Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ

42

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ

offline
  • Pridružio: 18 Jan 2012
  • Poruke: 600

Napisano: 14 Jun 2012 18:27

cacundraki ::Citat:Postignut je na kraju kompromis: Avgusta 1945 usvojen je zakon po kome se mogu vratiti svi kolonisti, ako ranije nisu uzurpirali zemlju seljacima, koji su je obradjivali ; ili ako nisu uzeli zemlju politickim emigrantima ( od kojih su neki bili komunisti); ili ako nisu bili zandari ili rentijeri u odsustvu.


У ту тематику сам упућен довољно. Моја породица није могла да се врати из избеглиштва из Црне Горе на Косово. Односно могли су, али нису имали право да се врате на своје предратне поседе, јер су им исти одузети.
Кажете око 16000 хектара је враћено Шиптарима. А шта је са црквеном земљом? У чије руке је она завршила?


Vidim da ti je neki pradjed bio zandarm izmedju dva rata.Njima nije vracana zemlja

Sto se tice crkvene zemlje.Ajde malo da srusimo taj mit.Na Kosovu i Metohiji ima 350 000 ha obradive povrsine i ne znam sad koliko ima i ostalog.SPC je u CITAVOJ Jugoslaviji oduzeto 70 000 ha.

Cak da je citava imovina bila na Kosmetu opet bi to bilo daleko od tvrdnji da je Crkva drzala pola Kosova itd. pa da je raspodela njene imovine uticala na vlasnicke odnose izmedju Srba i Albanaca.

Pazi to je sve pod preptstavkom da je 100 % imovina SPC bila na Kosovu 0 % u ostaloj Jugoslaviji.

Dopuna: 14 Jun 2012 19:03

cacundraki ::


Citat:A sta bi radio sa 1.5 milona Muslimana neopredeljenih(Koji se ne osecaju Srbima ) i Hrvata koji ne zele da budu u Srbiji??Da ih iselimo?
Koje su to teritorije bile etnicki kompaktne da si mogao da povuces jasnu granicu izmedju Srba Hrvata i Mulimana??


Тих 1.5 милиона ,,Муслимана" су заиста били неопредељени. Али такође нису били ни припаднице некакве апсурдне муслиманске нације (са великим ,,М,,.) Они су у најбољем случају (случају да се не декларишу ни као Срби ни као Хрвати, што је пре рата била реткост,) да је било мудрости и воље код авнојевских стручњака, могли бити сврстани у ,,Југословене муслиманске вероисповести" када већ њихово претежно српско порекло нису хтели да узму у обзир.


Zasto je JVuO Mulismane zvala Turcima u depesama i klala kad su srpski nacionalisisti tako plemeniti? Nisi mi odgovorio kako bi ti resio etnicko pitanje BiH 1945 posto je komunisticka koncepcija bila losa?

Zasto su se Mulimani izjasnili vecinski kao Mulimani neopredeljeni a ne kao Srbi Mulimani?

Kako bi ti resio problem nepripadnosti ?Asimilacijom?


Sta bi dobio time da su se izjasnili Jugosloveni kad se osecaju Mulimanima?je l bi tako postali Srbi?

Je l ti shvatas da se ovde ne radi o "dzedajima" nego milionskoj grupaciji ljudi.








cacundraki ::

На основу тога што формално правно све до авнојевских одлука (ако изузмемо безправно позивање на једноипогодишњу Бановину Хрватску,) наведене територије, укључујући и Далмацију (у саставу Венеције, а потом као Наполеонова Илирска покрајина) никада нису биле у саставу Хрватске,


Bila je srednjem veku jedno vreme. Dalmacija se nije samostalno razvijala nego kako je koji okupator dolazio tako je svoj uticaj vrsio.


I ono sto je najvaznije ne postoji nijedan argument osim mrznje da teritorija Dalmacije koja je vecinski nastanjena Hrvatima pripadne nekom drugom ili "sama sebi".
I zasto bi izuzeo Banovinu Hrvatsku ona je pravljena po etnickom kriterijumu?




cacundraki ::
нити су имале икакав ослонац, културну, или било коју другу повезаност са Хрватском. Поставио сам у неком од претходних постова писаније А. Радића који делом потврђује моје виђење ствари.


A koje je imala sa Srbijom i srpskom kulturom?
Ili ako se zalazes za neku posebnu Dalmaciju sta je trebalo naterati Hrvate da se izjasne kao Dalmatinci 1945 ?

Sto se tice tekstova Radica tacno je da su Dalmatinci i Slavonci bili nacionalno "onesvesceni" ali su u procesu formiranja nacija vecinski su se izjasnili kao Hrvati pre 1941.




cacundraki ::
Што се Далмације и Срба у Далмацији у 19. веку, та тежња је проистекла из пансловенске еуфорије која је подједнако захватила како Србе, тако и Хрвате, као и из тежње да се ослободе стране власти.


Pa sto su bas prema Hrvatskoj bili okrenuti?




cacundraki ::

Gorski car ::
Sto se tice autonomije Siptarima nista nije sporno da su zaista albanski komunisti iskreno bili projugoslovenski orijentisani.
70% Albanaca treba da ima autonomiju ali ne da od nje prave drzavu.


Искрена пројугословенска оријентација албанаца је била немогућа. Па они ни прву заједницу Јужних Словена нису прихватили као своју. Што се и дало очекивати. Како можете очекивати да народ који нема никаквих заједничких црта са Јужним Словенима а која је као таква, директна претња њиховим националним интересима, прихвата ту заједницу као своју и да том приликом своје биће унесе у исту.


Pa imao si Siptare komuniste koji su se pravili da su bili za Jugoslaviju.
Lako je nama da budemo sada generali.


Gorski car ::.

Што се муслиманског решења тиче, као и Албанског, мислим да је модел могао бити преузет од Грчке. Но то стављам на душу Краљевини Југославији.


Jel to svetosavsko covekoljublje da bez pitanja milione ljudi iselis>Sta bi radio da stotine hiljada nece da se isele??

Tako je i nemacki car u Prvom svetskom ratu imao ideje da iseli Srbe u Afriku da Nemci imaju vise prostora.kako ti se cini takvo resenje nemacko srpskih odnosa?

Dopuna: 14 Jun 2012 19:21

cacundraki ::

Važno pitanje koje zanima mnoge naučnike danas jeste kako je nestalo srpsko ime u tim krajevima. Republika dubrovačka kad bi stekla koji kraj, odmah bi nastojala da tamošnji puk preokrene na latinstvo. No kako su Srbi ne samo narodnost nego i veru zvali srpskom, trebalo je to prekinuti, jer je nastupalo drugo verovanje, koje nije bilo srpsko. Pošto se ime srpsko pritajilo u verskom smislu, iščezlo je malo po malo i u narodnom. Nije još uvek bilo drugog narodnog imena, a za jezik je ostao naziv naški, kako se u puku (uz srpski) i pre zvao. Da je u to vreme u tim krajevima bilo poznato hrvatsko ime, tada bi verovatno ostalo u narodu. Dokaz o tome da je tu živeo srpski narod i da je jezik kojim Dubrovčani govore srpski može se tražiti u Srpskim spomenicima Meda Pucića, Miklošićevoj Monumenta serbica, u istorijama Kalaja i Majkova, u delima Račkog, Matkovića, Kukuljevića, Nodila itd. Književnici su koristili naziv slovenski zato što je sinonim za srpski.

Sve dok ih niko nije ugrožavao, Dubrovačani su bili samo Dubrovčani a u XIX veku počela se buditi nacionalna svest srpska i hrvatska.


To je jedina istina.Dubrovcani su bili Dubrovcani nema nacija u modernom smislu.
Pogotovo ne u srednjem veku.
Kad je doslo do procesa formiranja nacionalne svesti tada su konkurisale dve formirane nacije Hrvati i Srbi sa svojom kulturom. Hrvati su prelomili.





cacundraki ::
Kako Srbi Dubrovčani nisu dozvoljavali da njihovo katoličansto sputava njihovo narodnosno osećanje dobro se vidi u njihovom protestu Vatikanu 1901. kad je papa Lav XIII bulom Slavorum Gentem, Zavod sv. Jeronima u Rimu, nazvao hrvatskim7 ceneći dubrovačko katoličanstvo, koje je pokazalo čvrstinu kroz vekove. Vatikan je usvojio protest Srba Dubrovčana katolika i uklonio naziv hrvatski iz Zavoda. Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo u redovima Srba katolika gde god da su živeli. U jednom delu srpske štampe pokušali su da donošenje vatikanske odluke o pripadnosti Svetojeronimskog zavoda pripišu đakovačkom biskupu Štrosmajeru.8 Milutinović objašnjava da ova tvrđenja ne odgovaraju istorijskoj istini jer je Štrosmajer bio prijateljski raspoložen prema Srbima katolicima a da je organizator rimske propagande u južnoslovenskim zemljama bio Josip Štadler. Barski arcibiskup Šime Milanović i tadašnji ministar pravde Lujo Vojnović uložili su protest protiv nepravde nanesene Crnoj Gori kod Vatikana. Papa ih je ljubazno primio i rekao da će ispuniti obećanje. U odgovoru je stajalo da im namera nipošto nije bila da vređaju katoličke Srbe već da je grešku „učinilo lice, kome je stvar bila povjerena, nazvavši pogrešno sve jugoslovenske katolike Hrvatima."10

Nakon dugih pregovora i savetovanja Vatikan je popustio i 8. marta 1902. predstavnik Vatikana, kardinal Mario Rampola i poslanik Crne Gore Lujo Vojnović potpisali su sporazum kojim je ukinut naziv pro croatica gente i zamenjen nazivom Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; barskom nadbiskupu potvrđena je titula Primas Serbiae i odobreno je učenje srpskog jezika i ćirilice.11 Najviše interesovanja za ovaj događaj pokazali su sami Srbi Dubrovčani. Antun Fabris,12 jedan od vodećih političkih predstavnika primorskih Srba katolika, u uvodniku Dubrovnika piše da je svetojeronimski spor trajao punih sedam meseci. „Ovoliko trajanje njegovo pokazuje, da to ne bijaše čista vjersko-crkvena stvar, već da se je pod plaštom vjere i crkve skrivao narodni šovinizam i neprijateljska struja protiv slobode i samoopredjeljenja srpskoga naroda na Balkanu (...) Protiv takvoga nedjela bješe jednodušno ustalo cjelokupo srpsko javno mnijenje plamenijem prosvjedima; tomu se je prosvjedu zatim pridružila i diplomacija Crne Gore, potpomognuta vladom bratske Srbije, da kod sv. Stolice izvojšti ne samo zadovoljštinu već i pravo srpskomu imenu i srpskomu narodu na Svetojeronimski zavod.13 U jednom telegramu Dubrovčanima, iz 1903. papa im se obraća – Srbima katolicima. 14

U vreme kada su se Srbi i Hrvati borili protiv italijanaša oformili su zajednički Narodnu stranku. Dalmatinski Srbi su zajedno sa Hrvatima tražili ujedinjenje Dalmacije sa Slavonijom i Hrvatskom. Srbi su bili uvereni da je hercegovačka buna znak za ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom. Posle austrijske okupacije Bosne i Hercegovine 1879. dotadašnji zajedniči politički organ Hrvata i Srba na primorju Narodni list, prestaje biti organ Srba. Oni se izdvajaju u zasebnu stranku Srpsku narodnu stranku. U Zadru 1880. počinje borba za očuvanje srpskog imena. Srbi u Zadru pokreću list Srpski list odnosno od 1888. Srpski glas. Srbi i Hrvati razišli su se zbog pitanja buduće nacionalne države da li u okviru Habzburške monarhije ili u ujedinjenju van nje, pa „izbija politički srpski pokret na površinu, bez obzira na veru“15. Iako su dubrovački Srbi bili protiv saradnje sa autonomašima prihvatili su je, procenivši da je bolje to nego se prepustiti Hrvatima. Pred opštinske izbore u Dubrovniku 1890. napavili su koaliciju od predstavnika Srpske narodne stranke, grupe nezavisnih građana i autonomaša kao svog kandidata istakli su grofa Frana Gondolu. Izdali su i proglas građanima Dubrovnika u kojem se osuđuje nastojanje Hrvatske narodne stranke da pohrvati Dubrovnik. Na tadašnjim izborima pobedila je koalicija i na čelo dubrovačke opštine došao je Gondola.

Program Srpske narodne stranke prilično se poklapao sa Programom lista Glas Dubrovački. Međutim dok je Srpska narodna stranka sarađivala sa autonomašima pristalice lista Glas dubrovački bili su protiv razvoja italijanskih autonomaša kao političke stranke. Časopis Glas Dubrovački pokrenulo je pet Dubrovčana, Srba katolika (Mate Šarić, Anton Puljezi, Vlaho Matijević, Nikša Gradi i Antun Vršić). Napravili su nacrt u kojem kažu:

Dubrovčani dole potpisani tvrdo uvjereni da su dužni:

I Javit otvoreno kako, osjećajući da su Srbi neće se nikad sliti ni pritopiti u Hrvate, premda su spravni u neopredeljenoj budućnosti, stupiti š njima u kakvu čim zajendicu.

II Ostat u državnoj svezi, koja obstoji s ove strane Litve, te borit se složno sa ostalim Slavenima suprot Nijemcu za ukinuće dualizma i da se uvede u federativni sistem.

III Opirat se dosljedno svakoj težnji ma kog državnopravnog združenja sa Hrvatskom.

IV Opirat se svakom daljem opstojanju i razvoju talijanskim autonomaša kano političke stranke.

