offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
Napisano: 24 Nov 2015 19:02
Trpe ovo mi jedan od lošijih tekstova ali za prvu informaciju evo:
мр Небојша Ђокић, Београд
Праисторијски криви гвоздени мачеви
са простора некадашње Југославије
Вoјни истoричар је уoпште неoбична пoјава. Његoве прoфесиoналне кoлеге каo и вoјна лица чија дела треба да oписује гледају на њега са пoдoзрењем. Непoверење са кoјим истoричари гледају на вoјне истoричаре има дубље кoрене. Најчешће oнo дoлази oд верoвања да је рат скретање с правoг пута у истoрискoм прoцесу и да стoга, прoучавање рата није ни кoрисна ни пристoјна. Интересантнo је да је један oд најпoзнатијих истoричара свих времена сер Чарлс Oман (Charles Oman) у свoме oпштем делу O писању истoрије мoраo дати наслoв “Oдбрана вoјне истoрије” oнoј глави у кoјoј је гoвoри o свoм сoпственoм пoљу рада. Сер Чарлс примећује да је цивилни истoричар кoји се бави вoјним питањима увек биo ванредна пoјава и тo oвакo oбјашњава: “Каo и средњoвекoвни манастирски хрoничари такo и мoдерни либерални истoричари честo не знају више o тoме штo значи рат сем тo да прoузрoкује разне страхoте и да га прате жалoсни губици живoта. И једни и други тежили су да прикрију свoје личнo незнање или антипатију према вoјним стварима умањујући њихoву важнoст и значај у истoрији.”
Предрасуду, на кoју се Oман жалиo, oсећаo је и Ханс Делбрик, један oд највећих вoјних истoричара свих времена, истo такo целoг живoта. Када је каo релативнo млад чoвек, пoсветиo свoју oбдаренoст прoучавању вoјне истoрије, нашаo је да су чланoви његoве струке честo сматрали да његoва специјалнoст не вреди енергије кoју је oн трoшиo на њу. Делбрикoвo унапређење за редoвнoг прoфесoра Берлинског универзитета свакакo је задржанo збoг његoвoг настoјања на тoме да је истoрија рата истo такo важна каo и oдгoнетање римских натписа. Oн је целoг живoта дoказиваo легитимнoст свoг истoрискoг пoља делатнoсти. На пoчетку свoје каријере заступаo је гледиште да пoстoји пoтреба за истoричарима “кoји се не самo случајнo, већ пo пoзиву интересују за истoрију рата.” Чак и у свoјим пoзним гoдинама, дугo пoштo је стекаo велики углед у академским кругoвима, мoраo је на страницама свoје Истoрије света да јoш једнoм удари пo oнима кoји су и даље верoвали “да се битке и ратoви мoгу сматрати каo безначајна и узгредна збивања у истoрији.”
Почеци настанка ратне вештине су нам непознати. Како је рат представљао једну од најстаријих људских активности, много старију од писма, сасвим је извесно да најстарији покушаји да се разуме рат нису дуго преживели своје творце. Најстарији трагови војне мисли су нам сачувани у старим еповима које су нама непознати песници спевали са намером да опевајући јуначка дела ратника дижу морал сопственој и застрашују непријатељску страну. Исти је случај и са Хомеровим еповима али наравно, ни Илијада ни Одисеја не могу да буду замена за војну теорију.
Премда има индиција да је још у Хетитској држави било покушаја стварања теоријских радова (макар на тактичком нивоу – употреба бојних двоколица у борби) данас је опште усвојено да се војна теорија, у савременом смислу те речи јавља у древној Кини у време тзв зараћених држава. И тако почев од Сун Зија, преко Вегеција, Маврикија и многих других војних теоретичара стижемо до Клаузевица, Жоминија, Фон дер Голца и других теоретичара XIX века који су били узор срспким војним теоретичарима.
Први војни теоретичари – Хетити, писали су на глиненим таблицама. Каснији су писали на пергаментима, папирусима и коначно хартији. Све до почетка XIX века војна теорија се развијала искључиво у виду књига а тек тада почиње се са њеном разрадом и у стручној штампи.
Врло је битно нагласити да је врло рано дошло до одвајања писаних војно теоретских радова од такође писаних практичних војних правила. То врло поуздано знамо за римску војску. Док је Вегецијево дело теоретско Мавркијев Стратегикон је чист тактички приручник за практичну употребу трупа на бојишту. И док је Вегеције писао за највише кругове на двору и у војсци Маврикијев приручник је био намењен трупним официрима.
