Knjiga Roberta MekDauela - "Streljanje Istorije"

1

Knjiga Roberta MekDauela - "Streljanje Istorije"

offline
  • Pridružio: 02 Sep 2012
  • Poruke: 207

Роберт МекДауел – „Стрељање историје“
Кључна улога Срба у другом светском рату

Део 1/2

УВОД

Ова студија о улози Југоисточне Европе у Другом светском рату је плод ауторовог четвородеценијског професионалног и личног искуства, укључујући и двадесетак година боравка и путовања по Блиском Истоку и Европи. То укључује и службу у Британској бојнообавештајној служби 1917. И 1918. Када је провео 14 месеци на Кавказу и у њему суседним подручјима, учествујући у герилском (неконвенцијалном) ратовању, рад за Војнообавештајну счужбу америчке војске од априла 1942. до јула 1946, уз више од 30 месеци проведених са друге стране океана са основном одговорношћу за Југоисточну Европу и Блиски Исток,затим службу у својству вишег цивилног војнообавептајног стручног истраживача при Генералштабу копнене војске у Вашингтону од јула 1946. До јула 1959, са главним задатком проучавања Совјетског Савеза, његових сателита и Југославије, као и развитка нових приступа неконвенционалном ратовању.

Роберт МекДауел је био универзитетски професор антропологије и историчар који је за време другог светског рата служио као аналитичар и обавештајац одељења за стратешке задатке (ОSS), претходника послератне ЦИА-е.Задужен за стратешке анализе Балканског подручја, МекДауел је као последњи амерички официр за везу код генерала Драгољуба Драже Михаиловића провео неколико месеци у јесен 1944. Због свог бескомпромисног става да је генерал Михаиловић једини делотворни носилац отпра Хитлеру и његовим слугама у Југославији, по повратку са те мисије удаљен је са места шефа Одељења за Југоисточну Европу.

Рукопис своје анализе догађаја на Балкану и њиховог значаја за слом Хитлера и будућу америчку спољну политику успео је да заврши по одласку у пензију,али је њено објављивање почетком 1970-тих ЦИА забранила.

Напомена о изворима:
За проучавање ове материје аутор се послужио не само академским изворима, већ пре свега савезничким и непријатељским обавештајним подацима из ратних дневника и архива Војнообавештајне службе и њених извештаја Министарству рата у Вашингтону. Током првих поратних година, тај материјал је допуњен заплењеним немачким и приспелим совјетским и другим источноевропским документима и подацима битним за потпуније сагледавање ратних збивања. Аутор се такође ослања на послератне изјаве, сведочења и тумачења британских, америчких и других личности које су током рата подржавале југословенског вођу комуниста Тита, а нарочито на југословенског историчара и Титовог биографа Владимира Дедијера, британског генерала Ф.Маклејна, шефа англоамеричке мисије код Тита и личног Черчиловог пријатеља. Аутор сматра корисним и Черчилове мемоаре (Затварање Круга – пети том мемоара) из којих често цитира.
Једним од најважнијих појединачних извора сматра саопштења, извештаје и друге званичне документе добијених од агената у непријатељским војним штабовима, а мање праћењем рада нацистичких званичника у униформи.
Коначно, аутор је имао званично одобрену, непосредну сарадњу са најважнијим тајним британским и француским структурама на терену, и те изворе у делу помиње као „посебне изворе“.


1. ЈУГОИСТОЧНА ЕВРОПА И ХИТЛЕРОВА ОПШТА СТРАТЕГИЈА

*Под термином Југоисточна Европа овде се подразумева простор који обухвата Југославију, Румунију, Бугарску, Грчку, и Албанију, и делимично Турску и Мађарску.

Немачка стратегија у оба светска рата била је заправо суштински заснована на спознаји економских недостатака..хране, нафте, специјалних мазива, стратешки важних метала.У целој Европи западно од Русије, једино је југоисточна Европа могла дати највећи део тих добара, но чак ни потпуна власт над тим подручјем, процењеним као стратешки неопходно, није могла да одложи потпуно пражњење немачких магацина. У миру, Немачка се ослањала на увоз морем, али у рату су ти путеви били потпуно под британском блокадом. Тако је у оба светска рата Немачкој остало једино да што пре освоји те богате залихе суштински важних добара у Јужној Русији,на руском Кавказу и на Средњем Истоку. Али предуслов за то је потпуна контрола над Југоисточном Европом и њених саобраћајних праваца Дунавом и желаезницом...
Верујем да је непобизно доказано да је у оба светска рата Југоисточну Европу, са Југославијом и Србима као главним фактором – немачка Врховна командасматрала одсудном за свој успех на источном фронту, тј на руском и источномедитеранском сектору. Једним делом Југоисток је сматран виталним због својих природних богатстава неопходних за немачки ратни напор и производњу у матици. Југоисток је такође био од виталног значаја за одбрану саме Немачке од руске и британске контраофанзиве ваздухом и копном из савезничких база у северној Југославији.Најважније при томе било је како ће Југоисток и Срби реаговати на офанзивну стратегију Хитлера према Русији и Британији на Истоку.


Када се размотри суштина и сви основни чиниоци, Хитлеров пораз у Другом светском рату по свему судећи, последица је 2 повезана иако различита момента. Први је сасвим очито то да ни Британија ни Русија нису поклекле пред првим ударом како је Хитлер очекивао...одмах за њом је прећутана чињеница да '41 и '42 немачке армије нису постигле 2 стратешка циља: да запоседну сировинску базу јужне Русије, Кавказа и Централне Азије и да са Кавказа и Источног Медитерана заузму Блиски и Средњи Исток и крену ка Индији – те да захваљујући тим бојним победама принуде Русију и Британију на мир.Пре него што је почела '43 ни прилике ни наде за то није више било. Заслугу за то треба у првом реду приписати изванредној одбрани британских и руских трупа..али припадници руске и британске војске и сам Хитлер, кључну улогу за немачки пораз приписују отвореним и тајним војним подухватима против виталних немачких линија снабдевања ј Југоисточној Европи...Морам нагласити да је 41. и 42. На врхунцу немачких офанзива на истоку улога покрета отпора у Југославији уопште попримила заиста стратешки и тактички значај, док је 43. И 44 његова улога сведена на скромни тактички допринос немачком поразу...
Те операције, које је водио Михаиловић, су незаменљиви део његовог стратешког концепта да се Хитлер порази на руском фронту, а да Југославија тиме допринесе саботажама на немачким конуникацијама Дунавом и железницом кроз Исток.
За немачки Генералштаб за Југоисток смештен у Београду, западна Југославија, заправо-западно или јадранско подручје целе ЈугоисточнеЕвропе- имала је издледа малог стратешког и тактичког значаја током рата, изузев на кратко, када га је могућно англо-америчко искрцавање из Италије донекле узнемирило. То произилази из чињенице да су се ресурси за немачко становништво и ратну индустрију готово искључиво налазили на источном делу Југоистока.Како се рат захуктвавао немачка ВК и ГШ у Београду су схватали да се главни отпор окупацији и експлоатацији Југоистока са изузетком Грчке, дешава поглавито на истоку Балкана...пре свега отпор у Србији и српским крајевима Босне, и „подземни“ у суседним областима Мађарске, Бугарске и Румуније, а који је такође организовао и фактички руководио генерал Михаиловић!
Распоред немачких снага у многоме је зависио од значаја који је Врховна команда приписивала домаћој производњи стратешких сировина.Чини се да је највећи значај приписан румунским нафтоносним пољима и малој, али врло значајној производњи стратешких метала у српским крајевима Југославије. Мање важна налазишта метала на обали су препуштена Италијанима, а транспорт је обављан морем. Занимљиво је да се у западној Југославији, према партизанским званичним подацима није производило ништа, или готово ништа Немцима стратешки битно.
Наравно, немачки распоред трупа је још више зависио од безусловне потреба да заштити своје комуникације не само између Југоистока и Немачке, већ и Југоистока и 2 велика источна фронта – кључним Хитлеровим полугама за присиљавање Руса и британије за мировне преговоре.Дунав и пруге Југоистока носили су главни терет подршке овим војним захватима и чинили главне саобраћајнице за превоз са Југоистока у супротном смеру. Према немачким плановима , туда је требало превозити намирнице и сировине из јужне Русије, Кавказа и блиског истока, основних предуслова за немачку победу.
Стога сам у процени доприноса покрета отпора у Југоисточној Европи приступио земљописно, лоцирањем главних концентрација немачких трупа, да бих видео где се ВК осећала најизложенијом, па потом утврђивађем, за сваки период рата, места на којима су..националисти и комунисти.. имали најјаче снаге.
Основна је чињеница да се Дунавом и његовим притокама и системом канала између Немачке и Црног Мора одвијао много већи војни саобраћај у оба правца него железницом у том истом подручју.Такође, водени и железнички саобраћај нису једнаки у смислу терета који се њима превози ни по начину извођења саботажа. Например, главни железнички правац не мора да буде главна мета саботажа имајући у виду да у непријатељској земљи окупациона сила важан терет и заштитне трупе може упутити и мање изложеним правцима.