V Opirat se svom silom svakom širenju upliva budi njemačkog budi mađarskog u zaposjednutim zemljama na Balkanu. 16

U knjizi Izabrani članci Antuna Fabrisa H. Barić u svom predgovoru piše i da se u Srbiji srpstvo primorskih katolika vezuje za srpski omladinski pokret osamdesetih godina u Dubrovniku a da je dubrovački pokret toga vremena politički jasno formulisao staru nasleđenu narodnu srpsku misao jer je posle pobede na izborima 1890. jasno i konkretno afirmisao političkoj javnosti južnoslovensku misao da „Hrvat i Srb neće više reći katolik i pravoslavni i da se hrvatska i srpska stranka ne dijeli više po vjeri, barem u Dalmaciji“ kao što je u to vreme priznavao onda najugledniji hrvatski list, zagrebački Obzor karakterišući tu pojavu „kao fakat od velikih konsekvencija za našu narodnu budućnost (1890, br. 198)“.17 H. Barić smatra da se nisu osamdesetih godina „prvi put katolici oglasili Srbima“ kao što piše P. Popović, jedan od retkih Srbijanaca koji su početkom XX veka pisali o problemu složenih srpsko-hrvatskih odnosa i o katoličkom srpstvu na Primorju. Već šezdesetih godina XIX veka narodni preporod u Dubrovniku imao je „pod tradicionalnim imenom Slovinstva izrazito srpsko obeležje“.18 Barić ističe da je srpski pokret u Dubrovniku samo „prirodna rezultanta svega onoga što stari grad sv. Vlaha vezuje sa njegovim srpskim zaleđem: i njegova istorija, i geografski položaj njegov, i poreklo pretežnog dela starog stanovništva njegovog – srpskih Neretljana i Zahumljana, i dijalekat kojim Dubrovčani govore. Uostalom i Milan Rešetar je pokazao da je jezik slovenske dubrovačke kancelarije od XIII do XV veka bio „nesumnjivo jezik njegove hercegovačke pozadine, a ako izvesne crte dubrovačkog dialekta dodaju čakavske osobine, to se, kako je lepo formulisao Belić, ima objasniti uticajem naseljenika iz udaljenijih hrvatskih krajeva na formiranje govora čija je osnovica hercegovačka. Nesumljivo je, međutim, da je glavni priliv slovenskog elementa u romanski Dubrovnik – čiji je stari romanski govor vegetirao još i pod kraj 15. veka – bio srpski.“19 Barić podseća da su Dubrovačani jezik zvali slovenski, dubrovački ili naški (kao Gundulić) a srpsko ili hrvatsko ime upotrebljavali su prema nazivanju jezika lica kojima su se obraćali. Kod Marina Držića u komediji Dundo Maroje među likovima koji su komični publici Dubrovnika zato što govore tuđim jezikom jeste i Hrvat Gulisav koji je govorio dijalektom iz okoline Senja. Pisci dubrovački nazivali su svoj jezik naški ili slovinski „koje je ime s početka značilo samo srpski; a polagano se razvilo kao ime jezika sviju našijeh plemena na jugu, pa kasnije kao sveslovenski naziv jezika, a po tome se namijenilo i stranijem narodima, pa čak izvan Evrope. No slovinski je sinonim srpskomu i eto dokaza.“20

Pominjući kralja Milutina Đura Daničić kaže da je kralj išao po svoj grčkoj i slovenskoj zemlji njegovoj. Pisar dubrovačke republike potpisao se još 1364. kao diak srpski a to je kasnije prevedeno na slovinski. Iz verskih razloga Dubrovčanima je dobro došao taj naziv slovinski za književni štokavsko-jekavski govor, koji je menjao naziv srpski. Osim toga srpsko ime bilo je i vezano za državu a Dubrovčani se nisu hteli pretopiti u državu srpsku.

Krajem XIX veka jačanje srpstva u Dubrovniku bilo je na vrhuncu. Dubrovački književni i kulturni radnici želeli su da u jednoj veoma napetoj situaciji (u vreme okupacije Bosne i Hercegovine i u vreme velike mržnje između ljudi različitih nacija) deluju smirujuće. U okviru tog pokreta delovali su: Dum Ivan Stojanović, Medo i Niko Pucić, Luko Zore, Antun Kazali21, Marko Car22, Jovan Sundečić23, Mato Vodopić i Nikša Gradi. Dubrovačka književnost pisana je štokavskim dijalektom i to pre nego što je taj dijalekat postao osnovica književnog jezika Srba. Dubrovačka literatura po svom nacionalnom karakteru bila je srpska. Osim jezika, Dubrovačane je povezivao i osećaj slovinstva. Jovan Skerlić je smatrao da je Medo Pucić više nego iko učinio na buđenju i razvijanju narodne svesti u Dubrovniku i bio duša srpskog pokreta kod dalmatinskih katolika i centar kruga pisaca i javnih radnika. „Slobodnog i liberalnog duha, odvajajući veru od narodnosti, on je postao ubeđen i oduševljen Srbin. U tom osnovnom srpskom i slovenskom osećanju, zanesen poklonik narodne poezije, on je pevao narodoljubive i slobodoljubive pesme, koje su uticale na mlađi naraštaj u Dalmaciji.“24 Bio je pesnik ali se bavio i političkom delatnošću kao jedan od istaknutih predstavnika i nosilaca narodnog preporoda u Dalmaciji. Poitalijanjeni Srbin Nikola Tomazeo, ukazujući bezbroj puta na svoje srpstvo, veliki deo svog književnog rada posvetio je srpskim narodnim pesmama, a 1849. u Veneciji osnovao katedru srpskog jezika. On kaže: „Nama Srbima narodne pesme su jedina škola iz koje se možemo učiti čistoti jezika kojim je govorila moja mati.“25 U listu Dubrovnik iz 1897, br. 15. Fabris u tekstu Apoteoza Srpstva osuđuje postupak Matice hrvatske zbog pohrvaćivanja srpskih narodnih pesama a Lujo Vojnović u broju 35. objavio je kao prilog listu duže razmatranje o postupcima Jugoslavenske akademije i Matice hrvatske prilikom izdavanja narodnih pesama.

Pokušavajući da smire srpsko-hrvatski spor Srbi Dubrovčani opredeljivali su se sve više za srpsko ime i za srpsku stranku. Tom pokretu pristupili su najširi krugovi: i trgovci, i radnici, i sveštenici katolički.

„U toj dilemi, u pitanju opredeljenja katoličkih Primoraca za hrvatsko ili srpsko ime, značajnu ulogu igrao je i sukob liberalizma sa klerikalnim pravcem pravaške, onda najjače hrvatske stranke na celom Primorju. I zato, dok je fanatičko katoličko sveštenstvo bilo glavni nosilac državnopravaške okviraške misli, liberalizam koji je u ostalom izrazito obeležavao i stari dubrovački srpskoslovenski pokret oko Slovinca (1878-1884) – opredeljivao je protivnu stranku – u srpski tabor. To je razlog što je tad njemu prilazilo ne samo slobodoumno građanstvo, nego i liberalni katolički popovi i fratri, kao Pavlić, Brili, Radovanović, Miljan, Ficov, Murat i crkveni velikodostojnici kao kanonik-dekan stolne crkve Dubrovačke dum Ivan26 Stojanović.“27

U vreme kada su katolički i pravoslavni klerikalci produbljivali jaz između Hrvata i Srba u Dalmaciji Dum Ivan Stojanović, ugledni katolički sveštenik, pisao je: “Srbin sam po porijeklu i po čuvstvu, katolička mi crkva to ne brani, jer je ona univerzalna; kršćanstvo me uči, da ljubim bližnjega, pa ko je bliži od srpskoga naroda? Zvalo bi se ne biti kršćaninom, kad bi se vjere radi od svoga naroda odbio i njegovijem neprijateljem postao.“28 Govoreći u svom delu Dubrovačka književnost o jeziku Dum Ivan Stojanović smatra da isti jezik ukazuje na zajedničko poreklo i tamo gde je isti jezik mora biti ista narodnost. Dubrovčani su komunicirali na više jezika ali najviše su upotrebljavali srpski jezik. Za dubrovčake porodice koje su među sobom pričale na nemačkom i italijanskom postoji pričica. „Kad se koji našinac iz prosta puka usudi govoriti sa svojijem dobrodcem drugijem jezikom, on mu odgovori s nekom porugom: nemoj zaboraviti naški!! A dalje u tekstu se objašnjava da taj naški – kakav je upravo bio ne poznajemo po spomenicima iz starine već po komedijama Držićevim iz 15. i 16. veka. Svi ostali pisali su na književnom jeziku...“29 Dubrovčanima je bilo izuzetno važno da dobro poznaju svoj jezik a dubrovački jezik stvarali su tako što su ga primali od svojih suseda Srba pa ga uglađivali na svoju ruku preko akademija koje su se bavile udešavanjem metra i jezika. Dum Ivan smatra da je jezik dubrovački isto što i toskanski za Italijane, kastilijanski za Špance, pariški za Francuze, i naglašava da je takav i hercegovački za Južne Slovene. Kaže da je „Ovo narečje plod mnogobrojnijeh akademija, crpeno iz hercegovačkog jezika i nadostavljeno starom književnom jeziku dubrovačkome. Taj je jezik hercegovački baš onakav kako ga opisuje Sundečić: „Jezik srpski...zlatni jezik, jezik vila pjevačica, jezik sitni tamburica, gibak, gladak, zvučan, sladak, bogat, jedar, krjepak, vedar, jezik slave, jezik srca...Mi nadostavljamo s naše strane da, kad bude taj jezik još bolje izglađen i izrešetan od akademija, kad nastane novi klasićizam po mitologiji narodnoj, po pričama i po poslovicama narodnijem, i kada se uza sve to upotrijebi još i narječje dubrovačko, i ono pošto se vadi iz staroga klasićizma dubrovačko-dalmatinskoga, onda će biti evropski uglađen jezik u književnosti našijeh potomaka.“30 Stojanović smatra da je jezik dubrovački srpski sa malim razlikama u odnosu na standarni istočnohercegavački govor. On se poziva na Šafarika koji je govorio o Dalmatincima kao o delu srpskog plemena i dodaje da je Engel je korio Zlatarića što jezik u Dalmaciji zove hrvatskim pošto je taj jezik čisto srpski, a ime hrvatsko spominje se samo radi toga što je Dalmacija bila neko vreme u političkim vezama s Hrvatskom radi Ugarske. Getaldi je pisao da je jezik dubrovački više raški nego hrvatski a u fusnoti objašnjava da je Raška bila glavna oblast usred prave Srbije gde su danas Novi Pazar i Toplica pa dodaje da je raški jezik isto što i srpski. Dum Ivan kaže da postoje neke reči koje se nalaze samo u Dubrovniku a usvajajući srpski jezik u dubrovačkoj sredini negovan je i srpski duh ili kako on kaže srpska ćud.

Kada je Antun Fabris počeo da uređuje list Dubrovnik Hrvati su isticali državno-pravnu hrvatsku misao nasuprot srpskoj narodnoj misli. Već 1901. stvorena je klerikalna stranka koja je najvatrenije isticala velikohrvatstvo na čelu sa Antunom Starčevićem. Glavni zadatak lista Dubrovnik bio je borba protiv klerikalizma koji je vodio Južne Slovene tamo gde im nije mesto, kako je Fabris naglašavao. „Rečeno je i ponavlja se vrlo često da je srpski pokret kod katolika na Primorju bio pokret lokalnog karaktera. Nesumnjivo, ali on ima opštenarodni karakter borbe protiv potiranja srpskog imena i srpske narodne misli kod katolika i u ime vere, kada se kod Hrvata srpstvo nije smatralo kao narodnost nego kao konfesija, i kada je srpko-hrvatska borba, zbog toga, a i zbog 'srpstva od tri prsta' trebalo da se izlegne u sukob obrijanih i bradatih popova".31 Pokret primorskih katolika bio je uvek deo celokupnog nacionalno-političkog života srpskog, još od vremena kada je Matija Ban bio glavni poverenik Garašaninov za Dubrovnik i južnu Hercegovinu kao Popović, Tomazeov učitelj za srednju Dalmaciju. U jednom članku objavljenom u Dubrovniku 5. aprila 1899. Fabris piše: „Dvadeset je godina prošlo, otkada je stupila u život nezavisna srpska narodna stranka na Primorju. Imamo pred sobom dvadeset godina srpskoga političkoga života i narodne srpske borbe. I prije toga Srbi su na Primorju ne samo učestvovali u političkom životu naše pokrajine već su što više bili glavna vojska stare narodne stranke. Da nije bilo Srba, koji su očuvali čist kao biser narodni jezik, narodne običaje a što je najglavnije narodni duh, usuđujemo se kazati, da naša pokrajina, to se tiče narodnoga karaktera, ne bi ni iz daleka onako izgledala, kao što je danas...Dvadesetogodišnja borba za srpsko narodno ime i za priznanje političkih prava srpskoga naroda na Primorju produžava se i traje. Ona postaje sve to ogorčenija i žešća. Svaki, ma i najmanji, pravedni srpski uspjeh buni i uznemiruje našu braću-nebraću...U Dubrovniku u domovini Dživa Gundulića i Meda Pucića, gdje bi gotovo svaki kamen znao pripovijedati o nerazriješivim vezama našega grada sa Srpstvom – u Dubrovniku, velimo, na c. Kr. Učiteljskoj školi ne smije se ni spomenuti srpsko ime, s toga su mišljenja i tako rade skoro svi učitelji, pa i onaj, koji je ovijeh dana bio naimenovan za upravitelja. Nama srce puca, kad slušamo pripovijedati učenike rečenoga c. Kr. Zavoda, da se za ime našega naroda i jezika, te svega uopće što se tiče našega naroda, nikada ne čuje ime srpsko...“32

Dakle, nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku bili su uglavnom Srbi rimokatolici: Dum Ivan Stojanović, Lujo Vojnović, Luko Zore33 Pero Budmani34, Milan Rešetar35 itd. Jedan od prvih Srba rimokatolika u Dalmaciji Lovro Pavlović, advokat u Makarskoj i narodni poslanik Srpske narodne stranke u Dalmatinskom saboru, pisao je u nizu članaka da su pravoslavni i katolički Srbi jedan kompaktan narod, prirodna celina koja ne teži ni istoku ni zapadu. Lujo Bakotić36, jedan od vođa Srba katolika u Dalmaciji, pisao je da su Srbi katolici osobita dalmatinska pojava i da među njima ima radnika, seljaka ali najviše intelektualaca. Ima ih u celoj Dalmaciji ali najviše u Dubrovniku. „Ističući svoje srpstvo mi nismo pitali ni katoličke ni pravoslavne sveštenike da nam priznaju opravdanost tog svog osvedočenja, jer smo bili uvereni da imamo prava da ga ističemo:“37 Prema njegovim istraživanjima početkom XX veka u Dalmaciji, Boki i Dubrovniku bilo je oko 600.000 stanovnika a od toga 120.000 Srba pravoslavne vere i oko 20-25000 Srba katoličke vere. Srbi katolici nisu bili protivnici srpsko-hrvatskog sporazuma. Borili su se za stvaranje države izvan austrijskih okvira.

