Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ

39

Kraljevina Jugoslavija vs SFRJ

offline
  • Pridružio: 14 Jun 2011
  • Poruke: 360

Cek malo drug objekt. Sta zelis da kazes? Da u Americi dobijes za isti mercedes kao u europi, jos jedno auto da vozis po prasini i daju ti jos i gorivo kao bonus. Znaci po tom je dolar izuzetno precijenjen. Da se tu ne radi malo o samom trzistu i njegovim navikama? Pa zar se taj mercedes ne proizvodi u americi i po cijeni njihovog rada i normalno je da je jeftiniji, jer je u njemackoj radnik mercedesa zasticen ko "mrki medjed" Uz ogromna davanja na bruto placu, radnik dobija i mercedesovu penziju, koja otprilike iznosi oko 50ak eura po godini staza. Pa ko je radio 20 godina kod mercedesa moze da racuna na starosnu peniju samo od mercedesa oko 1000 eura. Na to dodje jos i ova drzavna renta. Renta i penzija nisu jedno te isto. I pored te razlike u cijeni siguran sam da koncern dajmler dobro zaradi i na tim americkim (colovnim) .
Zaboravi mercedes, vidi ovako, svedske role za ribolov abu garsija, mozda najbolje na svijetu, u Americi su dosta jeftinije nego u njemackoj. Ali iako pise da je isti model, uopste nije ista rola. (imao priliku da uporedim). jer.... prosjecan amerikanac odluci da potrosi novce i ide u ribolov i konta sad ce kupit najbolje i uhvatiti nesto, i posto nista ne uhvati to kupljeno stoji, stoji ..... ili ako se i koristi i ako se nekad i pokvari, sta on ima sad sa aljaske da trazi majstora za popravke, vec odmah kupi drugu. Jedan nijemac hiljadu puta izvaze i pomiluje cent prije nego ga potrosi, i to im je u krvi i da nakon 30 godina znaju koliko je sta kostalo i kad kupi za dobre novce tu abu garsiju, on je cuva ko oko u glavi, pa cak i u testamentu pise ko ce da je naslijedi. Ako se nekad ta rola i pokvari, posalje na servis i strpljivo ceka kad ce se vratiti. Posto se za svaki proizvod ispituje trziste, tad i ovi sto proizvode znaju za koga sta proizvode, mada svi imaju i po dvije ruke i po dvije noge, ipak ono u glavi je potpuno razlicito. Da bi se sad zadovoljilo trzistu, formira se cijena proizvoda na osnovu potrebe i kvaliteta. Znaci spara se na materijalu, ali i pored niske cijene opet se zaradi i na nijemcu i na amerikancu. Zato su role za ameriku i za Njemacku razlika ko nebo i zemlja. Isto ako se sjecas jugo porsea, ona mazda 323f koja se uvozila za bagatelu, nema sanse da je vidis na cesti. Sve to lijepo pocrkalo, a bube njemacke duplo starije od tih mazdi, jos uvijek stekcu i voze se.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23668
  • Gde živiš: I ja se pitam...

''Голфови'' за Канаду били су бар 20% квалитетнији и исто толико јевтинији него за Европу...ако то уопште има везе са овом темом. Зна се како се дампингује тржиште и под којим условима. То сви раде. Јапанци су, рецимо, Израелу нудили шиваће машине испод фабричке цене (!) како би он могао да их пласира даље и попуни ''неке'' фондове...



offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 14 Jun 2012 7:54

6.lickadivizija ::
S obzirom da brojno stanje Srba i na stopu prirodnog prirastaja, Srbi bez kolonizacije mozda ni danas ne bi postali apsolutna vecina u Vojvodini (navodio sam nekada na ovoj temi brojke). Sa istom kolicinom ljudi ne mozes da imas "i jare i pare". Vise Srba u Vojvodini, znaci u isto vreme da se srpski nacionalni korpus u pojedinim regionima mora prorediti i obrnuto.