Преглед распореда и јачине немачких трупа заснован на ратним и поратним обавештајним подацима о главним фазама рата:

За окупацију Југославије је издвојено 33 дивизије са снагама за подршку. У току немачке офанзиве на источним фронтовима, 41 и 42, на тим секторима и током контраофанзиве националиста на немачку позадину, немачке окупационе снаге су биле много јаче него током 43. И 44. Током друге половине 44, поново су повећане немачке снаге у Југославији..као последица повлачења из Грчке и Албаније. У периоду 43 и 44, током релативно малих отворених напада на немачке снаге, ратни документи показују да су Немци имали највише 15 дивизија слабијег састава, са укупно 140.000 људи, уз 3 СС дивизије састављене од домаћих мањинских група, са око 40.000 људи и 30.000 локалних квислинга...
Такође, 41, и 42, највеће концентрације немачких снага на Југоистоку, не рачунајући Грчку, биле су ограничене на Југославију. Тада су трупе биле подједнако размештене у свим српским крајевима, и на истоку и на западу. У 43 и првој половини 44, јаке немачке ттрупе постојале су у Србији, нарочито на Северу и у централном делу, нешто мање у централној и северозападној Југославији и Бугарској, још слабије у мађарској и Румунији. У очекивању могућег англоамеричког искрцавања уочено је извесно и привремено појачање концентрације најбољих немачких трупа у западној, северозападној и централној Југославији.

Позивајући се на извештеј Војнообавештајног одсека у Вашингтону (а ослањајући се на британске процене) који се осноси на западну Југославију, где се налазила главнина Титових снага, аутор каже:
„Није остало много квалитетних немачких трупа. Вечина је пребачена на исток (тј. У Србију, прим.аут.).Па ипак оне владају уз помоћ хрватских трупа.Али и те ослабљене снаге могу да заузму било коју њима битну тачку.Оне контролишу све луке, градове, већину путева и железничких праваца.“
Британска обавештајна служба, октобра 44 обавештава да осим немачких трупа у повлачењу у Југославији сада има 13 немачких дивизија, укључујући и 3 СС и снаге локалних квислинга, тј, око 155.ооо људи.По истим изворима, децембра је процено да је број немачких трупа повећан на 350.000 – британско образложење је да је то реакција на приспеће јаких совјетских снага на југословенско румунску границу..

Аутор скреће пажњу да се распоред и концентрација немачких снага углавном није мењала упркос променама у јачини снага. Тиме предочава географске и временске оквире југословенског отпора током рата. Такође истиче да је око 80% окупационих снага било стално стационирано у Србији, док је око 20% било стационирано у западној Југославији.

Такође наглашава и следеће:


- У погледу железничког иречног транспорта Дунавом, Будимпешта је разводна тачка којом су пролазиле опрема и трупе ка фронтовима у јужној Русији,црноморским лукама, Грчкој и Источом Средоземљу, те фронту против главних снага отпора у Југославији. Ваља знати да је главна железничка пруга Београд – Трст током рата била од невеликог значаја, њен крак од горњег Јадрана ка Немачкој је био резервисан поглавито за снабдевање трупа у Италији и централни сектор у Северној Африци.
- Уколико се од Будимпеште повуче линија кроз Београд у правцу главне источно медитеранске луке у Солуну, цело југоисточно полуоструво биће подељено у 2 једнака дела. Дуж те линије и источно од ње налазила се највећа концентрација природних ресурса и комуникација од стратешког и тактичког значаја за Немце.
Те чињенице су незаменљиве у процени доприноса општем ратном напору. Окупиран од Немаца, Београд се показао оптималним административним и географским центром за тајна дејства на Југоистоку.



2. OПЕРАЦИЈЕ НА ЈУГОИСТОКУ ГЕНЕРАЛА ДРАГОЉУБА ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА


Аутор у оцени значаја и доприноса Југославије и националистичких снага отпора у рату у први план ставља размештај и концентрације националистичких снага (а у вези са распоредом немачких трупа, моја прим.) па каже:


Њихов распоред који је одредио генерал Михаиловић остао је готово неизмењен током целог рата и сви се моји извори у суштини слажу око њихове локације. Србија је била главна база и командни центар за националистичке подухвате, северни рејони тактички битнији од јужних.После Србије, поменуо бих источну Б осну, између реке Дрине и Босне, и Санџак и Херцеговину који су повезивали Србију са Црном Гором и Јадраном, као пордучја од кључног тактичког значаја унутар Југославије.Нешто изолованије на западу, лежале су важне српске заједнице у западној Босни, Далмацији и Лици, које су упркос усташких програма истребљњња опстале властитим напорима и, уз Црну Гору, поднеле главни терет Титовог устанка и грађанског рата...На основу савезничких и немачких ратних и поратних обавештајних сазнања , главна команда, највећа концентрација националистичких снага и главно ратиште остали су у Србији током целог рата. Ту се све време налазила и главнина немачке војске, а у Београду и њена централна команда за Југоисточну Европу...
У недељама у којима сам током лета и јесени 44 и ја без престанка путовао кроз западну Србију, и Источну Босну сам сам био највише запањен пто су тако позно у рату месни националисти под командом генерала Михаиловића успешно контролисали пордучја изван градова, пољопривредну производњу па чак и локалну управу.Завојевачи – и немци и партизански одреди под комунистима – кретали су се градовима и изва њих искључиво у стројевом или борбеном поретку, док су се ван градских атара..слободно кретали наоружани Срби. Иако у вероватно мањем обиму, познато је да се исто дешавало и да је исти дух владао даље на западу, у Ц.Гори, Лици, што су те 44 приметили и други британци и амеериканци, све бројнији при новоствореним – али лишеним стварне власти – партизанским управним органима. Ти увиди и извештаји су ме навели да јавим Ваашингтону да почетком јесени 44 око 70 % укупне територије Југославије и даље следи Генерала Михаиловића и његову националистичку организацију.

Аутор о стратешкој концепцији Дражиних ратних напора наводи да је:

