offline
- Pridružio: 02 Sep 2012
- Poruke: 207
|
Александер Бајт - Берманов досије - на тему повлачења Немаца са Балкана има мало другачије виђење:
U toj fazi (letnjoj ofanzivi na Srbiju,44 – moja prim.) Titu se, kao poručen, ponudio moćan pomoćnik. To su bileбposebne Balkanske vazduhoplovne snage (Balkan Air Force – BAF), koje su
osnovane 15. juna 1944. godine, na predlog vrhovnog savezničkog komandanta Sredozemlja (Allied Force Headquarters, AFHQ, Mediterranean Command, takođe Theatre), generala M. Vilsona (zbog krupnog stasa zvali su ga Džambo,njegovo konspirativno ime je bilo Pumpkin /bundeva/). Bile su sastavljene od pretežno britanske flote, a sadržavale su i američke i italijanske jedinice, pa čak i po nekoliko grčkih i jugoslovenskih vazduhoplova.Vilsonov predlog je proizlazio iz odrednica Teheranskog sporazuma.BAF su imale sedište u Bariju. U pregovorima u Kazerti, do kojih je, posle
Titovog prvobitnog odbacivawa poziva generala Vilsona sredinom jula,došlo 10. avgusta 1944. godine, dan pre maršalovog sastanka sa Čerčilom,Vilson je nagovorio Tita za zajedničko istupanje, kojim bi Hune (saveznički izraz za Nemce), sprečili da se izvuku s Balkana i tako ojačaju
odbranu hitlerovske citadele. Radilo se, pre svega, o oko 300.000 ljudiarmijske grupe E, koji su zaposeli Grčku i Albaniju, i o delovima gru p e F u Makedoniji, Crnoj Gori, kao i južnoj Srbiji. Nije sasvim jasno ko je dao inicijativu za plan. Možda čak Tito. Meklin,koji se proglasio njegovim autorom,338 uz pomoć komandanta BAF-a,vic emaršala Vilijema Eliota, i svog pozadinskog štaba u Bariju, izradioga je operativno. Kad bi započelo povlačenje Nemaca, partizani i BAF,
bilo svako za sebe, bilo u medjusobnoj saradnji gde god bi to bilo moguće, tokom nedelju dana trajanja žestokih napada, razrušili bi saobraćajnice,izazvali pometnju medju Nemcima, pobili ih i zarobili što je moguće više.Za uspešnije vođenje napada, svakom partizanskom komandantu
dodelili su britanskog oficira, koji je bio u stalnoj radio-vezi s BAF-om. Operacija,čiji je početak predvidjen za 1. septembar, dobila je ime Ratweek (nedelja bekstva pacova). Dakako, Tito je plan prihvatio s oduševljenjem i spretno ga iskoristioza napade na četnike. Vrhovni štab je 19. avgusta naredio GŠ-u Srbije,čiji je komandant od pre mesec dana bio Koča Popović, da je u narednom
razdoblju „najvažnije razbiti okupatorsko-nedićevsko-četničku vlast,uspostavljenu po okruzima, opštinama i selima”, i organizovati vojne jedinice i narodnu vlast, tamo gde je nije bilo. Korpusi Koče Popovića su na osnovu tog uputstva saopštili svojim jedinicama da je njihov zadatak „uništenje četničko-nedićevskih snaga, rušenje saobraćajnica, oslobađanje sela i gradova, mobilizacija stanovništva u NOB, ...”339. Kao i na po-četku 1942. godine, Tito je i sada naredio svojim četama da izbegavaju sukobe s Nemcima i izbegavaju gradove, jer to, kako se izrazio, nije „rentabilno”.