Пошто за војну вештину народа који су у праисторији насељавали просторе бивше Југославије нема писаних извора ми њу можемо само индиректно изучавати само преко остатака материјалне културе и то наоружања и фортификацијских објеката. Један од врло важних сегмената у расветљавању ратне вештине неког народа представљају мачеви. Зависно од врсте мача који преовлађује можемо закључити каква је била тактика у броби а из тактике може закључити и какво је било деуштвено уређење па и какви су били социјални односи. Кратки мачеви (сечиво дужине 40 до 50 цм) нам говоре да су њихови корисници преферирали борбу пешке и то изблиза и највероватније у фаланги. Средње дугачки мачеви нам говоре да се тежило пешадијској борби са веће даљине и то индивидуалној а не у фаланги. Дуги мачеви (оштрица преко 80 цм – или бар 70 цм) нам говори да је реч о коњаничком мачу.
На жалост археолози када говоре о оружју баве се њиме на исти начин као кад говоре о накиту. Уопште не знају шта је најважније за одређивање једног мача. Врло мало пажње посвећују сечиву а оно је најважније – углвном се баве дршком. И то није салучај само код нас већ свуда у свету. Тек задњих двадесетак година дошло је до озбиљнијих помака у изучавању хладног оружја пре свега радовима Ewart Oakeshott кад је реч о средњовековним мачевима и Fernandа Quesada Sanz – а кад је реч о античким и праисторијским мачевима.
Једно врло значајно питање када је праисторијско и античко оружје су такозвани криви мачеви познати под именом махаира, копис и фалката. Чак и последњим радовима Ф. К. Санца није решено питање порекла и настанка ових мачева. Постоје врло озбиљне индиције да су махаире тј кописи настали на нашим просторима али су на жалост истраживања овог проблема код нас још увек у повоју.
Пошто се у нашој литератури, кад је реч о праисторијским кривим мачевима, још увек користи застарела литература подсетићемо се укратко на њих и то на основу најновијих истраживања.
Махаира (од грче речи μάχαιρα (mákhaira), такође превођена на латински са machaira или machaera) је термин који савремени научни употребаљавају за праисторијски и антички мач са кривим сечивом. У античким текстовима реч μάχαιρα је имала различита значења и могла се односити на било који мач па и нож, укључујући и лекарски скалпел. Ипак кад је коришћена у текстовима који су се односили на рат и војску готово увек је значила криви једносечни мач. Поједини савремени научници праве разлику између махаире и кописа док неки сматрају да су то у ствари синоними.
Израз махаира је у почетку употребљаван за обредни нож за убијање животиња и хируршки скалпел а тек од 4. века п. н. е. и на мач.
Махаире и кописи су били различитих величина и изгледа и нису били искључиво Грчки. Грчки уметници су приказивали Лакедемоњане и Персијанце наоружане са кривим мачевима премда персијски извори као примарно наоружање персијске пешадије спомињу праве мачеве сличне грчким ксифосима.
Од грчких аутора једино Ксенофонт (Xen., De re Eq. XII, 1) спомиње махаире као коњичко оружје док као примарно пешадијско сматра ксифосе.
Махаире варијанте Басараби имају троугласто сечиво, те гвоздену плочицу у облику слоа Т на крају језичасте дршке. Појавиле су се у 8. веку п. н. е. на простору Басараби културе у Олтенији и код нас се јављају у Илијаку на Гласинцу (фаза IVb) те у Легни код Словењ Градца и Брегу код Рожека. Овој варијанти, приближно одговара и примерак са оштрицом дужине 50 цм нађен у богатом гробу 16/I на Капитељској њивиу Ном Месту и који припада целини фазе Подземељ II.
Криви гвоздени мачеви се на просторима некадашње Југославије први пут јављају код групе Мартијанец-Каптол а одмах затим (или готово истовремено) и у Долењској групи (и то у њеној фази Подземељ 2) као и у фази 4б Гласиначке културе. Њихова распрострањеност од Подунавља до Picenuma на западу и Гласинца на југу, указује на сличну геополитичку и културно-историјску ситуацију.
