18. i 30. armijski korpus i 125. samostalni puk), prikupljena na južnoj bugarskoj granici, imala je zadatak da napadne Grčku, s tim da je II oklopna divizija trebalo da prodre preko jugoslovenske teritorije strumičkim pravcem, a potom da okrene na jug i nadire ka Solunu, radi obuhvata utvrđene Metaksasove linije sa zapada i odsecanja grčkih snaga koje su se nalazile istočno od Vardara. Druga grupa (40. armijski korpus: IX oklopna, LXXIII pešadijska i motorizovana SS divizija Leibstandart Adolf Hitler), prikupljena na prostoru Ćustendil - Gornja Džumaja, imala je zadatak da napada preko Krive Palanke i Carevog Sela ka Skoplju i Velesu, u cilju presecanja železničkih i drumskih komunikacija između Jugoslavije i Grčke, hvatanja veze sa italijanskim snagama u Albaniji na pravcu Prizrena i Tetova i izolovanja jugoslovenske vojske. Treća udarna grupa (1. oklopna grupa: 14. oklopni korpus sa 4. brdskom i 294. pešadijskom divizijom) prikupljena oko Sofije, imala je da nadire prema Nišu i Kruševcu i dalje ka severu, u cilju zauzimanja Beograda i otvaranja komunikacije Sofija - Niš - Beograd. Četvrta grupa (41. armijski korpus: motorizovana divizija Das Reich i motorizovani pukovi Gross Deutschland i Goering) prikupljena u rejonu Temišvara, imala je zadatak da preko Banata nastupa ka Beogradu. Ove jedinice podržavala je iz vazduha 4. vazduhoplovna flota jačine oko 1.500 aviona (oko 840 bombardera, 480 lovaca i 180 izviđača). Italijanske snage (Druga armija jačine 14 divizija, trupe odbrane Zadra, Deveta armija jačine osam divizija i 2. i 4. vazduhoplovna eskadra jačine oko 670 aviona) imale su zadatak da napadnu u pravcu Zagreba, te da budu u defanzivi u Albaniji, dok su mađarske snage (Treća armija jačine pet divizija) trebalo da upadnu u Vojvodinu. Italijanska Ratna mornarica imala je zadatak da neutrališe dejstvo jugoslovenske Mornarice, podržava operacije Druge italijanske armije u rejonu Rijeke i osigura pomorski saobraćaj između Italije i Albanije. Prema Jugoslaviji je bilo grupisano ukupno 58 divizija (30 nemačkih, 23 italijanske i pet mađarskih) i 2170 aviona (1500 nemačkihi 670 italijanskih letelica).(16)
.....Nemci su u operacijama protiv Jugoslavije i Grčke samo u oklopnim divizijama upotrebili ukupno 843 tenka, od čega su 18 bili tipa PzKpfw I, 260 PzKpfw II, 109 PzKpfw III (sa topom od 37 mm), 87 PzKpfw III (sa topom od 50mm), 201 PzKpfw IV, 43 PZBef i 125 PzKpfw 38(t). U sastavu VIII oklopne divizije nalazila su se 204 tenka,(17) u sastavu XIV - 124,( 18 ) V - 121 tenk(19) i XI - 126 ovih borbenih sredstava, (20)dok je Druga tenkovska divizija brojala 142 tenka,(21) a IX 126 tenkova (22) raznih tipova.(23) Samo u oklopnim divizijama Nemci su tako imali sedam puta više tenkova od jugoslovenske vojske, od kojih je polovina bila izrazito bolja od jugoslovenskih modela.
.....Nemački napad otpočeo je 6. aprila u Makedoniji, 8. aprila u Srbiji, na niškom pravcu, i 10. aprila u pravcu Zagreba. Već prvog dana rata nemačke i italijanske snage ostvarile su apsolutnu dominaciju u vazdušnom prostoru,(24) dok je 60% kapaciteta jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva bilo uništeno istog dana.(25) Ti događaji biće presudni i za učinak jugoslovenskih tenkovskih jedinica u Aprilskom ratu.

Jugoslovenske tenkovske jedinice pred Aprilski rat



.....Vojska Kraljevine Jugoslavije svoju prvu tenkovsku jedinicu dobila je četiri godine pre Vermahta, početkom 1930. godine.(26) Jugoslovenske oklopne jedinice ipak su se razvijale znatno sporije od nemačkih, tako da je, i pored planova za proširenje formacije, do ulaska u Drugi svetski rat jugoslovenske vojska raspolagala sa svega dva tenkovska bataljona i jednim eskadronom brzih konjičkih tanketa. Štab, Prva četa i Pomoćna četa Prvog bataljona bornih kola bili su locirani u Beogradu, Druga četa u Zagrebu, a Treća u Sarajevu. Kompletan Drugi bataljon bornih kola (Štab, Prva, Druga, Treća i Pomoćna četa) bio je stacioniran u Beogradu.(27) Eskadron brzih bornih kola organizacijski je pripadao Konjici i bio je neposredno pod njenom komandom, ali je zbog obuke lociran u Beogradu, u sastavu Bataljona bornih kola.( 28 ) Oba bataljona bornih kola jugoslovenske vojske bila su istog formacijskog sastava (štab, tri tenkovske čete i pomoćna četa), s tim što je prvi bio sastavljen od tenkova Renault FT17 i Renault Kegresse M28, a drugi od tenkova Renault R35. Oba tenkovska bataljona raspolagala su sa po 50 tenkova(29) dok su ostali bili u rezervi. Pored osam tenkova (dva voda), u sastav eskadrona brzih bornih kola ulazila su još i tri oklopna automobila (jedan vod).(30) Jugoslovenska vojska je pred rat raspola- gala sa ukupno 55 tenkova Renault FT17 i Renault Kegresse M28, 54 tenka Renault R35, te osam tanketa Skoda SID. Ozbiljnija obuka vojnika počela je tek od 1937, dok su združene garnizone vežbe koje su uključivale sadejstvo tenkova sa ostalim rodovima vojske, uključujući i vazduhoplovstvo, počele da se održavaju tek u jesen 1940. godine.(31) U tenkovskim bataljonima jugoslovenske vojske pred Aprilski rat nalazio se ukupno 43 oficira,(32) od čega je svega njih 19 do 1940. godine bilo specijalizovano za službu u jedinicama bornih kola.(33) Tako su, kada su tenkovske jedinice u pitanju, i brojke i iskustvo bili na strani napadača.


