offline
- vrabac
- Legendarni građanin
- Pridružio: 30 Dec 2010
- Poruke: 4963
|
Napisano: 04 Okt 2011 19:38
Mogu jedino da ti ga pokažem onako kako ga momci iz grada strašno sličnog Beogradu (Njižni Novgorod) zamišljaju ili ga imaju u prototipu (samo da ne bude propotip).
Velika fotka sa MAKS-a pa onda mali detaljčić na reklamnom posteru ili bilbordu desno
Dopuna: 04 Okt 2011 19:43
I sad šta da ti kažem izgleda da su lečke povećali antenu. Osim toga izgleda da je AESA što može da bude problem jer fabrika mnogo bolja vlada jednom varijantom PESA rešetke upravo kao na radaru Protivnik, mislim od onih verzija koje smo do sada vidieli (navodno ide novi Protivnik sa AESA a onda prosto da se zasmeješ zašto bi bilo isto ime...). Pa videćmo 2015. ionako ne možemo da pomognemo a valjda ni da odmognemo...
Dopuna: 09 Okt 2011 18:26
Razvoj radara PVO Suhoputnih u SSSR-u, put ka pokretljivosti
Suhoputna PVO je uvek bila manje atraktivna u svakom pogledu od Vozdušne PVO. Bila je pre svega deo Kopnene vojske dakle rod oružanih snaga dok je Vozdušna PVO bila vid. Ova druga je time i posedovla sopstveno vazduhoplovstvo, istina samo lovačkog karaktera. Vrednosti ulaganja pa i bazičnih istraživanja su bili nesrazmerni, tehnički nivo veoma različit. Na kraju čak su im i vojne akademije bile različite. Ovih dana se usled novih reformi upravo raspravljaju da li će ta akademija (inače u Smolensku) uošte nastaviti da postoji jer kopnena vojska smatra da je objedinjena akademija loše rešenje. No to je posebna tema...
Kako bilo PVO suhoputnih ima dugu tradiciju u korišćenju radarskih sistema. U prvoj fazi mnogo opreme suhoputnih se poklapalo sa onim što će biti oprema Vozdušne PVO. I Suhoputni su U početku držali mnogo PA topova 85 pa onda u masi 100 mm i na armijskom nivou i frontovskom nivou su se ti topovi zadržali skoro do kraja 70-tih godina. Takođe suhoptni su bili najveći korisnici masovno proizvedenih topova 57 mm koje su zadržali do sredine 80-tih a verovali ili ne i dan danas je jedan divizion operativan unutar ostataka jedne od novih brigada u prestruktuiranju. Za efikasnu upotrebu topova pojavili su se kao primarni oblici nišanski radri serije SON koji preuzeli primarno gađanje od optičkih sprava PUAZO. Čak se pojavio i jedan rudimentirani KIS divizionsko pukovskog nivoa KUZA-1 na bazi mehaničko-eletričnih uređaja. Isitina ta sredstva su jednako bila u trupnoj i teritorijalnoj PVO. Za podršku tim sistemima su Suhoputni koristili metarske radare ništa manje a možda i više nego Vozdušna PVO. Suhoputni su vrlo dugo koristili oružne sisteme S-75 sve do početka 80-tih. Prava promena i odvojenost puteva Vozdušnih i Suhoputnih je bila pojava već legendarnih sisitema Kub (Kvadrat) i Krug. Potpuno samohodni, superpokretljivi za svoje vreme (a u suštini postavili su norme i za danšnjost) i preklapajući u dvoslojnom štitu. Osa je kasnije popunila rupe a sa nižih nivoa su kao ježeve bodlje virili Strele-2, Strele-1 i Šilke.