Код групе Мартијанец-Каптол у хоризонту 1 јавља се једносекли закривљени мач махаира са Т дршком нађен у “Крамаршковом” тумулу у Легну. М. Гуштин сматра да припада тзв Басараби типу, односно да да је источног доњоподунавског порекла. Ф. Старе је гробну целину датирао у HaC1 фазу а у исто време спадају и аналогни примерци са Гласинца - Подиљак тумул Б, гроб 7, фазе IVб и из Брега (Frцg) тумул 50. Мач је у групи Мартијанец Каптол присутан у хоризонту 1. Уз наведени примерак из Легна у истом хоризонту се јављају и мач типа Tachlovice из тумула у Горњој Радгони те мач са антенама из Kleinkleina. Касније се у хоризонту 2 мач губи и уступа место копљима и бојој секири. Tумул у Легну се може датирати у средину 8. века п. н. е.
Као што смо већ навели, криви мач се јавља и у Долењској групи и то у њеној фази Подземељ 2, како нам то са сигурношћу показује гроб из Драгатуша. Долењска група, подфаза Подземељ 2 траје од око 700 г. п. н. е. до око 650. г. п. н. е. Неколико се пута у мушким гробовима јављају (у Подземљу у три случаја) гвоздени криви ножеви што је очигледан наставак традиције бронзаних ножева из културе спаљених поља. Бронзани нож из тог времена можемо још наћи само у равним гробовима с инкременацијом као на пример бронзани нож са севастом дршком у Новом Месту.
У фази Стична Долењске групе од класичног оружја учвршћује се класична гарнитура сачињена од два копља и бојне секире која изразито преовлађује. У неким случајевима имамо једно велико и једно мало копље. У употреби се исто тако налази и криви мач док мач културе спаљених поља типа Тахловице представља изузетак. Фаза Стична је под снажним културним утицајем из Италије са доста импорта из тих крајева. Ова фаза обухвата углавном период од око 670. до негде 600. г. п. н. е.
У фази змијоликих фибула стандардно офанзивно оружје су два копља и бојна секира код којих није дошло ни до какавих формалних промена које неби биле временски условљене. Налази се такође и нож. Ова фаза углавном обухвата 6 век п. н. е. И у фази Цертошке фибуле офанзивно оружје остаје углавном исто као и раније само што се јавља и скитска бојна техника тј лук и скитске трорубе стреле а спорадично се налазе и скитске бојне секире. Јавља се, мада ретко, и бодеж при чему није реч искључиво о преузимању са запада већ у првом реду домаће оружје. За разлику од бодежа западног типа, бодежи из долењске групе имају омчу са стране помоћу које су били слично скитским мачевима (акинакес) причвршћивани за појас. Такав облик причвршћивања су имали и нешто старији бодежи из Пиценума. Цертошка фаза траје од последњих деценија 6. века п. н. е. до око 500. г. п. н. е. а можда и до 450. г. п. н. е.
Премда се у фази неговске кациге појављују ранолатенски мачеви још увек је стандардно оружје копља и секире. У богатим гробовима може се наћи и по више копаља а у сиромашнијим обично једно копље које се може наћи у комбинацији и са кривим ножем уместо секире. Овај хоризонт је трајао од око 450 г. п. н.е. до око 300 г. п. н. е.
Криви гвоздени мач се јавља и у Нотрањској групи и то у њеној фази Нотрањска 3. Мач је нађен у остави из Тржица код Церкнице која се може датирати у другу половину 7. века п. н. е. По Габровецу група не познаје никакав импорт из Италије.
Закривљени гвоздени мач се јавља и у III фази Истарске групе, и може се датирати у 7. век п. н. е.
Из свег напред изнетог можемо видети да се криви мачеви на просторима некадашње Југославије први пут јављају негде око 750 - 700. г. п. н. е. у групи Мартијанец - Каптол и Долењској групи. На основу данас расположивих података тешко је рећи о пореклу ових мачева. Мало је вероватно да су аутохтоно настали у долењској групи већ по свој прилици или на истоку на подручју Босут-Басараби комплекса или се њихов настанак може везати за Ертрурце премда је у Италији њихова распрострањеност ограничену само на Picenum. P. F. Stary у њему види првенствено оружје коњаника али је и то ствар за дискусију. Изгледа да се на простору данашње Словеније и Истре криви гвоздени мач не јавља након око 600 г. п. н. е.
