Zločini komunista

• 1Ovo se svidja korisniku: sajkaca
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Наставак текста господина Цветковића

"Trešnjićevu ispovest o masovnim streljanjima u Beogradu
potvrduju izjave i svedočanstva savremenika, potomaka i
rodbine žrtava. Čitave grupe ljudi u vreme oslobođenja
streljane su zajedno navodimo samo neka svedočenja iz
kojih se može naslutiti istina :
Sećanja akademika Dejana Medakovića ukazuju na način
likvidacije dobrog dela Nedićeve administracije. Iako je
deo nedićevaca prešao na stranu partizana formiravši pred
oslobođenje antifašistički komitet i stupivši u kontakt s
Prvom armijom, ili se pak dobrovoljno predao smatrajući
da se držao časno u ratu, to ih nije spasilo surove kazne.
Najpre su zvanično(preko radija i štampe) pozvani svi
neokaljani čuvari javnog reda i mira da se vrate na svoj
posao, tako se javilo verujući u dobre namere novih vlasti
više stotina žandarma (mahom »ličke sir otinje«), pisara,
daktilografa i drugih. Međutim svi su oni sabrani, bez
odabira i selekcije, u veliku kasarnu Garde na Dedinju,
poskidani(ostali samo u donjem vešu) i streljani. Po
njegovim rečima samo petorica su uspela da pobegnu »a
dvojica begunaca su dolazila kod mene u Muzej Kneza
Pavla, gde sam od 1.marta 1942. godine radio kao kustos
da mi pričaju o str eljanjima.« Streljanja su vršena bez
suđenja i osude a sami spiskovi su na brzinu pravljeni među
onima koji su pali u ovu klopku.15
Prema svedočenju arhitekte Mihaila Živadinovića u toj
grupi je stradao i njegov ujak V oja Pavlović koji je bio
jedan sitan činovnik nedićeve administracije i dobrovoljno
se prijavio verujući u svoju bezgrešnost. Žena žandarma
Milana Momčilovića dobila je i zvaničnu potvrdu od
javnog tužioca da je njen muž streljan sa ovom grupom
kao »narodni neprijatelj« nakon što se javio na posao.
Nekadašnji oficir OZN-e A.Garotić svedoči da su na ulazu
u Kalemegdan (kod spomenika Mokranjcu) zakopani leševi
oko 30 saobraćajnih policajca iz policijske stanice kod
stepenica (ispod Francuske ambasade) koji su tu streljani
po oslobođenju Beograda. Pre streljanja su bili skinuti,
vezani žicom i oduzeti im lični predmeti.16
M.Trešnjić navodi slučaj saobraćajnog policajca Poznića koji je pošto
je slučajem preživeo streljanje na Banjici ponovo se
prijavio vlastima ubeđen da je bio greškom osuđen, no ipak
je likvidiran po Trešnjićevim rečima kako ne bi mogao da
priča šta se dešava sa pripadnicima bivšeg aparata. »
..Godinu dana posle oslobođenja zemlje shvatio sam kakve
smo gr eške činili. Desetine i stotine potpuno nevinih ljudi
koji nisu znali da na vr eme skinu i zbace uniforme,
pr ogutala je nar odna r evolucija. Svi uniformisani policajci
svrstani su u r ed zloglasne Specijalne policije. Takozvani
elitni deo poliicijskog aparata manje je stradao. T ako je
greh manjine platila većina i to po nekim čudnim zakonima
zlehude ljudske sudbine.«. 17
Organ Jugoslovenskog nacionalnog radničkog pokreta »Polet« objavio je da je 20.
oktobra 1944. streljano više od 20 »izdajnika radničkog
inter esa i saradnika NARAP-a« gde su između ostalih Petar
Anđelković predsednik sindikata obalskih radnika, M.
Kaljević–obućar, referent Radničke komore i mnogi dugi.
U Kumodraškoj ulici likvidiran je u svom stanu Luka
Midžić –Limarpred očima žene i dece.18
Prema pisanju bivšeg oficira kraljevske vojske K. Aćina
krajem 1944. i oficiri kraljevskog vazduhoplovstva pozvani
su da se jave na dužnost u Komandu vazduhoplovstva u