Zbog brzine dejstva koja se javlja na realnom bojištu u pokretu suhoputni su prvi posegnuli za automatizacijom procesa, praktično pre Vozdušnih raketaša. Istina lovačka avijacija prva uvela KUBA sisteme ali je kod njih to bila posledica iskustava celokupnosti vazušnih bojeva u II sv. ratu što je posebna mala tema. Tako se prvi pravi KIS za PVO zemaljske postrojbe pojavio u vidu sistema KRAB. U vrlo malom broju korišćen je za S-75 sisteme a onda masovno za topove 57 mm mada često i za 100 mm. Međutim njegova najvažnija upotreba je bila za sisteme Krug. I tu se pokazalo da je neadekvatan. Problemi su trajali preko 10 godina dok nije zamenjen sa Poljanom-D1. Krab se pokazao mnogo primerniji Kubovima po pitanju ciljeva ali ne i po pitanju brzine jer je usporavao sistem u odnosu na solo divizionsko gađanje. Ipak zadržan je vrlo dugo jer je bio koristan za srednje i veće visine i poslednjim modeima Kuba koji su bili manja ili veća mešavina sa elementima sistema Buk je omogućavao mnogo višlji plafon dejstva. Objektivno ipak je to bilo anarhroono koristiti KIS starosti 20 godina na početku 80-tih. Zato se krenulo u program Manevr-Kentavr Redut ali je on prvo propao pa oživeo ....No to je druga priča.
Pravu revoluciju ali ne u elektronskom smislu već smislu mobilnosti na polju PVO Suhoputni su izazvali specijalizovanon upotrebom radara (i to novostvorenih) koje su uspešno uvezali sa već postojećim i korišćenim radarskim sitemima.
Centimetarski opseg (dijapazon S oko 3 GHz)
Opšte je poznato da su antene u centimetarskom i višim opsezima manje po veličini od antena u nižim frekventnim dijapazonima. To je kod Suhoputnih imalo veliki značaj. Za potrebe sistema Krug i Kub razvijen je jedan za svoje vreme izvanredan radar široko poznat i u našim krajevima kao Mečka a kod Rusa kao Bronja. Radi se o jednom 2D centimetarskom radaru na nešto malo više od 2 GHz radne frekfencije odmah po ulasku iz L u S područje. Međutim ono što je kod njega bilo skoro revolucionarno to je montiranje na gusenični tegljač velike prohodnosti. Zahvaljujući tome mogao je bez problema da prati jedinice Kuba i Kruga gde god one pošle. Paradoks je što je Krab bio na kamionima. Bronja je bila u doba kad se pojavila sasvim dobar radar, odličnog dometa, osrednje opornosti na ometanja i odlične pokretljivosti, sasvim sposobna da prati jedinice Kubova i Krugova u dejstvima.
Drugi centimetarski radar je bio akvizicioni radar na RStON sistema Kub. Objedinjavanje funkcije na jednom vozilu je u to doba bilo avangardno rešenje bez pandana na zapadu. Radar je bio još dalje u S području i vrlo dobar po dometu, osetljiv na ometanja (ako ga poznajete) i pod efiniciji ugradnje vrlo pokretljiv. Sasvim se lepo slagao saBronjom koja ja imal ulogu radara višeg komandnog nivoa kod Kuba.
Mana celokupnog sistema je bila potreba za korišćenjem visinomera koji su se pridodavali Bronji i koji su bili vrlo spori u radu. Drugi problem je bila sporost KIS-a Krab naročito ako bi Bronja imala i visinomere koji su sami po sebi usporavali sistem.Visinomeri su obično bili tipa PVR-9 ili PVR-16 kod kasnijih modela.