Među Srbima katolicima u Dalmaciji bilo je i onih čiji preci su bili pravoslavci. Jedan od njih je Lujo Vojnović, sin Koste Vojnovića, kneza užičkog, akademika i profesora Pravnog fakulteta u Zagrebu. Kosta Milutinović u svom delu O pokretu Srba katolika u Dalmaciji, Dubrovniku i Boki kotorskoj 1848-1914 govori da već sama „imena istaknutih dubrovačkih Srba katolika označavaju čitavu epohu u kulturnoj istoriji ne samo Dubrovnika već i čitavog jugoslovenskog Jadarana“.38 Nikola Tolja u svojoj doktorskoj disertaciji Književno značenje dubrovačkog časopisa „Srđ“ (1902-1908) koja je odbranjena u Zadru 1986. daje spisak Srba katolika među kojima su: Antun Fabris, Matija Ban, Valtazar Bogišić, Luko Zore, Medo Pucić, Niko Pucić39, Nikša Gradi, Pero Budmani, Marko Murat, Vid Vuletić Vukasović, Dum Ivan Stojanović, Kristo Dominković, Lujo Vojnović i dr.

Srpska kulturno-prosvetna društva u Dalmaciji nisu bila podeljena na društva Srba katolika i Srba pravoslavaca. Većina ovih društava bila su zajednička i u njih su bili učlanjeni Srbi oba obreda: Srpska čitaonica (1863) Srpsko pevačko društvo Sloga (1874) Dubrovačko radničko društvo (1874) Dubrovačka građanska muzika (1874) Zadruga Srpkinja Dubrovkinja (1874) Srpska dubrovčka štamparija (1894) Srpska zora (1901) Srpsko gimnastičko društvo Dušan Silni (1907) i Matica srpska – Dubrovnik (1909) koja je širila srpsku prosvetu i nastavu, izdavala knjige, časopise, davala stipendije siromašnim srpskim đacima. Delatnost Matice srpske trajala je samo pet godina. Za to vreme izdala je 16 knjiga a sekretar i glavni organizator bili su Stijepo Knežević i Frano Kulišić, obojica Srbi katolici. Važna baza pokreta Srba katolika bila je Dubrovačka gimnazija a prema istraživanjima Nikole Tolje, među profesorima ove ugledne škole bili su Luko Zore, Antonije Vučetić, Pero Budmani, Vicko Tripković, Stijepo Lucijanović, Mato Zglav – sve Srbi katolici. Prvi almanah koji je izašao u Dubrovniku bio je Dubrovnik cviet narodnog književstva 1849. a pokrenuli su ga Matija Ban i Medo Pucić. Mnogi dubrovački Srbi pisali su za taj list (Niko Pucić, Ivan Kaznačić i dr.). Donosio je ideje o slovinstvu, o zajedničkoj slovenskoj gramatici, rečniku. Prestao je da izlazi već 1852. List Slovinac pokrenut je 1878. a urednik i pokretač bio je Luko Zore a stalni saradnici Medo i Niko Pucić, Marko Car, Mato Vodipić, dum Ivan Stojanović, Nikša Gradi – sve Srbi katolici. Kasnije im se pridružio i Jovan Sundečić, pravoslavni sveštenik. Časopis se zalagao za jedinstvo svih južnih Slovena u vreme kada su bili zaoštreni nacionalni sukobi između Srba i Hrvata i kada Hrvati poriču bilo kakvo srpsko ime. Pokrenuli su ga ljudi koji su se osećali i deklarisali kao Srbi. Slovinac nije bio samo list već kulturno-politički pokret na veoma visokom nivou. „Slovincu je sveta stvar jedinost narodnja; od Varaždina do Bara i od Visa do Timoka jedan je narod koji jednijem te istijem jezikom govori i neprekidno je smješten, što su dvije bilješke karateristične koje čine istovjetnost i jedinost jednog naroda. Na pometnutom prostoru stanuju Srbi i Hrvati koji uz dva krila Slovence i Bugare čine jug Slovenski i ta sva četiri življa najzgodnije nazivamo Slovincima.“40 Najpoznatiji intelektualci, književnici i naučni radnici sarađivali su u Slovincu. Jovan Sundečić pokrenuo je aprila 1863. list Zviezda ali je ugašen već 1864. Oko sebe je okupio Srbe katolike, Srbe pravoslavce i Hrvate. U listu su sarađivali Medo Pucić, Antun Kaznačić41, Stjepan Buzolić. List Gušterica bio je politički list Srba katolika. Režimski organi često su ga cenzurisali. Bio je to list dubrovačkih pristalica dalamatinske Srpske stranke. Izašla su ukupno 24 broja. Formalno je uređivao Jozo Flori a stvarno Nikša Gradi, dubrovački vlastelin. Kada su 1891. Hrvati pokrenuli Crvenu Hrvatsku Dubrovčani osnivaju čuveni časopis Dubrovnik. Prvi broj Dubrovnika, nedeljnih novina, izašao je 1892. u redakcije Steve Vrčevića, kada je otvorena i Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića. U uvodu su najavili da će nastaviti tradiciju ranijih srpskih listova Gušterice i Glasa Dubrovačkog s tim što će morati da budu malo čvršći. Nacionalni program ovih novina ne obuhvata samo Dubrovnik već i Boku i sve što je imalo nekakve veze sa narodnošću, osobito iz Bosne i Hercegovine. Osnovna vodilja urednika Dubrovnika bila je da ne treba biti verski netolerantan, da je vera svakome sveta i da je Srbin mio koje god vere bio. „Jedana od najglavnijih i najznamenitijih tačaka našega programa ta je da se nećemo ni najmanje osvrtati kako se ko krsti i da li se klanja, da nećemo dakle miješati vjeru s narodnošću, jer se narodnost označuje po sasvijem drugim obilježjima.“42 Od 1895. urednik je bio Antun Fabris. U to vreme list je bio uzor političkih listova. Pratio je sva književna i kulturna zbivanja i sve zemlje gde žive Srbi. Od 1897. Fabris je uređivao i Dubrovnik, ilustrovani kalendar. To je bio list za sve Srbe a cilj mu je bio da služi srpskom narodu bez razlike vere i zemlje. Saradnici su bili Andra Murat, Ivan Stojanović, Jovan Sundečić, Marko Car, Vid Vuletić Vukasović43. Fabris u svom Uvodniku naglašava da im je cilj da kalendar prodre u srpski narod katoličke vere jer ih preplavljaju tuđinci koji šire tuđu misao i tuđe ime. „Ovaj lepi kalendar vidno i jasno ispoljava Srpstvo u Primorju. Mi po njemu vidimo da je Srpstvo neosporna istina, da ono postoji i napreduje pokraj svih šovinističkih hrvatskih nedostojnih napada.“44

Časopis Glas dubrovnika uređivao je Mateja Šarić. U zaostavštini Nikše Gradija postoji tekst koji govori o tome da se Dubrovčani apsolutno osećaju Srbima, da imaju svoj srpski pokret ali da ne pomišljaju na velikosrpsku ideju već na zajednicu sa drugim južnim Slovenima. „Mi Dubrovčani, Srbi po poreklu, iako se nećemo nigde pa nigde pratapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj Velikoj Srbiji, te bi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi shodna prilika u zajednicu Jugoslavensku“.45 Glas srpski izlazio je od septembra 1885. do avgusta 1886. u štampariji Dragutina Pretnera. Časopis Srđ izlazio je od 1902. do 1908. uređivao ga Antun Fabris, koji je bio osnivač i vlasnik. Bio je glasilo svih Srba na primorju ali okrenut jugoslovenstvu. Štampan je u štampariji A. Pasarića. Kasnije su se o njemu starali Luko Zore, Krsto Dominković, Antonije Vučetić i Miho Vaketi. U tom časopisu sarađivali su svi poznati kulturni, književni i naučni radnici Dubrovnika. „Oko Srđa su se okupili odabrani dubrovački Srbi. Poznavalac tadašnjih prilika u Dubrovniku, istoričar Nikola Tolja, konstatovao je da se tada u krug Srba katolika obreo najbiraniji dio onodobne dubrovačke inteligencije: kulturnih, književnih, znanstvenih i javnih radnika, koji su udarili pečat ne samo časopisu Srđ već i ukupnom kulturnom i javnom životu u onodobnom Dubrovniku, a dijelom i na slavenskom jugu...“46 Kada je u Srđu objavljena pemsa Uroša Trojanovića (1902) vlasti su uhapsile autora pesme, Antuna Fabrisa i Antuna Pasarića, vlasnika štamparije. Proveli su nekoliko meseci u vlažnoj dubrovačkoj tamnici i ubrzo nakon izlaska umrli.

Evropska novinarska javnost se bila zauzela za Fabrisa pa su ih austrijske vlasti zbog tog pritiska pustile. Pred sudom je Fabrisa branio Ignjat Bakotić, Srbin katolik i jedan od prvaka Srpske stranke na primorju. Kada je Antonije Vučetić, dubrovački istoričar, preuzeo Srđ, dao mu je novu boju, sasvim jugoslovensku. „Vučetić je Srđu u ime jugoslovenstva oduzeo srpski predznak. Pozivajući čitaoce na pretplatu i saradnju, novi urednik je, pored ostalog, rekao: „Nadahnuti ovim ugledima Srđ će, kao jedini primorski list na jugu, nastojati da bude Srbima i Hrvatima glas Dubrovnika, glas sloge.“47

Štionica dubrovačka odnosno Narodna čitaonica pored osnovne dužnosti da narodu obezbedi lepu i korisnu knjigu oživela je raniji Banov almanah-godišnjak Dubrovnik, koji je izlazio 1849-1852. Almanah je izašao 1867, 1868, 1870 i 1876. O njemu su se starali Niko Pucić, Jozo Buniš i Stijepo Skurla.

Dubrovnik zabavnik Štionice dubrovačke izašao je 1885. a urednik mu je bio Ivan Stojanović. Štampan je ćirilicom i latinicom. Godine 1890. bili su u Dubrovniku opštinski izbori na kojima je pobedu odnela srpska stranka, koju su sačinjavali u ogromnoj većini Srbi katolici. O tim izborima dosta se pisalo u dalmatinskim partijskim novinama. Godine 1893. otkriven je u Dubrovniku Gundulićev spomenik podignut inicijativom srpske dubrovačke omladine. Na tu svečanost došli su Srbi i Hrvati iz svih krajeva. Srbi iz Srbije i Crne Gore. Venac od cveća poslao je i kralj Aleksandar Obrenović.

Hrvatski pravaši nameravali su da tu svečanost iskoriste u stranačke svrhe. Na grobu srpskog pesnika Meda Pucića na Vidovdan, kada su svi Srbi došli da se poklone grobu govorio je Vladimir Trojanović, a nakon njega i Vlaho Matijević u ime dubrovačke omladine koja ide Medovim tragom. „Kao što je pokojni Medo svojim plemenitim i patriotskim srcem ljubio sve Slavene kao što je on pjevao o slavenskoj slozi, a ipak kao Dubrovčanin znao da ne može da bude drugo nego Srbin, tako i dubrovačka omladina pruža ruku svim Slavenima, ali ujedno ne zaboravlja nikad da je ona srpske narodnosti, i da tu svoju narodnost ima da očuva“.48

Centar Srba katolika bio je Dubrovnik u kojem je od 1849. do 1908. izlazilo sedam časopisa, almanaha i kalendara. Izuzetno obrazovani, Srbi katolici bili su nosioci srpskog pokreta i imali su svoje kulturne, političke i privredne ustanove. Otvoreno su se borili da očuvaju svoj nacionalni identitet. Ugledni katolički sveštenici u Dubrovniku javno su isticali svoje srpstvo iako ni na koji način nisu dovodili u pitanje vernost rimokatoličkoj crkvi. Zato sagledavanje ove teme mora biti sistematičnije i šire.