Zemunu. V eliki broj pilota je prebačen odatle na pomoćni
areodrom Lisičiji jarak gde su saslušavani i streljani u
blizini sela Jabuke (kod Pančeva).19
Na sličan način završio je major jugoslovenske vojske J. Hudina koji se kao
profesionalni vojnik i pravnik uposlio u nedićevoj
žandarmeriji. Čiste savesti sačekao je oficire OZN-e. 21.
oktobra 1944. u svom stanu na Čuburi, uveren u svoju
ispravnost i moralno držanje. Porodica ga nikad više nije videla. 20
D.Đurić i M.Šumonja sanitetski potporučnici
četvrte klase, zajedno sa još 15 vojnih lica koji su rat
proveli u Prvom unutrašnjem odeljenju Vojne bolnice (kod
Treće gimnazije) kao nemački zarobljenici, po oslobođenju
22.X 1944., pod izgovorom da nisu predali uniformu,
privedeni su u IX kvart (Vojvode Milenka 40) na ispitivanje
odakle su posle tri dana odvedeni u nepoznatom pravcu.21
Kraljevski oficiri, povratnici iz nemačkih logora izazivali
su takođe veliko podozrenje novih vlasti, mnogi su bili
uhapšeni i optuženi za špijunažu ili kolaboraciju u logoru a
potom i streljani. Pavle Milošević, član JURAO, sa još 1 1
logoraša iz Mathauzena, mahom oficira JVO, uhapšen je
polovinom jula 1945. prilikom repatrijacije u Kranjskoj
Gori i isleđivan od majora Sime Dubajića. Zatim su poslati
u Beograd držani i mučeni u zatvoru OZN-e na
Kosančićevom vencu pod optužbom zasnovanoj na
iskazima Ljube Zečevića (kasnije direktora R TB) i još
dvojice robijaša- komunista da su imenovani u logoru
denuncirali i ubijali logoraše komuniste u tamošnjoj
bolnici-benzin inekcijama. V ećina njih osuđena je na znatne
vremenske kazne dok je Sava Božović, pripadnik DM i
logoraš iz Mathauzena, izveden pred Okružni sud u Šapcu i
streljan zbog izdaje 1945.godine. U kuću bivšeg konzula
Ljubomira Bojovića u ulici Đ.Danićića, čiji je sin Dragan
poginuo kao oficir JVO ostavivši ženu i dete, upala je posle
20. oktobra 1944. naoružana grupa ubila ga a njegovo telo
bacila na ulicu koje su tek u toku noći sklonili građani.
Čeda Milošević, kapetan JVO, je polovinom maja 1945.
uhapšen i danima do besvesti mučen u jednoj privatnoj vili
na Dedinju (Bulevar mira br .20) gde mu je iznuđivano
pruznanje da bi na kraju bio osuđen na 15 godina robije.
Čak je i dvorski kućepazitelj Belog dvora na Dedinju još
iz vremena kad su tamo boravili srpski kraljevi, Nikola
Đorđević iako star i iznemogao uhapšen već prvih dana
oslobođenja, i nakon što je držan u različitim apsanama u
Beogradu ubrzo streljan kao narodni neprijatelj.22
Prema kazivanju Zorana Markovića i Radisava Poledice
iz Beograda, Josif V ulović, M.V ojinović, Joksić i učitelj
Jerotijević odvedeni su iz Železničke kolonije u Košutnjak
sa grupom od 19 ljudi. Sprovedeni su najpre u sedište XII
kvarta na uglu današnjih ulica Bulevar mira i Mladena
Stojanovića na Senjaku. Egzekuciju su vršili likvidatori iz
Osme crnogorske brigade. V ećina ljudi koji su u to vreme
uhapšeni odvođeni su u Banjički logor i streljani u
Jajincima, gde su u vreme rata Nemci streljali taoce. Druge
grupe odvođene su u pravcu Lisičijeg potoka gde su takođe
likvidirani.23
U toku jedne racije na Senjaku uhapšeni su krajem oktobra 1944.,
dr .Milorad Ivanić-novinar i direktor
»Centrale za humor«, Slavko Popadić - vlasnik bombonjere
i fabrike čokolade, Mile »Oplenac« - vlasnik kafane sa
roštiljem i Mika Veselinović – industrijalac vlasnik
metalske fabrike. Sa Senjaka je odvedene u to vr eme još
30-40 ljudi. Svi su likvidirani i pokopani između današnje
kafane »Grafičar« i manastira Vavedenje.24