Komandantu Operativne grupe divizija (Peku Dapčeviću), 28. avgusta, poverio je da je cilj prodora na sever „razbijanje glavnih četničkonedićevskih snaga, brže napredovanje ka šumadiji i Beogradu, osvajanjepouzdanih uporišta za naše čete, stvaranje mogućnosti za novu mobilizaciju i obezbeđivanje vojnih i političkih efekata”.340 U naredbi „Operativnoj grupi za ubrzavanje prodora i za likvidaciju četnika” (Koči Popoviću), od 5. septembra 1944. godine, bio je, kao što i sam naslov kaže, sasvim nedvosmislen: „Budite svesni da je temeljni cilj cele ove operacije uništavanje četnika Draže Mihailovića i Nedićevih snaga, kao i njihovog aparata. Ne dopustite da Mihailović izvede mobilizaciju (kao što ćemo videti, general ga je objavom mobilizacije 1. septembra preduhitrio
– A. B.), i odvede muškarce sa sobom. Pohapsite vodeće četnike po selima,jer se na njima zasniva Mihailovićeva moć u narodu.” Nešto kasnije,22. septembra, naredio je Dapčeviću i Popoviću, „ne uplićite se u druge borb e, već sve svoje snage pošaljite u invaziju Srbije... Prodirite preko
praznina između neprijateljevih snaga”.341
Naređenje nije ostalo na papiru. „Koristeći međuprostore u neprijateljevom borbenom rasporedu, Prvi proleterski korpus je u borbama počeo da se probija na sever, a Dvanaesti korpus se iz Pivskih planina pokrenuo ka jugozapadu”, kaže upravo citirano delo na istom mestu. Partizanska
Dvadeset treća divizija je u noći na 9. septembar, kod Boljevca, opkolila Kombinovani jurišni korpus i potpuno ga razbila, zarobivši 70 četnika. Kad 13. septembra jedinice iste divizije, kod Negotina, nisu bile u stanju da zadrže Devedeset deveti lovački puk nemačke Prve gorske divizije, koji je, u svom prodoru prema Dunavu, 9. septembra zauzeo Zaječar, povukle su se, napale četnički Knjaževački korpus i razbile ga. Uzgred, jednom su ga već razbile, kad su 4. septembra zauzele napušteni Knjažev ac.342 Drugi takav prazan prostor predstavlljala je zapadnomoravska dol in a sa Đetinjom,
gde su se Nemci uglavnom držali samo po gradovima. Posle nekoliko čarki s njima, u noći na 14. septembar, Peta i Dvadeset prva divizija su pored njihovih baza u Požegi i Užicu neometano žurile u napad e na četnike.343 Posleratna publikacija Beogradska operacija (1965), koj a prikazuje tok
borbi za oslobođenje Beograda, u delu koji su pisali jugoslov enski pisci (drugi deo su pisali sovjetski), velikim delom se odn osi na borbe protivčetnika. Ratovanje protiv četnika, čak i kad su se sukobljaval i s Nemcima, primetili su i stranci.
Titovu taktiku je zamalo prozreo čak I autor Ratweeka, brigadir Meklin. U izveštaju iz februara 1945. godine,koji se odnosi na vreme oslobađanja Beograda, kaže: „njihov (partizanski– A. B.) neuspeh da postignu više od samog ometanja neprijat elja u pov lačenju i zauzimanja položaja koje je neprijatelj napustio, u celoj državi je pokazao da su partizanske metode i oprema nedorasli za specifičan zadatak, koji se sastoji u sprečavanju neprijatelja da izvede obimnije pokrete.”345 Nije mu bilo dato da se dokopa spoznanja da je ustan ovlj ena nesposobnostposledica partizanskog usmerenja na konačno uniš ta vanje četnika.Ne može se istovremeno boriti s dva neprijatelja. Tita, koj i je to znao, sredinom septembra 1944. godine ljutilo je, pre svega, što sa veznici, zbog nemačke hajke za Đurićem (od 20. maja 1944. bio je partizanski komandant) iposledičnog nemačkog oduzimanja već zauzetih gradova njeg ovim borcima, dobijaju „utisak, da su naši ratni podvizi nesolidni”.346