Ratni raspored jugoslovenskih tenkovskih jedinica prema ratnom planu R-41



.....Jugoslovenska vojska ukupne jačine 31 diviziju i 416 aviona (od čega svega 265 savremenih) nalazila se u vreme otpočinjanja ratnih dejstava u fazi „opšteg aktiviranja". Do dana napada na Jugoslaviju, 6. aprila, samo se 11 nekompletnih divizija nalazilo na mobilizacijskim prostorijama, dok većina divizija nije ni završila mobilizaciju. Jugoslovenska Mornarica imala je u trenutku napada potpuno mobilisanu Ratnu flotu, Pomorsko vazduhoplovstvo i izvesne jedinice Rečne flotile.(34) Raspored oklopnih jedinica uoči rata bio je sledeći: II, III i IV armiji bila je pridodata po jedna četa tenkova iz sastava Prvog bataljona bornih kola. Štab i pomoćna četa ovog bataljona bili su u Beogradu, Prva četa u Skoplju, Druga četa u Zagrebu i Treća u Sarajevu.(35) Drugi bataljon bornih kola nalazio se u rezervi Vrhovne komande u Beogradu, s tim što je njegova Prva tenkovska četa u jesen 1940. godine upućena u Skoplje i stavljena na raspolaganje Komandi armije, tako da su se uoči 6. aprila 1941. godine, a u skladu sa jugoslovenskim ratnim planom, u Skoplju našle dve tenkovske čete. Eskadron brzih bornih kola Konjičke škole bio je premešten iz Beograda na stalno stanovanje u Zemun, u objekte Konjičke škole, tek u februaru 1941,(36) gde je dočekao i početak ratnih operacija u Jugoslaviji.(37)
.....Prema projektu strategijskog razvoja snaga predviđenom u jugoslovenskom ratnom planu R-41 tenkovske jedinice bile su u sastavu Treće grupe armija, Prve grupe armija i Rezerve Vrhovne komande. Treća grupa armija (Treća armija, trupe Treće armijske oblasti, rezerva Treće grupe armija) imala je zadatak da povede ofanzivu prema Albaniji i da organizuje odbranu prema Bugarskoj. U njenom sastavu bile su dve tenkovske čete u rejonu Kumanova. Prvoj grupi armija (IV armija, VII armija, rezerva I grupe armija) zadatak je bio da brani front prema Mađarskoj, Nemačkoj i Italiji, od reke Čađavice do Karlobaga na moru. U sastavu njene IV armije, čiji je zadatak bio da brani front od reke Čađavice do Radgone (isključno) i da obezbedi vreme za povlačenje VII armije, a zatim da vodi zadržavajuću odbranu i da se pod pritiskom nadmoćnijih snaga povlači preko Bosne ka jugoistoku, bio je jedan bataljon tenkova u rejonu Bjelovara, gde je bio i štab armije. U Rezervi Vrhovne komande (Dinarska, Lička, Unska i Cerska divizija) bile su dve čete tenkova.( 38 )
.....Prema ocenama jugoslovenskog ratnog plana R-41 koje je dao britanski vojni istoričar Džon Kigen (John Keegan), ni jedna zemlja nije toliko iracionalno izvršila disperziju sopstvenih snaga, kao Jugoslavija u aprilu 1941. godine.(39) Strategijski razvoj izvršen je tipično kordonski na svim frontovima (dužine oko 3.000 km), bez dubine i izrazitog težišta. Osim toga, nije bilo jakih strategijskih rezervi za prihvat prvih ešalona na određenim položajima po dubini. U skladu sa maksimom Fridriha Velikog - ,,Ko brani sve, ne brani ništa", brzi slom jugoslovenske vojske mogao se lako predvideti.


Jedinice iz sastava Prvog bataljona bornih kola u Aprilskom ratu


.....Prvim bataljonom komandovao je major Stanimir Mišić,(40) oficir koji nije prošao stručnu obuku u inostranstvu za komandanta tenkovskih jedinica. Sa otpočinjanjem rata, 6. aprila ujutru, mobilizacijskim naređenjem bilo je predviđeno da se svi delovi Prvog bataljona bornih kola (osim Prve čete) prikupe kod Velike Plane. Štab i pomoćna četa iz Beograda, zbog bombardovanja, otišli su u Veliku Planu bez tenkova. Zbog prodora nemačkih trupa u pravcu Niša, Vrhovna komanda je sa G. br. 57 od 8. aprila uveče naredila komandantu Šeste armije da odmah železnicom uputi Prvi tenkovski bataljon iz Miloševca u Vladičin Han, kao pomoć Petoj armiji.(41) Iz jednog izveštaja komandanta pozadine Vrhovne komande saznalo se, međutim, da se Prvi tenkovski bataljon nije ni sakupio kod Miloševca.(42) Štab i pomoćna četa čekali su u Velikoj Plani dolazak ostalih četa. Kako se do 9. aprila nije pojavila nijedna od njih ljudstvo iz štaba i pomoćne čete krenulo je u povlačenje ka Bosni. U Užicu su naišli na Nemce i tu su se predali.(43)
.....Druga tenkovska četa, stacionirana u Zagrebu, nije ni izašla iz kasarne. Tu je samo sačekala ulazak Nemaca i predala se. Kako se radilo o zastarelim tenkovima, Nemci su ih predali ustašama.(44)
.....Treća četa Prvog bataljona bornih kola, stacionirana u Sarajevu, upućena je vozom u rejon Aranđelovca gde je 9. aprila iskrcana i upućena na položaj blizu Orašca, u sastav Unske divizije. Vrhovna komanda sa O. br. 111 izdala je naređenje komandantu Šeste armije da što više snaga uputi na jug, ka Bagrdanskom tesnacu, radi odbrane pravca ka Kragujevcu i da prikupi armiju radi odbrane na liniji Dunav - Grocka - Varovnica - Mladenovac - Aranđelovac, naslanjajući se na planinu Rudnik, a kao pojačanje mu je stavljena na raspolaganje Unska divizija.(45) Trećeg dana po dolasku na položaj u blizini Orašca, tenkovska četa dobila je zadatak da izvrši marš noću preko Aranđelovca u pravcu Lazarevca, gde je trebalo da štiti odstupanje jednog gardijskog puka. Četa nije naišla na delove puka. U zoru se našla u podnožju planine Rudnik, bez goriva. Komandir čete je obavešten u komandi divizije da su Nemci zaposeli cisterne sa gorivom u Brđanskoj klisuri. Pošto su tenkovi bez goriva bili neupotrebljivi, komandant divizije naredio je da se onesposobe, a ljudstvo vrati u Sarajevo. Sa tenkovskih topova skinuti su zatvarači i bačeni u nabujali potok, demontirani su i mitraljezi, a ljudstvo je sa lakim naoružanjem ukrcano u kamione i krenulo prema Sarajevu, u svoju matičnu komandu. Kada su stigli u blizinu Užičke Požege, komandir je skupio ljudstvo i izjavio da svaki može poneti svoje oružje i ići u svoj rodni kraj, jer je nemoguće i nesigurno ići za Sarajevo. Tako se Treća četa Prvog bataljona bornih kola raspršila, a da nije ni stupila u kontakt sa neprijateljem.(46)
.....Po planu komande Treće armije, Prva četa(47) Prvog bataljona bornih kola trebalo je da uđe u sastav Šumadijske divizije u Strumičkom polju. Šumadijska divizija bila je na strumičkom pravcu gotovo sasvim razbijena kada je četa, u noći 6/7. aprila 1941. godine, utovarena na železničke vagone u Skoplju. Ujutro 7. aprila četa se iskrcala na železničkoj stanici Strumica kod Udova, do 9 sati izvršila je marš do sela Pirova, a oko 10 sati posela položaj na Strelištu (t. 245), severno od komunikacije Valdanovo - Udovo. Zbog kvara, jedan tenk nije stigao na položaj - ostao je na putu. Oko 13 sati naišli su izviđački delovi nemačke SS divizije Adolf Hitler putem od Valdanova. U to vreme preostale snage Šumadijske divizije bile su odbačene na okolna brda i jedina prepreka na putu prema Đevđeliji bila je jugoslovenska tenkovska četa. Komandir čete naredio je da niko ne otvara vatru u slučaju nailaska nemačkih snaga. Jedan komandir voda suprotstavio se komandiru čete zbog te odluke. Njihovu žučnu raspravu prekinuli su neprijateljski avioni. Dok su Junkersii bombardovali položaje čete, nemačka pešadija i tenkovi su nadolazili. Bombardovanje još nije bilo ni završeno, a četa kao formacijska jedinica više nije postojala. Većina tenkova bila je uništena ili oštećena. Poneka posada tenka, čije je oružje bilo ispravno, otvarala je vatru. Topovi Pito na tenkovima FT17 bili su tako stari i slabi da nisu ni dobacivali do cilja. Topovska municija bila je takođe slaba. Tenkovske posade nisu imale sanitetski materijal da previju ranjenike, a nije bilo ni sredstava za izvlačenje oštećenih tenkova sa položaja.( 48 ) U povlačenju snaga sa teritorije Bregalničke divizijske oblasti, koje je potom usledilo, bila su i četiri preostala laka tenka Renault FT17 iz tenkovske čete uništene na strumičkom pravcu. U noći 7/8. aprila i 8. aprila kod sela Kremenice, zajedno sa štabovima teritorijalnih komandi Bregalničke i Vardarske divizijske oblasti, štabom operativne Bregalničke divizije, štabom glavnog rukovaoca radova br. 7 iz Štipa, nekim pozadinskim delovima štaba III armije, vazduhoplovnom grupom iz Skoplja (čiji su avioni bili uništeni na zemlji) i motorizovanom PA baterijom, to jest delovima i ljudstvom koji su imali na raspolaganju motorna vozila, grčku granicu prešla su i ova četiri tenka. Sve ove jedinice u Lerinu je pod svoju komandu stavio divizijski general Jovan Jovanović, komandant Bregalničke divizijske oblasti. Ljudstvo, naoružanje i oprema evakuisani su dalje u unutrašnjost Grčke, pravcem Vrbeni-Kožani-Greveni-Kalampaka, dok su svi preostali jugoslovenski tenkovi uništeni u Lerinu kao neupotrebljivi za borbu.(49) Tako su svoj borbeni put završile jedinice iz sastava Prvog bataljona bornih kola.


