online
- Georgius
- Moderator foruma
- Pridružio: 06 Jul 2009
- Poruke: 4921
- Gde živiš: Novi Sad
|
Бивши пуковник противваздушне одбране Војске Југославије који је командовао јединицом која је током НАТО агресије на СРЈ оборила три авиона западне алијансе (Ф 117, Ф 16 и Б 2), рођен је у Ковину 1956. године. После завршетка НАТО агресије премештен је у позадинске јединице, да би 1. септембра 2004. године био пензионисан на сопствени захтев. Ожењен је и отац је троје деце. Власник је мале пекарско-посластичарске фирме у Скореновцу. По вашим тврдњама дивизион којим сте командовали током рата 1999. године успео је да обори амерички борбени авион Ф 117 уз помоћ застареле совјетске батерије С-125 Нева, пре свега захваљујући вашем техничком унапређењу. Да ли сте после десет година од НАТО агресије на СРЈ у могућности да нам откријете у чему се састојала та иновација чије постојање оспоравају чак и људи из врха наше војске?
У ракетним јединицима ПВО сваке године вршила се стручно-специјалистичка провера која се састојала из више сегмената. Један од тих сегмената подразумевао је и проверу познавања средстава за напад из ваздушног простора страних земаља. У ранијем периоду наша војска била је упозната са наоружањем које су имале, како чланице Варшавског пакта, тако и чланице НАТО-а. Наравно, проучавање се пре свега односило на најсевременију технику којом су располагали потенцијални агресори на нашу земљу. А од најсевременијих средстава којима је крајем деведесетих година располагао НАТО, издвајале су се управо крстареће ракете, односно Ф 117, као авион „стелт“ технологије. О овом авиону први пут се код нас информација појавила 1986. године, и то у часопису „Крила армије“. У том листу објављене су неке карактеристике овог авиона до којих су могли да дођу наши обавештајци. Од тог тренутка Ф 117 постао је моје главно интересовање, јер нисам могао да верујем да постоји авион који лети а не види се, односно не може да се открије на радару. То ми је звучало невероватно, јер је било јасно да мотор за Ф 117, за авион тежак преко 23 тоне, не може да се направи од пластике, већ се израђује искључиво од метала. То значи да је електромагнетна енергија морала да наиђе на авион, и да се од њега одбије. Много касније сам схватио да је прича о „стелт“ технологији, наводно невидљивој за радаре, чист маркетинг. Био је потребан само начин да се та летелица учини видљивом, па сам 1996. године у Генералштабној школи, захваљујући пуковнику Војиславу Перовићу, добио прилику да проучавам могућности борбе ракетних јединица ПВО против „стелт“ технологије. Та моја иновација, коју данас војска оспорава, у основи је веома једноставна. Ја сам само одредио тачну фреквенцију на коју ће авион, као тело у ваздушном простору да резонује. Пошао сам од основних физичких закона. Познато је, наиме, да ће чаша, уколико на њеној ивици влажним прстом покушате да изазовете вибрације, и ако потрефите одговарајућу фреквенцију на којој резонује тај облик чаше – пући. Исто тако, ако постигнете да авион уђе у резонанцу са фреквенцијом коју сте поставили, онда ће он бити извор зрачења, и ви ћете га имати видљивог као да је на длану. То смо управо и ми урадили у нашој јединици, на осматрачком радару одредили смо ту фреквенцију, и успех није изостао.
На који начин сте тачно оборили „невидљиву“ летелицу западне алијансе?
Након откривања позиције авиона са осматрачким радаром, дали смо усмеравање нишанског радара у том правцу, пустили га да приђе на потребну даљину, а он, самим тим што је од метала, враћао је одређену фреквенцију, односно одговарајући сигнал. Тај сигнал био је мањих карактеристика на нишанском радару, али довољно велики да може да се прати и да се по њему изврше борбена дејства. А сама ракета која иде према циљу, односно њена бојева глава, садржи у себи радарски упаљач. Ако тај радарски упаљач не може да се активира зато што нема одраз од циља, онда та ракета ни неће експлодирати. А ми смо ракету, када је, на пример, Ф 117 био у питању, послали у рејон циља, радарски упаљач се укључио, а на основу њега активирала се бојева глава. Био је то доказ да је та наша фреквенција одлично функционисала и омогућила ефикаснија борбена дејства.