За решавање питања кривих мачева веома је интересантна група Доња Долина - Сански Мост. Премда се већ у фази 2а ове групе јављају гвоздени бојни нож и мали криви ножићи то (нарочито ово друго је готово правило у Халштату код нас), интересантније су остале фазе. У фази 2б поред копља и бојног ножа појављује се и једносекли мач са оштрим прелазом из сечива у укошену дршку и са трном између дршка и оштрице. Но, у овој фази се појављује и гвоздени двосекли мач (по мишљењу Р. Васића) грчки ксифос. Ова фаза обухвата период од око 575 до 525. г. п. н. е. И у фази 2ц појављују се слични мачеви са са дршком изразито косом постављеном према сечиву и слични бојни ножеви мањих димензија. Ова фаза обухвата период од око 525. до 500. г. п. н. е. За фазу 3а-1 (трајала од 500 до 450. г. п. н. е.) нема много сачуваних података (не само о наоружању) али је зато у фази 3а-2 оружје добро документовано. Кратки мачеви (35 до 40 цм) се јављају у три варијанте: старија без жљеба за крв на горњем делу сечива, млађа са једним седласто формираним задебљањем између дршке и сечива и са жљебом за крв те тип са “S” сечивом и “3” дршком (тип махајара). Фаза 3а-2 је трајала од 450 до 350 г. п. н. е. У фази 3б од оружја за борбу изблиза заступљен је кратки мач са карактеристичним седласто профилисаним задебљањем на прелазу из дршке у сечиво и са жљебом за крв дуж сечива тип који се појавио у претходној потфази. Ова фаза је трајала од 350. до 300. а можда и 275. г. п. н. е. Становници Доње Долине су вероватно били панонски Остеријати.
Неки писци међу мачеве убрајају и велике једнорезне криве ножеве или боље бодеже од којих су неки дуги око 40 цм, па се могу убројати у кратке мачеве. Таква су два која се чувају у Археолошком музеју у Задру. Један је заобљена врста из непознатог налазишта а други је са оштро закривљеним спољним тупим и благо заобљеним унутрашњим рубом оштрицом нађен у Стариграду под Велебитом. Тешко је их тачно датирати јер нису познати из затворених целина. Слични мачеви су врло раширени и обично се датују у од 7. или 6. века п. н. е. па до 1. век п. н. е. а у Пиценуму и од 8 века п. н. е. Због велике разноликости тешко је установити и порекло ових примерака у Либурна јер није могуће потврдити њихов настанак у Пиценуму нити под грчким утицајем поготово што су слични бронзани бодежи, особито заобљена врста, на либурнском простору изразити још у касно бронзано доба па постоји могућност њиховог дужег трајања и развитка на овом тлу. На овом простору познати су и ножеви исте криве врсте дуги двадесетак сантиметара из Нина, Затона, Радовина и др. сви од гвожђа. Поред тога налазе се и равни гвоздени ножеви као они из Радовина и Брибира.
И Средњо далматиинска група је интересантна за проучавање кривих мачева. У фази 4. ове групе јављају кратки криви једносекли мач а крају ове фазе припада кратак мач типа махајра. Ова фаза је трајала од 550 до 375. године п. н. е.
Фази 5 Средњодалматинске групе припада бојни нож са широким жљебом за крв на сечиву, нађен у млађој гробници из Вачаровина а са извесном резервом и један други тип бојног ножа који у типолошком смислу чини прелаз из “каснохалштатског” кратког кривог мача у познате каснолатенске бојне ножеве са дршком у облику тулца. Фаза 5 је трајала од 375 до 300 г. п. н. е. Иначе управо на овом простору је у овом времену створена вишеплеменска заједниц Далмата.
Мачеви типа махајране су изгледа нађени и у Средњобосанској групи у фази 6. У гробници из Вратнице нађени су кратки једносекли криви мачеви или бојни ножеви од којих један највероватније припада типу махајре. Ова фаза је трајала од 350 до 300 г. п. н. е. У то време то су већ, можда били Дестијати.