Jedinice Drugog bataljona bornih kola u Aprilskom ratu



.....Drugim bataljonom bornih kola komandovao je kapetan I klase Ljubiša Terzić,(50) dobro obučeni starešina koji je u tenkovskim jedinicama jugoslovenske vojske bio na službi od oktobra 1931, prošavši do rata sve dužnosti, od komandira voda do komandanta bataljona.(51)
.....Drugi bataljon (bez treće čete) dobio je naređenje za pokret 4. aprila.(52) Krenuo je iz Beograda železnicom, u noći 5/6. aprila,(53) preko Srema, u susret snagama nemačke 16. motorizovane i 8. oklopne divizije. One su, posle forsiranja Drave, nadirale od Virovitice prema Vinkovcima i Beogradu. Kada je bataljon stigao u Slavonski Brod, Nemci su već bili u Vinkovcima. Slavonska i Osječka divizija bile su zahvaćene rasulom izazvanim delovanjem pete kolone, tako da je Nemcima bio praktično otvoren put prema Beogradu.(54) Zbog proboja fronta Slavonske divizije 10. aprila 1941, Druga jugoslovenska armija bila je prinuđena da odvaja snage za osiguranje svog levog boka, koji je do tada zatvarala Slavonska divizija, te da vrši miniranje komunikacija. Komandant Druge armije angažovao je jedinice Drugog bataljona bornih kola (zajedno sa motorizovanom pionirskom četom, 10. pešadijskim pukom (sa dva bataljona) i jednom brdskom baterijom iz sastava Bosanske divizije čije su jedinice prolazile kroz Slavonski Brod), sa zadatkom da na liniji Vukovlje- Vranovac zatvore drum Kapela-Batrina-Slavonski Brod, i spreče eventualno nadiranje nemačkih tenkova tim pravcem.
.....Jugoslovenska Vrhovna komanda je krajem dana, usled teške situacije kod Četvrte armije, koja se pod dejstvom pete kolone praktično raspala, naredila da se Prva i Druga armija povuku južno od Save. Prema tom naređenju, Druga armija, u čijem je sastavu bio i Drugi tenkovski bataljon, trebalo je da odstupi u Bosnu, posedne odsek Rača (isključno) - ušće Vrbasa i zatvori pravac Brod - Doboj - Sarajevo. Prema istom naređenju, artiljerija je trebalo da bude upotrebljena za tučenje komunikacija.(55) Na tom pravcu nastupala je nemačka 14. tenkovska divizija.(56) Prilikom odstupanja, Drugi bataljon bornih kola u Doboju su napale ustaše i pokušale da razoružaju vojnike i starešine i zaplene tenkove. Komandant bataljona kapetan Lj. Terzić osujetio je ovaj napad.(57) Prilikom upornih i žestokih borbi jedinica jugoslovenske Druge armije sa nemačkom 14. tenkovskom divizijom kod Doboja, 15. aprila uništeno je, odnosno izbačeno iz borbe, oko 20 jugoslovenskih tenkova.( 58 ) Žestoke borbe kod Doboja trajale su do pred podne,(59) nakon čega su se preostali jugoslovenski tenkovi povlačili pod borbom dolinom reke Bosne ka Sarajevu.(60) Prema nemačkim izveštajima, jedno nemačko tenkovsko izviđačko odeljenje 14. tenkovske divizije, kojim je komandovao izvesni potporučnik Mendesloh, dok je izviđalo put kojim se kretala divizija naišlo je na jugoslovenske tenkove, koji su takođe bili na izviđačkom zadatku. Ovo nemačko odeljenje uspelo je u borbi koja je usledila da izbaci iz stroja još šest jugoslovenskih tenkova.(61) Jugoslovenska Vrhovna komanda je 15. aprila pre podne, u vezi sa ultimatumom komandanta nemačkog 46. korpusa od 14. aprila, izdala komandantu II grupe armija i IV armije naređenje O. Br. 181 da je zaključeno primirje sa neprijateljem pred frontom II grupe armija, koja je dejstvovala na frontu od puta Zvornik - Sarajevo pa na zapad, te da s tim u vezi narede svim trupama i ustanovama da ostanu na svojim mestima i da ne otvaraju vatru. U slučaju nailaska nemačkih trupa da ne pružaju otpor, već da polože oružje. Trebalo je da budu preduzete sve mere da se održi red i mir i da se ne gađaju neprijateljski avioni.(62) Zbog naređenog primirja, komandant Drugog bataljona bornih kola nije uspeo da sačuva preostale tenkove, ali je uspeo da izbegne zarobljavanje i zajedno sa kraljevskom Vladom napusti zemlju.(63) Jedinice nemačke 14. tenkovske divizije sustigle su u dolini reke Bosne ostatke bataljona.(64) Ova divizija, koja je nadirala preko Banjaluke i Doboja, ušla je u Sarajevo 15. aprila u 20.45 sati.(65) Zarobljene jugoslovenske tenkove Nemci su predali ustašama.(66)
.....Treća četa Drugog bataljona bornih kola izvršila je 6. aprila 1941. godine marš iz Skoplja, sa ciljem da uđe u sastav Bregalničke divizije u rejonu Štipa. U skladu sa dobijenim borbenim zadatkom, u popodnevnim časovima 6. aprila četa je posela rejon za odbranu Ježevo polje (k. 325). Četa se rasporedila oko puta, gde su bile i jedinice 23. pešadijskog puka, čiji su se prednji delovi odbrambenog rasporeda nalazili na istočnim padinama Ježevog brda i Lojzanskog rida. U noći 6/7. aprila organizovano je sadejstvo tenkovske čete sa pešadijom i pridodatom artiljerijom. Ujutru 7. aprila iz pravca Štipa pojavili su se prednji delovi iz sastava nemačke SS divizije Adolf Hitler. U borbi koja se razvila, pridodata jugoslovenska brdsko-haubička baterija tukla je položaje sopstvene tenkovske čete. U prepodnevnim satima 7. aprila 23. pešadijski puk povukao se sa položaja pravcem selo Olujić-Veles, dok je tenkovska četa dobila zadatak da se pod borbom povlači na desnu obalu Vardara kod Velesa, gde je Bregalnička divizija organizovala položaj za upornu odbranu. Četa se povlačila pod borbom od položaja do položaja i predveče istog dana našla se po vodovima u odbrambenom rejonu ispred sela Olujić, zatvarajući komunikaciju selo Olujić - Veles. Nemci su odlučili da razbiju četu energičnim napadom. Pošto njihovi tenkovi, koji su delovali na tom pravcu, nisu imali pancirne municije priključili su za tenkove topove PAK 75 mm i tako ih privukli do najpogodnijeg zaklona, na oko 500-600 m od prednjeg kraja rasporeda jugoslovenske tenkovske čete. Topovi Pito kalibra 37 mm na jugoslovenskom tenkovima Renault R35 bili su efikasni na dometu od oko 400 metara, dok je domet nemačkih protivoklopnih topova 75 mm bio do jednog kilometra. Nemački topovi su otkačeni od tenkova i postavljeni na vatrene položaje za gađanje neposrednim nišanjenjem. Ispred tenkova i topova bila je isturena pešadija. Dok su nemački p. o. topovi gađali jugoslovenske tenkove, njihovi tenkovi i pešadija preduzeli su snažan juriš. Njima je pošlo za rukom da razbiju i gotovo potpuno unište četu. Preživela posada uništenih tenkova je zarobljena, sa komandirom čete kapetanom Radomirom Turudićem, čiji je tenk takođe bio uništen. Put za Veles bio je na taj način otvoren.(67)