Зашто у Војводини није насељавао Србе из уже Србије него Србе из Босне, Далмације, Крајине, Космета. Да ли је било потреба да се, уместо да им дозволи повратак на Космет, косовски колоности шаљу у Војводину.
Везано за Космет
,,Po završetku rata 1945. godine, vlasti nove Demokratske Federativne Jugoslavije su svim kolonistima zabranile povratak na Kosovo, jer su smatrani eksponentima predratne velikosrpske politike, od koje se novi režim distancirao. Marta 1945. nova federalna vlada je donela tzv. Odluku br. 153 kojom je svim kolonistima privremeno zabranjen povratak na njihova prijašnja mesta življenja. Nove vlasti su već početkom avgusta 1945. usvojile Zakon o reviziji kolonističkih odnosa, koji je za koloniste predviđao izvesne kompenzacije u Vojvodini, odakle su masovno iseljeni podunavski Nemci."

Dopuna: 14 Jun 2012 7:58

6.lickadivizija ::
Pa, svaka nacija je nastala u istoriji otcepljenjem od neke druge. Kada ljudi ne bi dozvoljavali drugacijima od sebe da se izjasnjavaju kako oni to zele, kao sto to danas cine pojedini srpski (i hrvatski) nacionalisti Bosnjacima, na svetu nikada ne bi bilo ni Srba (ni Hrvata) jer bi bila samo jedna nacija!


Не разумем ово. Помозите ми молим вас. Ајде на примеру Срба и српске нације. Отцепљењем од које нације је настала српска нација? Или на примеру Мађара, Грка.

Dopuna: 14 Jun 2012 9:20

Citat:[quote="6.lickadivizija"]
Ovi stihovi muslimanskih pesnika iz XIX veka ne predstavljaju ama bas nikakav dokaz da ne postoji bosnjacka nacija. Nije za to dokaz ni nacionalno izjasnjavanje Mese Selimovica i Emira Kusturice. Dokaz bi bio da se niko ili gotovo niko ne izjasnjava danas kao Bosnjak. Mesa, Kusturica i ostali su dokaz da su Srbi bili njihovi preci i da je sprska nacija nekada imala znacajnu ulogu u formiranju identiteta ljudi ciji se potomci danas mahom osecaju kao Bosnjaci.


Напротив, стихови управо показују стање националне свести код учених босанских муслимана. Они су се уистину осећали Србима. На крају, од кога у то време и можемо очекивати тако нешто. Сумњам да је тада прост сељак-муслиман у Босни имао могућности да истражује своје порекло. Термин ,,Бошњак" је у себи садржао искључиво географску одредницу, попут рецимо ,,Далматинца". Ни у ком случају (осим у новијем периоду) нема националну одредницу,




Citat:Stvar je prosta kao pasulj. Nacija je, izmedju ostalih, stanje svesti. Ako se neko oseca kao Srbin, a potomak je Grka i ako se njegova deca i unuci u nekoliko kolena osecaju kao Srbi, tu je prica zavrsena.

Приликом неког од пописа у Црној Гори, пар људи је инсистирало да се у пописне карте упишу ка ,,Џедаји". Уз претпоставку да се они заиста тако осећају, да ли ви тврдите да од тог случаја морамо узети у обзир и постојање нације Џедаја?


Citat:Ako je muslimanska nacija za vas "vestacka tvorevina" komunizma, to znaci da kada je pao komunizam, ta tvorevina treba ili da nestane ili da se nadje u ozbiljnoj krizi s obzirom da je izgubila kreatora. Vreme je, medjutim, pokazalo da su se Bosnjaci upravo tokom poslednjeg rata, uz ogromne zrtve, i gubitak velikog dela teritorije na kojoj su cinili relativnu vecinu, jos vise homogenizovali.

Исти је случај са Белорусима и Украјинцима (или ти Малорусима.) Ни они након распада СССР-а нису нестали, без обзира на све узете чињенице да је колевка руске државе управо у Кијеву.

Citat:Da se vratim opet na ove stihove. Ima takvih muslimana iz XIX veka koji pisu patriotske srceparajuce pesme, najcesce beznacajne estetske vrednosti, u kojima pisu o svom hrvatskom poreklu. I opet one nisu ama bas nikakav dokaz da Bosnjaci kao nacija ne postoje.