Генерал Михаиловић успео спојити ратне планове (стратешке и тактичке), укључујући улогу Русије, са ...идејом оснивања неког вида послератне уније свих народа Југоистока, а потврду томе налазим у следећем: да ни стратешки ни тактички планови нису могли опстати ни као српска ни као Југословенска, већ искључиво као југоисточна и европска, при чему је немачка претња Русији била основа сваком планирању... Генерал је:
1) рат водио колико је могуће као “балканску борбу“ не само против немачке агресије већ и као увод у еру послератне сарадње на целом јоугоистоку ;
2) у својим војним прегнућима даје предност онима који ће највише смањити притисак на Русију, јер „ако би Хитлер сломио Совјетски отпор, њега више нико не би могао победити“. Резоновао је да је претња самој Русији (за време главних немачких офанзива на Истоку 41 и 42) била знатно опаснија и стратешки одсуднија него истовремена претња Британији на Источном Средоземљу, пошто је од САД зависио немачки пораз...“. "Да би југословенски отпор Немцима био довољно снажан да буде од значаја совјетском и британском отпору у току великих немачких офанзива 41. И 42 на Истоку, морали смо да пројектујемо своју улогу ван граница Југославије и да постанемо битан део шире балканске стратегије. А то би спречило Стаљина, или било ког совјетског вођу да немачки пораз искористи наметању совјетске превласти Источној и Централној Европи. (аутор се позива на речи ДМ, моја прим.) “. То су били разлози да се генерал повеже са антифашистима, не само у Грчкој и Албанији, већ и у Бугарској, Румунији и Мађарској. (Роберт Ли Вулф, Балкан у наше доба, стр. 213). Основни циљ у тим контактима су били напади на немачке комуникације, речни саобраћај Дунавом и на систем пруга битним за операције у Јужној Русији и на Источном Медитерану. Преко наших специјалних обавештајних извора, већ смо знали да је генерал испрва просто настојао да охрабри те групе ван граница Југославије да предузимају организоване саботаже. Но, пошто је са изуззетком Грчке, мало тога предузето, генерал је био принуђен да сам оснује илегалне организације у тим земљама. Према нашим посебним изворима, он се ослањао на људе и групе са којима је делио наду у стварање послератне Југоисточне федерације или конфедерације, чија би спе спољна политика ослањала на пријатељске односе са свим Великим силама, али без повлашћеног положаја за било коју од њих...
Генерал је схватао да Хитлер мора да уклопи привреду, саобраћајну и комуникациону мрежу па и политичку мисао Југоистока у своју сферу утицаја ради потпуне експлоатације тог виталног подручја у рату, тако да је његово планирање било усмерено на... онемугућивање локалних административних тела на која се Хитлер ослањао за искоришћавање помесних ресурса и њихов транспорт. Јер.. највећа немачка стратешка али и тактичка рањивост није била на фронтовима већ у позадини.

О Михаиловићевом тактичком приступу саботажама, аутор каже :

Генералова максима је била „Убаци се међу непријатеља ради информација, диверзија и саботаже.“
Под убацивањем имао је на уму инфилтрирање у непријатељске редове и подривање рада непријатељског особља јер...се обавештајни рад састојао од сагледавања безброј материјалних и психолошких фактора. Он је схватио значај уклањања или уништавања чак врло једноставних делова на транспортним средствима и комуникационим системима, нарочито када су те резерве биле мале. Под диверзијом је подразумевао ослањање на непријатеља за оружје, муницију и експлозив. Саботажу је морао усмерити пре свега на немачке транспорте реком или железницом у у правцу руских и британских фронтова, али најзначајнији вид саботаже био му је психолошки – срачунавање свих дејстава на умањивање спремности Немаца да делују и реагују одлучно.

Међу тактичким аспектима неконвенционалног ратовања које је Михаиловић сматрао битним било је извођење великог броја мањих саботажа на широком простору које, добро и унапред осмишљене далеко више шкоде непријатељу него неколико силовитих удара. Немачки експерти и сами из искуства са совјетским саботажама називајући их доктрином „стратешке концентрације и тактичке дисперзије“.
Послератне провере на терену поткрепиле су генералову тврдњу да то везује максималне непријатељске снаге уз логистичке проблеме произишле из њихове раштрканости, што често умањује снагу непријатељевог одговора. Наша испитивања подржала су и даљу тезу да ће једном демонстрирана способност извођења великих саботажа уз доказану спремност да се прихвати одмазда – и тек повремено прибегавање саботажама праћеним губицима у људству – знатно повећати груписање борбених снага непријатеља. Доктрину и тактику генерала Михаиловића... немачка вискоа команда у Београду сматрала је одговорном за озбиљно смањење снабдевања својих трупа на фронтовима, дотура стратешких сировина Немачкој као и везивање немачких трупа потребних за одсудне битке '41 и 42.. Психолошки, саботаже су у непријатељским редовима изазивале збуњеност, осујећеност и беспомоћност што су наше службе непобитно утврдиле током 1943.... У погледу непосредних одредишта немачких пошиљки преко веома важног центра у Будимпешти, иначе на удару саботажа, најчешће помињани називи локација од севера ка југу '43 и '44 били су Сирет, Јаши, Галати, Браила, Констанца, Варна, Бургас, Инстамбул и Солун. При томе, наглашавам да је већина немачких пошиљки, нарочито намењених јужноруској зони, ишла Дунавом, до истовара бродова по разним приобалним станицама и речним лукама од Будимпеште до Црног мора, како би се избегло стварање великих циљева за савезничке бомбардера...Идентификујући подцентре српских националних снага за железничке саботаже, којима је руководио српски тајни штаб у Београду, наводим их по учесталости помињања: Брод, Нови Сад, Сегедин, Темишвар, Арад и Орадеа.
Немачки обавештајци су пругу Будимпешта-Београд – Софија – Бургас – Варна, као битну за слање војног терета из Немачке до црноморских лука јужне Русије....(међутим) морам поновити да су немачке линије саобраћаја корз Југосточну Европу Дунавом, који је и каналима повезивао јужну Немачку са Црним Морем ,представљале несумњиво најзначајније комуникације у Другом светском рату.

... Највеће признање националистичким операцијама..долази од немачких војних и политичких служби. Тако генерал Валтер Кунце, тадашњи командант Југоисточне Европе, у сввом телеграму од 10.јула '42 генерала Михаиловића описује као „најопаснијег непријатеља“. Х. Химлер, шеф Гестапоа, написао је 17.јула '42 „основа за било какав успех у Србији и Југоисточној Европи је Михаиловићева ликвидација“.
Но, највеће признање Михаиловићевим снагама за допринос Савезницима током '42 дао је сам Хитлер у свом обраћању немачком народу за Нову 1943:
„Прави узрок тешкоћама у Северној Африци и на Балкану лежи у упорним покушајима саботаже и парализе..Њихове сталне саботаже, уз веома разноврстан пасиван отпор успеле су да зауставе допремање залиха у Африку и другде.“
Ваља обратити пажњу на оно што је Хитлер...заправо рекао:
Прво, да је снабдевање фронтова не само успорено, већ и заустављено
А) да се то односи на северноафрички сектор
Б) да се то догађа „другде“ због тешкоћа „на Балкану“ при чему се мисли на јужни фронт
Друго, да се догађају „упорне“ и „сталне“ саботаже што подразумева дугу, сталну, систематску кампању, а не спорадичне инциденте.
Треће, да сталне саботаже и упорне акције, као и заустављање немачке подршке фронтовима – па и паралисање немачких операција – указују на одсудно спречавање снабдевања источних фронтова
Четврто, израз „уз веома разноврстан пасивни отпор“ указује да се ради о систематским, технички софистицираним дејствима, много убојитијим од обичних заседа и рушења неких објеката какве изводе групе сељака.
Само су таква дејства могла навести Хитлера да тако понижавајуће, јавно призна свој неуспех током '42, и навести Химлера да изјави да је за било какав успех у Југоисточној Европи (логистичка база за стаљинградско и јужно руско, као и северно афричко и средњеисточно ратиште) неопходна „Михиловићева ликвидација“.
Званични немачки подаци, доступни после рата показују да су Немци добијали мање стратешких добара из Србије током рата него што је то било предвиђено трговинским уговорима са југословенском владом, потписаним ре доношења немачке директиве о реквизицији. Г. Нојхаузен, немачки ратни управитељ Србије, на свом суђењу 1947. Казао је да су „Михаиловићеви људи“ у огромној мери смањили прилив призвода какав су Немци, на основу својих пажљивих процена, очекивали.
За закључак овог поглавља користим извештај на који се аутор позива у овој студији, лета 44, непосредно пре упућивања мисије Михаиловићу, а који је састављен на основу информација и закључака штабова за Југоисток Блиски Исток,у Каиру, Барију и Алжиру:
Иако на главним фронтовима најтеже борбе вероватно тек предстоје,у погледу Југославије и целог Југоистока, у строго војном смислу, може се тврдити да ће овог лета рат бити завршен. Немци су и даље веома јаки у том пордућју, и што се тиче саме Југославије, има их чак више због повлачења из Грчке , Албаније и Бугарске. Са малим изузецима, немачке снаге нападају само у самоодбрани, и у све већем броју желе да се предају англо-америчким снагама...Што је најважније, немци у Југославији се пасивно држе својих гарнизона у градовима, слабије реагујући на отворене нападе националиста и саботаже. Уз то, што је врло необично за њих, однедавно су почели да напуштају своју тешку механизацију и наоружање много спремније него што би се то од немаца очекивало.