Decimetarski opseg (dijapazoni L i UHF odnosno 1-2 GHz i 300MHz-1GHz)
Možda i pomalo usled niskog položaja frekfencija Bronje a možda iz bog dimenzija antene ne sećam se da su Suhoputni koristili u većoj meri neki od od radara u L području, naravno mislim na period od pojave Kuba i Kruga pa do raspada SSSR-a. Međutim kao niskovisinski detektori dominirali su P-15 Tropa radari sa svojim pomalo unikatnim osobinama za svoje vreme. U svakom slučaju korišćeni su u masi kao niskovisinski detektori i gap-fileri. Neobična konstrukcija radara doprinela je njegovom relativno velikom uspehu kako u SSSR-u i VU tako i širom sveta. Istina imao je nekoliko modifikacija odnosno modernizacija. Isijavanje sa ogledalskim odbijanjem, i gornja prijemna antena činili su ovaj radar idealnim za niske ciljeve. Posebna dodatna karakteristika je bila konstrukcija Unža. Radi se o jednoj stubnoj konsturkciji (u vidu rešetke) na kojoj e na vrhu nalazi posebna antena sa jednim ogledalom kooja radi isključivo podignut ana taj stub. U ovakvom ansmblu radar je još bolje daljine otkrivanja specijalno niskoletećih ciljeva. Problem je bilo relativno dugo vreme postavljanja antene. Korišćen je u mnogim jedinicama sa Kubovima i Krugovima gde je dopunjavao Bronju. Frekventni dijapazon nešto ispod 1000 MHz u kome ovi radari rade (UHF) je prilično težak za otkrivanje i ometanje ( ne ako metarski ali ipak) ali su vremenom Amerikanci razvili te metode do krajnje upotrebljivog nivoa. Na ove frekfencije navode se i protivradrske rakete mada ne tako efikasno kao na decimetraše a pogotovu centrimetaše. Glavni način za njegovvo izbacivaje iz stoja je direktno uništenje. Elektronski izviđači ga relativno uspešno otkrivaju onda se na njeg deluje SEAD grupom najčešće TV vođenim raketama. Upravo zbog njegove važnosti on je jedan od najtraženijh ciljeva od letećih elektonskih izviđača. u današnje vreme je naravno zastareo. U doba svojeg pojavljivanja, i tokom par decenija posle toga bio je mđutim vrlo opasan radar. Može se slobodno reći da je vrlo velike deo američkih naprezanja u oblasti protivradarske tehnike bio zasnovan upravo na Tropi kao realnom protivniku. Naravno u međuvrenu su se pojavili i efikasni metodi za njegovo ometanje.
Tačno je da su kompletan ansambl radara Kuba uključujući centimetarski radar RStON-a, Bronju ali i P-15 (i P-12 zapravo) zapadne sile savladale raznim vidovima borbe do početka 80-tih pa je dokaz tome i strahovit poraz Sirijske PVO u dolini Beka 1982.godine, ali to zapravo uopšte nije bila prava slika stvarnog stanja već kombinacija sirijskih greški i već zastarele opreme. Upravo na početku 80-tih na na bazi P-15 ali na drugačijoj elementoj bazi napravljen je radar P-19 Dunaj. Po spoljnoj formi natena i korišćenju Unže bio je na izgled sličan Tropi.U stvarnosti dosta se razlikovao kako po boljim performansama tako i po nešto boljoj pokretljivosti. Kasnije, 90-tih je još jednom duboko modernizovan i dobio onaku Kasta-2-1. I P-19 i kasniji modeli su mnogo otporniji i na ometanja a imaju i veću pokretljivosti i bolje osobine kao radari. Istina to su čisti 2D niskovisinski detektori.
Metarski opseg (VHF ispod 300 MHz) i dekametarski opseg (ispod 150MHz)
Suhoputni nikad nisu imali previše finansijskih sredstava pa ni političke moći (a u SSSR je u oblasti tehnike ona bila vrlo bitna, kao i u kapitalizmu) da za sebe potpuno posebno razvijaju sva sredstva i sisteme. Pogotovu je to važilo za prvi period 50-tih i početkom 60-tih. Tada su upravo na mnogobrojnim artiljerijskim sitemima ušli u naoružanje mnogi stari metarski radari P-10 i pogotovu P-12. Manir koji su usvojile sovjetske snage a odmah zatim i Arapi koji su imali t asredstva je bio uslovljen komandovanjem. Zapravo KIS Krab koji je počeo masovno da popunjava jedinice sa krugovima a kasnije i Kubovima je mogao da se poveže sa više radra, praktino celim parkom radara Suhoputnih. To su po spisku bili P-12 (P-1 kao metarski, P-15 (P-19) kao decimetarski i na kraju naravno sa formacijskim centimetarskim Bronjama. Metarski radari su stalno bili velika muka za zapadne sile i može se reći da su bil među retkom elektronikom (klasičnog trupnog tipa) koja im je predstavljala veliki problem. Do sada su zapadni saveznici smao 3 puta primenili specijalne operacije radi zarobljavnja tuđe PVO tehnike. Prvi put je u pitanju bio nemačkiradar u II sv. ratu a drugi put P-12 metarski radar početkom 70-tih koji je bio strašna opasnost za zapadnu avijaciju. Naravno ukrali su ga Izraelcijer su se oni i stvarno i stalno s anjim i borili. Treća je bila cela celcata Osa pred Prvi Irački rat, početkom 90-tih. Istina razvili su (ali samo Amerikanci) sada sasvim dobre sisteme elektronskog ometanja ovih radara, ali kao što znate u praksi to ne ide baš idealno, kao sa centimetarskim i decimetarskim radarima na koje strahovito brzo deluju.