Izgleda da je i sam Meklin udario po četnicima, umesto po Hunima. Operacija Ratweek trebalo je da započne 1. septembra; moda nekoliko dana kasnije. U to vreme Nemci se još uopšte nisu povlačili.Kad su avionskeizvidnice dojavile o jakim koncentracijama oklopnih i ostalih vozila u Leskovcu, pored kojih partizani nisu mogli masovno, bez opasnosti,da prođu na sever, na kraljev rođendan, 6. septembra, pedeset letećih tvrđava potpuno ga je razrušilo i spalilo.347 Cilj je bio da se pomogne „partizanskim operacijama protiv železnice”.348 Tek je ova akcija obezbedila uslove za prodor Koče Popovića na sever. Uprkos tome, njegova Dvadesetčetvrta divizija ni 11. septembra nije uspela da zauzme srušeni grad.Pošto su nemaki gubici bili minimalni, Vermaht se ponovno učvrstio
u gradu. Tako je Meklin svojim predlozima za bombardovawa BAF-a prodor Nemaca na sever zaustavljao samo rečima, dok je Vilson bio ubeđen da s partizanima efikasno zatvara „severozapadni prelaz” (preko Sansžaka). Tek mesec dana kasnije, kad tamo više nisu ni imali šta da traže, četrdeset
sedma divizija je isterala Nemce iz Leskovca. Hitler (OKW) je zaista izdao odobrenje za „popuštanje” (Auflokkerung)okupacije Grčke i za pripremanje povlačenja grupe armija E upravo 1. septembra, ali ne i za samo povlačenje. U okviru „popuštanja” trebalo je najpre s ostrva na kopno prevesti ljudstvo i opremu. Zbog nedostatka brodova i aviona, i, pre svega, zbog engleske blokade iz vazduha i s mora, na ostrvima, pretežno na Kritu, Rodosu i Lerosu ostala je jedna trećina, oko20.000 vojnika, kao i sva oprema. Uglavnom su na njima izdržali do kraja rata, kad su se predali Britancima. Suština „povlačenja” je bila u tome da grupa E u međuvremenu organizuje otpor prodoru Rusa, sve do Gvoz denihvrata na severu i, bez većeg otpora partizana koji su hvatali četnike, ojača odbranu hitlerovske citadele. U okviru toga, zbog opasnos ti koju je izazvao prelazak Rumunije na sovjetsku stranu, stigao je u pomoć, na prostor između Dunava i Karpata, veći deo Druge tenkovske armije, koja je pod komandom generala Maksimilijana de Angelisa zauzimala Alban iju i Hrvatsku; njeni delovi su se nalazili na drugim mestima po držav i. U Banat je stigla četvrta SS-oklopna policijska divizija iz severne Grčke i Devedeset druga motorizovana brigada iz Dalmacije, koju je dodatno ojačao Prvi
brandenburški puk. Veći deo četa iz Grčke je za odbranu od sovjet skog prodora stizao u istočnu Srbiju. Iz Atike su stigle Jedanaesta vazduh oplovnadivizija i Sto sedamnaesta lovačka divizija na područje Vranja; u okolicu Nša stigle su Prva gorska divizija s dva puka Brandenb urg iz Sandžaka
i Crne Gore i Sedma SS-divizija Princ Eugen iz Višegrada. Gorska divizija je trebalo da pomogne ratnoj grupi Fišer, sastavljenoj od lokalnih snaga. Krajem septembra, vrhovni komandant za jugoistok, feldmaršalFon Vajhs, od borbene grupe Fišer, Prve gorske div izije, oba branden burška puka i nešto novih snaga koje su stigle s juga, sastavio je armijsku grupu Felber, nazvanu po generalu Hansu Felberu, prethodnom komandantu Srbije, a tada vojnom komandantu za jugoistok. Ta grupa „treba da brani Srbiju do dolaska grupe armija E iz Grške”.349 Pokreti su, dakle, u nekim
slučajevima bili izvedeni u pravcu suprotnom od pravca povlačenja. Sve te snage u velikoj meri su otežale, ako ne i onemogućile, napredovanje Popovićevih divizija u istočnu Srbiju. Svakako, u vreme njihovih pokreta, a to je bio ceo septembar, do sam og kraja, nije bilo nikakvog bežanja grupe
armija E. Ti pokreti dovode u pitanje tvrdnju da su, početkom septembra,snage Dvadeset druge i Dvadeset četvrte divizije, u dužini od 70 kilometara,osvojile dolinu Južne Morave sve do Grdeličk e klisure, niže Leskovca prema jugu, zbog čega je bila zatvorena za povlačenje na sever kakopruga, tako i drum. Sva sreća, kaže isti izvor, što je nemački saobraćajna toj „relaciji bio ozbiljno paralisan”.350
U pravu su, znači, bra}a Knežević, prema kojima je do povlačenjadošlo tek posle naredbe feldmaršala Fon Vajhsa, 10. oktobra. Prema nemačkim izvorima, Hitler je izdao takvo naređnje za Grčku, južnu Albaniju i južnu Makedoniju 3. oktobra.351 Na osnovu toga pravilno zakqučuju