15. D.Medaković, Efemeris II, Beograd 283; LJ T ešić, Glas Javnosti, 7. decembar 2003, feljton Crveni uragan nad Beogradom; M.Rajićizveštava daje Dikajedanod oficirakoji je izvršavao streljanjaovih lica kasnijepostaomajor i komandant zavodske milicijeu KPD S.Mitrovica.M.Rajić, nav .del., 262.
16. Svedočenje Ermolaev Aleksandraiz Beograda februar 2005.
17. Sevedočenje arhitekte Mihaila–Miše Živadinovića, I 2005, M.Trešnjić, V reme razlaza, Beograd 1988, 8-9; Izveštaj javnog tužioca br .179/49, u posedu Jagode Momčilović (fotokopija uposedu autora); Svedočenje bivšegoficira Ozne Aleksandra Garotića iz Beograda
18. Polet godina IV ,br .113 , 2; M.Rajić, Srpski pakao u komunističkojJugoslaviji, Beograd 1991, 30.
19. K. Aćin, Spomenica palih Srba vazduhoplovaca 1941-1945., V ašington 1975, 262.
20. Svedočenje rođakaJ.HudineDimitrija Stanojevića, Glasjavnosti 8. decembar 2003.
21. Svedočenje Slobodana Đurića iz Beogradadato autoru29. januar2006., Politika 13. oktobar 2005.
22. Privatna arhiva dr Pavla Miloševića, Hapšenje pripadnika DM prilikom repatrijacije u Jugoslaviju iz Mathauzena; Č. Milošević, Zakasneli raport, Beograd 1996; M.Rajić, Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji, Beograd 1991, 29.
23. Privatna arhiva advokata Prijezde Popovića, Iz lične arhive likvidiranih bez presude i utvrđivanja krivice,
IskazRadisava Poledicei Zorana Markovića, Velisava Vulovića 7, Beograd.
24. Privatnaarhiva advokata Prijezde Popovića, IskazV elimira Popovića, PetraMrkonjića 7, Beograd

Преузето из Mr Cvetković Srđan, (odlomak iz knjige u štampi) IZMEĐU SRP A I ČEKIĆA Represija u Srbiji 1944-1953, Beograd 2006, наставак претдходног поста. Књига доступна на http://www.scribd.com/doc/125629942/Izmedju-Srpa-i-Cekica

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

željo ::lažni đoko ::ostoja :: Проблем настаје када пренесм изјаву свједока, коју нико није у стању (или неће, није битно) да демантује тим фамозним изворима (пазите, ја не тврдим да човјек говори истину, нисам ничији адвокат).

Кад смо код преношења порука свједока, коју неки зову бабологија, ја сам чуо много тога лошег о Данку Митрову.
Али у својим мемоарима од њега се у увијеној форми ограђују и његови саборци.
Значи ли то да у тој бабологији има и истине?
Je li to isti Danko Mitrov,spanski borac,koji je u septembra 1941 god. sa svojom krajiskom "divizijom" izvrsio napad na Bihac.G.Polovina "Svedocenje prva godina ustanka u Lici"str.104. Вјероватно

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 02 Feb 2014 23:59

Koca Popovic ::Citat:да не иде лоше утврђивање истине

Објављују се

Dobro, da li vi lično išta "utvrđujete" ili "objavljujete", ili to drugi rade za vas?

Citat:што се мог питања тиче, не морате бити патетични, јасно ми је да нећете одговорити

Čim vi meni kažete (argumentovano, naravno) da li je bilo Nijemaca u Nikšiću u to doba, pričaćemo dalje.

K.

Хвала на овој поруци.

У први мах ми је било непримјерено то спуштање теме на лични ниво. Кад сам боље размислио, постали су ми мало јаснији односи учесника на овој теми, па и то како је сама тема нарасла на оволико страна а да је мало тога речено.

Свако добро вам желим.