Suhoputni su su ovakvom filozofijom izgradnje sistema nastavili i dalje. Početkom 80-tih na bazi dobrih iskustava u metarskom opsegu razvili su sasvim nov radar tipa Nebo-SV i bolji i moćniji i pokretljiviji od P-18. Međutim stare dobre P-18-ce su toliko dobre, a kako boljih radara nema usled višedecenijske krize i raspada države, one su još u trup i jednim vrlo opsežnim programom se modernizuju na nivo koji se može nazvati skoro modernim a u svakom slučaju krajnje upotrebljivim čak i protiv USAF-a. Biće zamenjene tek sa Nebo-SVU i nekim još neuvedenim razvojnim modelima ali to je za treći deo ove priče.
Put razvoja radara Suhoputne PVO će se nastaviti ka potpunoj pokretljivosti koja će biti ostvarena kod modela Kupol, Obzor, Imbir i spomenute Kaste-2-1. To je međutim tema za treći deo ovih nastavaka pod naslovom Trenutno stanje radara u u PVO.
Dopuna: 09 Okt 2011 18:31
1. RStON Kvadrata, parabolni isečak je ogledalo centimetarskog radara
2. 1L22 jedan od najboljih ruskih IFF sistema, može da služi kao dajinomer (ralna borba)
3. Radar Bronja
4. Nebo-SV
5. P-12 Jenisej (imao je i druga imena)
6. P-18 najnovija ruska duboka modernizacija
7. P-18 terk (imao je još imena)
8. PVR-16 visninomer Suhoputne PVO (uz PVR-9)
Dopuna: 14 Okt 2011 1:12
Trenutno stanje ruskih radara
Raspad SSSR je zaustavio razvoj svekolike vojne tehnike u Rusiji i ostalim ZND na bar dve decenije. Neke oblasti vojne proizvodnje su potpuno nestale a mnoge su smanjene skoro do nestajanja a sve su dovedene do minimuma. Najgore je prošla Ukrajina i sada samo brzim porpravljanjem odnosa sa Rusijom može da spase svoju vojnu industriju, a rekao bih i državu, koja će se u suprotnom, rasprsnuti pod pritiskom zapada spolja i ustašoidnih (u punom i spektru tog značenja) elemenata iznutra.
Iako su reforme ruskih snaga sintetizovale čitave sfere oružanih snaga pa u tomsmislu ponajviše raznoliku PVO radaremožemo slobodno podeliti na one koje koriste Suhoputni, na one koje koriste Vozdušni i čak jedan manji broj koji se nalazi u obe strukture.
Radari Vozdušnih se mogu sa svoje strane podeliti na novije i nove modele inaravno na stare modele koji opet mogu biti nemodernizovani i modernizovani u manjoj ili većoj meri. U ovom delu ćemo se više baviti novim modelima ali sa kritičkim osvrtom, jer mnogi od tih modela nisu zaživeliu potpunosti. Poseban problem je Ukrajina koja imamnogo potencijala koji su jošmanje iskorišćeni nego kod Ruska i Belorusa.
