offline
- Pridružio: 27 Dec 2011
- Poruke: 245
|
Истовремено, Озна даје препоруке да на радним местима остану професори са лошим карактеристикама. За Анђу Анђелковић у образложењу пише: ''Подмитљива, слабог карактера и конзервативна у својим назорима о свету и животу.'' За још једног пожељног професора, Добрачина Шошкића, Озна наводи:
Човек за кога сем ракије и јела ништа друго не постоји... Плашљив је и незаинтересован и као такав сада је лојалан.162
Поред масовних злочина, реакцију су изазивали и многи други поступци комуниста. Они су скрнавили цркве, пљачкали становништво, забрањивали приватну својину, гушили демократију...
Од онога што су напљачкали за себе су обезбедили лагодан живот, док су преко ноћи читаву нацију срозали на просјачки штап. Подела на богате и сиромашне, дијаметрално супротна комунистичкој пропаганди, никада није била тако изражена као првих година њихове страховладе.
Због свега тога комунисти су се бојали новог српског устанка.
Прва мера за осујећивање устанка била је убијање стварних и могућих непријатеља њихове власти.
Другу групу осумњичених систематски су хапсили и мучили у никад бројнијим казаматима.
Следећа мера била је масовна мобилизација. У Србији је мобилисано око 300.000 младића који су без обуке послати на фронт. За неколико месеци погинуло је 80.000 младића, већином у Хрватској, док су партизанске формације састављене од Хрвата држане ван главних фронтова. Губици појединих јединица састављених од регрута из Србије износили су и до 47 посто.163
Др Милан Грол, тада члан привремене владе у Београду, 21. марта 1945. године саопштио је америчком амбасадору Патерсону: ''Тито је претворио Београд у своју тврђаву и посео је најбољим трупама, док се неопремљена деца упућују на фронт''.164
Тако су комунисти спојили масовну мобилизацију и систематско убијање. Војничких разлога за огромне губитке није било. Они су последица понашања окупатора у окупираној земљи. Рачунајући директно и индиректно уморене, комунисти су послали у смрт преко 200.000 Срба.
Ко није био стрељан, одведен у логор, затвор или касарну, упућиван је на тзв. добровољне радне акције. У прво време ''добровољци'' су спровођени у руднике и шуме, а касније и на друга градилишта широм земље. Крајем 1944, током 1945. и 1946. године, комунисти су у сваком тренутку у затворима, логорима, касарнама и на присилном раду држали преко пола милиона Срба.
Све ове мере имале су следећи циљ: ни у једном српском насељу, посебно сеоском, не смеју остати мушкарци способни да носе оружје, јер су сви они потенцијални устаници. Тај свој циљ комунисти су у великој мери успели да остваре, али онда је избила епидемија глади: није имао ко да обрађује земљу. Глад их, међутим, није натерала да пусте сељаке из затвора, логора и касарни. Уместо тога, спровели су режим тзв. принудног откупа, којим су под претњом смрћу отимали последње залихе хране. Тако је покренут нови круг терора. Епидемија глади међу становништвом још више је појачана, а смртност је порасла.
Српски народ највише је погодила мера коју су комунисти предузели за очување власти у дужем временском периоду. То је тзв. метод јаничара, који су одмах применили на деци, да би га постепено, с протоком времена, проширили на читаву нацију. Реч је о методу у коме се деци брише свест о свом пореклу и васпитању, да би била замењена новим, жељеним информацијама. Тако су Турци, на име данка у крви, одводили Српчад и од њих правили своје најбоље војнике, а српске непријатеље.
Новим генерацијама ускраћивана је свака могућност да чују истину о себи и свом пореклу. Томе су прилагођени школски програми, средства информисања, културни садржаји, туристичке манифестације, и све друго што се могло искористити за пропаганду. Деци је представљено да су они, комунисти, најбољи људи на свету, да је, штавише, свет и постављен тако да у својој највишој фази развоја произведе њих, комунисте, и онда их занавек очува. Пропаганда према деци допуњавала се терором према старијима. Како су деца одрастала, потреба за терором се смањивала.
После три и по деценије, генерације комунистичких јаничара масовно су плакале на сахрани једног од највећих убица својих очева и дедова, Ј. Б. Тита. Три деценије после смрти диктатора, последице метода јаничара и даље су веома велике.165
ИЗВОРИ И НАПОМЕНЕ:
142 С. Аврамов, Постхеројски рат Запада против Југославије, 119. Према изјави хрватског историчара Душана Биланџића на Округлом столу ''Павелић, Тито, њихов допринос хрватској државности''. Извештај са округлог стола објављен је у ''Глобусу'' (Загреб, 28. јануар 1994). Биланџић је био један од Хрвата доведених у Београд после ''ослобођења'', јер у престоници није било довољно присталица КПЈ. На истом округлом столу, Биланџић је пренео и одговор Ј. Б. Тита на примедбу да ће Устав из 1974. године ''свести Србију на Београдски пашалук''. Брозов одговор гласио је: ''Па то и хоћу''.
143 Р. Вукчевић, На страшном суду, 33-34.
144 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120.
145 Све за победу, 19. октобар 1945.
146 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51.
147 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 50.
148 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-121.
149 Све за победу, 19. јул 1945.