Eskadron brzih bornih kola u Aprilskom ratu



....Eskadron brzih bornih kola nalazio se u Zemunu, sa zadatkom da štiti zemunski aerodrom od eventualnog vazdušnog desanta i da vodi borbu sa nemačkim tenkovima ukoliko prodru kroz Srem prema Beogradu.( 68 ) Na njegovom čelu nalazio se konjički major Dušan G. Radović, koji je osnovnu obuku za tenkistu prošao u Moravi- cama u Čehoslovačkoj.(69) Od 6. do 10. aprila eskadron se nalazio u kantonmanu u Zemunu. Zbog prodora nemačkih oklopnih jedinica iz Bugarske eskadron je, po naređenju komandanta Beograda, 10. aprila upućen na pravac Beograd-Niš. Trebalo je da izvrši marš prema Nišu, da uspostavi kontakt sa jedinicama koje se brane na tom pravcu i da na licu mesta dobije zadatak. Istog dana eskadron je na avalskom putu stavljen pod komandu komandanta Sremske divizije i po njegovom naređenju produžio je marš putem Mladenovac-Aranđelovac, gde je u toku noći stavljen pod komandu komandanta VI armije, koji je lično naredio da eskadron pređe u Topo- lu.(70) U Topoli su se, pored eskadrona brzih bornih kola, nalazili štab VI armije, jedna PAV baterija, jedna mitraljeska i jedna inženjerijska četa.(71) Rano ujutru 11. aprila eskadron se rasporedio na položaj za odbranu, zatvarajući put Mladenovac-Topola. Oko 10 sati komandant armije naredio je da se dva tenka upute u izviđanje pravcem Topola-Kragujevac. Pri tome komandir tenkovskog voda nije dobio nikakve podatke o neprijatelju, već mu je rečeno da dejstvuje prema konkretnoj situaciji.(72) U međuvremenu, pošto su zauzeli Kragujevac, Nemci su sa 4-5 tenkova pre podne toga dana prodrli do Topole.(73) Jedan jugoslovenski tenk, od dva koja su bila u izviđanju, usput se pokvario, a drugi je produžio pokret dok se nije iza jedne okuke iznenada susreo sa nemačkim tenkovima. Nemci su prvi otvorili vatru. Pošto nije imao pancirnih granata, komandir tenka poručnik Ljubomir Mihajlović naredio je vozaču da tenk povuče nazad, a zatim je izvestio komandanta armije da je naišao na nemačku kolonu. Prilikom izvlačenja i na ovom tenku je došlo do kvara. Naišli su nemački tenkovi. Pošto nije imala čime da se suprotstavi, a u blizini nije bilo ni pešadijskih jedinica, posada je iskočila iz tenka i sklonila se pored puta.(74) Združeni odred iz sastava 11. nemačke oklopne divizije je preko Natalinaca oko 13 sati iznenada upao u Topolu, gde se razvila ulična borba, koja je trajala do 15.30 sati.(75) Prema izveštaju komandanta jugoslovenske VI armije, u toku borbi nekoliko jugoslovenskih tenkova izvršilo je protivnapad i zaustavilo nemački napad.(76) Sam komandir eskadrona brzih bornih kola major Dušan Radović uspeo je, prema svedočenjima, da uništi tri nemačka tenka i komandno oklopno vozilo, ali je prilikom napuštanja svog pogođenog i zapaljenog tenka pokošen neprijateljskom mitraljeskom vatrom.(77) U toku borbi u Topoli bio je uništen ceo jugoslovenski tenkovski eskadron.( 78 ) To je bio kraj jedine oklopne jedinice iz sastava jugo- slovenske Konjice.
* * *
.....U Aprilskom ratu rezultat dejstava jugoslovenskih jedinica sastavljenih od borbenih oklopnih sredstava bio je bez većeg značaja. Tenkovske čete koje su upotrebljene u sastavu dva združena odreda (Kumanovo i Strumički pravac) nisu uspele da pruže iole ozbiljniji otpor neprijatelju. Ostale oklopne jedinice (dva nepotpuna tenkovska bataljona i jedna četa konjičkih tanketa) takođe nisu postigle značajnije borbene rezultate. Prvi tenkovski bataljon nije uspeo ni da se okupi. Četa u Zagrebu se predala bez borbe, tenkovi iz sastava pomoćne čete bili su uništeni u bombardovanju Beograda, a preostale tenkove iz čete iz Sarajeva onesposobile su same posade. Drugi bataljon, popunjen iskusnijim i obučenijim ljudstvom, učestvovao je u žestokim borbama oko Doboja i bio izložen napadima ustaške pete kolone iz sopstvene pozadine. Ovaj bataljon izgubio je u borbi najveći broj oklopnih borbenih sredstava (26 od 37 tenkova), što samo svedoči o činjenici da i najmoderniji jugoslovenski tenkovi nisu bili u stanju da se suprotstave taktički i tehnički superiornijim nemačkim jedinicama. Za uspešno neutralisanje jugoslovenskih tenkovskih jedinica Nemci su vešto koristili i protivoklopne topove 75 mm, kakve jugoslovenska vojska nije ni imala u sopstvenom naoružanju, dok su jugoslovenski Renoi R35 mogli da se nose sa dobrim delom nemačkih tenkova koji su učestvovali u invaziji na Jugoslaviju (PzKpfw I, II i III sa topom od 37 mm, PzKpfw 38t), ali su se nemačka taktika i uvežbanost posada pokazale kao superiornije. Jedini, po sačuvanim izvorima, donekle uspešan otpor neprijatelju pružio je eskadron brzih bornih kola u borbama u Topoli, ali je i on uništen u toku borbi. Ukupan utisak o dejstvu jugoslovenskih tenkovskih jedinica u Aprilskom ratu se, prema svemu izrečenom, ni u čemu ne može razlikovati od ocene o držanju celokupne vojske, koja je uz neke pojedinačne primere hrabrosti i ispoljavanja samoinicijative bila zahvaćena defetizmom, delovanjem pete kolone i nenaviknuta na borbu sa savremenim ratnim sredstvima, te je uspela da pruži samo sporadičan i kratkotrajan otpor. Ipak, ako se uzme u obzir da su Nemci rat na Zapadnom frontu 1940. godine dobili ne snagom brojki već superiornijom taktikom, u slučaju Jugoslavije na strani Vermahta je pored taktike i uvežbanosti trupa, bila i brojnost i kvalitet tehnike.

oklop.net23.net/fusnote/tenkisti%20u%20aprilu.html

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

jedno pitanje...tragajuci na internetu ,naisao sam na par mesta na nekim stranim forumima ,gde se spominje pokusaj upada padobranksih jedinica Madjarske vojske u Jugoslaviju ,jel neko ima nekih podataka ili saznanja o tome ? moze i a pp da ne gnjavimo temu ovde ,

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Zastavnik je iz knjige "Borbe u vazduhu za Beograd 1941." već citirao najbitnije delove Zapovesti za napad nemačkog vazduhoplovstva na Beograd.
Još jednom da pomenemo da je tu knjigu napisao Vazduhoplovni pukovnik pilot-lovac Božidar S. Kostić, ratni komandant 6. lovačkog puka.