Centimetarski opseg (dijapazon S oko 3 GHz)
U dijapazonu između 2 i 4 GHz ili S području odnosno centimetarskom opsegu je najmanje rađeno u kod Vodzušne PVO. Razlozi su višestruki. Tehnički, ovo područje ima fizički najmanje antene a to nije bila osobina koja je kod Vozdušnih imala primat za razliku od Suhoputnih. Opet teritorijalna PVO je uvek imala pomalo stacionaran karakter, uslovljen prirodom njenih zadataka odbrane širokih područja i(ili) značajnih industrijskih i vojnih objekata. Tako ideja o superpokretljivosti nikad nije toliko zašla u način razmišljnja teritorijalne PVO. Osim toga, Vozdušna PVO SSSR-a a posledično i Rusije, je uvek imala na prvom i drugom mestu po značaju odbranu same Moskve, odnosno Moskovskog idustrijskog rejnona i Lenjigradskog industrijskog rejona. Osim same Moskve svi drugi delovi su se u značajnoj meri do skoro oslanjali na raketni sitem S-200, prilično stacionaran. Uspešna i mnogobrojna linija centimetarskih radara P-35 i P-37 se opet nastavila, makar i manjim tempom, kroz modele 1L117 i 1L118 do pre nekoliko godina. Time je broj centrimetraša, pre svega u okviru VOJINA bio zadovoljavajući, bar po kvantitetu. Naravno još u doba SSSR-a se spremala adekavatna zamena ali je raspad države sve odložio. Kako bilo, još davno, pre dve decenije, je razvijen nov, relativno moderan rada,r pre svega za jedinice VOJINA pod oznakom Gama-S. Projektno gledano, on je samo malo mlađi od čuvenog 64N6 Skarvjatnika, sa sistema S-300, ali dok je ovaj drugi neprekidno proizvođen i razvijan, sa Gamom-S je bilo problema, pre svega što ih armija iz pomenutih razloga nije naručivala. Radar je relativno moderno koncipiran, sa PESA rešetkom i vrlo pokretljiv, mada, u nivou koncepcije, pokretljivost nije petominutna ili petnestominutna, već mu za razvijanje i svijanje treba malo više, oko 30 do 45 minuta u proseku. Istina to je sasvim adekvatno vreme i za današnje bojište a poslednja verzija je ipoboljšana po tom pitanju. U trenutku projektovanja, posebno je vođeno računa da radar bude malih gabarita i težine i da bude osnovni radar jedinica za brze intervencije. Kako, bilo radar je dugo proizvođen samo u pojedinačnim primercima a kasnije i za izvoz, mada su ga pratile glasine da ceo projekat u stvari nije finalno završen. Tek u poslednjih nekoliko godina se proizvodi u većem broju i to pre svega za interventne formacije. Kako je izgradnja radarske hijerarhije (ASURI) u Rusiji dovedena ipak do toga, da se po mogućstvu, osmatranje vrši na svim talasnim dužinama, ovaj radar ima potencijalo dobru budućnost. Istina, puno je vremena prošlo od njegove prve pojave do ostvarenja karijere i morao je biti i usavršavan do upotrebljivog nivoa. Mogu se na izložbenim primercima primetiti bar dve modifikacije, od kojih je ova poslednja tek od pre par godina. Jedina prava konkurencija u budućnosti će mu biti novi radar, čak u X talasnom području. Međutim, taj radar je samo u najavi i još,će proći više godina dok on uopšte bude završen a pri tome je i pitanje da li će preživeti kao projekat. Radar Gama-S1 inače pripada isključivo Vozdušnoj PVO i to isključivo jedinicama VOJINA i nije predviđena ni omogućena njegova direktna integracija u raketne sisteme PVO sustava. Naravno u potpunosti je predviđen za integraciju u ASURI hijerarhiju, pre svega sa elementima Fundament-1,2,3 i kao takav se može videti unutar visokointegrisanih raketnih i lovačkih postrojbi, recimo u Abhaziji.