U čisto narodnom pogledu bitno je istaći da su Srbi u Dubrovniku bili Srbi i pre primanja hrišćanstva i da se u dubrovačkim katoličkim porodicama slavila krsna slava i bili su sačuvani mnogi srpski običaji. Spajala ih je ljubav prema narodu, međusobno poštovanje i osećaj slobodoumlja. Međutim, nakon Prvog svetskog rata „nestajali“ su Srbi Dubrovčani. Srpska štampa prestala je da brani srpske interese po nalogu iz Beograda. Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića, koja je preživela rat, ostala je bez srpskog imena odnosno postala Jugoslovenska štamparija. Do Drugog svetskog rata doseljavao se sve veći broj stanovnika katoličke vere ali druge nacionalne pripadnosti i drugačijih političkih uverenja. Nakon svega toga katolike su počeli izjednačavati sa Hrvatima a pravoslavne sa Srbima bez obzira na to kako su se sami izjašnjavali. Paroh dubrovački Božidar Mitrović pisao je 28. jula 1938. predsedniku Vlade Kraljevine Jugoslavije memorandum u kojem govori o teškom stanju Srba u Dubrovniku. On kaže da su pre rata imali bogatu pravoslavnu crkvu, srpske škole, Maticu srpsku, časopise, jak trgovački stalež i sl. „Prije rata pravoslavni Srbi sa Srbima katolicima predstavljali smo jednu veliku cjelinu tako, da se na općinskoj zgradi uvijek vijala i srpska zastava i glavnu riječ vodili su Srbi sa nacionalnim pravima“.49 On dalje kaže da se Srbi u ovom gradu progone, da se protiv njih iznalaze razne neistine i podvale. Vlada je taj memorandum odmah stavila ad acta. Srbi katolici koji su preživeli Drugi svetski rat izjašnjavali su se kao Jugosloveni uz obavezno ćutanje o srpstvu ili su se pretopili u Hrvate. Ne samo da se danas retko pominju Srbi katolici već i oni najugledniji kulturni i javni radnici, koji su predvodili srpski pokret u Dubrovniku i Dalmaciji nalaze se u Hrvatskom biografskom leksikonu, Leksikonu hrvatskih pisaca, Leksikonu hrvatske književnosti kao da su bili hrvatske nacionalnosti. Armin Pavić nazvao je dubrovačku književnost hrvatskom književnošću 1875. godine a kasnije i mnoge njegove kolege. Kada je Matica hrvatska izdala zbirku narodnih srpskih pesama pod hrvatskim imenom, Srbi katolici, na čelu sa Antunom Fabrisom i Lujom Vojnovićem veoma burno su reagovali i osudili su taj postupak. U današnje vreme nema takvih reakcija, ili bar ne tako burnih, bez obzira na sve što nam se događa. Ako sagledamo sve činjenice, morali bismo obratiti mnogo više pažnje da ljudi koji su se borili protiv poricanja srpskog imena i koji su uložili svoju energiju da dokažu da su srpskog porekla, bez obzira na veru, budu u svim srpskim istorijama književnosti, leksikonima i sl. jer dubrovačka književnost velikim delom pripada srpskoj književnosti.



Kako to da je za 20 godina po nalogu iz Beograda( ko Kralj Skupstina Crkva!?) ukinuta jaka srpska nacionalna svest Dubrovcana i da su za 20 godina zaboravili da su bili Srbi?
To je prosto nemoguce

Dopuna: 14 Jun 2012 19:24

[quote="victoria"
Napraviše ga,bogme,ali kako su ga napravili tako će jednoga dana biti i "otpravljen",u komediju i zaborav,gde mu je i mesto.
[/quote]

Ne to nece biti nikada.Ne po cenu gradjanskog rata.Ne poznajes situaciju u Crnoj Gori i manite Crnogorce ako u to verujes

Dopuna: 14 Jun 2012 19:31

cacundraki ::Citat:Napraviše ga,bogme,ali kako su ga napravili tako će jednoga dana biti i "otpravljen",u komediju i zaborav,gde mu je i mesto.
To će biti samo jedna tragikomična epizoda u istoriji SRBA !
-Đed SRBIN,otac Jugosloven,sin Crnogorac,unuk Montenigrin !!!
Ničija nije do zore,Turke smo otpravili nakon pet vekova,komuniste ćemo brže .
Čim nam se pleme probudi iz mrtvijeg sna.
Pozzz



Црногорска нација, односно ТИТОГОРЦИ настали су противприродним блудом Тита и Ђида године 1943 у Јајцу. Шта год ми данас причали, каква год оправдања налазили за ову шизофрену појаву црногорске националности, она је противприродни продукт и као таква она је без корена. Све остало су наклапања. Све остало су спада у последице онога што се у народу зове ,,сила бога не моли" , па тако и појава Македонске, Бошњачке и Црногорске нације. Све три нације ће и трајати колико и потреба за њима.

Je l to svetosavski poziv Makedoncima Crnogorcima i Bosnjacima da se vrate "pradjedovskim korenima"?

Upravo takav recnik samo zaostrava odnose to je bilo izgleda i 1945 kad je Djilas napisao:


Citat:
Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih "političkih" razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji "Srbi" od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12802

cacundraki ::Зашто је скренула са теме. Тема је ако се не варам СФРЈ-КЈ. Ми овде дајемо аргументе у корист или на штету једне или друге. Заседање АВНОЈ-а у Јајцу 1943. је домало лична карта СФРЈ, што по својим одлукама што по конституисању нове Југославије по новим правилима игре. Ми овде покушавамо да сагледамо која су то правила игре. Управо у ту сврху анализирамо појаву муслиманских, црногорских и македноских нација као и позадину авнојевских граница. Изузев пар последњих постова, тема је ишла у одличном правцу.
Прво се упознај са правилником форума
http://www.mycity-military.com/Obavestenja-predloz.....ilnik.html

Политичка расправа и новија историја нису дозвољене овде.



offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 15 Jun 2012 8:17

[quote="6.lickadivizija"]Napisano: 14 Jun 2012 16:04






Citat: "Nacionalizam" i "rodoljublje" nije isto. "Rodoljublje" je "patriotizam". Ja rangiram tri stepena pripadnosti naciji:"patriotizam" (mada, on je vise vezana za otadzbinu, nego za "rod"), "nacionalizam" i "sovinizam".

Не бих се могао сложити овом класификацијом. Родољубље као појам је једна сасвим различита димензија и од патриотизма и од национализма (у општеприхваћеном значење)
Појам патриоте је као што рекосте везан за државу и донекле је државом и ограничен. Сличан, додуше доста екстремнији вид привржености, гајио је и фашистички покрет, за кога је отаџбина изнад народа, изнад породице, и по чијем схватању је народ у служби државе. О идеологији нацизма (иако је њиме донекле и обухваћена идеја немалког национализма,) његовој погубности, као и начину спровођења је сувишно и причати. Родољубље је, понављам, осећање привржености роду у једној сасвим другачијој димензији, са једном одређеном ширином и дубином. Оно не може бити ограничено ни вертикалом ни хоризонталом, просто јер је уткана и у једно и у друго. Мени као родољубу, подједнако је драга Бања Лука и Београд (не правим ама баш никакву разлику,) Крагујевац и Андријевица, Пећ и Сомбор.

Citat: "Nacionalizam", pogotovu onaj koji je kod nas shvacen pre svega etnocentricno je za mene vec problem! Tu se nacionalna pripadnost istice kao vaznija od drugih: religijska, porodicna, klasna, socijalna, vrsnjacka, regionalna itd.

Све је то управо уткано у родољубље. Мени као православцу заиста не смета ако сте ви рецимо атеиста. Могу само жалити што рецимо, као такав не можете имати мој доживљај литургије, причести, нити можете доживети значај тога на начин како их ја доживљавам. То би отприлике био жал налик оном када сте негде окружен лепим пејсажом, а никог нема да тај свој угођај поделите. Немам ни мало потребе да вас огњем и мачем натерам да дођете на јутарњу литургију. Међутим, ако ви свој атеизам покушате силом да наметнете мени, забрањујући ми молитву, Васкрс, Божић, крсну славу, или промовишући неке искривљене вредности, онда имамо сукоб.

Citat:Nacionalni interesi su iznad ekonomskih, nacija je nesto najvrednije itd. Ja imam problem sa tim jer mi zaista nacionalnost nije nesto najznacajnije. Takodje, nacionalisti imaju po pravilu probleme sa drugima. Tesko im je da shvate da je drugima nesto vaznije od nacije, jos teze im je da shvate da ti drugi imaju pravo da svoje stavove tako iznose, a najteze im je da shvate da ti drugi, ako su vecina, imaju pravo da urede drzavu kako oni zele.

То је ваше виђење ствари. Ја покушавам да вам објасним проблематику, колико год могу јасније, ви се опет враћате на поистовећивање родољубља и тоталитаризма.






Citat: Nacionalisti se zalazu za nacionalnu drzavu i po pravilu uspevaju da to unesu u Ustav. Ja i sa tim imam problem. Svaki covek koji placa porez i uredno izvrsava svoje obaveze prema svojoj drzavi je isti i pred Bogom i pred ljudima.

Прво ни у ком случају не потире друго.


Citat:Takodje, nacionalisti imaju problem jer smatraju da drzava vise treba da se posveti problemima svojih sunarodnika u drugim drzavama, nego svojim gradjanima drugih nacionalnosti.

Треба се подједнако посветити и једним и другим, свима који ту државу воле и искрено доживљавају као своју. Међутим та љубав, као и ни једна искрена љубав ничим није условљена. Ни територијалном аутономијом, ни позитивном дискриминацијом (ма шта она значила.) ни не певањем химне када протокол и ситуација то налажу. Нико своју приврженост земљи не може условити тиме што неће певати химну те земље и то онда када он ту земљу претставља, било то у Скупштини или у спортској манифестацији. Химна једне земље је светиња, ма била она Боже правде или Хеј Словени. Прихватањем једне земље као своје, значи прихватити је онакву какава је са свим оним што ти се допада и не допада.


Citat:Najzad, nacionalisti kao konzervativci imaju problem jer stavri sa drzavom postavljaju naopacke. Liberali kazu da drzava postoji radi njenih gradjanja, a nacionalisti tvrde da gradjani postoje radi drzave.

О овоме сам горе објаснио

Citat:Zrtva prema drzavi i rodu svome za nacionaliste je svetinja. Ne pita se kakva je drzava i kakva ja prava imam u njoj, nego se ide da se gine za nju. Meni je to, takodje, izraziti problem.


Као што малопре рекох, не можете ви своју приврженост или љубљв према некоме да условљавате. Верујем да је ситуација у Краљевини Србији пред ослободилачке ратове била и не тако сјајна, па су опет, људи ишли и гинули за њу, негде надахнути идеоалима, а у вечој мери испуњавајући своје обавезе према њој, ма какава она била. Па по тој логици ствари, отпор Срба према Немцима у Другом рату био је сувишан и нелогичан с обзиром на стање у Краљевини Југославији. По тој логици ми не да нисмо имали основа да пружимо икакав отпор Немцима, него смо сви имали пуно право да приступимо СС јединица.
Нисте у праву






Citat: Salu na stranu, pa svaki narod prica o sebi sve najbolje. Jel naisao neko na primer da se s kolena na koleno prica kako je narod kojem se pripada veoma los i kako je tlacio i unistavao druge? Sumnjam!

Мислим да ће, захваљујући интензивној кампањи која се води против свега што има везе са српством, као и колективне кривице у Срба због дешавања у Југославији, наши ако не синови, онда унуци причати на тај начин о Србима.

Dopuna: 15 Jun 2012 8:26

Citat:[quote="Gorski car"]Vidim da ti je neki pradjed bio zandarm izmedju dva rata.Njima nije vracana zemlja


Пре свега, није ,,неки" него један прађед. Молим те обрати пажњу да ова расправа не изађе из пристојних токова. Дакле, да мој прађед је био жандармеријски наредник. У служби државе. Тада постојеће. у слижби очувања реда и закона на територији те државе. По чему се он разликовао од било ког полицајца из доба СФРЈ, па да би доласком нове власти њему право на имовину било ускраћено? То би било исто као када би Јову Капичићу одузели сву имовину у Београду и оћерали га на Цетиње. Мој прађед је гонио банду по Косову, а и Јово је како тврди гонио банду. Међутим, Јово и Јовови његову имовину не доводе у питање.

Dopuna: 15 Jun 2012 8:45

Citat:[quote="Gorski car"]
Sto se tice crkvene zemlje.Ajde malo da srusimo taj mit.Na Kosovu i Metohiji ima 350 000 ha obradive povrsine i ne znam sad koliko ima i ostalog.SPC je u CITAVOJ Jugoslaviji oduzeto 70 000 ha.


Од 1945. године, по основу аграрне реформе, национализације, узурпације и премером теирторије СПЦ је одузето 5.255 хектара пољопривредног и грађевинског земљишта, шума, стамбеног и пословног простора. Пуних тридесет година (1951-1981) нови ,,власници" земљишта нису били у обавези да документују упис у катастар. По закону о премеру катастру земљишта, било је довољно да на терену, пре снимања, обележе своју имовину, па је тако део имовине СПЦ уписиван и на приватна и на државну и друштвену својину. У протеклих 60 година та имовина је итзмењала и по неколико власника. И све до 1999 упркос донетом а никад од стране Милошевића потписаног Закона о реституцији, била је у рукама Албанаца.
Е сад, коме би у случају да одузимања није било, земља СПЦ била додељивана на коришћење? Шиптарима? Или Србима?
На крају, овај Закон о реституцији да је ступио на снагу, могао је умногоме да допринесе побољшању демографске слике Космета. Нарочито након пада Крајине. Ако томе додамо и наводе по којима многи Шиптари нису имали уредне доказе о Југословенском/Српском држављанству. Где ви у овим мојим изјавама видите нехуманост? Па свака правна држава фукнционише на овакав начин.





Citat:Zasto je JVuO Mulismane zvala Turcima u depesama i klala kad su srpski nacionalisisti tako plemeniti? Nisi mi odgovorio kako bi ti resio etnicko pitanje BiH 1945 posto je komunisticka koncepcija bila losa?

Можда је оне непријатељске муслимане називала ,,Турцима" у жељи да направи разлику између њих и Срба муслимана у редовима ЈКВуО, попут Мустафе Мулалића, Мухамеда Мехмедбашића.


Je l ti shvatas da se ovde ne radi o "dzedajima" nego milionskoj grupaciji ljudi.