У фази 4б Гласиначке културе јавља се дуги једносекли мач са Т дршком познат само из гроба 7 у тумулу Б из Подилијака. Овај мач је највероватније импортиран У то време постоје двосекли мачеви тзв Гласиначког типа. Ова фаза обухвата период од 725 г. п. н. е. до 625 г. п. н. е. У фази 4ц-1 из фазе 4б наслеђен двосекли мач гласиначког типа постепено препушта своје место једносеклом кривом мачу што показују примери из Читлука II, 2 , Млађа IV, 6, Илијака XIX (1893),1, Брезја I (1895), 3 те из још неколико гробова са Гласинца, из Рашке области - Готовуша III, 21, гроб 4/2, и са ужичког подручја - Пилатовићи III, 21. Криви или равни ножеви, понекад у лепо израђеним коштаним канијама, такође су заступљени у гробовима ове фазе. Фаза 4Ц-1 је трајала од 625 до 550 године.
И у фази 4Ц-2 двосекли мачеви више не спадају у стандардно наоружање али их ипак има. Једносекли мач је главно оружје за борбу изблиза, уз копље и секиру. Налазимо их у већем броју на гласиначком подручју, у горњем Подрињу, у централном делу западне Србије на Пештеру и у Метохији. Одређену улогу су могли играти и краћи ножеви који се често налазе у изразито ратничким гробовима. Ова фаза је трајала од 550 до 500 а можда и 475 г. п. н. е. И за фазу 5а карактеристично је углавном исто оружје као за претходну укључујући криве мачеве. Ова фаза је трајала од 500 (475) г. п. н. е. до 350 г. п. н.е.
Из млађег хоризонта градине на Белаћевцу познат је и криви једносекли мач чији је облик познат из Ритопека и Gogoşu и представља широко распрострањени тип оружја на централном Балкану у 6 веку п. н. е.
Са краја фазе Босут II и почетка Босут III тј око 600. г. п. н. е. из гробног налаза код Ритопека потиче криви једносекли мач сличан оном нађеном у Белаћевцу.
Један криви мач (дужине 54,5 цм), који подсећа на махаиру, нађен је у Рутевцу код Алексинца. На локалитету Широко на Косову и Метохији нађена су два истоветна мача.
Да ли је могуће донети неки закључак о кривим мачевима нађеним на тлу некадашње Југословије а на основу публикованог материјала. На жалост није, пре свега јер аутори нису детаљније описали оштрице мачева. Ипак оно што се може грубо рећи то је да се сви ови криви мачеви могу поделити у четири велике групе и то
- мачеве повезане са Бесараби културом
- мачеве повезане са оним из Италије
- класичне махаира мачеве
- мачеве који су вероватно потпуно аутохтони
Прве две групе су најстарије и на овом тлу се појављују у 8. веку п. н. е. али и прве нестају. Класични махаира мачеви се последњи јављају (вероватно тек у 5. веку п. н. е.). Аутохтони криви мачеви су пре настали из кривих ножева него имитацијом неке од претходних група. Значи, криви мачеви се код нас јављају, практично, истовремено кад и први овакви мачеви уопште и у Бесарабији и у Италији. И то је све што се за сада о овом проблему може рећи.
Summary
Makhaira (from Greek μάχαιρα (mákhaira), also transliterated machaira or machaera) is a term used by modern scholars to describe a type of ancient bladed weapon, generally a large knife with a slight backwards curve. In period texts, μάχαιρα has a variety of meanings, and can refer to virtually any knife or sword (taking the meaning of today's Greek μαχαίρι), even a surgeon's scalpel, but in a martial context it frequently does seem to refer to a type of one-edged, curved sword. Sime modern scholars distinguish the makhaira from the kopis (an ancient term of similar meaning) based on the direction of the blade curvature.
These weapons were of various sizes and shapes, being regional, and not exclusively Greek. Greek art shows the Lacedaemonian and Persian armies employing curved weapons, but Persian records show that their primary infantry sword was straight, similar to the Greek xiphos.
While Xenophon states that xiphos was more conventional among Greek armies of his time, he recommended the makhaira for cavalry, "μάχαιράν μεν μάλλον ἡ ξίφος ἐπαίνουμεν" (Xenophon, 12:11). Makhaira entered classical Latin as machaera, "a sword". In modern Greek, μαχαίρι means "knife."
Dopuna: 24 Nov 2015 19:05
Poslaću ti tekst u word sa naučnim aparatom. Tekst mi je obajvljen na jednom naučnom skupu u Bosni pre nekoliko godina ali nemam ga u pdf-u.
|
Nije ni bitno mnogo.