То није ништа спорно. Поред распрострањене богумилске јереси, на просторима Босне је осим православаца било и римокатолика (врло могуће Хрвата.)
Citat: Neko je spomenuo Husein-bega Gradascevica koji se danas uzima kao neki stub bosnjackog nacionalnog identiteta, kao i znameniti junak iz narodne knjizevnosti i opusa Ive Andrica Alija DJerzelez. Da nije smesno, bilo bi zalosno. Opet, Srbi svojataju tog Husein-bega kao svog jer je u ime "svetog Kosova" molio za pomoc i kneza Milosa i vladiku Petra II. Ustvari, nije se radilo ni o kakvoj nacionalnoj pobuni i nacionalnom entuzijazmu (bilo Bosnjaka, bilo Srba), nego o borbi bosanskih i hercegovackih begova za ocuvanje socijalnih privilegija u okviru Turske.

Морате узети у обзир да је доста Срба узело учешће у овој побуни на страни Хусеин-капетана. Сарајевски митрополит је предводио 5000 Срба у борби код Сарајева. Чак су неки од њих пребегли у Србију након ове побуне. Сам Хусеин-капетан је пред одлазак и смрт у Цариграду боравио у Београду.

Ситуација у Милошевој Србији и Његошевој Црној Гори била је таква да Србија и Црна Гора нити су имале снаге нити инструменте да уђу и било какав отворен савез са Хусеин-капетаном. Постоје наводи да је Књаз Милош упутио моралну подршку босанским бунтовницима. Међутим, даље од тога нити је могао нити је смео.

Citat:A koliko je bio iskren i ozbiljan dovoljno govori podatak da mu nisu verovali ni knez Milos ni vladika Petar II. Ajde, knez Milose je ziveo u autonomnoj knezevini u okviru Turske i nije bas bio za ratnu odstetu, ali kada NJegosa nije ubedio u dobre namere, moze se misliti kakav je to bio covek.

У својству какве/такве подршке Његош је у Босну упутио Мојсија Зечевића. Такође, као и у случају Србије, то је био максимум који је Црна Гора могла пружити тада.



Citat: Veliki broj sukoba u bivsoj Jugoslaviji danas se pripisuje nacionalnim trvenjima. Zasto je to tako? Lopov uvek za druge misli da je lopov. Nacionalisti uvek u drugima vide nacionaliste. Komunisti, po prirodi, nisu nacionalisti. Onaj komunista koji je nacionalista, nije vise komunista, samo se predstavlja tako ili zbog privilegija ili zato sto ne shvata ni sam sta je. Kod nacionalista se sva istorija svodi na sukob jednog nacionalizma i jedne nacije sa drugim jer nisu u stanju da razumeju da u drustvu ima i drugih, za mene, znacajnijih interesa od nacionalnih: ekonomski, socijalni, kulturni.

Опет искривљено виђење национализма. Виђење национализма кроз призму и схватање комунистичких интернационалиста. Бити националиста значи бити привржен својој нацији, свом народу, култури и традицији свог народа. Сходно томе, бити националиста значи бити привржен својим комшијама, суграђанима, својој породици пре свега. Ове вредности не могу бити ни застареле ни превазиђене. Напротив, заједништво и приврженост заједници била она породица или нација (а нација јесте једна велика породица) уткане су у цивилизацију и човечанство. Индивидуализам који је наметнут од стране поборника комуистичке идеологије, а и од идеолога либералне демократије је у супротности са свим тим универзалним вредностима. Управо то стављање економских интереса у први план (што у комунизму негирањем заједништва породице и нације у корист класних борби, што у идеји ,,америчког сна" и поделе света на ,,winere" i ,,losere"), појединца доводи у ситуацију да се и сам стави испред заједнице којој припада.


Citat:
Moze li meni neko objasniti na koji je to nacin Dubrovnik gravitirao Srbiji?