Која је, без обзира на бројност у односу на ,,Џедаје" подједнако вештачка творевина. И поред свих трикова од термина ,,Муслиман у националном смислу" -феномена до тада никад присутног нигде у свету (као што се да приметити Тито, Ђидо и њихова црвена братија су били склони да шокирају свет својим иновацијама.) па преко октроисане македонске нације до противприродне црногорске нације, све ове наведене јесу вештачке творевине. У истом рангу као и ,,Џедајска етничка група".

Помињете попис из 1948, међутим ево резултата пописа након увођења опције ,,Муслиман у националном смислу"


Izvod iz popisa stanovništva BiH 1961. godine
Narod Broj Udio
Srbi 1.406.057 42.89 %
Bošnjaci (Muslimani1) 842.248 25.69 %
Hrvati 711.665 21.71 %
Jugoslaveni 275.883 8.42 %
Crnogorci 12.828 0.39 %
Rusini2 6.136 0.19 %
Slovenci 5.939 0.18 %
Albanci 3.642 0.11 %
Makedonci 2.391 0.07 %
Turci 1.812 0.06 %
Mađari 1.415 0.04 %
Česi 1.083 0.03 %
Rusi 934 0.03 %
Poljaci 801 0.02 %
Italijani 717 0.02 %
Romi 588 0.02 %
Židovi 381 0.01 %
Nijemci 347 0.01 %
Rumuni 113 0.01 %
Slovaci 272 0.01 %
Ukrajinci2 - - %
Ostali 811 002 %
Nisu se nacionalno izjasnili - - %
Regionalno - - %
Nepoznato 1.885 0.06 %




Ево мало читања за вас.


Jugoslovenske etničke statistike sadrže kategoriju nacionalno neopredeljenih muslimana ili nacionalno neopredeljenih Jugoslovena koja je u većini obuhvatala muslimane. Kod njih očigledno nije bila prisutna i izražena nacionalna svest pa su se izjašnjavali po verskoj pripadnosti. Iako su komunisti formirali šest republika, oktroisali makedonsku i crnogorsku veštačku naciju, nisu se usudili da inaugurišu i bosansku. Istina, u 19. veku zabeležen je bio pokušaj vrhovnog austrugarskog administratora Benjamina Kalaja da uspostavi bosansku naciju. Vladimir Čorović navodi da je Kalajev cilj bio “stvaranje posebnog bosanskog patriotizma da bi se tim suzbile veze stanovništva BiH sa slobodnim srpskim državama.” (str. 70.) Između dva svetska rata nemački autor Ernest Aurih je pisao: “Baron Kalaj je pokušao da spoljno žigosanje posebno Bosne oformi i unutra, i da nastoji obrazovati jedno svesno bošnjaštvo nasuprot etničkim činjenicama trojako sastavljenog stanovništva Bosne… Njegova državnička ideja je bila da Hrvate, muhamedance i Srbe stopi u jedinstvenu celinu, pa onda, ako to uspe, da Hrvatima i muslimanima poveri vodeću ulogu.” (str. 71.) I nadvojvoda Franc Ferdinand je zastupao slične ideje: “Najpre sve baciti u isti lonac, a onda pustiti na površinu Hrvate.” (str. 71.)
Kako navodi Kostić, “reakcija celokupnog srpskog naroda bila je strašna. Sa Kalajevim “bošnjaštvom” i “bošnjačkim jezikom” pravljene su sprdnje u srpskoj štampi: ceo narod se digao kao jedan čovek u odbranu Srpstva. Bilo je i kod Hrvata kritičkih glasova, dok su muslimani uglavnom ćutali i kanda bili zadovoljni sa tom kombinacijom. Kad je pao Kalaj, pala je u vodu i ta omrznuta i ismejana ideja.” (str. 71.) U bosansko-hercegovačkim partizanima bilo je oko 90 posto Srba i kod njih nije mogla da se probije ideja o stvaranju bosanske nacije. “Hrvati, koji su, na čelu sa diktatorom Brozom, vodili glavnu reč pri oformljenju nove države i koji su joj suvereno određivali nacionalne i državno pravne komponente, smatrali su pouzdano da će i muslimani većim delom preći u Hrvate i da će se na taj način dobiti s vremenom, bez naročitih napora, jedna nova hrvatska jedinica. Zato su im ostavili slobodu nacionalnog opredeljenja muslimana.” (str. 71.) Međutim, proces nacionalnog osvešćivanja muslimana išao je u suprotnom pravcu od onoga koji je titoistička klika predviđala. Sve se više muslimana izjašnjavalo da su Srbi po nacionalnosti. Titoisti su bili zaprepašćeni i veoma zabrinuti većnakon popisa stanovništva iz 1961. godine. Počeli su da smišljaju varijantu u kojoj će sprečiti dalje srpsko nacionalno osvešćivanje muslimana. S druge strane, uporno se smanjivao broj muslimana koji su se izjašnjavali kao Hrvati. Čak i istaknuti muslimanski intelektualci, koji su optirali za hrvatstvo, javno izražavaju razočaranje. Oni ne postaju Srbi, ali se vraćaju muslimanstvu i ponovo identifikuju s njim. Komunisti tada započinju traganje za ideološkom podlogom na kojoj bi konstituisali muslimansku etničku posebnost.
Jedan od prvih koji se javno oglasio u tom smislu bio je istaknuti komunistički funkcioner Enver Reyiću “Prilozima o nacionalnom pitanju” objavljenom u Sarajevu 1963. godine. “Na osnovu dosadašnjih etnografskih ispitivanja, kao i na temelju istorijskog razvitka mislim da se može praviti teza da muslimani u BiH predstavljaju specifičnu etničku celinu, koja se od Srba i Hrvata dovoljno razlikuje da s njima nije istovetna, i koja takođe pokazuje veoma mnogo osobina zbog čega se može govoriti o njihovoj etničkoj srodnosti.” (str. 84.) I lično je Tito, u nekoliko govora, većkrajem pedesetih godina izražavao želju da se više radi na jačanju elemenata bosanske posebnosti, pa je njena podloga trebalo da bude nešto zatim novoproklamovana muslimanska nacija. Počela je posle toga i sve se više zahuktavala kampanja konstituisanja po svaku cenu bosanskohercegovačke kulturne posebnosti koja se najviše očitovala u sferi književnosti.
Vojislav Šešelj, Ideologija srpskog nacionalizma, Velika Srbija, Beograd, 2002.
Jugoslovenske etničke statistike sadrže kategoriju nacionalno neopredeljenih muslimana ili nacionalno neopredeljenih Jugoslovena koja je u većini obuhvatala muslimane. Kod njih očigledno nije bila prisutna i izražena nacionalna svest pa su se izjašnjavali po verskoj pripadnosti. Iako su komunisti formirali šest republika, oktroisali makedonsku i crnogorsku veštačku naciju, nisu se usudili da inaugurišu i bosansku. Istina, u 19. veku zabeležen je bio pokušaj vrhovnog austrugarskog administratora Benjamina Kalaja da uspostavi bosansku naciju. Vladimir Čorović navodi da je Kalajev cilj bio “stvaranje posebnog bosanskog patriotizma da bi se tim suzbile veze stanovništva BiH sa slobodnim srpskim državama.” (str. 70.) Između dva svetska rata nemački autor Ernest Aurih je pisao: “Baron Kalaj je pokušao da spoljno žigosanje posebno Bosne oformi i unutra, i da nastoji obrazovati jedno svesno bošnjaštvo nasuprot etničkim činjenicama trojako sastavljenog stanovništva Bosne… Njegova državnička ideja je bila da Hrvate, muhamedance i Srbe stopi u jedinstvenu celinu, pa onda, ako to uspe, da Hrvatima i muslimanima poveri vodeću ulogu.” (str. 71.) I nadvojvoda Franc Ferdinand je zastupao slične ideje: “Najpre sve baciti u isti lonac, a onda pustiti na površinu Hrvate.” (str. 71.)
Kako navodi Kostić, “reakcija celokupnog srpskog naroda bila je strašna. Sa Kalajevim “bošnjaštvom” i “bošnjačkim jezikom” pravljene su sprdnje u srpskoj štampi: ceo narod se digao kao jedan čovek u odbranu Srpstva. Bilo je i kod Hrvata kritičkih glasova, dok su muslimani uglavnom ćutali i kanda bili zadovoljni sa tom kombinacijom. Kad je pao Kalaj, pala je u vodu i ta omrznuta i ismejana ideja.” (str. 71.) U bosansko-hercegovačkim partizanima bilo je oko 90 posto Srba i kod njih nije mogla da se probije ideja o stvaranju bosanske nacije. “Hrvati, koji su, na čelu sa diktatorom Brozom, vodili glavnu reč pri oformljenju nove države i koji su joj suvereno određivali nacionalne i državno pravne komponente, smatrali su pouzdano da će i muslimani većim delom preći u Hrvate i da će se na taj način dobiti s vremenom, bez naročitih napora, jedna nova hrvatska jedinica. Zato su im ostavili slobodu nacionalnog opredeljenja muslimana.” (str. 71.) Međutim, proces nacionalnog osvešćivanja muslimana išao je u suprotnom pravcu od onoga koji je titoistička klika predviđala. Sve se više muslimana izjašnjavalo da su Srbi po nacionalnosti. Titoisti su bili zaprepašćeni i veoma zabrinuti većnakon popisa stanovništva iz 1961. godine. Počeli su da smišljaju varijantu u kojoj će sprečiti dalje srpsko nacionalno osvešćivanje muslimana. S druge strane, uporno se smanjivao broj muslimana koji su se izjašnjavali kao Hrvati. Čak i istaknuti muslimanski intelektualci, koji su optirali za hrvatstvo, javno izražavaju razočaranje. Oni ne postaju Srbi, ali se vraćaju muslimanstvu i ponovo identifikuju s njim. Komunisti tada započinju traganje za ideološkom podlogom na kojoj bi konstituisali muslimansku etničku posebnost.
Jedan od prvih koji se javno oglasio u tom smislu bio je istaknuti komunistički funkcioner Enver Reyiću “Prilozima o nacionalnom pitanju” objavljenom u Sarajevu 1963. godine. “Na osnovu dosadašnjih etnografskih ispitivanja, kao i na temelju istorijskog razvitka mislim da se može praviti teza da muslimani u BiH predstavljaju specifičnu etničku celinu, koja se od Srba i Hrvata dovoljno razlikuje da s njima nije istovetna, i koja takođe pokazuje veoma mnogo osobina zbog čega se može govoriti o njihovoj etničkoj srodnosti.” (str. 84.) I lično je Tito, u nekoliko govora, većkrajem pedesetih godina izražavao želju da se više radi na jačanju elemenata bosanske posebnosti, pa je njena podloga trebalo da bude nešto zatim novoproklamovana muslimanska nacija. Počela je posle toga i sve se više zahuktavala kampanja konstituisanja po svaku cenu bosanskohercegovačke kulturne posebnosti koja se najviše očitovala u sferi književnosti.
Vojislav Šešelj, Ideologija srpskog nacionalizma, Velika Srbija, Beograd, 2002.

Dopuna: 15 Jun 2012 9:29

Попис становништва 1948. године
Укупно становника: 2.565.277
Етнички састав:
Срби: 1.136.116 (44,29%)
неопредељени муслимани: 788.403 (30,73%)
Хрвати: 614.123 (23,94%)
Русини и Украјинци: 7.883
Словенци: 4.338
Црногорци: 3.094
Чеси: 1.978
Руси: 1.316
Немци: 1.174
Италијани: 964
Шиптари: 755
Македонци: 675
Мађари: 532
Роми: 442
Словаци:274
Бугари: 94
Турци: 80
Румуни: 71
Власи: 1
остали и непознато: 2.964


Izvod iz popisa stanovništva BiH 1961. godine

Narod Broj Udio
Srbi 1.406.057 42.89 %
Bošnjaci (Muslimani1) 842.248 25.69 %
Hrvati 711.665 21.71 %
Jugoslaveni 275.883 8.42 %
Crnogorci 12.828 0.39 %
Rusini2 6.136 0.19 %
Slovenci 5.939 0.18 %
Albanci 3.642 0.11 %
Makedonci 2.391 0.07 %
Turci 1.812 0.06 %
Mađari 1.415 0.04 %
Česi 1.083 0.03 %
Rusi 934 0.03 %
Poljaci 801 0.02 %
Italijani 717 0.02 %
Romi 588 0.02 %
Židovi 381 0.01 %
Nijemci 347 0.01 %
Rumuni 113 0.01 %
Slovaci 272 0.01 %
Ukrajinci2 - - %
Ostali 811 002 %
Nisu se nacionalno izjasnili - - %
Regionalno - - %
Nepoznato 1.885 0.06 %



Замолио бих вас да обратите пажњу на следеће детаље

1948 Срби 44,29% Неопредељени (претежно муслимани) 30,73% Хрвати 21,94%
1961 Срби 42,89 % Муслимани 25,69% Хрвати 21,71%

Ако упоредимо проценте Неопредељених (муслимана) из 1948 и Муслимана из 1961 видећемо да је број Муслимана мањи у односу на Неопредељене . И то управо онда када је на попису дозвољено да искажу своју етничку посебност, муслимани се том позиву не одазивају у подједнаком броју. Ово само потврђује моје тежње о начину на моји је фукнционисала тадашња власт и о намерама исте према гушењу српства у сваком погледу и у сваком правцу.