da Ratweek uopšte nije mogao da ometa Nemce i da se faktički radilo „o partizansko-britanskoj ofanzivi protiv Srbije”.352 Do povlačenja je došlo kasnije, tada je pobegla većina nemačkih četa koje su još u prvoj polovini oktobra zadržavale prodor udruženih sovjetskih, bugarskih i partizanskih
divizija u Niš i dalje na zapad. Tadašnju partizansku strategiju dobro pokazuje konstatacija da, „nakon što su nemačke snage pokazale nameru da se iz Niša probiju ka Kosovu polju i dalje, zajedno sa snagama grupe armija E dolinom Ibra, više nije bilo potrebe da Druga proleterska
zatvara smer prema Stalaću...”353 Činjenica je da se glavnina nemačke E grupe povlačila dolinom Ibra, preko Sandžaka i južne Srbije sredinom oktobra i da je po jugoslovenskim podacima poslednji nemački vojnik napustio kontinentalnu Grčku 2. novembra.354 Po sovjetskim podacima, to se
dogodilo čak kasnije. Prvog novembra „gitlerovci” su napustili Solun, a jugoslovensku granicu posledwe nemačke snage prešle su 10. i 11. novembra. Vilson potvrđuje da, osim u zarobqeništvu ili pod zemljom, 12. novembra na grčkoj zemlji više nije bilo ni jednog jedinog Nemca. Bilo kako bilo, Meklin, koji se posle rata hvalio da je zbog „beskonačno velike sreće” njegovo tempiranje Ratweeka bilo „perfektno”, u preteranoj samodopadnosti zbunio se za mesec i po dana. Kad se Čerčil krajem avgusta požalio Entoniju Idnu da zaustavljanjem pomoći može da natera Tita da se ne bori
protiv političkih protivnika, uviđajući potrebu da ga spreči da se bori protiv Srba, „čak i ako su Srbi Mihailovićevi”, sumnjao je da se to već do gađa.356 Iz pisma Vilsonu od 23. avgusta, u kojem je jadikovao da se Tito još od drvarskog desanta više ne bori protiv Nemaca, već svoje snage
iscrpljuje u građanskom ratu, sa ciljem da odstrani svog glavnog idejno politikog protivnika,357 vidi se da to nisu bile samo sumnje. Međutim, ostao je na rečima i dopustio Titu da upravo tada, njegovim oružjem, ubija šetničke Srbe. Čak ni Meklin, prisutan na bojištu, koji je sa svim oficirima
za vezu, po celoj Srbiji, aktivirao Ratweek, ponoseći se bežanjem Nemaca sa njihovog tonućeg broda nazvanog Srbija, dok se armijska grupa E Još uvek sunčala na obalama nekadašnje Megare, Korinta i Mesenije, pa i po ostrvima, verovatno nije bio svestan da je običan Titov „agent involontaire” u kontračetničkoj ofanzivi, čiji je jedini cilj bio da, uz pomoć crvenoarmejaca, učine Srbiju komunističkom. Po mišljenju Amerikanaca, ne samo objektivno, nego i subjektivno. Načelnik odeqenja za Evropu u Stejt Departmentu, Friman Metjuz, u svom izveštaju od 18. avgusta, kaže:
„Nema nikakve sumnje da je plan za invaziju Srbije Titov. O njemu se dogovarao s britanskom misijom u Jugoslaviji.”358 Čak je i britanski oficir za vezu, Majkl Liz, znao da je „Ratweek za Tita jesenja ofanziva, kojom će Srbiju osloboditi od Mihailovića...”.359 Zato ne iznenađuje što je Tito,
uprkos njihovom učestvovanju u kontračetničkoj operaciji, 23. septembra zabranio savezničkim oficirima za vezu svako udaljavanje iz užih područ ja štabova korpusa. Aleksander Kirk, koji je u međuvremenu zauzeo Marf ijevo mesto američkog poslanika pri komandi Sredozemlja, a istov remeno je bio i ambasador pri italijanskoj vladi u Rimu, izvestio je Stejt Department da mere, prema opštem uverenju u Kazerti, imaju za cilj da spreče Amerikance i Britance da budu svedoci građanskog rata.360 Vrhovni komandant sredozemnih snaga general Vilson, dakle, nije