НАПОМЕНА: Овај рад је из 2 дела. Комплетан текст је преузет из књиге у виду цитата или парафразирања аутора, изузев текста у курзиву који је мој "коментар".

Napisano: 23 Dec 2012 4:41

Роберт МекДауел – „Стрељање историје“

Кључна улога Срба у другом светском рату

Део 2/2


3.СТАЉИНОВО ОПРЕДЕЉЕЊЕ ЗА НАЦИОНАЛНУ ОПЦИЈУ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Разматрајући позадину Стаљинове аутор истиче да се:

Југоисточна Европа и Југославија, као њено средиште, традиционално налазило у центру совјетског стратешког интересовања, као и претходно царске Русије. У ствари, радило се пре о питању одбране, него о могућем нападу:требало је спречити да Босфор и доње Подунавље, са својим железничкими путнмим трасама падну под контролу неке Русији непријатељске силе. Током појачане дипломатске активности пред ДСР, совјетска политика била је усмерена, не толико на тражење активних савезника у Југоисточној Европи, колико на покушај да се то подручје искористи као заштитни појас неутралних земаља... У суштини, она је признавала немачку војну надмоћ и настојала је да што више одложи улазак у рат, барем до постизања неке војне равнотеже...Хитлер се одлучио да свеопштим ратом завлада источноевропским и руским виталним ресурсима, и тако победи Британију и Русију пре него што се САД одлучујуће умеша. Стаљин је супротно – тежио да Немце успорава док се САД не придруже Британији да би заједнички победили непријатеља на свим фронтовима.

Позивајући се на своју студију са Мичигенског Универзитета, непосредно пред Хитлеров напад на Совјете, аутор каже:

Основна стратегија совјета је избегавати рат док друге велике силе, ратујући не исцрпе своје ресурсе, и тиме олакшају комунизацију капиталистичке Европе изнутра. Совјетска влада може закључити да јој је дугорочно већа опасност од Британије или САД него од Немачке...истовремено им мора бити јасно да демократске земље европе никада неће заратити са Русијом. Са друге стране, совјетски Генералштаб је свестан да Европа западно од Русије не производи довољно хране нити има довољно сировина за војне потребе. Ако ове године (1941.) Хитлер не савлада Британију и тако не отвори себи пролаз морима ради увоза онога што му треба, он ће морати, у очајној намери да задовољи своје стратешке потребе, да нападне свог савезника Русију.

Аутор износи тезу да је Стаљин био спреман на очигледну идеолошку жртву на домаћем и интернационалном плану и сваки политички уступак Западу, не би ли сачувао власт. Наиме, Хитлеров напад на Совјете, и огромни почетни успеси Немачке, појачавали су ионако већ постојећи страх од побуне доброг дела Црвене Армије (позивајући се на послератне совјетске изворе, аутор наглашава да се упоредо ослободилачког рата, одвијао и унутрашњи, где су се дезертери борили на страни Немаца а против ЦА, док су „партизани“ ратовали и против Немаца и против Стаљина). Притиснут таквом ситуацијом, он је стога позивао Тита да не напада југословенску Владу и да сарађује са Михаиловићем, и до средине 44 наговарао Савезнике да му помогну у превазилажењу разлика између партизана и националиста,не би ли тиме убрзао Хитлерову пораз.Ово доказује позивајући се на Черчилове мемоаре и британске официре присутних на Техеранској конференцији, где описује:
Стаљинову конструктивну и кооперативну улогу у разговорима...Стаљин се, међутим супротставио Черчиловом веома преувеличаном приказу Титове војне моћи...Морам истаћи да су бројни послератни коментатори погрешно представили наводе званичног саопштења тврдећи да су се сва три Савезника сложила да се пружи максимална помоћ Титу...Оригинални текст заједничког коминикеа на руском помињао је само „партизане“, како Руси зову све герилце, будући да су Совјети одавно генерала Михаиловића и званично сврстали у „партизанске“ команданте који завређују савезничку помоћ..И сам Черчил у својим Мемоарима помиње своју изненађеност степеном подршке коју је Стаљин на почетку конференције дао његовом предлогу за непосредне англо-америчке операције на Југоистоку.
Наши..професионални обавештајни извори у ковиру Команде за Југоисток,били су убеђени,с правом, да су совјети успели да у Југославији успоставе своју сопствену обавештајну мрежу, независну од југословенских комуниста и партијског апарата на терену. Мој извештај (о немачком нападу на Титов штаб у Дрвару), мада засновани на властитим опажањима се у многоме се поклапа са тим проценама:“ Став Русије у односу на Титове невоље може бити од ширег значаја. Већ месецима..до нас долазе извештаји да Руси не подржавају одвише Титова настојања да целу Југославију стави под своју контролу...Совјетска мисија код Тита, уочила је велике слабости његовог положаја и пре овог необично успешног немачког десанта..Прилике у Србији су тренутно веома повољне за Савезнике – без обзира хоће ли Британци искористити те могућности, Совјети вероватно хоће, и то подржавајући неког српског вођу који би, мада одан монархији и српском противљењу комунизму, Србе повели у сарадњу са Русијом као највећом словенском силом..Искључујући Михаиловића, верујем да има бар неколико националних првака који би такву улогу прихватили“..
Ова моја ратна процена показала се потпуно у складу са Молотовљевим предлогом Идну у Техерану да „би било боље послати мисију код Михаиловића него код Тита, пошто бисмо тако добили поузданије информације“ (Спољни односи САД, Диплопатски документи, конференција у Каиру и Техерану '43стр 575)... Совјетски обавештајци располагали су меродавнијим подацима него незванични,непознати и непоуздани информанти на које су се ослањали Черчил и Рузвелт.

Аутор наглашава да совјетски вођа и совјетски генералштаб нису имали поверења уснагу и способности главнине партизанске војске. Осим што је то неповерење испољено и на Техеранској конференцији, и на „бројне, нимало ласкаве извештаје совјетских официра коначно прикљученим Титовим снагама., тек при крају рата.“ Позивајући се на проф. Роберта Вулфа каже да је
"у пролеће '44 Стаљин и даље одржавао дипломатске везе са југословенском Владом и да је предложио „да се једна југословенска бригада...која ће се борити под монархистичким знамењем оснује у СССР-у “ (Роберт Вулф, Балкан у наше доба, 224-225)."

Навео бих радио поруку Москве Титу од 1. Јула 1941, са Стаљиновим инструкцијама, које се у суштини нису мењале до краја рата:
"Без оклевања организовати партизанске (у смислу – герилске) одреде и започети партизански рат иза непријатељских линија. Палити војне фабрике, складишта запаљивих материјала, аеродроме,разарати пруге, телеграфске мреже – спречити кретање војника и муниције. Користити сва могућа средства застрашивања непријатеља како би се осећао као у непријатељској тврђави (М.Драшковић, Коминтерна и устаничка делатност КПЈ 1941/42, 193)"
Или:
„Подли немачки напад на СССР.. пружа прилику и Југословенским народима да успоставе удружени ослободилачки покрет противу немачких окупатора..Од виталног је значаја тај покрет водити под паролом уједињеног националног фронта. Ваља имати на уму да је сада битно ослобођење земље од фашиста, а не социјалистичка револуција.“
Ипак, Тито не само да је одбио да послуша ова јасна упутсва и ограничења, него се упустио у дуготрајно формирање властите политичке организације директно сучелне легалној Влади и наређењима из Москве.Истовремено , на свим подручјима под макар привременом партизанском контролом Тито наређује стварање „народноослободилачких одбора“ као „органа нове власти који би заменили све остатке старе“.Едвард кардељ је у званичном билтену писао да су „народноослободилачки одбори“ привремени носиоци власти да би Тито септембра '42 наредио да се престане са помињањем привремене природе власти НОО, и да треба нагласити њихову трајност ипостојаност.
Стаљин често опомиње Тита да се не сукобљава и не напада легалну владу и њене припаднике у земљи, тако у поруци од 5 марта '42 стоји:
„Увидом у све доступне информцације долазимо до утиска да Британија и присталице југословенсе владе имају доста разлога да сумњају да партизански покрет поприма комунистички карактер,са циљем совјетизације Југославије...у овом тренутку је задатак свих антинацистичких струја је уништење непријатеља и национално ослобођење..Не можемо се сложити са тврдњом да Лондон и југословенска влада помажу освајаче..Молимо вас да преиспитате своју тактику и одређене потезе, и учините све што је до вас на истинском стварању јединог широког општенародног фронта...У том смислу предузмите хитне мере и обаветите нас о њима.“
Аутор наглашава да се „Сместа учините оно што је неопходно(наређено) и обавестите“ односи на директна и хитна наређења надређеног – подређеном, наређења о која се Тито оглушавао током читавог рата.

