offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26569
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
MIRNA KARAULA
(Тихая застава)
Taj prebogati i prelepi jezik, ruski, ima mnogo reči istovetnih našim rečima, pa ipak neke nemaju to značenje koje govori prvi pogled. Vrag nije đavo već neprijatelj, stena nije gromada već zid, život nije to što mislite, već stomak, zapovednik nije komandant već rezervat (!), itd, itd. Shodno tom čudnom nepodudaranju u podudarnosti, ni zastava nije znamenje od tkanine, već đeram (u gradu), ali i straža, karaula, a izvedeni glagol – заставать znači zastajati, zaticati...
’’Mirna’’ (tiha) je naziv karaule na granici Tadžikistana i Afganistana. Prva godina raspada SSSR kada još ni napisi na granicama nisu menjani, niti su se sve države otcepile. Službeno, Tadžikistan čuvaju sovjetske (ruske trupe). U karauli u blizini Kišlanja (čak i za ruske pojmove vukojebina), u senci Pamira svoj tihi, dokoni vojnički život žive jedan Ukrajinac, zastavnik i mladi ali već iskusni i ambiciozni kapetan koga posle tog ispita čeka vojna akademija i karijera ratnog heroja. Njega je, naravno, ostavila žena ne mogavši da podnese karijeru i patnje ratničke žene. Rane iz ’’Afgana’’ su još vrlo sveže i žive, pa se kapetan sa lokalnim verskim vođom, velikim sovjetofilom Zakir agom rado druži zarad mira na karauli. U Tadžikistanu su sukobljeni Vovčiki i Jurčiki ( njihova verzija šiita i sunita). Mladi nacionalista, Fazulo, prosi ruku Julije, unuke njegove nekadašnje učiteljice Olge i ne dobija je.
Stvari počinju da se komplikuju kada potpukovnik, komandant sektora, dovodi legendarnog obaveštajca Babrovskog koji je ucenjen od strane mudžahedina na milion dolara (neverovatno upečatljiv lik natporučnika) pred kim je čak i kapetan Pankov koga igra Čadov za trenutak zastaje mirno. Kapetan zna da će taj dolazak doneti nemir u mirnu karaulu, ali mora da sluša naređenja. Fazulo pokušava da otme Juliju i nju spasava u poslednjem trenutku kapetan. Sukob, koji je dotle tinjao na nacionalnoj bazi, počinje da dobija i ličnu dimenziju. Stvari se zaoštravaju kada se iz dubine Afganistana pojavljuje Zur, visoki starešina (ustvari, sve gomila bandita koji su sebi podelili činove) i naredi pripreme za napad. Stvari još teku po površini, mirno i bez brige, ali kapetan kao odličan graničar naslućuje šta se sprema i naređuje prividan mir na karauli: vojnici se kupaju u sauni, polako idu od mesta do mesta, ali se svi neprimetno polako razmeštaju na rezervne položaje znajući da ih sa vrhova brda stalno osmatraju. Bobrovski prolazi kroz brešu na granici i u efektnoj, surovoj zasedi ubija Zura i pri tom otkriva da on vozi njegovu ženu za kojom on, Bobrovski, traga već dve godine. Događa se tragedija. Žena, paćenica, koja je već rodila Zuru dete i opredelila se, puca i okrzne Bobrovskog, a njegov pratilac je u deliću sekunde ubija. Sad obe strane opasno krvare. Strela je odavno odapeta i leti prema cilju, kako to rekoše protivnici Salmana Ruždija.
Bobrovski i kapetan obavljaju finalne pripreme i Bobrovski, koji je na karaulu došao sa mitskim oreolom legendarnog, ucenjenog razvetčika, shvata da je kapetan Pankov ustvari odličan taktičar i da se može pouzdati u njegove pripreme. Fazulo, koji se školovao u Pakistanu, brzo biva izabran za komandanta i on žuri da napadne malu karaulu i selo na čijoj ivici se ona nalazi.
Počinje rasplet. U zoru Rusi (za koje Fazulo misli da su posle saune potegli prilično votke, po običaju, a zatim pustili muziku) odavno drže povoljnije položaje i čekaju napad. Počinje minobacački napad u kome je cela karaula za pet minuta opustošena. Da su bili u njoj, niko ne bi preživeo. Zakir aga u poslednjem trenutku pokušava da ih odvrati od napada, međutim Fazulo mu kao neverniku odseca glavu, a njegovu porodicu tera preko minskih polja na najslabijem mestu odbane. Sledi bitka koju ne vredi opisivati već gledati kadar po kadar. Viševekovni ratnici su se namerili jedni na druge: verski fanatici sa pamirskih visova protiv ruskih vitezova koji su za nešto manje od tri veka osvojili šestinu Zemljine kugle. Malobrojna posada fantastično hrabro i pametno troši svoje resurse, ali masa mudžahedina preti da ih pobije sve. Kapetan u poslednjem jurišu gine, za neku sekundu prekasno da ugleda spasonosne leteće tenkove kako pustoše po redovima ’’Duhova’’.
Neko je lepo primetio da je ovaj film kombinacija onog turskog filma ’’Nefes fasan ososun’’ (ili tako već nekako, da ne tražim) i ’’Devete čete’’. Nije nikakvo čudo jer je takvih ogorčenih, očajničkih bitaka bilo mnogo na obodima imperije koja je morala da se brani od mnogo jačih udaraca nego što su to bili banditski napadi na usamljene karaule. Po čemu je ovaj film, ipak, vredniji od ’’Devete čete’’, što je već svojevrstan podvig? Po tome što je u njega uneta i lokalna dimenzija, što je uključeno realno stanovništvo, ljudi koji su verovali u SSSR i nisu hteli da idu za svojim džihadovskim starešinama. Lični sukob, ljubav kapetana i Julije, tu je samo da pojača utisak čovečne dimenzije učesnika sukoba i dočara koliko čovek stvarno može sebe da žrtvuje za domovinu. O efektima, pirotehnici, oružju i svemu ostalom ne treba trošiti reči već gledati film. Standardi u ruskom filmu odavno su visoko postavljeni i tu nema potrebe mnogo tragati i lutati. Sada je reč o tome da se nađe prava priča, a njih ima bezbroj. I sve su tragične. Šta da vam kažem? Kada budete odgledali ovaj film, utisak koji je na vas ostavila ’’Deveta četa’’ (ali i onaj turski) biće pojačan punoćom ekspresije i emotivnog naboja. Ovo, jednostavno, nije pucačina FPS, već tragedija s ljudskim likom. Malo li je...
|