Drugi mnogo poznatiji i daleko brojniji radar u ovom području је ST-68 U(M) poznat i kao Niva. Priča o njegovom nastanku je tužna slika stanja u SSSR-u tih godina. Projektno tražio se niskovisinski detektor koji bi služio pre svega u jedinicama S-300 kao radar za ojačavanje diviziona u smislu niskovisinskog detektora ili za slučaj samostalnog dejstva diviziona (divizion znači jedan nišanski radar kod Vozdušne PVO). Osim toga bilo je predviđeno da se koristi kao niskovisinac u jedinicama u sklopu ASURI sistema. Projektanti su međutim puatili sebi na volju i krenuli u projetkovanej ultramodernog radara koji bi istina zadovoljavo kao niskovisinica lai u suštini bio mnogo više, zapravo najmderniji ruski centrimetraš, srednjeg do velikog dometa ali i praktično skoro za sve visine osim gornje troposfere. Potpuno PESA antena i neki režimi koji su bili a možda i ostali unikatni na njemu su taj radar činili ultramodernim. Problem je bio nizak nivo računarske opreme koju je SSSR tada koristio, jer su mu procesori još uvek bili na nivou početne III generacije a memorijski nosioci na nivou II i početne III generacije. Nije zapad bio toliko odmakao u to vreme koliko se misli (na primer živi sam svedok da su feritne memorije proizvođene i korišćene u zapadnim oružnim sistemima još uvek početkom osamdesetih, a još uvek su korišćene i lampe naročito u blokovima velike snage) ali je njegov razvoj je bio brži i išao je ispravnim putem i sve to je dobro reklamirano. Tako su projektanti na kraju dobili odličan radar mnogo boljih karakteristika od zahtevanih lai nekoliko desetina puta skuplji od onoga što se očekivalo za niskovisinskog detektora. Prebrzo je to ocenjeno kao prekomerno i ceo projekat je u suštini zaustavljen posle proizvedenog jednog jedinog primerka oznake ST-68. Onda, da se ne bi sve završilo fijaskom i u suštini, da bi se politički zmaskirao neuspeh (kojito u stvari nije bio), dorada (a u stvari duboko reprojektovanje), je dato ukrajinskoj firmi. Od početne konstukcije, malo šta je ostalo na tom radaru oznake ST-68U a istog imena Niva. Bio je to 3D radar ali naginjao je ka klasi 2D+1, mada vrlo kvalitetan. Praktično na ST-68U malo je toga ostalo od prvobitnog ST-68. Cena je istina smanjena nekoliko puta. Međutim i takva smanjena cena se na kraju pokazala kao daleko daleko veća od cena niskovisinskih detktora tipa Kasta. Istina, po performansam otkrivanja Kasta-2-1 nie mogla biti ravna Nivi ali zato je Kasta-2-2 (koja je 2D+1 sa većom tendencijom ka 2D za razliku od Nive) po mišljenju mnogih obavljala i obavlja isti posao za mnogo puta manju cenu. Posade ne misle baš tako. Mnogi koji su koristili Nivu tvrde da jeto najbolji univerzalni niskovisinac koji su ikad koristili. To ne osporavaju posade sa Kasti-2-2 ali naglašavaju da njihov radar neke funkcije ipak obavlja bolje od Nive. Pri tome se pre svega misli na sposobnost dugotrajnog neprekidnog rada. Naime ispostavilo se da je Niva vrlo dobar radar ali da ne može da bude u grupi dežurnih radara od kojih se traži mogućnost neprekidnog delovanja u dužim vremenskim periodima i uopšte veliki međutkazni interval ali i dugo međuremontno vreme. Obaška oko otpornosti na ometanja i izvđanja i dejstva PRR, jer je Niva u kudikamo lošijem opsegu. Kako bilo, radar je krenuo u velikoserijsku proizvodnju ne samo za potrebe SSSR-a već i saveznika. Zapravo čehoslovačke firme su uzele izgleda i značajan deo posla oko radara. Vrlo brzo se pojavila i modernizovna varijanta ST-68UM. Svakao najveću slavu je radar doživeo uvođenjem u postrojbe sistema S-300P. Postao je standardna dopuna na nivou diviziona. Pojedinačni divizioni su prvobitno imali kao sopstveni radar jedino superspecijalizovni niskovisinski detektor Krokodil. Kasnije je takav