150 О злочину у Дивцима: изјава љубомира Рафаиловића, очевидца, аутору. У књизи ''Крвава листа комунистичких злочина'', објављеној 1942. године у Београду, о убиству Веселина Петровића, почињеном 30. септембра 1941, пише: ''Прво су му секли део по део тела, онда су му тестером одсекли главу''. У књизи даље пише да су недићевци, у дворишту куће у селу Дупљај, где се налазио штаб Јосипа Мајера, откопали 33 унакажена леша (''Крвава листа...``, стране 58-59). Броз се на састанку са Дражом у Брајићима, 26. и 27. октобра 1941, одрицао одреда којима су командовали Борота и Леви, јер су били познати по злочинима (С. Живановић, Трећи српски устанак, књига трећа, 44-45).
151 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395.
152 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 122.
153 Погледи, бр. 268, септембар 2005.
154 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-124.
155 и 156 Вечерње новости, 4. новембар 2006 и 16. децембар 2006.
157 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48-49. Према Трешњићевом чланку ''Ослобађање Дедиња'', објављеном у часопису ''Круг'' 1998.
158 Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 48.
159 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 120-137.
160 О жртвама комунизма у Крагујевцу: У књизи ''На трагу злочина'' Слободан Ћировић наводи имена око 300 жртава из Гружанског среза, као и најпознатије убијене Крагујевчане; у фељтону ''Крагујевачка трагедија 1944. године'', објављиваном у недељнику ''Светлост'' од августа 2009. до јуна 2010, дат је делимичан списак од 1.075 имена жртава комуниста у Крагујевачком округу, међу којима су и 32 свештена лица Шумадијске епархије. У поменутој књизи, као и у фељтону, за свако име наводи се извор.
161 и 162 Г. Давидовић, М. Тимотијевић, Затамњена прошлост, књига 3, 185-186.
163 П. Симић, Србија, земља необјашњива, 150-151.
164 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 445.
165 Јаничарски метод подразумевао је и слање 10.000 деце у Бугарску и 20.000 деце у Совјетски Савез, крајем 1944, ''на васпитање у комунистичком духу''. (Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 395-396; Дражини извештаји, према писању ''Борбе''). Међу дечацима и девојчицама послатим у Бугарску налазио зе и Будимир Будисављевић, рођен 1934. године у Борикама код Рогатице. Заједно са рођеним братом и сестром, Славком и Добринком, и браћом од стрица Радојем и Витомиром, најпре се нашао у дечјим избегличким центрима у Недићевој Србији, а потом, по доласку комуниста, у интернату у Софији. У бугарској престоници деца су подвргнута суровој тортури. Изгладњивали су их, малтретирали, псовали ''мајку четничку'' и ''српског краља''. Свој деци у Будимировој групи почупана је коса, тако што је излепљена врелим воском и отргнута. Враћени су у Србији после осам месеци. Некима се коса делимично обновила, као Будумиру, а некима није уопште. Будимир и његових четворо браће и сестара касније су добили тумор на мозгу или у пределу главе. Само Будимир је излечен, остали су прерано преминули. Једна девојчица из Борика, Невенка Перендија, због тоталне ћелавости у пубертету је пала у депресију. Најзад је извршила самоубиство, тако што је скочила под воз, 1955. године, у Новој Пазови. (Изјава Будимира Будисављевића из Нове Пазове, аутору.)
Према изјави Симеона Николова Николова из Софије, децу је у Бугарској најпре прегледала лекарска комисија и за свако дете је отваран лекарски картон. ''Многа деца била су изложена насиљу још у Југославији. Код неких су откривени ожиљци од гашења цигарета. Некима је било извађено једно око. Повећи број деце био је у депресији... Нису сва деца враћена у Југославију, нека су остала до краја у Бугарској. Југославија је одбила да прими децу са неизлечивим психичким последицама. Она су умирала у бугарским клиникама, или, касније, старачким домовима'', каже Николов. Он такође тврди да су Бугари са свом децом добро поступали. Наводи пример да је два детета, сестре Милицу и Милену Стефановић, или Степановић, усвојио брачни пар др Иванка и др љубомир Петров. Када су одрасле, Милица и Милена су се вратиле у Србију, али им у југословенској амбасади у Софији нису дозволили да понесу ни један предмет за успомену из Бугарске. Касније су се враћале да обиђу своје бугарске ''родитеље''. (Изјава Сиеона Николова из Софије, аутору. Симеон је рођен 1936. Као дечак дружио се са Милицом и Миленом.)
За разлику од Србије, у Бугарској је прича о 10.000 српске деце доста позната. Документарни филм о доласку деце може се наћи на Интернету, ако се на Гуглу укуца ''братски прием на југославските деца'', с тим што се мора употребити бугарско, односно руско, слово ''ју''. На Интернету се може наћи и потресан чланак др Пенке Дамјанове о овој деци. Пенка је рат провела у партизанима и у бугарским затворима. Она је лекарка у белом мантилу која се у поменутом филму види приликом дочека деце. У књизи ''Спомени за разни места и години'', у чланку ''За една изчезнала снимка'', Дамјанова пише да су деца дошла болесна од триховитије, заразне болести од које опада коса, а коју су звали и ''босанска болест''. О двогодишњем лечењу деце у Бугарској, Пенка пише с љубављу. Чланак се завршава њеним учешћем на митингу у Софији 1992, против натовског бомбардовања Срба у БиХ.
(Из књиге М. Самарџића ''Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета'', пет том, ''Погледи, Крагујевац, 2010; стране 771-778)
|