4. ТИТО ОДБИЈА СТАЉИНОВА НАРЕЂЕЊА ДА СЕ БОРИ ПРОТИВ НЕМАЦА И ДА САРАЂУЈЕ СА МИХАИЛОВИЋЕМ

Да би утврдио и оценио основне ратне циљеве циље комунистичке партије и Тита као њеног вође, аутор примењује комбинацију хронолошког и географског приступа (где су се и у које време налазиле главне снаге партизана у периоду 1941-1944).
- Позивајући се на комунистичку документацију за период новембар-децембар '41, дакле после слома устанка у Србији, наглашава да је Тито имао тешкоћа са својим првобитним следбеницима из Србије, као и да прикупи и задржи људство, па су се остаци паритизанских формација упутили ка Санџаку и Босни, у италијанску зону операција
- У тим областима је основао прве пролетерске бригаде, које су бројале око 800 – 1000 људи
- До лета 42, партизанске снаге померене су у околину Фоче, недалеко од црногорке и херцеговачке границе...Према Титу, главнина је тада бројала око 5000 људи (5 пролетерских бригада)Према комунистичким изворима за 24.јун – у доба када се немачка офанзива у Русији и у Северној Африци ближила врхунцу – опет није било никаквих извештаја о извештајима са Титове стране.
- После повлачења од црногорске границе ка Босанском Петровцу, близу међе са Далмацијом и Хрватском, Тито је успео да за кратко време уновачи известан број Срба који су преживели страшне покоље усташа.
- Британске и америчке службе у штабу у Каиру су проучавањем комунистичке документације за јесен 42 и зиму 42-43 утврдиле да су главне партизанске снаге биле углавном распоређене у граничном планинском региону између Босне и Далмације, али да су неке јединице биле смештене дубоко у западној Босни између река Врбас и Босна.Бројале су, између 10 и 20 хиљада људи У том периоду, локалне црногорске комунистичке снаге биле су активне на југу. Међутим, Титова главна дејства била су уперена против националних снага у западној Југославији, далеко од великих немачких трупа, саобраћајница и других важних циљева. То раздобље (крај 42 и почетак 43) обележава почетак редовног прилива обавештаних извештаја о грађанском рату и спорадичних извештаја о наводној сарадњи комуниста са немачким властима у неколико крајева Југославије .
- У лето '43 главнина Титових снага, процењена од официра задужених за Тита у Каиру и касније Барију, процењена је на око 10 – 15 хиљада људи.
- На јесен '43, у доба највећег успона и јачања партизана (септембар – новембар '43) у доба капитуалције Италије, аутор на основу обавештајних података процењује бројно стање главнине комуниста на 75000 – 100000. Наводи и немачке процене за тај период , 80000.
Аутор наводи један извештај и процену општих капацитета партизанских снага, који је саставила MID (Military Inteligence Division) из јула '44:
„Од краја јесени, партизанска војска доживљава озбиљан и сталан пад.За веома кратко време, хиљаде италијанских војника прикључило се партизанима, да би их на крају веома мало остало у њиховим редовима..Регрутација изгледа да није успела да надокнади губитке из борби у грађанском рату..Срби из западне Југославије који су се Титу прикључили оставши без домова услед масовног усташког злочина напустили су његов покрет. И хрватски сељаци су се још у већем броју окренули против њега због немачких одмазди и партизанских реквизиција“,
уз напомену да је овај извештај рађен од стране ОСС официра на основу комунистичких докумената, поткрепљеним ширим истраживањима МИД-ових вашингтонских досијеа.
- Већ крајем маја, убрзо по немачком нападу на Титов штаб, један амерички официр је на основу тајних, британских дневних белешки Силе 133 пренео процену високог совјетског официра у Титовом штабу да укупна партизанска војска броји око 18000 војника. За крај јуна, МИД-ова процена је да је бројно стање партизана било 15000.
Аутор наглашава да су ове МИД - ове процене биле ниске, јер нису узеле у обзир да је главнина партизанске војске прелазила у Србију.Аутор процењује бројно стање партизана на лето '44 на око 30 – 50.000 људи.Те снаге су се спајањем са Совјетима, и њиховом материјалном помоћи умножиле.
Да би расветлио општи карактер партизанских / Титових основних циљева, аутор наводи следеће:

На предлог његових главних војних саветника, високи комунистичких официра,и ветерана из Штанског рата да се партизани врате у Србију (односи се на јун '42) тито је одговорио:
„Тада сам био изричито против тога и другови су се одмах сложили.Рекао сам да у Србији немамо услова да водимо рат са 5 бригада, да су прилике неповољне и да бисмо се само истопили.Наша елита би била уништена – 5бригада политички свесних и врло зрелих људи.Рекао сам да би требало да одемо негде где бисмо наштли масовну базу..то јест, у Западну Босну. (М.Драшковић, нав. Дело.) „
Овде ваља уочити следеће ставке:
Прво, Титово признање укупне војне слабости партизана
Друго, његово рпизнање локалне подршке комунистима у Србији
Треће, да су и његови војни саветници схватили да је Србија, а не западна Југославија, критично подручје за рат против Немаца
Четврто, његово признање у вези самог рата и послератног доба да му је основни интерес био да у Југославији изгради масовну базу за остварење своји циљева.

Аутор наводи и свој званични извештај од 22. Јуна са Југоисточног ратишта – перцепције двојице америчих официра задужених за Тита:

„.. оба контакта су сарађивала, господин Џојс испољавајући умереност, потуковник Вејл – отворену наклоност Титу.
Закључак обојице официра је био да људи који су служили међу партизанским снагама на терену нису били у могућности да дођу до аутентичних и независних информација у погледу политичке и војне снаге тог покрета, и да је ОСС био принуђен да се за своје закључке готово у потпуности ослања на тврдње партизанског Врховног штаба.“
Потпуковник Вејл је наглашавао да Американци нису ништа успешнији у провери партизанских тврдњи. Поменуо је бригадира Меклина за кога је рекао да он никада није био у ситуацији да лично види више од 30000 партизана и констатовао да је меклин можда био у прилици да установи тај број, али да толики број сигурно није видео. Став г. Џојса је да је особље ОСС-а пподносило извештаје „импресионирано“, да су се емотивно уплели, те да им је недосталао искуства за састављање ваљаних извештаја.Он лично није видео никакве доказе који би говорили о бројности партизана од 200-300.000, док је потуковник Вејл био убеђен да је овај број тачан.Такође је изнео и убеђење да ... дефинитивно намеравају да „стрпају у џеп целу Југославију“ – чим се немци повуку, те да ће ликвидирати сваку групу која се томе супротстави.
За време нашег разговора, он је истакао немогућност дасе провере партизанске тврдње и инсистирао да , на крају крајева, бројке и статистике немају важност у поређењу са потребом да се патизани подрже...
..Потпуковник Вејл је и сам казао да није било могуће проверити веродостојност партизанских тврдњи о немачким губицима, запленама непријатељског ратног материјала или о уништавању комуникација...