Dopuna: 03 Feb 2014 0:02

gorran ::Da li ste Vi ikad bili u nekom arhivu?
Da li znate nešto konkretno da potkrepite tu optužbu, ili Vi to samo onako, "po osećaju".
Naravno da je uvek bilo ljudi koji su želeli da neki dokument "nestane". Naravno da je bilo i nekih pokušaja.
Ali... Da ste bili u arhivu, ili makar pretraživali neki katalog, zapanjili biste se ogromnom količinom tog materijala.
Materijala koji potiče od svih strana u ratu.
I citirani dr Cvetković je najpre (u vreme pisanja knjige IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA) izražavao ovakvu sumnju, ali je kasnije ušao u materiju... I sad izjavljuje da su, nasuprot njegovim očekivanjima, arhive OZNE sačuvane.

Коначно неки одговор. Видите да то није страшно.
У случајевима када имате случај да имате жртве неког злочина, у овом случају комунистичког, а о томе нема ништа у архивама једине двије опције су или да архиве уопште не постоје или да их је неко "мало преуредио". Обзиром на обим злочина и релативно кратак временски период у рецимо вријеме "црвеног терора" ја сумњам да нека архива није постојала (без обзира да ли је ријеч о четничкој или партизанској, све су на крају завршиле код побједника, зато је рецимо "црни терор" тако добро обрађен).
Злочини које сам ја помињао су се десили много прије него што је ОЗНА почела да жари и пали

Dopuna: 03 Feb 2014 0:05

gorran ::@ostoja
Uostalom, kad smo već kod arhiva, i kod titula, samo da Vam napomenem da ste upravo imali priliku da polemišete sa daleko najboljim poznavaocem nemačke dokumentacije o ratu u Jugoslaviji, doktorom istorijskih nauka, sa titulom koja nije dobijena na nekoj lokalnoj katedri u Srbiji, Republici Srpskoj i slično...

Хвала на информацији, не знам на кога тачно мислите, али ми је жао што смо већину времена потрошили полемишући о мање више тривијалним стварима тако да нисам могао спознати његове професионалне квалитете. Било би лијепо када би те своје професионалне квалитете употријебио бар дијелом и за расвјетљавање комнистичких злочина.

И вама свако добро желим

• 1Ovo se svidja korisniku: ltcolonel
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ltcolonel ::Gospodine Babac što se tiče građevinske tehničke škole ja sam predavao nešto manje od godinu dana u Građevinskoj tehničkoj školi KAO PROFESOR. Inače sam završio, kad je reč o srednjoj školi Kruševačku gimnaziju 1977. godine, razred IV7, razredni starešina Aleksandar Bradić.
Ti koji su vam da li informaciju da sam građevinski tehničar dali su vam pogrešnu informaciju. A šta sam ja završio - pa verujte ima dosta objavljenih mojih CV u literaturi pa potražite tamo. Recimo imate u požarevačkim Zapisima gde su date sve biografije. Ako mislite da je ta moja biografija lažna a vi lepo savijte papir pa me tužite. A da još detaljnija biografija postoji i u Braničevskom glasniku časopisu Urduženja istoričara Braniče i Timoka. Ima i na drugim mestima ako se potrudte naćićete. Moja biografija nije tajna.
Samo vam kažem ti koji su vam rekli pogrešno su vam rekli. Ako je to istina što oni ne ustadoše na nekom od silnih naučnih skupova na kojima sam se sretao sa njima (znam tačno iz koje je to kuhinje). I da vam kažem taj trač je zastareo po najnovijem traču ja sam pukovnik DB-a u penziji. Informišite se malo bolje.
Hehehehehe! Ja sam mislio za @Sajkacu da misli za nekog drugog da je gradjevinski tehnicar, a ne ti, zemljace! Poslacu ti privatnu poruku, mislim da mi je doticni Bradic neki dalji rodjak bio i da je umro.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

ostoja ::Napisano: 02 Feb 2014 23:59

Koca Popovic ::Citat:да не иде лоше утврђивање истине

Објављују се

Dobro, da li vi lično išta "utvrđujete" ili "objavljujete", ili to drugi rade za vas?

Citat:што се мог питања тиче, не морате бити патетични, јасно ми је да нећете одговорити

Čim vi meni kažete (argumentovano, naravno) da li je bilo Nijemaca u Nikšiću u to doba, pričaćemo dalje.

K.

Хвала на овој поруци.