imao sreće. Partizani su svojim prodiranjem u Srbiju uz pomoć njegovih oficira, doduše, prekinuli niz železničkih veza u Srbiji, ali isključivo sa ciljem da se spreči jačanje nemačkih snaga u severnoj i istočnojSrbiji. To bi štetilo, u prvom redu, njihovim vlastitim interesima, jer su umesto britanske, sve više računali na crvenoarmejsku podršku u borbama protiv četnika. Sovjetski prodor na Balkan, koji je, krajem avgusta, prelaskom od Hitlera antifašističkoj koaliciji, omogućio rumunski kralj Mihael, bio je glavni razlog zbog koga je otpalo povlačenje Nemaca preko Beograda. U tome Ratweek nije imao šta da radi. Posledica žurbe na srpski severoistok videla se u tome što je iza partizanskih snaga,
koje su sve više prodirale u Srbiju, kako bi pre dolaska Sovjeta istisnule iz nje četnike i ojačale svoje oblasne odrede, umesto da zarobljavaju i razoružavaju velike grupe Nemaca, nastao u septembru ogroman poluprazan prostor u Crnoj Gori, Makedoniji, južnoj Srbiji, pre svega na Metohiji,
Kosovu i u Sandžaku, a neko vreme čak i u porečju Zapadne Morave. Lokalni partizanski odredi nisu bili dovoljno jaki da ozbiljnije sprečavaju Nemce u njihovim planovima. Vrhovni štab je posle prodora Sovjeta do Morave, koji je Nemcima presekao put povlačenja preko Beograda, poručio da svim mogućim snagama ruši komunikacije na tom putu, iako je taj zadatak bio, u prvom redu, prepušten stanovništvu, dok se Trideset sedma udarna divizija, osnovana tek krajem februara, bavila „uspostavljanjem narodne vlasti i mobilizacijom stanovni{tva”. Čak i partizanski izvori kažu da su na glavnom putu povlačenja Kosovska Mitrovica – Raška – Novi Pazar – Sjenica, Nemci bili „manje sprečavani”. Međutim, od Prijepolja, dalje uz Lim, na sever, partizani su povlačenje samo ometali. Tako je bilo i po južnom, zaobilaznom putu, preko Pljevalja, čajniča i Goražda, kojim su se do poslednje trećine novembra, kad su Pljevlja zauzeli partizani, povlačile samo manje snage.361 Tako su se tim prostorom, do kraja leta, relativno bezbedno, iako ne tako komotno kako bi to bilo preko severne Srbije, nemačke snage povlačile na severozapad.362 Iz glavnih mesta i saobraćajnica u Sandaku, komunistisu, osim svog aparata, iselili sve stanovništvo.363 Zanimljivo je i
otkriće V. Hagena da su Nemci pregovarali s Titom o neometanom povlačenju s Balkana i da je pri tome značajnu ulogu odigrao inž. Karl Ot, načelnik Todt-a u Hrvatskoj, koji je s Titom, generalno, bio u dobrim odnosima.364 Pošto je Tito želeo da Srbiju dobije čvrsto u svoje ruke, a povlačenje Nemaca preko Sandžaka bio bi najjeftiniji način da se otarasi jednog od neprijatelja,moglo bi se Hagenu čak i poverovati.Dolaskom Sovjeta, nastali koridor trebalo je zaštititi sa desnog boka.
Celom njegovom visinom ugrožavale su ga tri bugarske armije koje su prodirale iz Bugarske, tada još pod Tolbuhinovom komandom. Međutim, nemačke trupe su ih zaustavile blokiranjem glavnih saobraćajnica. Sasvim na jugu, makedonski partizani nisu bili dovoljno jaki, ne samo da ozbiljnije spreče povlačenje grupe E, nego su morali bespomoćno posmatrati kako se ka Srbiji kreću jake nemačke snage, koje će tamo ojačati odbranu odSovjeta. U Makedoniji, koja je kao pripojeni deo bugarske teritorije bila okupirana sve od 1941. godine, nemačke snage su razoružale velike delove bugarske Pete armije, koji se nisu dovoljno brzo povukli kući. U tome su im pomagali Albanci iz SS-divizije Skenderbeg, koja se, doduše, jako brzo osipala, pa i dobro naoružane balističke snage, posebno jake u Đakovici, Peći i Prizrenu, koje je podržavala Prizrenska liga. Ni u tim trenucima
rata nisu digli ruke od Velike Albanije. Drugi delovi Pete armije ostali su u južnoj Srbiji i Makedoniji, pomažući partizanima da povećaju svoju teritoriju i ubrzaju prodor na sever. Tako je armijska grupa E uspela da se kroz Makedoniju povuče veoma organizovano. Tek kasnije, do druge polovine novembra, u međuvremenu obnovljena i pocrvenela, Peta bugarska armija prodrla je u južnu Srbiju i Makedoniju, sve do albanske i grčke granice. Iz suprotnog pravca, najsevernijoj, Drugoj armiji, u susret su prodirale dve, tada još „prijateljske” albanske (Peta i šesta) divizije. Slično je bilo i na Kosovu polju, gde su partizanske snage isto tako pokušavale da spreče nemačke pokrete, ali bez većih uspeha. Drumom iz Skadra, uz koji, osim izuzetaka, partizana uopšte nije ni bilo, na Kosovo