Dopuna: 15 Jun 2012 9:51

Gorski car ::Citat:
Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih "političkih" razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji "Srbi" od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta



Ово је још једна од замки Ђида и другара. Нису они измислили причу о посебности црногораца као елите српства. Црна Гора је још много пре Ђида називана ,,српском Спартом", толико често да су и сами црногорци почели себе доживљавати као елиту српства. Као Србе изнад свих Срба. Као најбоље међу Србима. Ђидо у овом самодоживљају елите српства , који је ипак само доживљај и ништа више, види посебност црногораца. Он одређене негативне појаве проузроковане ничим другом но локал-патриотизмом користи као оправдање за формулисање некакве посебности црногораца. Па тај је локал-патриотизам свуда присутан. Црногорци су, све до у ове задње дане, Србе из уже Србије називали србијанцима, по географској одредници, никако само Србима, као у последњих пар година. Чак и на Косову, а то вам може потврдити неко ко је живео нарочито у Метохији, где је број Срба пореклом из Црне Горе већи, црногорци су, у намери да прикажу свој већи допринос од мештана у ослобођењу тих крајева , себе декларисали као црногорци. У Метохији је подела на ,,мјештане" и на ,,црногорце" вид свуда присутног ривалитета између дошљака и староседеоца. Никако се из овог ривалитета није могао извући Ђидов закључак о некаквој посебности Црногораца у односу на остале Србе.

offline
  • Pridružio: 18 Jan 2012
  • Poruke: 600

[quote="cacundraki"]Napisano: 15 Jun 2012 8:17

6.lickadivizija ::Napisano: 14 Jun 2012 16:04






Citat: "Nacionalizam" i "rodoljublje" nije isto. "Rodoljublje" je "patriotizam". Ja rangiram tri stepena pripadnosti naciji:"patriotizam" (mada, on je vise vezana za otadzbinu, nego za "rod"), "nacionalizam" i "sovinizam".

Не бих се могао сложити овом класификацијом. Родољубље као појам је једна сасвим различита димензија и од патриотизма и од национализма (у општеприхваћеном значење)
Појам патриоте је као што рекосте везан за државу и донекле је државом и ограничен. Сличан, додуше доста екстремнији вид привржености, гајио је и фашистички покрет, за кога је отаџбина изнад народа, изнад породице, и по чијем схватању је народ у служби државе. О идеологији нацизма (иако је њиме донекле и обухваћена идеја немалког национализма,) његовој погубности, као и начину спровођења је сувишно и причати. Родољубље је, понављам, осећање привржености роду у једној сасвим другачијој димензији, са једном одређеном ширином и дубином. Оно не може бити ограничено ни вертикалом ни хоризонталом, просто јер је уткана и у једно и у друго. Мени као родољубу, подједнако је драга Бања Лука и Београд (не правим ама баш никакву разлику,) Крагујевац и Андријевица, Пећ и Сомбор.



Rodoljublje je jedno ali nacionalisticko tumacenje istorije.Resenje nacionalanog pitanja asimilacijom drugih nacija iseljavanjem drugih baroda u Tursku NIJE rodoljublje.Kao sto sam protiv toga da neko moj narod iseljavanja u Afriku (kao sto je imao ideje nemacki car) ili da neko pravi etnicku cistu Hrvatsku etnicko cisto Kosovo.Tako sam i ja protiv nasilnog vracanja istorije za 500 godina u vreme Dusanovnog carstva redizajniranje nacije u ime i interesu moje nacije.

cacundraki ::

Citat: "Nacionalizam", pogotovu onaj koji je kod nas shvacen pre svega etnocentricno je za mene vec problem! Tu se nacionalna pripadnost istice kao vaznija od drugih: religijska, porodicna, klasna, socijalna, vrsnjacka, regionalna itd.

Све је то управо уткано у родољубље. Мени као православцу заиста не смета ако сте ви рецимо атеиста. Могу само жалити што рецимо, као такав не можете имати мој доживљај литургије, причести, нити можете доживети значај тога на начин како их ја доживљавам. То би отприлике био жал налик оном када сте негде окружен лепим пејсажом, а никог нема да тај свој угођај поделите. Немам ни мало потребе да вас огњем и мачем натерам да дођете на јутарњу литургију. Међутим, ако ви свој атеизам покушате силом да наметнете мени, забрањујући ми молитву, Васкрс, Божић, крсну славу, или промовишући неке искривљене вредности, онда имамо сукоб.


Je l Stefan Nemanja imao takav pitom stav prema Bogumilima?
Jel se Crkva pobunila protiv rusenja 270 dzamija u Beogradu u 19 veku?


Nemoj te price. Crkve i verske zajednice su bile totalitarne 2000 godina da bi tek sad pocele da izigravaju neku plemenitu tolerantnu organizaciju.(Ovo vazi i za islam i druge vere)





[quote="cacundraki"]
Citat:Gorski car ::Vidim da ti je neki pradjed bio zandarm izmedju dva rata.Njima nije vracana zemlja


Пре свега, није ,,неки" него један прађед. Молим те обрати пажњу да ова расправа не изађе из пристојних токова


Nisma mislio pogrdno.Ne nzma koji pradjed posto svi imamo 4 pradjeda pa sam rekao "neki'jel ne nzma tacno koji je bio u zandarm


cacundraki ::
. Дакле, да мој прађед је био жандармеријски наредник. У служби државе. Тада постојеће. у слижби очувања реда и закона на територији те државе. По чему се он разликовао од било ког полицајца из доба СФРЈ, па да би доласком нове власти њему право на имовину било ускраћено?


Sta ce zandarmu poljoprivredno dobro? javascript:void(0);
Ako sam dobro razumeo dobio je zemlju kao zandarm od Kraljevine?

cacundraki ::
То би било исто као када би Јову Капичићу одузели сву имовину у Београду и оћерали га на Цетиње. Мој прађед је гонио банду по Косову, а и Јово је како тврди гонио банду. Међутим, Јово и Јовови његову имовину не доводе у питање.

Nije mi poznato da su OZNASi dobijali poljoprivredna imanja za rad u OZNI .


[quote="cacundraki"]
Citat:Gorski car ::
Sto se tice crkvene zemlje.Ajde malo da srusimo taj mit.Na Kosovu i Metohiji ima 350 000 ha obradive povrsine i ne znam sad koliko ima i ostalog.SPC je u CITAVOJ Jugoslaviji oduzeto 70 000 ha.


Од 1945. године, по основу аграрне реформе, национализације, узурпације и премером теирторије СПЦ је одузето 5.255 хектара пољопривредног и грађевинског земљишта, шума, стамбеног и пословног простора. Пуних тридесет година (1951-1981) нови ,,власници" земљишта нису били у обавези да документују упис у катастар. По закону о премеру катастру земљишта, било је довољно да на терену, пре снимања, обележе своју имовину, па је тако део имовине СПЦ уписиван и на приватна и на државну и друштвену својину. У протеклих 60 година та имовина је итзмењала и по неколико власника.

Nije bas sve oduzeto.Crkva je imala pravo na 10 ha za "obicne"crkve i 30 ha za manastire od istorijskog znacaja.

Ako na Kosovu ima 2500 Crkvi i manastira racunaj koliko je zadrzala.


Zatim pretpostavi da je svih 5225 ha dato samo Albancima.Ni zla drzava ni Srbi nisu nista dobil i sve je dato Albancima(a nije bas sve al pretpostavimo).Posto je ogranicenje bilo 10 ha za privatna imanja to znaci da je po nasoj pretpostavci 522 porodice dobilo imanja. Ako je prosecna albanska porodica imala 10 clanova to je 5-6000 ljudi sto je kap vode u moru kad gledamo posledice po demografsku sliku.
A ako uzmemo realno da nije sva zemlja podeljena Albancima nego da je nesto islo i drzavi i malo Srbima onda cifra pada na 3-4000 ljudi


cacundraki ::
На крају, овај Закон о реституцији да је ступио на снагу, могао је умногоме да допринесе побољшању демографске слике Космета. Нарочито након пада Крајине. Ако томе додамо и наводе по којима многи Шиптари нису имали уредне доказе о Југословенском/Српском држављанству. Где ви у овим мојим изјавама видите нехуманост? Па свака правна држава фукнционише на овакав начин.

Kao sto vidis matematicki ne bi mnogo uticalo.





cacundraki ::
Citat:Zasto je JVuO Mulismane zvala Turcima u depesama i klala kad su srpski nacionalisisti tako plemeniti? Nisi mi odgovorio kako bi ti resio etnicko pitanje BiH 1945 posto je komunisticka koncepcija bila losa?

Можда је оне непријатељске муслимане називала ,,Турцима" у жељи да направи разлику између њих и Срба муслимана у редовима ЈКВуО, попут Мустафе Мулалића, Мухамеда Мехмедбашића.


A koliko je bilo mulimana Srba od ukupnog broja vojno sposobnih Mulisamana u cetnicima?


cacundraki ::

Која је, без обзира на бројност у односу на ,,Џедаје" подједнако вештачка творевина. И поред свих трикова од термина ,,Муслиман у националном смислу" -феномена до тада никад присутног нигде у свету (као што се да приметити Тито, Ђидо и њихова црвена братија су били склони да шокирају свет својим иновацијама.) па преко октроисане македонске нације до противприродне црногорске нације, све ове наведене јесу вештачке творевине. У истом рангу као и ,,Џедајска етничка група".


Ne postoje "vestacke"i "prirodne" nacije


cacundraki ::
Попис становништва 1948. године
Укупно становника: 2.565.277
Етнички састав:
Срби: 1.136.116 (44,29%)
неопредељени муслимани: 788.403 (30,73%)
Хрвати: 614.123 (23,94%)
Русини и Украјинци: 7.883
Словенци: 4.338
Црногорци: 3.094
Чеси: 1.978
Руси: 1.316
Немци: 1.174
Италијани: 964
Шиптари: 755
Македонци: 675
Мађари: 532
Роми: 442
Словаци:274
Бугари: 94
Турци: 80
Румуни: 71
Власи: 1
остали и непознато: 2.964


Izvod iz popisa stanovništva BiH 1961. godine

Narod Broj Udio
Srbi 1.406.057 42.89 %
Bošnjaci (Muslimani1) 842.248 25.69 %
Hrvati 711.665 21.71 %
Jugoslaveni 275.883 8.42 %
Crnogorci 12.828 0.39 %
Rusini2 6.136 0.19 %
Slovenci 5.939 0.18 %
Albanci 3.642 0.11 %
Makedonci 2.391 0.07 %
Turci 1.812 0.06 %
Mađari 1.415 0.04 %
Česi 1.083 0.03 %
Rusi 934 0.03 %
Poljaci 801 0.02 %
Italijani 717 0.02 %
Romi 588 0.02 %
Židovi 381 0.01 %
Nijemci 347 0.01 %
Rumuni 113 0.01 %
Slovaci 272 0.01 %
Ukrajinci2 - - %
Ostali 811 002 %
Nisu se nacionalno izjasnili - - %
Regionalno - - %
Nepoznato 1.885 0.06 %



Замолио бих вас да обратите пажњу на следеће детаље

1948 Срби 44,29% Неопредељени (претежно муслимани) 30,73% Хрвати 21,94%
1961 Срби 42,89 % Муслимани 25,69% Хрвати 21,71%

Ако упоредимо проценте Неопредељених (муслимана) из 1948 и Муслимана из 1961 видећемо да је број Муслимана мањи у односу на Неопредељене . И то управо онда када је на попису дозвољено да искажу своју етничку посебност, муслимани се том позиву не одазивају у подједнаком броју. Ово само потврђује моје тежње о начину на моји је фукнционисала тадашња власт и о намерама исте према гушењу српства у сваком погледу и у сваком правцу.


Sjajno.Taj popis bas govori da Muslimani sebe ne dozivljavaju kao Srbe.

Procenat Muslimana u ukupnom broju stanovnistva BiH (kao i Srba i Hrvata ) je opao ali se broj povecao u odnosu na popis 1948 (Kao i Srba i Hrvata).Broj Srba se povecao za 70 000 Muslimana za 60 000 i Hrvata 97 000 a procenat u ukupnom broju stanovnika opao je:Srba za 2% Muslimana za 5 % i Hrvata za 0.3% .
Promaklo ti je da u odnosu na 1948 imas i kategoriju Jugosloveni kojih je 225 000 1961.godine.Njihov procenat je 8 %.Osnovno pitanje je koje otisao u Jugoslovene najvise?
Ako vidimo da je ukupan pad Srba Hrvata i Muslimana 7.3 %i pored rasta njihov broja %,logicno je da se taj procenat prelio u Jugoslovene i da je navise otislo Muslimana Srba i najmanje Hrvata(zato je ispalo da se broj Hrvata poveo za 90 000, mnogo vise od Srba i Muslimana jer ih Jugoslovensktvo nije privuklo kao Mulimane i Srbe.)
Sad nam se namece drugo pitanje? Zasto je najvise Muslimana otislo u Jugoslovene?
Zato sto su zli komunisti Srbe mulimane i Hrvate mulimane iz 1948 pripisali Srbima i Hrvatima kad su izasli rezultati.
Pa su se ti Srbi-Hrvati-Muslimani da ne bi bili pripisivani Srbima i Hrvatima opredelili masovno za Jugoslovene. Doduse kasnije je broj Jugoslovena varirao.Ali zakljucak je jasan Muslimani uopste nisu sebe dozivljavali kao Srbe.Naprotiv

offline
  • lav 
  • Super građanin
  • Pridružio: 13 Sep 2011
  • Poruke: 1061

Gorski car :: Горсги прије неколико дана си спомињао неког ортодоксног четника, кои је послије рата постао судија. Не доказа ни једним документом да је тај био ''ортодоксни четник''. Да ниси мало дволича? Стално тражиш неке документе, а сам их не постављаш!

offline
  • Pridružio: 18 Jan 2012
  • Poruke: 600

Napisano: 15 Jun 2012 11:19

cacundraki ::
Ево мало читања за вас.