У први мах ми је било непримјерено то спуштање теме на лични ниво. Кад сам боље размислио, постали су ми мало јаснији односи учесника на овој теми, па и то како је сама тема нарасла на оволико страна а да је мало тога речено.

Свако добро вам желим.

Dopuna: 03 Feb 2014 0:02

gorran ::Da li ste Vi ikad bili u nekom arhivu?
Da li znate nešto konkretno da potkrepite tu optužbu, ili Vi to samo onako, "po osećaju".
Naravno da je uvek bilo ljudi koji su želeli da neki dokument "nestane". Naravno da je bilo i nekih pokušaja.
Ali... Da ste bili u arhivu, ili makar pretraživali neki katalog, zapanjili biste se ogromnom količinom tog materijala.
Materijala koji potiče od svih strana u ratu.
I citirani dr Cvetković je najpre (u vreme pisanja knjige IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA) izražavao ovakvu sumnju, ali je kasnije ušao u materiju... I sad izjavljuje da su, nasuprot njegovim očekivanjima, arhive OZNE sačuvane.

Коначно неки одговор. Видите да то није страшно.
У случајевима када имате случај да имате жртве неког злочина, у овом случају комунистичког, а о томе нема ништа у архивама једине двије опције су или да архиве уопште не постоје или да их је неко "мало преуредио". Обзиром на обим злочина и релативно кратак временски период у рецимо вријеме "црвеног терора" ја сумњам да нека архива није постојала (без обзира да ли је ријеч о четничкој или партизанској, све су на крају завршиле код побједника, зато је рецимо "црни терор" тако добро обрађен).
Злочини које сам ја помињао су се десили много прије него што је ОЗНА почела да жари и пали

Nije to spuštanje na lični nivo.
Vi pretpostavite da je postojao zločin, i pretpostavite da u arhivama nema ništa, a da se pritom ne udostojite ni da pogledate ono što je dostupno na internetu, a kamo li da odete u neki arhiv.
I onda, na osnovu potpuno proizvoljnih pretpostavki, "zaključujete".

Meni su na primer poznati brojni dokumenti o streljanjima zarobljenika i likvidacijama istaknutih ličnosti drugih organizacija.
ostoja ::Хвала на информацији, не знам на кога тачно мислите, али ми је жао што смо већину времена потрошили полемишући о мање више тривијалним стварима тако да нисам могао спознати његове професионалне квалитете. Било би лијепо када би те своје професионалне квалитете употријебио бар дијелом и за расвјетљавање комнистичких злочина. To je otuda što Vas verovatno istorija Drugog svetskog rata i ne zanima, pa niste ni pregledali ovaj forum npr.
Izgleda da Vas zanimaju samo "komunistički zločini" tretirani na ovako sumnjivim metodološkim postavkama.

• 4Ovo se svidja korisnicima: Metanoja, Koca Popovic, Eutropije, Gorski car
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Postovani diskutanti ove teme (posto se dosta nas na ovoj temi okuplja u poslednje vreme) svecano vas obavestavam da sam, zbog odredbi pravilnika na ovom cenjenom forumu, bio prinudjen da promenim nick. Sada sam @Republikanac. 6. licka divizija je otisla u legendu!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

padobranac75 ::blake ::
...
Nitko u tome nije vidio ništa sporno, čovjek je imao oko 80 godina, i pod stare dane se vjerojatno vratio vjeri u kojoj je rodjen i odgojen.
...
Primer je dijametralno suprotan događaju koji sam opisao.
Taj pukovnik je rođen 1907. Znači da je 1941. imao 34 godine. Do tada je bio vernik, jer je to bila i državna politika.
Moguće je da se pod stare dane vratio veri u kojoj je rodjen i odgojen.

Pukovnik o kome ja pričam rođen je negde početkom ili pred sam početak Drugog svetskog rata.
Rođen je kao Slovenac. I meni ne bi bilo ništa sporno da je obred održao katolički pop.
S obzirom da je to uradio pavoslavni pop, čisto sumnjam da se pukovnik vratio veri u kojoj je rodjen i odgojen.
Opelo može da održi pravoslavni sveštenik,važno je da je upokojeni kršten.Slično kao što kod sklapanja braka pravoslavno-katoličkog u SPCi,ne zahteva se ponovno krštenje vernika katolika.Isto je i za neke druge svetotajinske obrede,nije Crkva baš toliko rigidna organizaciaj kolko je uvreženo mišljenje.Ovo gore navedeno važi za SPC,za druge neznam.
Kraj off-a,vidim da ima nedoumica oko ovog slučaja,pa da razjasnimo.