su, skoro sasvim neometano, stigli veliki odredi Vermahta. Prelaz preko njega, uz pomoć bugarskih armija, zatvorili su partizani tek posle 17. novembra, kad su im Nemci već pokazali leđa.365 Na prelazu Prepolac, na putu iz Niša, nemačka grupa Šolc je više od tri nedelje zadržavala bugarsku
tenkovsku grupu da ne upadne u Kosovsku Mitrovicu, pri čemu su je albanski domobrani sprečavali da je obiđe. Tek 6. novembra Bugari su mogli da se s prelaza spuste u dolinu, dok su Nemci spretno povukli svoju odbranu na podnožja obližnjeg Kopaonika. Slično je bilo i u centralnoj Srbiji. Tamo je, zbog prejake usmerenosti ka Beogradu, ozbiljnija odbrana postala neophodna tek posle progona
Nemaca iz Niša prema zapadu. To se dogodilo posle 14. oktobra, kad su uz pomoć bugarskih tenkova i uz sovjetsku podršku, Dvadeset četvrta divizija, sa severa, Dvadeset druga, s juga, i šesta bugarska, s istoka, zauzele grad. Nemce, koji su uglavnom pobegli sa svom teškom opremom, nekoliko kilometara zapadno od Niša, napale su Dvadeset četvrta i četrdeset sedma divizija i potpuno ih razbile, pobile i zarobile na stotine vojnika, sasvom opremom. Potom su Sovjeti, na skoro 150 kilometara širokom frontu, do 21. oktobra prisilili Felberovu armijsku grupu na povlačenje skoro do Kragujevca, koji je branio general Fišer, a posle napuštanja grada (Nemci su uspeli da sa sobom odvezu velike količine vojnog materijala, pre svega goriva, od Kraljeva na zapad, po obnovljenoj uskotračnoj železnici čak do Višegrada), 22. oktobra, sve do Kraljeva. Pošto je Kraljevo bila velika
drumska i železnička raskrsnica, njegovim zauzimanjem Nemcima bi bilo onemogućeno povlačenje preko zapadne Srbije. Krajnjim naporima, grupa Fišer je, uz pomoć, za nuždu obnovljene, razbijene borbene grupe generala Milera i Trideset četvrtog armijskog korpusa, uspela to da spreči i tako zaustavi prodiranje dva sovjetska artiljerijska korpusa na zapad. U isto vreme, morala je zaustaviti pokušaje opkoljavanja sa severa, posebno jakog kraj Čačka, gde su partizani čak probili nemačke odbrambene položaje. Sovjeti nisu imali dovoqno strpljenja, ili je možda nevolja na mađarskom frontu bila gora, pa su tamo poslali ceo šezdeset četvrti korpus. Tako je na moravskom frontu ostao samo šezdeset osmi korpus. Te sovjetske snage nadomestili su partizani iz Beograda, naročito pretežno ustaška Jugoslovenska legija, koja je stigla iz Sovjetskog saveza. Međut im, ni te snage, posebno kad je ubrzo šezdeset osmi korpus otišao na Sremskifront, nisu mogle sprečiti ustaljenje fronta. Tek krajem novembra, partizani su, oslanjanjem na Zapadnu Moravu, mogli da se probiju ka Bosni, za Nemcima u povlačenju. Do Drine su stigli posle odlaska poslednjih zaštitnica grupe armija E. Tamo su ih zaustavili nemački Jedanaesti I četrnaesti korpus Druge tenkovske armije. Bila je sredina decembra. Sovjeti su nemačko povlačenje ometali i iz vazduha. Još u drugoj polovini
septembra, sovjetska Sedamnaesta vazduhoplovna armija, koja je bila u sastavu Trećeg ukrajinskog fronta, s aerodroma u Sofiji, Vidinu i drugih, napadala je saobraćajnice i transporte duboko na jug i zapad, sve do Skoplja i Kraljeva. Napadi nisu bili masovni i nemačko povlačenje nisu