На основу овога што сте рекли произлази да ваша јединица не би била спремна за ефикасна ратна борбена дејства без ваше иновације?
Чињеница је да неке друге фреквенције које су биле коришћене нису дале резултате. На овој на којој смо ми радили постизани су, међутим, изванредни резултати у откривању и других авиона. Али није само та иновација била пресудна. Кључна је била врхунска обученост припадника наше јединице.
Кажете да је обученост била пресудна. Када је наша војска, односно ваша јединица почела озбиљне припреме за надолазећи рат са НАТО-ом који је најављиван још током 1998. године?
Почетком јануара 1999. године послато је наређење да све јединице морају своје ратне и материјалне резерве из својих магацина да расељавају из касарни, како би се сачувале, пошто се претпостављало да ће највероватније доћи до бомбардовања. Ја сам, међутим, самоиницијативно те ратне материјалне резерве почео да расељавам још од почетка децембра, па сам тај посао био завршио већ до половине јануара 1999. године. То сам учинио зато што сам претпоставио да НАТО неће чекати март месец за борбена дејства, него ће изабрати зиму, како би, што би, са војног аспекта, било логично, ударио по енергетским потенцијалима и довео нас у неугодну ситуацију у којој би се смрзавали и цивили и војска.
Чини ми се да би било логично да је тако размишљало и војно руководство наше земље. Па данас је већ познато да је бомбрадовање било планирано још за октобар 1998. године.
Да, требало је да почне још у октобру 1998, али је одложено. Не бих сада улазио у ту причу, а војни и политички врх државе вероватно је имао поуздане информације. У сваком случају, ја сам очекивао да нас НАТО нападне раније него што је то учинио. Али, зашто је важно ово што причам. Када смо раселили ратне и материјалне резерве, мене је командант пуковник Лазовић звао око 20. јануара и рекао да почнем са расељавањем, пошто није знао да сам то већ учинио. На тај начин, испало је да сам ја наређење извршио за један дан. Иначе, по редовном јануарском плану за обуку и васпитање, наш 3. ракетни дивизион требало је да се увежбава по апарутури „Акорд“ (скраћеница за тренажер који се спаја на ракетни систем и који имитира циљеве у реалном времену, према којима се може увежбавати послуга у откривању, праћењу и лансирању имитираних ракета). По том редовном плану, ми смо били предвиђени да вежбамо тек негде у мају или јуну 1999. године. Међутим, пошто смо ми на своју руку раселили ратне и материјалне резерве, а други су то тек почели да чине, ми смо могли да кренемо са увежбавањем на том уређају већ од првог фебруара. Требало је да вежбамо само до 15. фебруара, али пошто друге јединице нису завршиле расељавање до тада, добили смо прилику да увежбавамо још 15 дана.
Али, то значи да је ваша јединица имала прилику да се добро увежба. А шта је било са осталим јединицама?
Док су све остале јединице теглиле сандуке ми смо више од месец дана радили само увежбавање и пре и по подне, и у ноћним условима, такмичили се ко ће више имитираних циљева да обори, и тако у март ушли у топ форми. Осим тога, имали смо времена за стварање тимског духа, могли смо да правимо релевантне анализе где и зашто правимо грешке. Други, нажалост, нису имали прилику да се тако добро увежбају. И зато мислим да је искључиво због увежбаности наша јединица за време рата направила сјајне резултате, а не само због техничког унапређења. Без добро увежбаних и оспособљених људи ни техника, ни иновације ништа не вреде.