• 3Ovo se svidja korisnicima: Eutropije, Gorski car, Gama
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Republikanac ::Postovani diskutanti ove teme (posto se dosta nas na ovoj temi okuplja u poslednje vreme) svecano vas obavestavam da sam, zbog odredbi pravilnika na ovom cenjenom forumu, bio prinudjen da promenim nick. Sada sam @Republikanac. 6. licka divizija je otisla u legendu!
6. licka divizija je odavno legenda

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Republikanac i liberal ili socijalista

• 2Ovo se svidja korisnicima: sajkaca, Metanoja
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Мало о страдањима епископа хвостанског Варнаве Настића, уклапа се у тему, мада ће вероватно цела СПЦ бити окарактерисана као несигуран извор података. Извор текста је наведен на крају постављеног текста.
" Свети Владика Варнава Хвостански и Беочински
ЕПИСКОП ХВОСТАНСКИ – ВАРНАВА НАСТИЋ

Епископ хвостански Варнава Настић је рођен 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана, САД, од родитеља Атанасија и Зорке. На крштењу је добио име Војислав. У отаџбину је дошао као дете. Основну школу и гимназију са испитом зрелости завршио је у Сарајеву, а Богословски факултет 1937. у Београду.

После завршетка школовања постављен је на дужност катихете при Државној учитељској школи и сарајевској гимназији. Замонашио се 1940. године у манастиру Милешеви добивши име Варнава. Блаженог спомена нови Свештеномученик српски митрополит дабро-босански Петар Зимоњић га је рукоположио у чин јерођакона.

Други светски рат га је задесио у Сарајеву, где је остао за време постојања злогласне НДХ делећи судбину са својим страдалним српским православним народом. Поглавник НДХ Анте Павелић га је једном приликом позвао да дође у Загреб и понудио му да прими дужност епископа тзв. Хрватске православне цркве. Отац Варнава је ту понуду категорички одбио.

Свети Архијерејски Сабор СПЦ га је 1947. године изабрао за викарног епископа хвостанског. Хиротонисан је исте године у Београду.

Године 1948. комунистички суд у Сарајеву га је осудио на десет година тешке робије због «злочина издаје, слабљења економске и војне моћи наше земље, помагања терористичких банди, вршења непријатељске пропаганде и вршења шпијунаже у корист англо-американаца», како је наведено у пресуди Окружног суда у Сарајеву од 1. марта 1948. године. Стављено му је на терет и то што је своју сестру Добрилу научио енглески «како би могла да дочека англо-американце», како су навели комунисти. Кривично дело шпијунаже му је монтирано, а састојало се у «кривици» епископа Варнаве што је у своју кућу примио шофера УНРР-е који је довезао хуманитарну помоћ у Сарајево.

Затворску казну је издржавао у зеничкој робијашници. Све време је био у најстрожој изолацији, у мрачној и влажној ћелији злогласне зграде 3/А. Комунисти су га одмах ошишали и обријали. Одредили су га да изучава браварски занат јер су знали да је слабе физичке снаге и крхког здравља. Мучили су га глађу, жеђу и самоћом како би га сломили, али епископ Варнава је остао веран свом опредељењу за Богочовека Христа и свој српски правоверни народ. Епископ Варнава је имао специфичан одговор на сва мучења и понижења која је у затвору трпео. Свакога дана, недељом и празником, певао је тропаре и црквене песме, што је тамничаре људских тела и душа доводило до лудила, и после чега су га још више и још страшније кажњавали.

С обзиром на то да је епископ Варнава био омиљен међу затвореницима, а посебно међу интелектуалцима који су се као «националисти и реакција» нашли у тамници, за које се он молио Богу, комунисти су га 1949. године преместили у сремскомитровачку робијашницу. Са њим је премештено још неколико осуђеника, углавном српских интелектуалаца.