zaustavili.366 Po nemačkom mišljenju, sovjetski i saveznički avionski napadi bili su međusobno usklađeni, uprkos tome, nisu onemogućili povlačenje grupe E. Smatrali su greškom što neprijatelj napade nije usredsredio na prelaze preko Drine.368 Tako je njihovo povlačewe neprijatelj samo ometao i izazivao manje žrtve. Kad su 25. novembra leteće tvrđave ipak napale Višegrad, po lošem vremenu nisu pošinile nikakvu štetu na vojno značajnim objektima. Nemci su se najpre nadali da će se povlačiti s Balkana preko mostova na Savi, kod Obrenovca, Šapca i Sremske Mitrovice. S jednim jedinim upotrebljivim mostom, Beograd je bio „usko grlo”; po nemačkim procenama, bili bi potrebni meseci da svi pređu na sigurno. Dok je bilo moguće povlačenje preko zapadne Srbije, nemačke čete su krčile put i preko mosta na Drini kod Zvornika, koji su sredinom decembra razminirale, pa dalje
do Brčkog. Sve vreme, posebno posle zauzimawa Požege i Užica sredinom novembra, povlačile su se preko Sandžaka i direktno prema Višegradu, potom preko Višegrada do Sarajeva (kuda je 15. novembra iz Mitrovice svoj štab preneo general Ler), otuda na sever do Broda (kuda je svoj štab
preneo feldmaršal Fon Vajhs) i u Slavoniju, ili šak preko severozapadnije Banja Luke, prema Savi. Šak je Dvadeset prvi gorski korpus uspeo da se iz Albanije, kuda ga je krajem 1943. godine poslao general Rendulić u odbranu od savezničkog iskrcavanja, preko Skadra i dolinom Morače, preko
Kolašina i Prijepolja, probije do Višegrada. Pokušaji Tristo šezdeset devete legionarske divizije da se povuče od Dubrovnika preko Mostara, koji je još bio u nemačkim rukama, izjalovili su se s velikim gubicima ljudstva i skoro celokupne artiljerije. Nemačka Sto osamdeset prva pešadijska divizija, koja je htela da se povuče preko Trebinja, našla ga je u partizanskim rukama, a, osim toga, naletela je i na motorizovanu englesku artiljerijsku jedinicu. SS-divizija Skenderbeg iz okoline Peći, koja je isprva nameravala da pređe preko Čakora i dalje istim putem,kad su joj albanski i kosovski partizani zatvorili prelaz, uspela je da u poslednjem trenutku pobegne do Višegrada, preko Kosova i Sandžaka.
Preko Drine su prešle brojne čete po masivnom, lučnom, deset koraka širokom i na dvanaest stubova sazidanom, kamenitom drumskom mostu u Višegradu. Nemci su napustili odbrambene
položaje na Drini tek krajem jaunara 1945. godine. Tako se dogodilo da su put na severozapad, umesto da ga partizani, a kasnije i Sovjeti, zatvore Nemcima, zapravo Nemci zatvorili Sovjetima
i kasnije partizanima. Ne samo u Srbiji i ne samo u jugoslovenskom delu Baranje. Nemačke snage su, bežeći iz Jugoslavije u južnu Mađarsku, zapadno od Dunava, stigle na vreme da Sovjetima spreče prodor na zapad. U saradnji sa snagama kod Balatona, izvršile su jaku kontrasovjetsku ofanzivu. Upravo na osnovu toga, vojni stručnjaci u OKW su smatrali da je preseljenje
nemačkih snaga s neprijateljskog juga, koje su izveli feldmaršal Vajhs i general Ler, „izuzetno postignuće”.369 NJihove kolege s terena su se čudile, kako to da se Englezi nisu iskrcali u Albaniji i sami sprečili nemačke pokrete i bekstvo na sever.370 Tada su se neki među njima nadali
da će se, u takvom slučaju, Englezi od neprijatelja pretvoriti u saveznika. Nisu poznavali Čerčila. Vilsonu je, najzad, samo promaklo da je Tito i njega povukao za nos.371
Titova opsednutost četnicima postala je sudbonosna za oslobođenje zapadnih predela države. Umesto da uz geršlu životare u logorima za ratne zarobljenike, ili učestvuju u obnovi zemlje koju su porušili, Nemci, koji su pobegli iz Grčke, Makedonije i Srbije, posle prodora Sovjeta u
Srbiju, učvrstili su u pravcu sever – jug, približno linijom Dunava i Drine, sve od Mađarske do Hercegovine, jaku odbrambenu liniju, koju su, po Hitlerovom nalogu, ogorčeno branili. Jugoslovenska vojska ni s novom armijskom organizacijom i ogromnim brojem vojnika, nije bila sposobna da se pomeri ka zapadu sve do aprila 1945. godine, kad su konačno probijeni
nemački frontovi oko poslednjih hitlerovskih šanaca u Bavarskoj i Češkoj. Tako je Vermaht, uz Titovu pomoć, uspeo da do kraja Drugog svetskog rata pod svojom čizmom drži najizloženija područja na istoku i jugu, upravo na teritoriji Jugoslavije.