Какве губитке је претрпео ваш дивизион, а какве губитке је он нанео НАТО снагама за време бомбардовања СРЈ?
3. ракетни дивизион у односу на НАТО добио је битку 2:0, с тим што нам је један погодак био поништен. Ми смо скинули Ф 117 и Ф16, док нам не признају да смо оборили и Б 2 који је 20. маја пао 15 километара од границе у Хрватској. Ми немамо део тог авиона да би доказали како смо га оборили, али људи из Хрватске са којима сам разговарао, ватрогасци који су дошли да гасе шуму, признали су ми да је у Спачванској шуми пао авион велик као, како су причали, фудбалски терен. Са друге стране, ми уопште нисмо имали губитке, чак ни повређене војнике.
Како сте успели да сачувате људство?
Најпре, као што сам већ рекао, наша јединица била је одлично увежбана. Осим тога, кључно је било створити атмосферу где ће сваки војник знати шта је његов основни задатак. Наравно, без дисциплине, ратне задатке није могуће завршити, али мене је на пажњу терао и неки унутрашњи страх, страх од тога да не дођем у ситуацију да нечијим родитељима, нечијој деци, нечијим супругама изјављујем саучешће. Уосталом, то што нашим подређенима није фалила ни длака са главе, сматрам за највећи успех, не умањајући, наравно, остале резултате који су у борбеним дејствима остварени. Ипак, чињеница да смо ми за 78 дана 23 пута били мете, значи да смо имали одличне методе да их преваримо, да избегнемо њихове ракете. Знате, ако вас промаше једном, двапут или трипут, то значи да сте имали среће, али ако вас промаше 23 пута, то значи да имате систем одбране, и да он беспрекорно функционише.
У чему се састојао тај систем?
Ми смо се договорили да читав посао морамо завршити најдуже за 20 секунди. После 20 секунди све више се повећава вероватноћа да ће нас непријатељ открити и да ће нам на основу наше локације, на основу нашег укљученог радара послати противрадарску самонаводећу ракету која моментално уништава и технику и део људства. Зато је кључно било да не уђемо у 21. секунд, и зато и документарни филм који говори о тим данима носи наслов „21. секунд“.
Како сте се осећали ви и ваши ратни другови када сте чули да је потписан Кумановски споразум. Да ли је Војска Југославије, а посебно ПВО, могао да издржи даље борбе са НАТО снагама?
Што се тиче наше јединице, био сам уверен да ма колико дуго рат трајао, нама не може ништа лоше да се догоди. У сваком случају, и за време трајања агресије показало се да НАТО не може тако лако да открије наше положаје. НАТО није могао да дејствује по покретним метама, већ само по стационарним објектима, који не могу да се померају – по мостовима, болницама, путевима, раскрсницама, центрима везе. Рат у СРЈ показао је сву немоћ НАТО-а, показао да је снага западне војне алијансе више маркетиншког карактера, бар што се тиче могућности њихових борбених средстава. Да је ово што говорим тачно, сведочи и чињеница да је НАТО после рата у Југославији у великој мери променио и нека борбена средства и неке методе приликом ратовања. Са друге стране, чак и медијска кампања у вези са бомбардовањем је, како је рат одмицао, све више ишла нама на руку. Свету је постајало све очигледније да се рат у СРЈ не води због помоћи албанским избеглицама, већ због америчког експанионизма, да Албанци на Косову више беже од НАТО бомби него од наших снага безбедности, да је заправо НАТО створио хуманитарну катастрофу. Уосталом, сви ми у војсци били смо одавно свесни да је НАТО бомбардовање био завршни део плана разбијања СФРЈ који су секретари НАТО-а потписали још у Риму 1981. године. Са друге стране рат у СРЈ, и све оно што се дешавало на простору бивше СФРЈ, био је опомена и читавој Европи да НАТО може да изазове сукобе не само у Африци и Азији, него где год то жели.
|
Sta on radi u penziji to je njegova stvar 