borbeni duo dopunjen upravo sa Nivom. Njen zadatak je bio da obezbedi niapnskomradaru otkirvanje klasičnih ciljeva na većim daljina od Krokodila,jer kolikogod je on snažan u osnovnoj svsi tolikoje i specijalizovan, odnosno ima mana kao opšti akvizicioni radar. Pre svega mali mu je domet i nema brzo skeniranje po azimutu. Tu je Niva savršeno uskočila svojim značajno većim dometom i brzom akvizicijom a u krajnjoj meri i svojim delimičnim 3D karakteristikama pa većim plafonom otkrivanja čime je u stari vršila ulogu svevisinskog otkrivača. Kako je i prvobitna Niva ST-68 imala mogućnost podizanja na stubove ta je osobina zadržana i za ST-68UM i utom slučaju je i ona zaista postajala pravi svevisinski u tom smislu i niskovisniski detektor. Međutim to njoj nije obavezan vid rada za razliku od Krokodila kojem jeste. Uvođenjem Nive na nivo diviziona stvorilo se trojstvo pristojno velike efikasnosti: Niva - Krokodil -nišanski radar. Svi centimetraši ali svi dovoljno udaljeni po frekvencijama jedni od drugih i svi sa dosta različitim metodama i oblicima emitovanja, što je u doba njihove pojave početkom 80-tih bio sasvim veliki problem za EW sisteme zapada. Obaška što je glavna akvizicija bila sa ranih verzija Skarvjatnika o kom će tek biti reči. kako bilo prošloje 30 godina od tada. radar je definitvno zastareo po mnogim kriterijumima. Pre svega to nije radar sa PESA rešetkom već manipulacijom snopovima po vertikali i us stvari još uvek koristi paraboloidno ogledalo. tj. antenu. To ga čini slabijim nego što su klasične PESA rešeteke. Ono što jedna klasična PESA (FAR kako mi označavamo) rešetka obavi u primarnoj obradi, ovaj radar često (istina ne uvek) obavi tek u sekundarnoj. Postuci i mere protiv ometanja nisu na baš najsavremenijem nivou ali su se ipak pokazali dobrim.naime na legendarnim vežbama Oborona 2000 se pod snažnim ometanjima vrlo dobro držao, čak za nijansu bolje i od centrimetaša Suhoputnih tipa Obzor i Kupol koji obadva imaju savremeniju baznu konstrukciju od njega (klsične FAR). Međutim raspad VU je ovaj radar učinio beznadežnim za budućnost u svakom pogledu. Naime mnoge čalnice VU koje su postale kasnije čalanovi NATO pakta su posedovale ove radare. Istina, na tim radarima su različite (mada manje nego što je potrebno za potpunu različitost) i radne frekvencije i većina krucijalnih delova radara ali ipak, NATO ga je upoznao previše dobro. Verzije koje Rusi još uvek koriste su samo iz onih poslenjihserija koje se najviše razlikuju od izvoznih varijanti, ali je to nedovoljna razlika. U krajnjoj meri kao dežurni radar nije uspeo, ni tehnički ni po mnogo puta većoj ceni za tu ulogu. Osim toga, upravo u toj niši se pojavila Kasta-2-2 koja je u toj ulozi daleko bolja. Sve to zajedno (a i vreme mu je) će ovaj radar brzo izbacivati iz borbenih jedinica S-300 ali će zahvaljući dobroj pokretljivosti i mogućnosti dizanja na stubove i dalje ostati kao odličan izbor za ulogu brešera (pazite ne gap-filera nego striktno brešera).
Na njegoovom mestu se pojavio jedan mnogo bolji i prirodno savremeniji radar ali koji po nekim detaljima odstupa od filozofije uporebe Nive. Radi se naravno o radaru Lira 96L6. Koliko je meni poznato u trupnom žargonu za njega se često koristi naziv Lira (mada sam samo jednom čuo i drugi), koji je nasledio, odnosno preuzeo od starih 1L117 i 1L118 koji su često imali isti nadimak, naravno po proizvođaču.
Dopuna: 14 Okt 2011 17:42
Fotke Game-S1 i ST-68
Dopuna: 14 Okt 2011 17:49
1. Niva podignuta na stub, ociona varijant ali često susretana u praksi
2. Drugo vozilo u sastavu Game-S1 novijeg modela, vozilo s aFAF je u pozadini
3. Vozilo sa FAR
4. Gama-S1 starija varijanta, dkal oba vozila jendopored drugog
5. Niva, ST-68 razvijen normalno dakle ne na stubu
|