338 F. Maclean, Eastern Approaches... str. 369.
339 Beogradska operacija... 1964, str. 109, 117.
340 Oslobodilački rat naroda Jugoslavije II, str. 266, 268, 276; J. B. Tito, Vojno djelo I, str. 273.
341 Vidi i Beogradska operacija 1964, str. 75.
342 Oslobodilački..., str. 2888. 291-92; S. Bosiljčić, Istočna Srbija, str. 246.
šta približno znači razbiti korpus, vidimo iz saopštenja da su, u periodu od sredine maja do sredine
juna, partizanske snage razbile četnike Knja`evačkog korpusa, zaredom, 23, 25. i 27. maja,
zatim su odmah potom, s istim korpusom imale „teške borbe”, posle su ga ponovno razbile
4. juna, pa još jednom 13. juna (M. Perović, Južna..., str. 382-83).
343 Oslobodilački... II, str. 286.
345 D. Biber, „Nova Jugoslavija...”, 2. nastavak.
346 J. B. Tito, Vojna dela, I, str. 286.
347 Britansko vazduhoplovstvo je još pre osnivanja BAF-a, po uputstvima partizansko-
britanskih oficira, bombardovalo brojne srpske gradove. To su bila bombardovanja za
zastrašivanje. Beograd, na primer, napali su trinaest puta. Nemci su, po pravilu, imali
neznatne gubitke, a stanovništvo užasne. Samo na pravoslavni Veliki petak, 16. aprila
1944. godine, u podne, u Beogradu je među stanovništvom bilo preko hiljadu mrtvih i hilja
du i po ranjenih. Slična sudbina je zadesila Podgoricu; pri petomajskom bombardovanju
bilo je oko 2.000 žrtava. Tamo je ubijen i komandant crnogorskih četnika, Đorđije Lašić.. Bombardovanjem su hteli da povećaju priliv gradske omladine među partizane. Karde
ljeva taktika regrutovanja postigla je novi tehnološki nivo. Međutim, kad se time poslu
žio GŠ Slovenije, Kardelj ga je kritikovao (Zbornik... II/13, str. 579).
348 F. Maclean, Eastern..., str. 378 i d.
349 Oslobodilački... II, str. 296.
350 M. Perović, Južna Srbija, str. 431-32.
351 Kriegstagebuch, IV/1, str. 820; W. Warlimont, Inside..., str. 471.
352 R. i Ž. Knežević, Sloboda ili smrt, str. 356, 369.
353 Oslobodilački... II, str. 309.
354 Oslobodilački... II, str. 310, 358-59, 372, 375.
355 F. Maclean, Eastern..., str. 376.
356 A. Eden, The Reckoning..., str. 463, 469; W. Churchill, The Second world war VI, str. 83.
357 PRO WO 202/412, po Đuretić, Saveznic I jugoslovenska ratna drama. II, str. 169.
358 FRUS... IV, Europe, str. 1398.
359 M. Liz, The Rape of Serbia, str. 297.
360 FRUS IV, str. 1412.
361 M. Ćuković, Sandžak, str. 505, 532-35, 540.
362 P. Pospelov, Istorija Velikoj Ote~estvennoj vojni Sovetskogo Sojuza 1941-1945 IV, str. 430.
363 M. Ćuković, Sandžak, str. 520.
364 W. Hagen, Die geheime Front;, str. 263, nap.
365 Oslobodilački... II, str. 381-83, 372, 380.
366 Beogradska..., 1965, str. 89-90.
368 E. Schmidt-Richberg, Der Endkampf auf dem Balkan,str. 76.
369 W. Warlimont, Inside Hitler´s Headquarters str. 502.
370 E. Schmidt-Richberg, Der Endkampf..., str. 77.
371 M. Wilson, Eight Years Overseas,str. 238-40.
|