5. ЧЕРЧИЛ ПРЕДАЈЕ ЈУГОСЛАВИЈУ ТИТУ И ШАЉЕ МИХАИЛОВИЋА У СМРТ

Морам одмах одбацити нашироко распрострањено и општеприхваћено уверење да је Стаљинов притисак на Черчила и Рузвалта на Техееранској конференцији навео двојицу западних вођа да напусте ген.Михаиловића и југословенску Владу у корист Тита, и тако препусте Стаљину целу Југоисточну и Централну Европу...На основу наших обавештајних података и Черчилових поратних мемоара... склон сам да припишем промену британске политике у корист комунистичког дисидента Тита паници која је обузела Черчила да ће савезничка победа над Хитлером омогућити ширење руског комунистичког утицаја не само у Југоситочну и Централну Европу, већ и на Средоземље као и ка Индијском океану. По ауторовом мишљењу ...оно што је навело Черчила да усвоји и лично усмерава погубну британску политику из 43 и 44 која је довала до потпуног напуштања Југоисточне Европе 2 фактора заслужују подробније разматрање:
Први – неодговарајући проток обавештајних података и њиховог заиста стручног тумачења вишим ешалонима војске и Министарства спољних послова на терену и премијеру Черчилу и његовом особљу у Лондону,
Други – увлачење неке врсте комунистичке организације, бар од 41 у неке британске службе на терену, и непобитно, у медије у Великој Британији.

Неодговарајући проток информација и њихово неодговарајуће тумачење настали су најпре у британској коамнди за Блиски исток у Каир, углавном административно одговорној за британске операције и планове за Југоисточну Европу,али без стварне контроле над њима. '43 и '44 такво стање се проширило на англоамеричку Команду за медитеран, са седиштем у Алжиру, а потом и у Казерти. Но проток обавештајних података постао је још збрканији од лета '43 када је Черчил, под претњом за британске поратне интересе у Средоземљу, лично преузео управљање политиком и операцијама у Југославији, независно од штабова на терену.мТо је најпре чинио преко специјалне мисије под бригадиром Меклејном – суштински независном и смештеном одвојено - од команде на самом ратишту. До самог краја 44, међутим, премијер се по свему судећи ослањао на неименоване и непознате особе у Лондону, без икаквог званичног статуса. Делом су, наравно, британски пропусти били последица ратног прилива хиљаде нових, недовољно обучених и неискусних намештеника на свим нивоима – како на терену, тако и у Лондону. .. Чак и најбољи њени обавештајци и политички саветници били су специјалисти са мало или нимало знања о Југоисточној Европи (што је последица чињенице што се организација на терену 40 и 41 развила на основу политике чувања британских интереса на Блиском Истоку, не уважавајући довољно стратешки значај Југоисточне Европе).

Разматрајући СОЕ аутор се позива на сопствени извештај из јуна '44, где каже:
„..Као организација за тзв. „специјалне операције“ њено интересовање за обавештајне податке је ограничено, а мали број официра има искуство и знање какво се тражи у британским обавештајним службама.Нема доказа да су виши ешалони ове агенције настојали да на уравнотежен начин и свеобухватно проуче војне и политичке услове на балкану. Мало је доказа о упућености официра, послатих иза непријатељских линија, у проблеме са којима ће се сретати, нити о некаквом подстицању да исте проуче.Веома мало их је имало икаквог претходног сазнања и додира о балканским питањима...Извештаји британских официра дају крајње непотпуну сликуосновних политичких, економских, и психолошких чинилаца, а и ти подаци се у великој мери занемарују. Војна дејства којима су присуствовали описују се као таква, без икаквих подататака о саставу и распореду непријатељских снага...Пречесто онај ко чита извештај не може да закључи да ли је аутор заиста присуствовао акцији , је ли извор о њој поуздан или је реч о непотврђеним гласинама. Официри за везу са којима је долепотписани разговарао имају доста магловиту представу о међусобној повезаности политичких и војних збивања у подручјима где су боравили. Укратко, рад СОЕ не пружа потребан обавештајни увид у Балкан.“
За разлику од професионалних саботажа националистичких снага, прилагођених локалној ситуацији, оне које су самоиницијативно изводили или предлагали припадници СОЕ, биле су не само рутинске, већ и непрофесионалне, а повремено и без икакве везе са британским стратешким или тактичким потребама.
Стриктна политика британске владе, коју су наглашавали и комндни ешалони СОЕ, у погледу Европе, па и њеног Југоисточног дела, била је да активан отпор треба свести на минимум до тренутка када се најбоље може помоћи искрцавању главнине савезничких снага у Европи...Званична публикација британске Команде за Средњи исток (PICME – political intelligence center Middle east) је јуна '44 објавила (за Југославију):
„За јесен '43 бацани су леци којима се од становништва тражило да се чека на знак (Британаца) када да се дигне на оружани устанак“. Дакле, тек после одлуке Черчила да напусти Михаиловића, емитоване су поруке југословенским народима и њиховим суседима да се дигну на устанак притив Немаца и Италијана.
Што се тиче комунистичке инфилтрације, аутор наводи да се окретање британске политике одвијао најпре путем инфилтрације у британска средства информисања, а да је је комунистичка инфилтрација на терену добила на значају због тога што је војни и политички кадар замењен импровизованим агенцијама попут СОЕ и слањем на брзину одабраних аматера.
Горенаведене тврдње аутор поткрепљује цитирајући свој изваштај састављан током боравка у Каиру,Алжиру ,тј Барију маја/јуна'44:
„...Нема никавквих доказа да су виши војни кругови у Лондону Вашингтону или Алжиру придавали икакав војни значај операцијама на Балкану, нити да су вршили притисак на политичка тела да се повећа војни допринос локалних патриотских трупа..Друго, тврње југословенских партизана о њиховој снази и доприносу у борби против Немаца и њихових комуникација – што је основа за данашње предлоге да им се упути војна и политичка подршка – по свему судећи нису биле подвргнуте анализи виших савезничких војних власти, нити су од њих одобрене пре него што су их прихватиле особе одговорне за садашњу британску политику. И партизанске тврдње да имају политичку подршку југословенских народа, узете су без критичке анализе и одобрења бар неких британских специјалиста,или бар узимања у обзир тврдњи југословенских група супротстављених партизанском покрету...Долепотписани се уверио да су бројни виши британски официри у Каиру, Алжиру и Барију, потпуно запрепашћени и огорчени садашњом британском политиком према Југославији.Као стручљаци за прикупљање обавештајних података они не налазе никакве доказе за тврдње партизанског руководства и да је једини закључак да нова политика нема везе са вођењем рата већ да је усмерена на јачање британског послератног утицаја на Балкану, у светлу будуће руске политике на том подручју..Они су уверени да ће Влада створена у случају да партизани освоје Југославију подржати британску политику на Балкану.. Британски заговорници садашње политике нису они који представљају војску или МСП, већ људи са мало војничког искуства и неупућени у политичке проблеме на балкану пре рата, те да ј е велики део емотивно везан за партизански покрет и, пре свега заинтересовани за успех зарад њега самог...На основу расположивих података..верујем да је садашња брит. Политика заснована на нетачном увиду у војне и политичке прилике што ће довести до неповољних последица по Британију и САД..она је вођена, не толико потребама савезничке стратегије, колико оданошћу нижих официра погрешним идеалима..У случају Грчке,је намера да се поратна влада у потпуности контролише, а у случају Југославије, да послератна влада буде прихватљива и Британији и СССР, али и довољно под британским утицајем да се олувају и суштински британски утицаји у Средоземљу.“

Аутор тврди да су виши британски официри и обавештајци упућени у проблематику Југоистока, остали привржени првобитном Черчиловом стратешком концепту (по оцени аутора, одлично осмишљеном), и пошто га је он на Техеранској конференцији, услед „чудноватог“ повлачења Рузвелтове подршке, напустио. Тај концепт садржао је следеће главне тачке:

1. Услед постојећег и углавном неизбержног тактичког распореда савезничких снага, као и немудрог дугорочног планирања заснованог на претходним договорима, сваки прекид непријатељства омогућио би совјетима окупацију Источне и добар део Средње Европе (видевши као реалну послератну совјетку претњу Ј-источној Европи и Југославији као њеном најзначајнијем делу)Та претња је угрожавала тиме и за Британију изузетно важан пут кроз Медитеран према Средњем Истоку и Индији.

2. Ради супротстављања тој претњи, концепт је садржао 2 циља:
- Неутрализација непосредне послератне претње окупацијом Југославије до долине Дунава
- стицање и очување совјетског поштовања и политичке сарадње уз постепену нормализацију односа трију сила ради избегавања новог великог рата.