Korica i sadržaj knjige:





Ima materijala i za one koje zanimaju drugi aspekti ove teme.
Na 28 strana potpukovnik Kostić je napisao svoje viđenje događaja do 27. marta i od 27. marta do 6. aprila 1941.

Ipak, kao profesionalni vojnik, Kostić nam je dao mnogo više materijala za priču o vojnim aspektima napada na Kraljevinu Jugoslaviju.
Između ostalog, nacrtao je tri šeme, koje su sjajna dopuna karte rasporeda snaga, koju je postavio BANDA NOANTRI.

Iako na njima jasno piše šta pokazuju, da ponovim. S leva na desno to su:
- Skica grupisanja našeg vazduhoplovstva 6. aprila 1941.,
- Zona dejstva 6. vazduhoplovnog puka i
- Zone "očekivanja" pri odbrani Beograda.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

(Tekst koji sledi je lično svedočanstvo Petra Martinovića, oficira Vojske Kraljevije Jugoslavije, koji se u trenutku izbijanja rata na Balkanu nalazio na dužnosti u Prizrenu. Tekst je štampan u emigraciji 1956. godine )

Mene je zatekao rat u Prizrenu. Po ratnom rasporedu bio sam određen kao oficir za vezu između komandanta armije, generala Ilije Brašića i divizija 3. armije. Smatram da ovo poglavlje ne bi bilo potpuno ako ne bih ovde uneo i ono šta sam ja lično video i preživeo u tome haosu nečuvenog ratovanja.
Pre objave rata vršio sam dužnost šefa divizijske baze za snabdevanje na graničnom sektoru za utvrđivanje Paštrik – Koritnik prema Albaniji. Utvrđivanje granice vršili su vojnici stalnog kadra i obveznici pozvani na vežbu. To u stvari nije bilo nikakvo solidno utvrđivanje granice no kopanje nekih rupa “kurjačkih” i pobijanje drvenog kolja u 3-6 reda u cilju sprečavanja prolaza neprijateljskih tenkova. Ljudska snaga zloupotrebljena je bez ikakvih izgleda da će to biti od neke koristi za slučaj rata. Izveštaji mesečni slati su pretpostavljenim “granični sektor od-do, utvrđen je i obezbeđen”.
25. mart – pakt nije primljen među nižim oficirima u Prizrenu sa nekim simpatijama. Naš komandant brigade u Prizrenu bio je đeneral Miroslav Trifunović. Strog starešina ali odmeren i pravičan. Osetio je pojavu pojedinačnih protesta među oficirima. Pozvao je nas na zbor 26. marta i rekao nam: “Svaki na svoju dužnost. Mi imamo vojničko i političko vođstvo u Beogradu. Oni znaju šta rade”.
27. mart – puč. Lica namrštena 25. marta, postala su vedrija. Trifunović je naredio strogu pripravnost. Opet na zboru toga dana rekao nam je: “Situacija je ozbiljna. Jedinice da budu spremne za slučaj potrebe, da mogu odmah krenuti po zadatku”. Trinfunovićevo lice odavalo je punu zabrinutost, dok su mlađi oficiri uz čaše pretili Hitleru i Musoliniju.
3. aprila stigao je u Prizren i komandant Kosovske divizije, đeneral Milutin Milenković sa svojim štabom gde sam i ja uključen sa mojim ljudstvom i pridodatom mi radio stanicom. 30. pešadijski puk, pod komandom pukovnika Pavla Begovića, 6. aprila upućen je sa zadatkom da ovlada prostorom leve obale Drima na pravcu Prizren-Žur-Kuks. Dopunski puk pod komandom rezervnog pukovnika Bože Novakovića, upućen je na prostoru desne obale Drima sa zadatkom prodiranja u Albaniju na tom pravcu. 46. pešadijski puk iz Đakovice, upućen je na pravcu Ćafa Murin. Pukovima su pridodate srazmerno artiljerijske formacije.
7. aprila pred mrak stigao je u Prizren (u zgradu Prizrenske gimnazije) komandant 3. armije armiski đeneral Ilija Brašnć sa svojim štabom. Bio sam prisutan konferenciji Brašića sa đeneralom Milenkovićem, gde su bili i njihovi načelnici štabova i drugi oficiri angažovani na operativnim poslovima. Brašić je bio zabrinut usled mučne situacije. Između ostalog on reče: “Skoplje je pred padom”.
Toga dana, komandant 30. pešadiskog puka, poslao nam je 20 talijanskih zarobljenika, koje smo smestili u kasarnu gde ih je čuvao jedan podoficir. Italijani na ovom sektoru nisu davali otpor. Ubrzano su odstupali i pucali u vis. Naše jedinice nisu imale ni jedan gubitak na pravcu Kuks u Albaniji. Sve naše veze telefonske i telegrafske već te noći bile su pokidane. Pokušali smo da vezu dobijemo pomoću radio-stanice sa komandantom grupe armija đeneralom Nedićem i sa ostalim divizijama 3. armije. Sve je bilo uzaludno.
Te noći dobio sam zadatak da lično pođem na front i pronađem komadanta 30. pešadijskog puka Pavla Begovića i da mu predam naređenje komadanta divizije, da po svaku cenu u svanuće 8. aprila ovlada varošicom Kuks … Pukovnika Begovića pronašao sam na jednoj ploči gde sedi u mračnoj i kišnoj noći. Predao sam mu naređenje. „I kad Italijani ne bi tukli iz Kuksa, preko nadošle brdske reke ne može živ preći ni jedan vojnik, a most je srušen. Recite ovo komadantu divizije, molim“. Ja sam ostao do svanuća i vratio se u Prizren oko 10 sati 8. aprila.
Te noći đeneral Brašić sa štabom napustio je Prizren i otputovao preko Peći i Čakora za Crnu Goru.
9. aprila, prema primljenim obaveštenjima od meštana, nemačke trupe nastupale su sa pravca Kačanika i od Kosovske Mitrovice prema Uroševcu. Komadant Kosovske divizije đeneral Milenković izdao je naređenje da se 30. puk i dopunski puk vrate i posednu kose Crnovljeve (između Suve Reke i Uroševca) i zatvore pravac nemačkog prodiranja prema Prizrenu.
I to sam naređenje ja odneo. Kada sam se vratio u Prizren, vojne rezerve i štab divizije, bili su napustili Prizren.
Jedinice su bile popunjene sa 70% ljudstva muslimanskog i arnautskog življa. Među oficirama bilo je preko 20% nesigurnih, pretežno Hrvata, koji su bili članovi ustaškog pokreta. Među ovima bili su pored ostalih i komadant 30. pešadijskog puka Pavao (Pavle) Begović – kasnije ustaški đeneral u Sarajevu; pomoćnik komandanta Pavla (Pavao) Dobrijević (nosilac Karađorđeve Zvezde sa mačevima iz Prvog svetskog rata) – docnije ustaški pukovnik i komandant ustaškog puka u Zagrebu; Dušan Rajković, ađutant 30. puka – jedan od najaktivnnjih radnika za ustaški pokret pre rata, što nije krio; kapetan Petričević, ustaški prvak koji je došao u Prizren iz Kraljeve Garde; major Ivan Brusić – obaveštajni oficir za račun Glavnog đeneralštaba, ustaša i čovek veoma lošeg karaktera, i da ne ređamo dalje.
Prilikom povratka vojske iz Albanije preko Prizrena, jedinice je napustilo više od 70% ljudstva, dakle svi Arnauti i muslimani, a sa njima i poneki Hrvat ili Srbin. Oni su sa sobom odneli oružje i svu vojnu opremu pa čak i teške mitraljeze i odveli svu komoru.
Vođena je jedna kratka i neuspešna borba oko Prizrena sa nemačkim motorizovanim prethodnicama, koje su posle razbijanja ostataka naših vojničkih snaga napustile Prizren, tako da su ga 10 dana kasnije okupirale italijanske jedinice. Koliko je našeg ljudstva tu poginulo, nisam uspeo da saznam, a bilo ih je dosta. Pukovska zastava bila je kod 2. bataljona 30. puka – pod komandom majora Đure Popovića, koji je uspeo da tu zastavu sakrije negde oko Prizrena. Nije pala u ruke neprijatelju.
Jugoslovenski oficiri hrvatske narodnosti, kad su se pojavili nemačkn tenkovi, izvadili su iz džepova neke zastavice sa kukastim krstom i hrvatskim ustaškim znakom, i seli u tenkove sa Nemcima. Prvi je ušao u nemački tenk potpukovnik Pavle Dobrijević na putu južno od Prizrena. Svedoci su svi preživeli koji su se tu zatekli. Ovo je bilo najveće zaprepašćenje naše, jer mnogi nismo ni znali da jedan potpukoviik sa Karađorđevom zvezdom sa mačevima može biti ustaški ili nemački prijatelj, a srpski neprijatelj…
Koliko je hrvatskih oficira, podoficira i vojnika na drugim mestima, u tim danima rata, bilo za našu srpsku ili jugoslovensku stvar, i koji su to, meni nije poznato. Ja samo iznosim ono što sam ja video i što mogu reći kao istinu. Na sektoru gde sam ja bio, ni jedan uniformisan čovek hrvatske narodnosti tada nije bio prijatelj Srba.
A sad da nastavim sa ratnim događajima u ovom nečuvenom vojničkom i narodnom haosu.
Toga dana, 9. aprila, posle podne, u društvu sa intendantskim poručnikom Milanom Kurtinom, podnarednikom Markovićem i šoferom (nisam mu zapamtio ime) probili smo se kroz prvi kordon neprijatelja – naših dotadašnjih vojnika Arnauta, i u prvi sumrak smo stigli u Đakovicu, gde se nalazio štab operativne divizije (đeneral Milenković) i štab pozadinske divizije (đeneral Savić).
10. april. U Đakovici je užasna situacija. U okolini gore srpske naseljeničke kuće – pale ih Arnauti. Vije ko koga stigne. Po ulicama izvan centra Đakovice leševi ljudski. Kruže vesti: „Za velike ratne uspehe Nedić je proizveden u vojvodu … Naše trupe zauzele Skadar i Tiranu … Talijani napustili Albaniju … Naša vojska sastala se sa Grčkom i Engleskom vojskom … Bugarska vojska nalazi se u rasulu … Rusija i Turska objavile rat Nemačkoj i vode borbu … Severne jugoslovenske armije već su pred Peštom i Bečom …“ Samo se o tome govorilo. Pitao sam nasamo đenerala Milenkovića, da li u ovome ima neke istine. On mi je bez razmišljanja odgovorio: „Sve je to tačno. Naša je situacija sjajna“. Verovao sam i nisam verovao.