Jugoslovenske etničke statistike sadrže kategoriju nacionalno neopredeljenih muslimana ili nacionalno neopredeljenih Jugoslovena koja je u većini obuhvatala muslimane. Kod njih očigledno nije bila prisutna i izražena nacionalna svest pa su se izjašnjavali po verskoj pripadnosti. Iako su komunisti formirali šest republika, oktroisali makedonsku i crnogorsku veštačku naciju, nisu se usudili da inaugurišu i bosansku. Istina, u 19. veku zabeležen je bio pokušaj vrhovnog austrugarskog administratora Benjamina Kalaja da uspostavi bosansku naciju. Vladimir Čorović navodi da je Kalajev cilj bio “stvaranje posebnog bosanskog patriotizma da bi se tim suzbile veze stanovništva BiH sa slobodnim srpskim državama.” (str. 70.) Između dva svetska rata nemački autor Ernest Aurih je pisao: “Baron Kalaj je pokušao da spoljno žigosanje posebno Bosne oformi i unutra, i da nastoji obrazovati jedno svesno bošnjaštvo nasuprot etničkim činjenicama trojako sastavljenog stanovništva Bosne… Njegova državnička ideja je bila da Hrvate, muhamedance i Srbe stopi u jedinstvenu celinu, pa onda, ako to uspe, da Hrvatima i muslimanima poveri vodeću ulogu.” (str. 71.) I nadvojvoda Franc Ferdinand je zastupao slične ideje: “Najpre sve baciti u isti lonac, a onda pustiti na površinu Hrvate.” (str. 71.)
Kako navodi Kostić, “reakcija celokupnog srpskog naroda bila je strašna. Sa Kalajevim “bošnjaštvom” i “bošnjačkim jezikom” pravljene su sprdnje u srpskoj štampi: ceo narod se digao kao jedan čovek u odbranu Srpstva. Bilo je i kod Hrvata kritičkih glasova, dok su muslimani uglavnom ćutali i kanda bili zadovoljni sa tom kombinacijom. Kad je pao Kalaj, pala je u vodu i ta omrznuta i ismejana ideja.” (str. 71.) U bosansko-hercegovačkim partizanima bilo je oko 90 posto Srba i kod njih nije mogla da se probije ideja o stvaranju bosanske nacije. “Hrvati, koji su, na čelu sa diktatorom Brozom, vodili glavnu reč pri oformljenju nove države i koji su joj suvereno određivali nacionalne i državno pravne komponente, smatrali su pouzdano da će i muslimani većim delom preći u Hrvate i da će se na taj način dobiti s vremenom, bez naročitih napora, jedna nova hrvatska jedinica. Zato su im ostavili slobodu nacionalnog opredeljenja muslimana.” (str. 71.) Međutim, proces nacionalnog osvešćivanja muslimana išao je u suprotnom pravcu od onoga koji je titoistička klika predviđala. Sve se više muslimana izjašnjavalo da su Srbi po nacionalnosti. Titoisti su bili zaprepašćeni i veoma zabrinuti većnakon popisa stanovništva iz 1961. godine. Počeli su da smišljaju varijantu u kojoj će sprečiti dalje srpsko nacionalno osvešćivanje muslimana. S druge strane, uporno se smanjivao broj muslimana koji su se izjašnjavali kao Hrvati. Čak i istaknuti muslimanski intelektualci, koji su optirali za hrvatstvo, javno izražavaju razočaranje. Oni ne postaju Srbi, ali se vraćaju muslimanstvu i ponovo identifikuju s njim. Komunisti tada započinju traganje za ideološkom podlogom na kojoj bi konstituisali muslimansku etničku posebnost.
Jedan od prvih koji se javno oglasio u tom smislu bio je istaknuti komunistički funkcioner Enver Reyiću “Prilozima o nacionalnom pitanju” objavljenom u Sarajevu 1963. godine. “Na osnovu dosadašnjih etnografskih ispitivanja, kao i na temelju istorijskog razvitka mislim da se može praviti teza da muslimani u BiH predstavljaju specifičnu etničku celinu, koja se od Srba i Hrvata dovoljno razlikuje da s njima nije istovetna, i koja takođe pokazuje veoma mnogo osobina zbog čega se može govoriti o njihovoj etničkoj srodnosti.” (str. 84.) I lično je Tito, u nekoliko govora, većkrajem pedesetih godina izražavao želju da se više radi na jačanju elemenata bosanske posebnosti, pa je njena podloga trebalo da bude nešto zatim novoproklamovana muslimanska nacija. Počela je posle toga i sve se više zahuktavala kampanja konstituisanja po svaku cenu bosanskohercegovačke kulturne posebnosti koja se najviše očitovala u sferi književnosti.
Vojislav Šešelj, Ideologija srpskog nacionalizma, Velika Srbija, Beograd, 2002.
Jugoslovenske etničke statistike sadrže kategoriju nacionalno neopredeljenih muslimana ili nacionalno neopredeljenih Jugoslovena koja je u većini obuhvatala muslimane. Kod njih očigledno nije bila prisutna i izražena nacionalna svest pa su se izjašnjavali po verskoj pripadnosti. Iako su komunisti formirali šest republika, oktroisali makedonsku i crnogorsku veštačku naciju, nisu se usudili da inaugurišu i bosansku. Istina, u 19. veku zabeležen je bio pokušaj vrhovnog austrugarskog administratora Benjamina Kalaja da uspostavi bosansku naciju. Vladimir Čorović navodi da je Kalajev cilj bio “stvaranje posebnog bosanskog patriotizma da bi se tim suzbile veze stanovništva BiH sa slobodnim srpskim državama.” (str. 70.) Između dva svetska rata nemački autor Ernest Aurih je pisao: “Baron Kalaj je pokušao da spoljno žigosanje posebno Bosne oformi i unutra, i da nastoji obrazovati jedno svesno bošnjaštvo nasuprot etničkim činjenicama trojako sastavljenog stanovništva Bosne… Njegova državnička ideja je bila da Hrvate, muhamedance i Srbe stopi u jedinstvenu celinu, pa onda, ako to uspe, da Hrvatima i muslimanima poveri vodeću ulogu.” (str. 71.) I nadvojvoda Franc Ferdinand je zastupao slične ideje: “Najpre sve baciti u isti lonac, a onda pustiti na površinu Hrvate.” (str. 71.)
Kako navodi Kostić, “reakcija celokupnog srpskog naroda bila je strašna. Sa Kalajevim “bošnjaštvom” i “bošnjačkim jezikom” pravljene su sprdnje u srpskoj štampi: ceo narod se digao kao jedan čovek u odbranu Srpstva. Bilo je i kod Hrvata kritičkih glasova, dok su muslimani uglavnom ćutali i kanda bili zadovoljni sa tom kombinacijom. Kad je pao Kalaj, pala je u vodu i ta omrznuta i ismejana ideja.” (str. 71.) U bosansko-hercegovačkim partizanima bilo je oko 90 posto Srba i kod njih nije mogla da se probije ideja o stvaranju bosanske nacije. “Hrvati, koji su, na čelu sa diktatorom Brozom, vodili glavnu reč pri oformljenju nove države i koji su joj suvereno određivali nacionalne i državno pravne komponente, smatrali su pouzdano da će i muslimani većim delom preći u Hrvate i da će se na taj način dobiti s vremenom, bez naročitih napora, jedna nova hrvatska jedinica. Zato su im ostavili slobodu nacionalnog opredeljenja muslimana.” (str. 71.) Međutim, proces nacionalnog osvešćivanja muslimana išao je u suprotnom pravcu od onoga koji je titoistička klika predviđala. Sve se više muslimana izjašnjavalo da su Srbi po nacionalnosti. Titoisti su bili zaprepašćeni i veoma zabrinuti većnakon popisa stanovništva iz 1961. godine. Počeli su da smišljaju varijantu u kojoj će sprečiti dalje srpsko nacionalno osvešćivanje muslimana. S druge strane, uporno se smanjivao broj muslimana koji su se izjašnjavali kao Hrvati. Čak i istaknuti muslimanski intelektualci, koji su optirali za hrvatstvo, javno izražavaju razočaranje. Oni ne postaju Srbi, ali se vraćaju muslimanstvu i ponovo identifikuju s njim. Komunisti tada započinju traganje za ideološkom podlogom na kojoj bi konstituisali muslimansku etničku posebnost.
Jedan od prvih koji se javno oglasio u tom smislu bio je istaknuti komunistički funkcioner Enver Reyiću “Prilozima o nacionalnom pitanju” objavljenom u Sarajevu 1963. godine. “Na osnovu dosadašnjih etnografskih ispitivanja, kao i na temelju istorijskog razvitka mislim da se može praviti teza da muslimani u BiH predstavljaju specifičnu etničku celinu, koja se od Srba i Hrvata dovoljno razlikuje da s njima nije istovetna, i koja takođe pokazuje veoma mnogo osobina zbog čega se može govoriti o njihovoj etničkoj srodnosti.” (str. 84.) I lično je Tito, u nekoliko govora, većkrajem pedesetih godina izražavao želju da se više radi na jačanju elemenata bosanske posebnosti, pa je njena podloga trebalo da bude nešto zatim novoproklamovana muslimanska nacija. Počela je posle toga i sve se više zahuktavala kampanja konstituisanja po svaku cenu bosanskohercegovačke kulturne posebnosti koja se najviše očitovala u sferi književnosti.
Vojislav Šešelj, Ideologija srpskog nacionalizma, Velika Srbija, Beograd, 2002.



Posto vidim da i dalje izbacujes teorije o zlim komunisitma koji su VESTACKI prekrstili Muslimane u Bosnjake.Da vidimo sta je Vuk Karadzic rekao o Bosnjacima 1849 u spisu "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона
" ,dakle,100 godina pre zlih rasrbljivaca komunista:


Citat:У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говоре једнијем језиком, али се по закону (религији) дијеле на троје: може се од прилике узети да их око три милиона има закона Грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у Аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона Турскога (у Босни, Херцеговини и нахији Барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и тд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем или Бог зна чији именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима... А у пријатељском разговору они закона Грчкога зову ове закона Римскога Кршћанима, а они њих Хришћанима. Кад човјек помисли, н. п. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци, мора се чудити како се барем ови Срби закона Римскога неће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци; њих (Арнаута) има и Римскога (а може бити гдјешто и Грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих Турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога Хришћанског закона, као што би и Арнаутин Римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина Турскога закона.
Ја ћу огледати еда би ли се могли наћи узроци, за што је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.



Dakle pre 100 godina " Srbi" mulimanskog i grckog zakona NECE sebe da zovu Srbima.Jasno je da je bilo pokusaja da se oni srbizuju i da je jedna broj prihvatio sebe za Srbe mulimane i Srbe katolike. Ali istorijski gledajuci taj projekat je pukao pocetkom 20 veka kad su katolici stokavci izbarali Hrvatsvo.A mulimani su tek kad su dobili pravo da se izjasne jasno stavili do znanja da ne pripadaju ni Srpstvu ni Hrvatstvu tako da su komunisti 1945 samo uvazili tok istorije koji se srpskim nacionalistima ne svidja.Inace ja imam kuci ovu knjigu Vuka Karadzica koju sam citirao sa Vikipedije. U daljem tekstu Vuk objasnjava zasto Dubrovacni Dalmatinci i Slavonci i ostali Stokavci kao i Bosnjaci (bas tako naziva mulimane u Bosni ) NECE da budu Srbi.Knjiga je objavljena 1849!
Vuk je obisao skoro sve jugoslovneske krajeve kao naucnik osim Makedonije tako da se njemu moze verovati.To sto su neki katolici i muslimani prihvatli da budu Srbi ne govori da je to bilo vecinski.Prosto je istorija dokazala ono sto je Vuk pisao 1849.

Ocigledno je da je verska pripadnost presudila u formiranju srpske hrvatske i bosnjacke nacije dok je kod Slovenaca to bio jezik.Jezik je bio presudan i u slucaju Makedonaca u kombinaciji sa visevekovnom izolovanoscu od uticaja srpske i bugarske kulture.Dok je kod Crnogoraca presudna bila drzavnopoliticka istorija koju nijedan kraj Srpstva nije imao ni Sumadinci ni Hercegovci ni Bosanci ni Vojvodjani itd.To su Crnogorci u vecinskom delu prihvatili

.Sizofrenija je nastala 90ih kad su neki poceli da govore da Crnogorci nemaju etnicki veze sa Srbima kao i agresivni seseljev nacionalizam zatim SPC crnogorski cetnici itd koji smatraju da Crna Gora treba da bude provincija Srbije.

Dopuna: 15 Jun 2012 11:32

lav ::Gorski car :: Горсги прије неколико дана си спомињао неког ортодоксног четника, кои је послије рата постао судија. Не доказа ни једним документом да је тај био ''ортодоксни четник''. Да ниси мало дволича? Стално тражиш неке документе, а сам их не постављаш!
Lave ja sam ti vise puta objasnio da predanje ne odbacujem ali da ne moze da bude glavni izvor iz kojeg cemo da rekonstruisemo istoriju.Pogotovo ne iz predanja JEDNE STRANE.Izvori se moraju kombinovati.Veca je sansa da budemo blizi istini.