Све су их везали жицом, а епископ Варнава је био везан за руку са једним католичким жупником. Када је воз стигао у Сремску Митровицу, вагон са осуђеницима је одвојен од композиције и остављен на један споредни колосек. Пошто су у току ноћи сви осуђеници заспали, полиција се повукла и закључала вагон. Око један час иза поноћи, на вагон у коме су се налазили осуђеници, који су чекали да буду спроведени у сремскомитровачку робијашницу, «случајно» је налетела једна локомотива у пуној брзини. Од пуног вагона осуђеника само су једанаесторица преживели несрећу. Епископ Варнава се спасао тако што је од удара одлетео кроз прозор заједно са везаним римокатоличким жупником, који је на месту остао мртав. Епископ Варнава је том приликом поломио обе ноге и једну руку.

Лица која су се налазила на железничкој станици, у непосредној близини колосека на коме се одиграо смишљени комунистички злочин, потрчала су да пруже прву помоћ повређенима, али полиција их је у томе спречила. Медицинска екипа је стигла читав час касније док су се поломљени и угрувани осуђеници превртали и мучили на камењу и у вагону. Медицинску екипу је пратила патрола ОЗНА-е. Сви повређени су пребачени у сремскомитровачку болницу. Лекари су у болници вршили хитне хируршке интервенције, али ОЗНА је после неколико часова дошла и забранила да се повређенима даље пружа лекарска помоћ. Епископ Варнава се у том тренутку налазио на операционом столу. Пета му је била пробушена сврдлом како би се у њу ставила метална шипка. Лекари су узалудно покушавали да објасне погубност такве одлуке. Јер, наређење је, ипак, било наређење, макар и по цену људских живота.

Официри ОЗНА-е су наредили да се сви осуђеници потрпају у камион, на голе даске каросерије и без игде ичега. Требало је да их превезу у сремскомитровачки затвор. До затвора су вожени великом брзином и по неравном и разлоканом путу, тако да су двојица поломљених осуђеника умрла на путу до затвора. Остали су однесени у затворску болницу. Одатле су после неколико дана поново враћени у градску болницу. До болнице су их превезли – коњском запрегом.

Епископ Варнава је у сремскомитровачкој болници остао неколико месеци. Одатле је пребачен за Београд, а одатле на принудан боравак у београдски манастир Ваведење, где је остао да лежи скоро годину дана.

Народ је масовно долазио да посети и види живог мученика епископа Варнаву. То је узнемирило ОЗНА-у, те је донето наређење да се владика пребаци у манастир Гомионицу код Сарајева.

Епископ Варнава је у кућном притвору, у мастиру Гомионици, одлежао казну до 1960. године. Владика је после издржане казне отишао у манастир Крушедол, а одатле у манастир Беочин, где је и умро 12. новембра 1964. године у педесетој години живота. Према неким подацима, који се сада не могу проверити, епископ Варнава је отрован кафом.

У манастир је често долазио Милан Вилић, шеф верске полиције за Србију. Непрестано је убеђивао епископа Варнаву да измени став према «народној власти», али је то било узалудно. Епископ Варнава је остао непоколебљив у свом православно-хришћанском и националном уверењу.

Вредно је сетити се проповеди коју је епископ Варнава једном приликом одржао у Саборној цркви у Сарајеву. Он је том приликом рекао: «Радује ме што је село код Сарајева добило електрификацију, али ме не радује то што је то срачунато на помрачење душа наше благочестиве деце српске. То су светле куће са мрачним душама. Данашње власти осветљавају простор око себе, а душе народа воде у таму. Електрификација се искориштава од стране безбожника за помрачење душа људских, а то је најстрашнија тама за мој народ чији сам епископ... И докле комунистичка партија лута кујући паролу «братства и јединства», дотле је ми већ имамо од Господа Исуса Христа који вели:»Љуби ближњег свог као себе самог». Зар то није далеко узвишеније од парола «братства и јединства». И докле се аналфабетски течајеви труде да описмене људе и науче их писати слова азбуке, дотле се Црква труди да прво описмени људе са три слова, а то су БОГ. Према томе, ко не зна та три слова, он је највећи аналфабета, па макар какве дипломе овога света имао...»