Sledeće jutro 11. aprila dolazi nekoliko trgovaca iz Prizrena u štab divizije da naplate račun od vojske, među njima i trgovac Memed Ejup. Javljaju da u Prizrenu nema niti Nemaca niti Italijana. „Narod želi da dođe vojska“ – kaže Ejup. Đeneral Milenković sav srećan: „Eto, kažem ja, neprijatelj užurbano napušta celu Jugoslaviju. Naša je pobeda“. Okreće se meni i daje mi usmeno naređenje: „Mrtinoviću, uzmi pratnju, sedi u kola, idi u Prizren i izvidi situaciju i vrati se odmah sa iscrpnim izveštajem. Vidi šta je sa magacinima hrane radi daljeg snabdevanja“.
Pomislih, idem u sigurnu smrt. Uzeh sa sobom poručnika Kurtina i jednog narednika. Na putu do Prizrena nismo imali nikakve smetnje. Na Šandrvanu (centar Prizrena) zadržali smo se malo. Primetili smo živost civila koji su po ulicama vukli džakove i sanduke iz vojnih magacina. Kada su primetili nas u uniformama , ostaviše teret i pobegoše kućama. Mi produžismo prema magacinima gde je ostalo preko 100 vagona kafe, šećera, makarona, soli, brašna, čaja, cigareta i drugih potreba. Stigosmo pred magacin. Hiljade ljudi uporno pokušava da ugrabi što veću vreću kafe, brašna, čaja … Narod upro pogled u nas. Priđe mi iznenada vešerka Vaska i drhtavim glasom prošaputa: „Bežite. Bićete odmah ubijeni“. Uđosmo u kola, a šofer veštim pokretom udalji nas od gomile. Rulja viče za nama: „Držite ih …“
Umakosmo živi iz Prizrena. Pored puta ljudski leševi. Pojedinci naoružani krstare pored puta. Stigosmo u tursko selo Rogovo (nalazi se na pola puta Prizren – Đakovica). Gomila muslimana na putu pred džamijom. Zaustaviše nas … Pitam za kmeta Memeda, kod koga sam jednom bio na večeri sa trgovcem Ejupom. Stiže Memed i sa mnom se srdačno pozdravi. (Moja je pratnja u kolima a ja među ovom gomilom). I tada nesvesan situacije počnem da im govorim kako smo mi braća. I ovo će proći. Treba da jedan drugog pomognemo, a ne da se jedan drugom svetimo … Prekide me Memed: „Ajde ljudi idemo u kavanu da se počastimo. Ovo je moj pobratim“. I Memed krenu a ja za njim. On propusti neke ljude ispred sebe. Uđoše u kavanu a Memed: „Mi zaboravismo ostale zvati na čast. Da ih zovemo?“ I on pođe a mene povuče primetno rukama. Pođem i ja za njim. On mi na tom kratkom putu reče: „Bežite! Eno iza tarabe pred džamijom leže 22 srpska leša ubijena sjekirom. To i vas čeka. Neću ja vas na dušu“, i on se vrati, a mi stigosmo u Đakovicu blagodareći ovom čestitom čoveku. Podneo sam raport đeneralu Milenkoviću koji je sve to primio ravnodušno.
12. aprila Milenković je saopštio da je postao komadant sektora prema Albaniji o da su mu sve ratne jedinice potčinjene …
14. aprila dobio sam naređenje da krenem za Peć. Da po svaku cenu nađem đenerala Brašića i da mu predam zapečaćeno pismo strogo poverljive sadržine. Krenuo sam posle podne. Sa mnom su krenuli poručnik Lakić Stanković, vojnik Slobodan Marušić, bogoslov Vojislav Stanković i šofer.
Stigli smo u Peć bez ikakve smetnje. Odseli smo svi u konaku Pećke patrijaršije. Saznao sam da je komadant 3. armije đeneral Brašić prošao kroz Peć pre nekoliko dana i otišao za Berane.
15. aprila sam ustao rano, u 5 sati. Otišao sam da probudim ostale. Izašao sam u dvorište gde smo parkirali kola. Tamo, na moje zaprepašćenje, nije bilo kola. Saznao sam docnije da su svi otišli za Kolašin.
To jutro, nastavio sam put peške preko Čakora koji je bio još pod snegom. U klisure Čakora, zaglavila se bila neka poljska artilerija. Konji bez ljudi, a zatvarači iz topova povađeni. Ta slika bez svega drugoga, rekla mi je očiglednu i definitivnu našu vojničku i državnu propast. Pomislih, negde na polovini klisure, kuda ću. Sedoh na jedan panj i počeh razmišljati. Pojavi se savest koja me prekori i kao da mi naredi: Ti si vojnik. Dobiveno naređenje moraš izvršiti ili poginuti. Tako je, zaključi moj razum. Gladan sam. Sa sobom nemam ništa sem oficirske torbe i u njoj nekoliko sekcija vojnog izdanja i dva ratna bloka. Od oružja samo pištolj sa dva rezervna šaržera municije.
Nastavih put uz Čakor. Oko 2 sata posle podne, stigao sam na vrh Čakora. Sa leve strane puta lepo zidana zgrada – žandarmerijska karaula. Na putu pored karaule, stoji vojnik sa puškom. “Kuda ste krenuli, kapetane?“ – upita on. “Tražim vojničkog starešinu, ako se nalazi ovde.” “Idite u ovu kuću. Tamo je” – reče dosta osorno ovaj stražar.
Uđem u zgradu. Tamo u prizemlju jedna poveća prostorija. Gori jaka vatra. Zadimljeno i zagušljivo. Tu je oko 50 ljudi – vode živu diskusiju vojničke prirode. Među njima ima i oficira – prema oznakama na ramennma. Nazvah Boga. Umesto odgovora na moj vojnički, srpski i hrišćanski pozdrav, čuh glas: “A šta ćeš ti ovde?“ Tražim komandanta armije đenerala Brašića, radi vojničke potrebe – rekoh. “E, nećeš njega naći kapetane. On je pobjegao ovudije prije neđelju dana u susret Njemcima. No znaš koja je, ili sa nama, ili se vraćaj odmah okle si došao”. Ostali prihvatiše: “Tako je” i čujem grdnje protivu oficira – koji izdadoše i upropastiše zemlju i narod.
Mučna situacija. Sve gore od goreg. Pomislih, da odmah izađem, neće valjati po mene. Upitah: “Mogu li se malo ogrijati?“ Čuše sa odobravanja iz više grla … Oni počeše grditi oficire i vladu …
To isto poslepodne vratio sam se niz Čakor za Peć. U hotelu „Korzo“ zatekao sam masu ljudi. Među njima primetih i artiljerijskog đenerala Jovana Aćimovića …
Sutradan, 16. aprila, oko 9 sati pre podne sišao sam u prizemlje hotelske prostorije koja je bila puna ljudi, a najviše uniformisanih.
Među ovim ljudima, bez ikakvog ustručavanja govorio je đeneral Aćimović, napadajući kralja Aleksandra najpogrdnijim izrazima. Sa kralja je prešao na đeneralitet, pa na jugoslovenske vlade i uopšte na vojno i političko rukovodstvo Jugoslavije … Većina slušalace iz te gomile odobravala je i aplaudirala đeneralu, koji nije slabo živeo u Jugoslaviji.
Posle đenerala Aćimovića, uzeo je reč inžinjerijski pukovnik Stevan Radović. On je osuo paljbu protivu begunca armijskog đenerala Ilije Brašića, a onda protivu celokupnog vojnog rukovodstva, a naročito protiv pučista i vlade od 27. marta.
Radović je izašao iz kafane „Korzo“ i otvorio neke magacine oružja. Iz tih magacina uzimao je oružje ko je hteo. Najviše oružja uzeli su Arnauti, jer ih je tu bilo najviše.
Tog dana, 16. aprila, ja sam se jednim vojnim kamionom odvezao u Đakovicu i obavestio o svemu komadanta divizije Milutina Milenkovića.
Te ist noći, 16/17 aprila, cela Đakovica je bila opkoljena naoružanom vojskom Arnauta, našim odbeglim vojnicima, koji su se spremali da nas napadnu u gradu i pobiju, a Đakovicu opljačkaju. Desetak ljudi toga dana poginulo je u samoj Đakovici.
Nas Srba, oficira, podoficira i vojnika, bilo je tada u Đakovici oko 5.000. Na periferiji Đakovice, sa sviju strana zauzeli smo položaje. Arnauti su to primetili i tako da do napada nije došlo ni za tri dana docnije.
U štabu divizije konferencija danonoćna. Tražio se izlaz iz situacije. Očigledno je da starešine nisu imale kuraži da sa vojnicima pođu u proboj prema Peći. Od 17-21. aprila nismo imali nikakve veze. Jedino smo slušali vesti preko radio-aparata o haosu u Jugoslaviji. Čuli smo o potpisivanju kapitulacije jugoslovenske vojske. Žalosno je ali tačno, da je ova vest na starešinski kadar u Đakovici kao i na ostalo ljudstvo u toj i takvoj situaciji, povoljno uticala.
20. aprila, načelnik štaba divizije, đeneralštabni potpukovnik (mislim da se zvao Franc Stropnik), po dogovoru sa komadantom divizije, pred veče otišao je sa malom pratnjom u Peć, da zamoli Nemce da nas zarobe, ili bolje rečeno, odrobe od naših dotadašnjih vojnika Arnauta, koji su brojno bili daleko jači od nas u Đakovici.
Sutradan 21. aprila 1941. godine, pre podne, stigla je sa pravca Peći jedna mala motorizovana jedinica Nemaca. Svrstala nas 5.000 vojnika sa oružjem u kolonu i preko Peći nas sprovela u Prištinu, gde smo na gomilu naslagali oružje, a potom se smestili u kasarne i konjušnice na odmor.
Ja moram priznati da je ovaj događaj na mene ostavio težak i užasan utisak. Sve ono što sam do tada čitao o ratovima, junaštvu i junacima, tada se u mojoj svesti pretvorilo kao neka mašta. Pojam o junaštvu zamenjen je kukavičlukom.
U ovom logoru bila je strašna glad. Crkavali su konji, i to meso nam je kuvano sa po malo pasulja.
Artiljerijski major Aleksandar Bratuljević i još neki, izašli su u varoš po dozvoli i nisu se vratili. To je stanje u logoru pogoršalo.
Od Kosovske Mitrovice do Topčidera putovali smo dva dana. Na tom putu neki su iskakali iz voza. Jedni su uspeli da pobegnu, a drugi su našli smrt. U voz strahovita svađa ko je kriv za našu nesreću. Većina je zastupala gledišta pakta.
U Topčideru smo se iskrcali oko pet sati početkom maja. U Topčideru svet šeta kao da se nije ništa dogodilo. Jedni prema nama pljuju, a po neki plaču i prepoznaju svoje.
Na čelu dugačke kolone maršira velika grupa naših đenerala, očajnog izgleda i samrtničkog pogleda. Užasno. Niko ništa ne govori. Pored nas nalaze se nemački vojnici sa šlemovima i mašinskim puškama na gotovs. U mrak, stigli smo u kasarne kraljeve garde gde smo po sobama raspoređeni. Umesto hleba dobili smo po 300 grama pečene gnjecave proje. Određen je prostor gde se možemo kretati. Jedna grupa oficira, prekoračila je liniju povučenu za kretanje. Nemački stražari pucali su u grupu bez opomene. Dva oficira su poginula, a nekoliko iz gomile bilo je ranjeno.