3. - Англоаметичка окупација јужне италије и контрола комплекса аеродрома у Фођи, стварање одбрамбене линије на најужем делу Италије, отварање аеродрома и лика као базе за копнена и ваздушна дејстваод општег стратешког, тактичког и локалног значаја кроз северозападну Југославију у правцу долине Дунава, ради уништења индустријских постројења које је Хитлер подигао у Средњој Европи.
- операције у циљу преузимања контроле над Егејским морем и тамошњим острвима ради оснивања ваздушних база чиме би се:
1. Обезбедио улазак Турске у рат
2. Отворили Босфор и Дарданели, чиме би се пребацила логистичка подршка совјетским дејствима против Немаца
3. Убрзало делатно повећање југословенском покрету отпора и створиле базе у северним областима Југославије за стратешко бомбардовање ратних индустријских постројења, напредовање или претње напредовањем ка Бечу и ради брзог напредовања трупа ка долини Дунава ради пресецања немачких речних и железница ка Мађарској, Бугарској, Румунији и Југославији, као и кроз те земље.
МекДауел цитира Черчила:

„Постоји могућност да се отвори трећи фронт као допуна операцији преко Ламанша, али не као замена за њу...једна је улазак у Јужну Француску,а друга, како је Председник (Рузвелт) предложио – да се са Јадрана крене североисточно према Дунаву. Сигурно би било корисно да тито буде помогнут залихама и герилским деловањем, али то не би ангажовало велики број непријатељских трупа (ово важно признање поништава његову претходну изјаву да Тито задржава минимум 21. Дивизију, прим аут. – н.д. стр, 367)....Вративши се на Југословенски сектор, наставља: Председник ме је подсетио о кретању ка северном Јадрану,а потом у правцу североистока ка Дунаву. Сагласио сам се и рекао..да бисмо онда могли фронт у Италији одржавати минималним снагама а да осталим снагама ударим или ка јужној Француској или, како је председник предложио – од горњег јадрана ка Североистоку (исто, 352,353)“
Но, Рузвелт је потом изразио сумњу у постојање довољног броја десантних бродова за одржавање свих предложених операција у предвиђеном времену, али – истовремено је инсистирао на не превише важној операцији у Бенгалском заливу, којом приликом уопште није довођен у питање број расположивих бродова. „Он је објаснио да су десантни бродови ограничавајући фактор и да бисмо морали, ако се одлучимо на подухват у Медитерану сасвим напустити операцију преко Ламанша. Одлучимо ли се за мање операције на Средоземљу, искрцавање у француској би се одложило за 2 или 3 месеца (Черчил, н.д. 349)“
Ова изјава је појачала Стаљинове сумње у спремност англо американаца да униште Хитлерову базу у Немачкој, и Британске да постоји неки приватни договор између Стаљина и Рузвелта. Стаљин је потом инсистирао само на операцији Оверлорд, а Рузвелт је одустао од ранијих предлога о главним англо америчким војним подухватима у сектору Медитерана и Јадрана.
Аутор закључује:
Нису погрешне инфрмације и погрешни савети на основу којих је делао, већ због неразумевања, незаинтересованости или њиховог намерног прикривања, права слика о догађајима у Југославији није ни стигла до Премијера! *
Аутор наводи интересантне примере који су га навели да закључи да је Черчил своју политику заснивао на информацијама незваничних, непознатих и непоузданих „саветника“.Ако буде неопходно, накнадно ћу цитирати и то.

6. РУЗВЕЛТ ИСПОРУЧУЈЕ ЦЕЛУ ЕВРОПУ СТАЉИНУ

Сложене промене у Рузвелтовој ратној политици су последица следећих фактора:
- Утицај америчог војног руководства на Рузвелта којима је било више стало до одлучне победе на Далеком Истоку, него до европске стратегије
- Могуће опадање председниковог дивљења према Черчилу
- Нова и све већа решеност Рузвелта да своју политику усредсреди на задобијање Стаљиновог поверења ради сарадње с њим после рата.
Ово последње је највише утицало на председника да у Техерану жртвује свој претходни близак однос са Черчилом и сагласи се са „пацифичком“ стратегијом својих саветника.
Поменуте промене на Техеранској конференцији у ставу амреичког и руског лидера навеле су Черчила и Британце да поверују да су Американци и Руси напревили неки споразум, где су и Рузвелт и Стаљин били смештени у Руском посланству и имали много прилика за разговор у четири ока. Доказе својих сумњи налазе и у преписци ове двојице а између конференција у Москви и Техерану. Черчил наводи:
„У америчким круговима рађала се јака струја мишљења која је очито желела да задобије поверење Руса, макар и на штету усклађених англо-америчких војних напора...Могао сам придобити Стаљина али Рузвелта су притискале предрасуде његових војних саветника.“
Професионалци из Стејт Дипартмента су изјавили да је нова политика заправо позив екстремистима у совјетском војном врху да одступе од политике умерености и сарадње коју је Стаљин наметао од почетка рата и од које је одустао када смо ми сами признали одлуке потом донете на Јалти, са трагичним последицама по Југоисточну и Централну Европу.
Харолд Макмилан такође ову промену сматра узроком многих зала које су после рата задесиле Европу:
„Продор кроз Љубљански пролаз и улазак у Аустрију могли су изменити политичку судбину Балкана и целе Ј-Источне Европе...Осим Рузвелтове жеље да задовољи Стаљина готово по сваку цену ништа није могло сузбити у америчке готово патолошке сумње у британску политику на Балкану...Свих ових година, одлуку Рузвелта да не подржи Черчилову замисао већ да се ослони на Стаљинову добру вољу , сматрао сам као једну жалосну прекретницу у историји (Х. Макмилан,Blast of War, 416 )“
Аутор затим наводи документ Стејт Дипартмента (са нагласком да је ово и став владе), од августа '44, упућеном адмиралу Лихију, шефу кабинета Рузвелта:
„Доследна политика ове владе била је и остала – слање помоћи покретима отпора у Југославији намењене активним дејствима против Немаца, а не они активностима које могу помоћи плановима неке групе да војним средствима обезбеди политичку контролу над другим групама , такође супротстављеним Осовини.Стејт Дипартменту је изузетно стало да америчке активности буду планиране тако да буде очигледно да ова влада не подржава пројекте других небалканских сила (очигледно, мисли се на Британију, Совјете и Немачку, прим. аут.), срачунате да утичу на ток догађаја у земљи и да не подржава један део народа против другог зарад стицања контроле над унутрашњим приликама у Југославији“... уз коментар да је ова нота августа месеца (тако касно), била мање документ са смерницама за наставак политике, већ као забелешка за будућност – да би се истакло неслагање са тренутном политиком вођеном са котерија особа блиских Рузвелту – лишених власти и одговорности, али са очигледним утицајем на њега.
Затим Фотића:
„После конференције у Квебеку, из поузданих извора сам сазнао да је план за савезничку офанзиву долином Дунава наишао на одлучно противљење војних и морнаричких стручњака, упркос јаке подршке америчких политичких саветника (мисли се на ставове Стејт Дипартмента) који су се слагали са британским ставом о политичким предностима овог плана. Амерички војни стручњаци су се противили зато што би то довело у питање већ спремне планове за офанзиву у Француској (К. Фотић, War we Lost, 210,211)“.
Аутор у потпуности дели Фотићев став по овом питању, уз напомену да је „овде реч о наређењу да америлко стратешко професионално мишљење искључи сваки чинилац, макако важан, са политичким конотацијама. Намерно или не., ово наређење је осујетило сваки знатан професионални војни допринос нашој стратегији, упркос напорима људи из С.Дипартмента да изложе своје виђење војних питања.“

У светлу ових доказа не могу избећи закључак да је одустајање подршке Рузвелта од блиске сарадње са Черчилом и и његовопрепуштање Стаљиновој доброј вољи било последица намерног настојања непознатих појединаца да Председникове (војне) саветнике наведу на погрешно тумачење британске и совјетске политике.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 16 Maj 2009
  • Poruke: 158

Citat:Но, највеће признање Михаиловићевим снагама за допринос Савезницима током '42 дао је сам Хитлер у свом обраћању немачком народу за Нову 1943:
„Прави узрок тешкоћама у Северној Африци и на Балкану лежи у упорним покушајима саботаже и парализе..Њихове сталне саботаже, уз веома разноврстан пасиван отпор успеле су да зауставе допремање залиха у Африку и другде.“


Ništa od ovoga se ne spominje u dvije proklamacije koje je Hitler uputio narodu i vojsci 1. januara 1943:

Engleski prevod

Citat:На основу савезничких и немачких ратних и поратних обавештајних сазнања , главна команда, највећа концентрација националистичких снага и главно ратиште остали су у Србији током целог рата. Ту се све време налазила и главнина немачке војске, а у Београду и њена централна команда за Југоисточну Европу...