Predanje cetnika o partizansko ustaskoj saradnji je fantastika jer je protivno hiljadama dokumenata i predanjima sa partizanske i ustaske strane da bi tek tako poklonili poverenje cetnicima

ps

Verovao ili ne potrefilo sa da imam dokument sa potpisom tog cetnike na znaci. net kojim mogu to da dokazem.Ali necu da ga objavim zbog prezimena

Dopuna: 15 Jun 2012 11:52

cacundraki ::
Gorski car ::Citat:
Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih "političkih" razloga (t.j. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi - cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji "Srbi" od svih Srba, -Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta



Ово је још једна од замки Ђида и другара. Нису они измислили причу о посебности црногораца као елите српства. Црна Гора је још много пре Ђида називана ,,српском Спартом", толико често да су и сами црногорци почели себе доживљавати као елиту српства. Као Србе изнад свих Срба. Као најбоље међу Србима. Ђидо у овом самодоживљају елите српства , који је ипак само доживљај и ништа више, види посебност црногораца. Он одређене негативне појаве проузроковане ничим другом но локал-патриотизмом користи као оправдање за формулисање некакве посебности црногораца. Па тај је локал-патриотизам свуда присутан. Црногорци су, све до у ове задње дане, Србе из уже Србије називали србијанцима, по географској одредници, никако само Србима, као у последњих пар година. Чак и на Косову, а то вам може потврдити неко ко је живео нарочито у Метохији, где је број Срба пореклом из Црне Горе већи, црногорци су, у намери да прикажу свој већи допринос од мештана у ослобођењу тих крајева , себе декларисали као црногорци. У Метохији је подела на ,,мјештане" и на ,,црногорце" вид свуда присутног ривалитета између дошљака и староседеоца. Никако се из овог ривалитета није могао извући Ђидов закључак о некаквој посебности Црногораца у односу на остале Србе.



Pojam Srbijanci je uvezao Kralj NIkola u Crnu Goru.
Srbijanci su izmislili Vojvodjanski Srbi. Na primer Sv Petar Cetinjski u svojim poslanicma nigde ne kaze za Srbe Srbijanci nego kaze Crnogorci i Srblji(Srbi).


Srpska nacionalna svest je formirana u Crnoj Gori u 19 veku.

Djilas je uzeo drzavnu istoriju Crne Gore kao faktor oko koga su Crnogorci stekli svest o posebnosti medju Srbima
Proces stvaranja crnogorske drzave je bio autohton i specifican koji nijedan deo srpstva nije prosao.Ni Hercegovci ni Sumadinci i ostali.

Cinjenica je da su Crnogorci prihvatili takav koncept masovno cak i van granica Crne Gore .
Sam si dao primer za Metohiju.

Po mom misljenju zelja srpskih nacionalista da Crnu Goru naprave provincijom Srbije 90-ih kao i katastrofalan odnos prema Crnoj Gori posle ujedinjenja 1918 potpuno je distanciralo Crnogorce od Beograda i Srbije.

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Gorski car ::
Pa imao si Siptare komuniste koji su se pravili da su bili za Jugoslaviju.
Lako je nama da budemo sada generali.



Пријатељу, ајмо да препоставимо да су авнојевске бекрије имале амбицију да постану државници.
Држава се не води на основу поверења у једну групу попут Шиптара који су се ,,правили" да воле Југославију. Такав луксуз могли су себи дозволити играјући ,,ризико" никако водећи једну државу.

offline
  • Pridružio: 19 Jan 2012
  • Poruke: 2013

Citat:6.lička divizija
. . .Potomak oficira JVuO - Milo DJukanovic! . . .

Bogme,jeste !Promače mi Blažov unuk. Ziveli

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 15 Jun 2012 12:49

Citat:Gorski car ::
Rodoljublje je jedno ali nacionalisticko tumacenje istorije.Resenje nacionalanog pitanja asimilacijom drugih nacija iseljavanjem drugih baroda u Tursku NIJE rodoljublje.Kao sto sam protiv toga da neko moj narod iseljavanja u Afriku (kao sto je imao ideje nemacki car) ili da neko pravi etnicku cistu Hrvatsku etnicko cisto Kosovo.Tako sam i ja protiv nasilnog vracanja istorije za 500 godina u vreme Dusanovnog carstva redizajniranje nacije u ime i interesu moje nacije.


Не постоји појам асимилације над припадницима свог народа као у случају муслимана. Једно не иде са другим.


Citat:Je l Stefan Nemanja imao takav pitom stav prema Bogumilima?
Jel se Crkva pobunila protiv rusenja 270 dzamija u Beogradu u 19 veku?
Nemoj te price. Crkve i verske zajednice su bile totalitarne 2000 godina da bi tek sad pocele da izigravaju neku plemenitu tolerantnu organizaciju.(Ovo vazi i za islam i druge vere)








Citat:Nije mi poznato da su OZNASi dobijali poljoprivredna imanja za rad u OZNI .

Али су зато подобијали виле на дедињу и станове по Београду.

Citat:Ako na Kosovu ima 2500 Crkvi i manastira racunaj koliko je zadrzala.


Није питање колико их је задржала него је питање зашто им је узето и дато претежно Шиптарима и зашто им није враћено. Под појмом 5000 и кусур хектара земљишта ви узимате само обрадиво земљиште а при том у не обраћате пажњу да је добар део тог земљишта, био у околини великих градова, те је вредност таквог земљишта већа него када је на обронцима неке планине.













Citat:Ne postoje "vestacke"i "prirodne" nacije

Ви упорно тврдите да је стварање муслиманске нације (опет бих хтео да обратите пажњу на занимљивост овог појма) и црногорске нације један природан ток, а не што је чињеница, да је стварање истих наметнуто од стране различитих фактора, од Калаја до титоиста.



Sjajno.Taj popis bas govori da Muslimani sebe ne dozivljavaju kao Srbe.

Procenat Muslimana u ukupnom broju stanovnistva BiH (kao i Srba i Hrvata ) je opao ali se broj povecao u odnosu na popis 1948 (Kao i Srba i Hrvata).Broj Srba se povecao za 70 000 Muslimana za 60 000 i Hrvata 97 000 a procenat u ukupnom broju stanovnika opao je:Srba za 2% Muslimana za 5 % i Hrvata za 0.3% .
Promaklo ti je da u odnosu na 1948 imas i kategoriju Jugosloveni kojih je 225 000 1961.godine.Njihov procenat je 8 %.Osnovno pitanje je koje otisao u Jugoslovene najvise?
Ako vidimo da je ukupan pad Srba Hrvata i Muslimana 7.3 %i pored rasta njihov broja %,logicno je da se taj procenat prelio u Jugoslovene i da je navise otislo Muslimana Srba i najmanje Hrvata(zato je ispalo da se broj Hrvata poveo za 90 000, mnogo vise od Srba i Muslimana jer ih Jugoslovensktvo nije privuklo kao Mulimane i Srbe.)
Sad nam se namece drugo pitanje? Zasto je najvise Muslimana otislo u Jugoslovene?
Zato sto su zli komunisti Srbe mulimane i Hrvate mulimane iz 1948 pripisali Srbima i Hrvatima kad su izasli rezultati.
Pa su se ti Srbi-Hrvati-Muslimani da ne bi bili pripisivani Srbima i Hrvatima opredelili masovno za Jugoslovene. Doduse kasnije je broj Jugoslovena varirao.Ali zakljucak je jasan Muslimani uopste nisu sebe dozivljavali kao Srbe.Naprotiv



Ово су само ваше претпоставке, које се не могу узети за озбиљно.

Dopuna: 15 Jun 2012 13:02

Citat:Je l Stefan Nemanja imao takav pitom stav prema Bogumilima?
Jel se Crkva pobunila protiv rusenja 270 dzamija u Beogradu u 19 veku?


На један врло неубедљив начин се служите историјом. Околности под којима је извршен прогон богумилске јереси одговарале су времену у коме су се дешавали прогони. Исти случај је и са рушењем џамија у Београду.


Citat:Nemoj te price. Crkve i verske zajednice su bile totalitarne 2000 godina da bi tek sad pocele da izigravaju neku plemenitu tolerantnu organizaciju.(Ovo vazi i za islam i druge vere)


Па их као таквима треба што више умањити утицај. На сваки могући начин. Ваша реторика ме је опет вратила на један од ранијих постова. Када сам је упоређивао са реториком Кандићеве и Бисерко. Па ви заиста сада звучите као са ,,Инсајдера".

Dopuna: 15 Jun 2012 13:30

[quote]Posto vidim da i dalje izbacujes teorije o zlim komunisitma koji su VESTACKI prekrstili Muslimane u Bosnjake.Da vidimo sta je Vuk Karadzic rekao o Bosnjacima 1849 u spisu "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона
" ,dakle,100 godina pre zlih rasrbljivaca komunista:


Citat:У поменутијем овдје мјестима биће најмање око пет милиона душа народа, који говоре једнијем језиком, али се по закону (религији) дијеле на троје: може се од прилике узети да их око три милиона има закона Грчкога, и то: један милион у цијелој Србији (с Метохијом), један милион у Аустријскијем државама (у Банату, у Бачкој, у Сријему, у десном подунављу, у Славонији, Хрватској, Далмацији и Боци), а један милион у Босни, Херцеговини, Зети и Црној гори; од остала два милиона може бити да би се могло узети да су двије трећине закона Турскога (у Босни, Херцеговини и нахији Барској). Само прва три милиона зову се Срби или Србљи, а остали овога имена неће да приме, него они закона Турскога мисле да су прави Турци, и тако се зову, премда ни од стотине један не зна турски; а они закона Римскога сами себе или зову по мјестима у којима живе н. п. Славонци, Босанци (или Бошњаци), Далматинци, Дубровчани и тд., или, као што особито чине књижевници, старинскијем или Бог зна чији именом, Илири или Илирци; они пак први зову их у Бачкој Буњевцима, у Сријему, у Славонији и у Хрватској Шокцима, а око Дубровника и по Боци Латинима... А у пријатељском разговору они закона Грчкога зову ове закона Римскога Кршћанима, а они њих Хришћанима. Кад човјек помисли, н. п. да Маџара има и Римскога и Калвинскога закона, па се сви зову Маџари; или: да Нијемаца има и Римскога и Луторанскога и Калвинскога закона, па се опет сви зову Нијемци, мора се чудити како се барем ови Срби закона Римскога неће Срби да зову. Арнаути су у овој ствари за нас још ближи и приличнији примјер него и Маџари и Нијемци; њих (Арнаута) има и Римскога (а може бити гдјешто и Грчкога) закона, па се сви зову Арнаути, и да речемо да се између себе мало мрзе, али према другијем народима живе као и браћа, као да су сви једнога закона, и један би од њих Турскога закона убио десет правијех Турака за једнога Арнаутина макар кога Хришћанског закона, као што би и Арнаутин Римскога закона убио десет Талијанаца за једнога Арнаутина Турскога закона.
Ја ћу огледати еда би ли се могли наћи узроци, за што је код нас мимо остале народе (а особито мимо Арнауте) могла у овоме догађају постати овака мрзост, да народ и на име своје омрзне.



Шта је овде спорно? Сам Вук Караџић изражава чуђење и упоређује Арнауте којима ни данас вера није од пресудног значаја у погледу националне солидарности. Упоређује Немце, који су римокатолици и протестанти па опет ни једна група Немаца протестаната себе није декларисала као нацију-Протестаната (са великим П,) из простог разлога што је то неприродно и коси се са зравим разумом. Везивати нацију за верску припадност.

Citat:Dakle pre 100 godina " Srbi" mulimanskog i grckog zakona NECE sebe da zovu Srbima.Jasno je da je bilo pokusaja da se oni srbizuju i da je jedna broj prihvatio sebe za Srbe mulimane i Srbe katolike.

Не, опет извличите из контекста. Ако већ поставите неки текст, онда се барем потрудите да га претходно добро прочитате и анализирате.
Они су се изјашњавали као ТУРЦИ иако осим хоџа нико ТУРСКи ЈЕЗИК НИЈЕ ЗНАО. Вук овде само наводи нелогичност декларисања муслимана као Турака. Босански муслимани су декларишући се као Турци желели да истакну своју исламску повезаност са Отоманском империјом, као и да истакну своје привилегије дате од стране исте. Њихова верска опредељеност није спорна, али она опет не говори ништа у корист постојања њихове нације. Осврнућу се на кратко на Арнаута. Разлике између Арнаута мухамеданаца и Арнаута римокатолика су огромне, почевши од имена, преко тога да они и данас живе као две засебне групе и не мешају се много, па све до сукобљавања ове две групе током преходног периода. Та подела на муслимане и римокатолике је и данас присутна међу Шиптарима. Међутим они припадност једној нацији не доводе у питање, а не сећам се да је иста доведена у питање од стране комуниста, иако за то постоје подједнако ,,добри" разлози попут оних у случају босанских муслимана.

Citat:Ocigledno je da je verska pripadnost presudila u formiranju srpske hrvatske i bosnjacke nacije dok je kod Slovenaca to bio jezik.

Постоје три народа која припадају групи Јужних Словена. То су Срби, Хрвати и Словенци ( и Бугари који нису за ову причу интересантни.) Није никада постојао ваљан доказ о постојању како Бошњака, тако ни Црногораца или Далматинаца, као посебне групе народа. Да је постојао вероватно би се у свим тим силним списима о југословенској идеји пронашао барем један доказ о томе.



Citat:Sizofrenija je nastala 90ih kad su neki poceli da govore da Crnogorci nemaju etnicki veze sa Srbima kao i agresivni seseljev nacionalizam zatim SPC crnogorski cetnici itd koji smatraju da Crna Gora treba da bude provincija Srbije.


Аха, опет су криви српски национализам и СПЦ. Дајте човече, опасуљите се мало. Какав српски национализам и СПЦ. Користите већ излизане фразе. Те фразе, да нису тужне, биле би смешне.

offline
  • Pridružio: 18 Jan 2012
  • Poruke: 600

victoria ::Citat:6.lička divizija
. . .Potomak oficira JVuO - Milo DJukanovic! . . .

Bogme,jeste !Promače mi Blažov unuk. Ziveli

I Svetozar Marovic je potomak cetnika.Mislim da je njegov da l otac ili deda ubijen 1944/45 u cistkama nisam siguran.Zaboravio sam.Ali je sigurno iz cetnicke porodice.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 557 korisnika na forumu :: 4 registrovanih, 0 sakrivenih i 553 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: samsung, Vule, zodiac94, Živković