Posle tri dana došli su sa Nemcima hrvatski predstavnici i odveli svoje pripadnike u „slobodnu“ Nezavisnu Državu Hrvatsku. Sledeći dan došli su predstavnici Mađarske da vode svoje sa zaposednute teritorije … Naredni dan u logor je došao bugarski vojni ataše u Beogradu i pozvao svo ljudstvo koje po teritoriji pripada Bugarskoj, označavajući granicu: Uroševac – Pirot – Bela Palanka. Ovoj grupi se priključio i major Spasoje Ćulafić čija je porodica ostala u Skoplju.
Sledeći dan došao je u logor italijanski vojni ataše u uniformi pukovnika i održao govor na italijanskom jeziku. Njegov govor prevodio je pukovnik Stevan Radović … Pozvao je zarobljene, koji žive na italijanskom okupacionom području, da se jave „kolonelu Radoviću“.
Pukovnik Radović odredio je mene da u taj spisak unesem pripadnike sa teritorije Crne Gore. Ja sam u taj spisak uneo svakog ko se javio. Tu su bili samo oficiri. U spisak je ukupno bilo upisano 320 oficira.
Padale su najžešće uvrede protiv nas izdvojenih oficira „prijatelja Italijana i izdajnika“, kako su nas nazivali … Istog dana bili smo ukrcani u vagone na beogradskoj železničkoj stanici. Sutradan smo stigli do puta Suva Reka – Prizren gde nas je preuzeo šef italijanske prefekture, kapetan Di Mario. Tu smo trebali popuniti neke papire. Taj posao je svršen za oko tri sata. Pukovnik Radović, i tu se na italijanskom jeziku zahvalio kapetanu (advokatu) Di Mariu, upućujući pozdrav svoj (i ispred nas) italijanskoj kraljici.
Svaki je dobio potrebne papire i otišao na svoju stranu.
U posleratnim diskusijama sa oficirima nižeg i višeg ranga, mnogi tadašnje neuspehe u ovom ratu brane tako što govore da su neprijatelji bili daleko nadmoćniji i modernije naoružani. Tačno je i jedno i drugo. Ali šta će nekom rat ako pred prvim neprijateljskim vojnikom polaže oružje. Zar one slavne bitke u ratovima srpske vojske, trebalo zameniti kukavičkim polaganjem oružja na sraman i nedostojan način vojnika, kako sam ga i sam položio u sastavu moje divizije, koja nije imala niti jedne zabeležene borbe a kamoli bitke.
svetskirat.net/2010/01/%D0%B0%D0%BF%D1%.....%98%D0%B8/

