|
Evo istinite priče, potresne i životne: gledao sam dokumentarni film ''До войни я был маленкий'' , odnosno ''Do rata sam bio mali''. Film su napravili rođeni brat i sestra (pogledaću sutra u festivalskom katalogu imena;talentovani početnici. to su uradili tako što su na stare snimke montirali ispovesti dece. Ispovesti su pronalažene u dnevnicima. Reč je o deci koja su bežala od kuća u rat, zanesena ratnim i ''patriotskim'' pokličima! Pre početka filma, profesor Beljajev je po običaju preslišavao autore jer je većini i bio profesor. Pita ovo dvoje o čemu je reč u filmu i oni kratko objasne upravo ovo što sam rekao. ''No, dobro'', reče profesor i rutinski upita - ''a o kom ratu je reč?''. Brat odgovara: ''O Prvom svetskom...''. Profesor se trgne i uzbuđeno , prigušenim glasom upita: ''Zašto baš Prvi svetski, kad se sada svi bave Čečenijom, Afganistanom, Abhazijom...''.
Odgovara sestra: ''Vidite, oni su kao deca otišla u najveću klanicu u istoriji. Ko je to preživeo, dočekale su ga Staljinove represije, pa Drugi svetski rat. Posle Drugog svetskog rata, opet čistke, sve do Brežnjeva...Očigledno se toj generaciji nisu lepo otvorile karte''. Reče devojka i ućuta. Ućuta i profesor. Odgledamo film, istina živa - na svim zaraćenim stranama deca su maksimalno, bez pardona, korišćena u propagandne pa i borbene svrhe.
U povratku , profesor zamoli vozača da zaustavi kombi kako bi nam nešto ispričao. Nije mogao da dočeka da stignemo u pansion. ''Hoćete li da vam ispričam kako sam pre trideset godina ispao budala? Ja, dvostruki doktor nauka?''. Mi ćutimo mudro i klimamo glavama. Profesor nastavlja: ''Jedan čovek mi je pre trideset godina doneo ovakav dnevnik, koji je on lično kao dete vodio i pitao me da li bih mogao da napravim film od toga. Moja sujeta mi nije dozvolila ni da pročitam ljudski, čim sam video da je Prvi svetski rat u pitanju, a ne Velika otadžbinska vojna, i slagao sam čoveka da sam pročitao i da od toga ne može biti film...Sada, posle tri decenije ovo dvoje dece mi je, ne znajući, održalo lekciju o umetničkoj istini uradivši ono što ja nisam hteo ili smeo''.
Završio je dobri profesor tu priču, ućutao, a vozač krenuo polako. Mi smo ćutali. Već sam utisak filma je bio strašan, a ova profesorova priča je bila oda umetničkoj istini. Eto, to je moj mali prilog priči o tome da li su deca korišćena u ratu. Sam film ''Svolači'' jeste fikcija, ali - znajući staljinističke metode - uopšte mene bi iznenadilo da je tako nešto bilo.
|