Netačno; Beograd je sjedište Komande jugoistoka tek od druge polovine 1943 (do tada u Solunu); od kraja 1942 pa sve do dolaska Crvene armije, većina njemačkih trupa se nalazila izvan Srbije, na području NDH. Po riječima njemačkog istoričara Klausa Schmidera, prebacivanje trupa iz Srbije u NDH

Citat:"je povremeno bilo zaustavljano-717. pješadijska divizija je trebala već u martu 1942. biti kompletna prebačena iz Srbije. Međutim, do sovjetske invazije prebacivanje nije nikad vršeno u obrnutom smjeru."

Izvor: Schmider, Partisanenkrieg, s. 536.

Također vidjeti i procjene brojnog stanja njemačkih trupa u Srbiji i u NDH za period od jula 1941. do juna 1944. godine (isto, s. 586-7).

K.



offline
  • Pridružio: 05 Jan 2011
  • Poruke: 1037

Zanimljiva šala, ili diverzija Very Happy
Da li u tekstu postoji izvesna autoironična intonacija, ili se to samo meni čini?
Inače, kako objasniti?
Kad npr radiš neku diverziju, u pravilu se baziraš na ustanovljenim činjenicama, i onda što neprimetnije uklopiš i ubaciš svoje podvale.
Ali ovde praktično nijedna reč nije tačna Laughing

offline
  • Pridružio: 18 Dec 2012
  • Poruke: 61

Ništa od ovoga se ne spominje u dvije proklamacije koje je Hitler uputio narodu i vojsci 1. januara 1943:

Ово је грешка. Треба ваљда за Нову 1944.

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12452

Nenad M. ::Ništa od ovoga se ne spominje u dvije proklamacije koje je Hitler uputio narodu i vojsci 1. januara 1943:

Ово је грешка. Треба ваљда за Нову 1944.

Зашто мислиш да је грешка?

Исти цитат је кориштен и на другим местима:
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/D.....ml#1173051

Бонго,
који извор наводи МекДауел за овај цитат?

offline
  • Pridružio: 02 Sep 2012
  • Poruke: 207

vathra ::Nenad M. ::Ništa od ovoga se ne spominje u dvije proklamacije koje je Hitler uputio narodu i vojsci 1. januara 1943:

Ово је грешка. Треба ваљда за Нову 1944.

Зашто мислиш да је грешка?

Исти цитат је кориштен и на другим местима:
http://www.mycity-military.com/Drugi-svetski-rat/D.....ml#1173051

Бонго,
који извор наводи МекДауел за овај цитат?


За Хитлерову реченицу није навео фусноту, али у претходном пасусу (изјаве Кунцеа и Химлера) се позива на Авакумовића, па ми је логично да је и ово навео према њему. Иначе,година јесте мало збуњујућа, ја сам намерно оставио онако како је у оригиналу. Наиме, аутор у делу обрађује и записе Константина Фотића (у његовим мемоарима је наведена '44), и понекад се ослања на вредније новинске чланке, интервјуе... (у њујорк тајмсу је идентична Хитлерова изјава објављена крајем јануара '44).

Наглашавам оно што подвлачи и аутор на неколико места у књизи, а што се у овом сижеу можда не види, да су основа за његове тврдње и закључке обавештајни подаци и документи (савезнички и непријатељски) званични али и често и из групе "строго тајних" - необјављених, а којима је он захваљујући својој ратној и послератној позицији имао приступ. "Академски извори" му према његовим речима, најчешће служе за употпуњавање приче, навођење примера (конкретне изворе није могао навести јер су били забрањени за објављивање, као и његова књига уосталом, 70-тих), и пружање шире слике догађаја.
Можда су неки од тих фајлова данас доступни јавности,али вероватно не сви. Због тога аутор и каже, указујући на "грешке у приступу" многих који су се бавили овом тематиком, да "верује" да ће се у некој будућности ствари које наводи у књизи показати много јаснијима (парафразирао сам).

П.С. Нећу коментарисати нити изводити никаква тумачења, док не довршим и поставим и други део овог рада. Па, када буде "све на столу", онда можемо извлачити закључке

offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

Tko je autor te knjige? Da to prvo raspravimo....
Svi papiri koje je McDowell pisao su deklasificirani 1976, a zadnji papir:
""yugoslavia: An Examination of Yugoslav Nationalism", je objavljen 1990 u knjizi D.Martina

O misiji McDowella kod Mihailovica
Dusan Biber; "FAILURE OF A MISSION:Robert McDowell in Yugoslavia, 1944"



https://www.mycity.rs/must-login.png

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12452

nemosav1 ::Tko je autor te knjige? Da to prvo raspravimo....
Svi papiri koje je McDowell pisao su deklasificirani 1976, a zadnji papir:
""yugoslavia: An Examination of Yugoslav Nationalism", je objavljen 1990 u knjizi D.Martina

Тај документ се спомиње овде:
http://www.archives.gov/iwg/declassified-records/p.....x-list.pdf
и датира се из 1944.

offline
  • Pridružio: 20 Mar 2012
  • Poruke: 725

o tom naslovu pise sledece:

Citat:Robert Makdauel
Streljanje istorije; Ključna uloga Srba u drugom svetskom ratu
Izdavač: Udruženje pisaca "Poeta"


dalje ....

Citat:Opis:
Knjiga Streljanje istorije, Robert Mekdauel, predstavlja svojevrsni memoar.

"Makdauel – jedan od glavnih pomoćnika Vilijema Donovana, osnivača američkog OSS (Ureda za strateške zadatke) iz koga je posle Drugog svetskog rata izrasla CIA – knjigu pod naslovom The Key Role in Southeastern Europe During World War Two of the Serbs and their Commander General Draza Mihailovich Despite their Abandonment by Churchill and Roosevelt, koja je prevedena kao Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu, nije završio ne što nije imao vremena između ranih 1970-ih, kada je rukopis navodno predao kolegi iz Službe, Majklu Radenkoviću, i svoje smrti 1980, već što je, izgleda, dobio usmenu zabranu da se tom tematikom uopšte bavi."


takva knjiga ne postoji, nego postoji papir sledeceg naslova:
"The Key Strategic Role of the Serbs and Their Leader, General Mihailovich, in Southeast Europe During World War Two"
koji je u kutiji br.1 , u
Register of the Robert Harbold McDowell Papers, 1940-1969
Hoover Institution Archives

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12452

Вишак дискусије је склоњен.

Бонго,
шта пише у књизи о аутору, и хоће ли тај други део?

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 777 korisnika na forumu :: 64 registrovanih, 5 sakrivenih i 708 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: A.R.Chafee.Jr., aljosa7, amstel, Atomski čoban, babaroga, BORUTUS, botest, brufen2, cenejac111, darkangel, darkstar101, Doca, Dorcolac, dozorni, dragon986, Drug pukovnik, Faki-Valjevo, Fog of War, HrcAk47, ikan, Insan, ivica976, ivicasimo, jaeger, Japidson, kljift, komkom, krkalon, Kruger, KS, madza, MarKhan, Matrix84, MB120mm, mercedesamg, Mercury, mfranjic, MikeHammer, milekNS, Mixelotti, mladen.zovko, mnn2, Oluj2.1, ostoja, pein, repac, sakota79, Sale.S, shone34, Srki94, ssekir75, sslay, Stanlio, su27, suton, uruk, vasa.93, vathra, vobo, Warhawk, wolf1, yufighter, zexoni, |_MeD_|