Комунистима су ове речи епископа Варнаве посебно засметале. Јавни тужилац Чеда Милојевић му је на суђењу поставио питање: «Значи, Војиславе (крштено име епископа Варнаве), за вас је и друг Тито аналфабета?» Епископ Варнава му је на то одговорио.»Јесте. И он и сви други који неће да знају за три слова БОГ, аналфабете су». У својој завршној речи на суђењу епископ Варнава је изјавио:»Не изненађује ме што ми судите и што је већ толико Хришћана осуђено, јер то су Турци и Немци и усташе са нама чинили».

Српски народ је у тим тешким данима комунистичког терора о прогона кришом певао песму:

«Варнаву нам у тамници муче,

Нектарије пребијен јауче,

Василије још ожиљак има

Од камења кад га руља стигла.

Арсенија спроводе удбаши,

Црној Гори пред «народне власти».

Епископ Варнава Настић, велики Архијереј Српске Цркве и мученик, умро је у манастиру Беочин у педесетој години живота. Сахрањен је 14. новембра 1964. године поред манастирске цркве. У свете мученике уврштен и канонизован 2005. године.

Истински служитељ олтара Божјег

Аутор: вероучитељ Петар Николић, Број 926, Рубрика Догађај

Поводом канонизације новопрослављеног Светог исповедника вере, епископа Варнаве (Настића), у Епархији сремској одржани су црквенонародни сабор и молитвено - литургијске свечаности које су окупиле више хиљада верника Србије и Војводине. Прослављање Светог Варнаве започело је 1. октобра архијерејском Литургијом и парастосом у фрушкогорском манастиру Беочину, где се 1964. године упокојио и био сахрањен свети владика. Чинодејствовао је епископ сремски господин Василије са више свештеника и ђакона архијерејских намесништава Срема. Увече је служено празнично бденије, уз појање Студијског хора Музиколошког института САНУ под диригентском палицом проф. др Димитрија Стефановића.

Велика духовна радост настављена је 2. октобра када се у порту храма и око ње слила река људи из многих крајева наше земље који су дошли да присуствују овом црквеном собрању. На свечаној бини, у близини манастирске цркве, архијерејску Литургију служило је девет владика, митрополити загребачко-љубљански Јован, и дабробосански Николај, епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, бачки Иринеј, осјечко-пољски и барањски Лукијан, славонски Сава, хумски Максим и сремски Василије, који се након Литургије пригодном беседом обратио народу, свештенству и монаштву: „Радосни јесмо и велику благодарност Богу дугујемо што је крајем прошлог и почетком овог 21. века почаствовао и подарио и обогатио својим светим благословом нашу помесну цркву мученичку и напаћену епархију Сремску и благочестиви народ српски са своја дивна, у Господу Васкрслом, два мученика и исповедника вере: Светог Рафаила Шишатовачког и Светог Варнаву хвостанског и беочинског. Присуство светитеља међу нама чини да је сведочанство истине у историји живо".

Подсећајући на визионарске речи и мисли свог претходника блаженопочившег владике сремског Макарија који је за св. Варнаву говорио да „је све волео, увреде радо праштао и да се никада није љутио нити поглед на лицу намрштио", епископ Василије је нагласио да је он у свим својим искушењима непрестано понављао светопавловске речи: „Све могу у Исусу Христу, који ми моћ даје". (Фил.4.13).

Преживео је цео свој младалачки живот и епископски стаж у казаматима Сарајева, Зенице, Сремске Митровице, Стоца, а кад је у манастирима покушао да нађе свој духовни мир и спокојство, Удба ни једног тренутка није престала да на њега мотри. У свом страданију био је свестан схвативши да страдања у овоземаљском животу „нису ништа према слави која ће нам се открити, где ће се не само човек већ и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божје". (Рим. 8,18-21). Био је неустрашиви борац за истину и правду, несаломиве позитивне енергије, ватрени родољуб, истински служитељ олтара Божјег, достојанствени сведок Христа Васкрслог.

На крају је епископ сремски Василије, преносећи поздраве Његове светости Патријарха српског господина Павла, прочитао текст којим је 18. маја 2004. године Архијерејски сабор СПЦ у Диптихе светих Православне цркве уврстио исповедника Варнаву, епископа Хвостанског и Беочинског, чији ће спомен Српска црква убудуће обележавати сваке године 12. новембра. ..."

Извор текста http://www.manastirbeocin.org/sveti-vladika-varnava-hvostanski-i-beocinski