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Interesantni tekstovi iz dnevnih novina "Publika" Tomislava Grgurevića: Boka Kotorska u aprilskom ratu 1941. godine

http://cetinjanin.blogspot.com/2010/12/tomislav-grgurevic-boka-kotorska-u.html

Takodje i knjiga "The German Invasion of Yugoslavia 1941" na http://www.concord-publications.com/6526/6526.htm


German military trucks roll on the roads of Belgrade




German Panzer 3 tank in Yugoslavia. April 1941




German armored vehicles from the "SS-Leibstandarte Adolf Hitler" moving along the highway Monastir - Struga, Macedonia

• 1Ovo se svidja korisniku: Mixelotti
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Dok ne "iskopamo" u Muzeju grada Beograda nemački album-izveštaj o bombardovanju, još jedna mala analiza.

Kopajući po onoj temi sa slikama starog Beograda na
http://www.skyscrapercity.com
malo pre 600. strane pojavi se ova slika, sa oznakom "iz kolekcije M. Jurišića".



Iako je do danas dosta promenjen, lako je prepoznati koji je ovo deo Beograda.
Vidi se deo između Lomine (blizu pijace Zeleni venac) i Karađorđeve ( sa delom stanice) i od Kameničke (dole-desno) do raskrsnice Balkanska - Nemanjina (gore-levo).
U gornjem desnom uglu su Železnička stanica i Pošta. Pošta je i danas tu, ali u drugačijoj zgradi.
Mislim da je u to vreme ovo bila Glavna pošta i telegraf.

Nadam se da g. Jurišić neće imati ništa protiv da je iskoristim njegovu fotografiju za malu analizu.
Upotrebiću za to tri fotografije:
1. nemačku, koja pokazuje pravac leta avionâ, snimljenu u toku napada na Beograd 6. aprila 1941.;
2. američku, koja pokazuje pravac leta avionâ i "pogotke" tokom napada na most na Savi 17. aprila 1944.;
3. fotografiju g. Jurišića koja pokazuje rezultate nemačkog napada na Glavnu železničku stanicu i Glavnu poštu i telegraf.

Na korici nemačkog albuma-izveštaja Glavna pošta i telegraf označena je kao cilj br. 471, a Glavna železnička stanica kao cilj br. 4033.
Dakle, to su bili ciljevi ove grupe nemačkih bombardera, koja je ostavila pustoš između Karađorđeve i današnje ulice Gavrila Principa (mislim da se ranije zvala Bosanska).

Kada se od ove tri fotografije napravi kompozicija, dobije se interesantna slika.



Ona pokazuje da se protezanje ruševina gotovo poklapa sa pretpostavljenim kursom iz kojeg su došli nemački bombarderi.

Logičan je zaključak da su prerano počeli da bacaju bombe i pogodili blokove zgrada između Lomine i Karađorđeve. "Zakačili" su i zgradu Železničke stanice, ali im je pre Pošte nestalo bombi.
Na korici albuma-izveštaja cilj 4033 je podvučen (pogođen), a cilj 471 nije podvučen (nije pogođen).
Drugim rečima, ovo klasični podbačaj.
Za razliku od Amerikanaca koji su tri godine kasnije, bombardujući most napravili klasični prebačaj.
Za razliku od Nemaca, Amerikanci su uspeli da pogode Poštu, iako im nije bila cilj.
Evo slika kako je Pošta izgledala pre i na kraju rata.



Dopuna: 09 Maj 2011 10:36

Evo naleteh na interesantan promer hrabrosti.
Izgleda da je ostao zabeležen samo u arhivi Uprave državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova FNRJ.

1. Pismo koje je Svetolik M. Dragačevac, sreski načelnik iz Paraćina u penziji, poslao Adolfu Hitleru (25.03.1941.).
2. Prevod pisma na Nemački jezik.
3. "Odgovor", koji je 27.05.1941. stigao u Beograd.

Na "odgovoru" je 14.02.1947. u jednoj rečenici objašnjena Svetolikova sudbina - umro je u logoru.

- -

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

шта пише у овом одговору?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

AcaNik ::шта пише у овом одговору?

Nemam prevod.
Znam samo da su čoveka ubrzo pokupili u oterali u Mathauzen, odakle se nije vratio.

Ako nađem nekoga ko dobro zna Nemački, pitaću.
I mene interesuje šta tačno piše i šta piše pre prevoda njegovog pisma na Nemački.

Ako neko na Forumu zna Nemački, mogao bi da nam bar prepriča.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ukratko najbitnije - pismo sadrzi optuzbe i uvrede na racun Firera. Poduzeti mere protiv autora i izvestiti ukoliko dodje do hapsenja.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

I on baš našao kad da zakukuriče...