Istina o narodnosnoj opredeljenosti starih Dubrovčana može se videti iz stavova i svedočenja javnih i kulturih ličnosti Dubrovnika, naročito u periodu buđenja nacionalne svesti kod Srba. Srpska obeležja u Dubrovačkoj republici mogu se pronaći svuda: u pesmama Srba Dubrovčana, u štampi koja je objavljena u Dubrovniku u XIX veku i početkom XX veka, u društvima koja su osnovana, u jeziku i književnosti starih Dubrovčana. Posmatrajući jedan širi period zbivanja može se zaključiti da u prelomnim trenucima istorije nije uvek pobeđivala mudrost pa je često nastajao nepremostiv jaz između stanovnika Dubrovačke republike koji su bili različite nacionalnosti. Pokatoličeni pravoslavni Srbi u Dubrovniku ostajali su i dalje Srbi, čuvajući I svoju tradiciju i svoje običaje. Srbi katolici bili su nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku u XIX veku i značajan činilac srpskog naroda. Smatrali su sebe ogrankom rastrzanog slovenskog naroda koji je govorio srpsko-dubrovački jezik. Otvoreno su se borili protiv poricanja o postojanju Srpstva u Dubrovniku, smatrajući da je jedno vera a drugo narodnost.

Već sa primanjem hrišćanstva Sloveni su bili podeljeni na uticaj istočne Pravoslavne crkve i zapadne Rimokatoličke. Srbi u Dalmaciju i Hrvatskoj još od starine kao i oni potisnuti iz unutrašnjosti Balkana u vreme najezde Turaka, obrazovali su vojnu granicu između Turske, s jedne strane, I Austrije i Mletačke Republike, s druge strane. Od tog vremena pa sve do pada Mletačke republike 1796. Srbima na ovim područjima bilo je zabranjeno da se mole, da otvaraju svoje škole i osnivaju svoja društva, jer katolička crkva je vodila glavnu reč a umetničko stvaranje i sve vrste književnosti počivale su na njenoj dogmi. Austrija tj. Austro-Ugarska imala je od 1867. imeperijalističke težnje prema Balkanu pa je negovala hrvatstvo tamo gde ga nije bilo I širila sve veću srbofobiju. Jeremija Mitrović u delu Srpstvo Dubrovnika govori o podeli između istočnog i zapadnog dela hrišćanske crkve na pravoslavni Istok i katolički Zapad. „Na tom području Srbi su zauzeli prostor s obe strane one prvobitne celine, ali su većim delom sačuvali svoju narodnost i versku celinu okrećući se pravoslavnom Istoku i izdržavajući udare svih talasa i s jedne i s druge strane. Narodnosna postojanost Srba, iako ne uvek, izdržavala je izvesno versko osipanje pod udarom sa obe strane, što se vidi iz narodnosne svesti Srba katolika i Srba muhamedanaca, kojima sve do naših dana druga vera nije oduzela zajedničku tradiciju, zajednički jezik i svest o srpskoj zemlji.”1 U XVII veku Vatikan je štampao ćirilične crkvene knjige za vernike ćiriličnog područja. Bez obzira na dešavanja, sastav stanovništva i istorijska zbivanja, u jeku borbi i političkih previranja Dubrovnik je vekovima ostajao slobodan i samostalan grad-država zahvaljujući mentalitetu i mudrosti njegovih građana. Stalno je materijalno jačao i kulturno se uzdizao boreći se za očuvanje svoje slobode. Dubrovčani su uvek znali mudro da izaberu zaštitnika kome će izvesna materijalna naknada biti znak odanosti ovog grada.

Postoje dokumenta o tome da je od srpskih vladara, koji su mu bili u zaleđu, Dubrovnik nešto dobio na dar a nešto kupio. Okolina je dugo pripadala istočnoj crkvi. Za Ston i Rat Dubrovnik je davao novčani prilog kaluđerima srpskim, koji su se povukli u Svetu goru. Dubrovčani su veoma važan korak učinili 1333. kupovinom Pelješca, gde su stanovnici pre dubrovačke kupnje bili pravoslavne vere, a po jeziku, običajima i nošnji bili su srpske narodnosti. Većina krajeva dubrovačke oblasti kasnije se polatinila, ali ako zađemo duboko u prošlost, pronaći ćemo svuda srpske korene. Konavljani su u staro doba imali oženjene popove, kao što je po istočnom obredu, a ženu su nazivali popadijom. Kasnije i kada su usvojili latinske običaje, popadijom su zvali majku, sestru i službenicu popovu. Ostala su i krštena imena: Jovo, Vuko, Nikac, zatim stari srpski natpisi na grobovima u Popovićima, na Vignjima, u Lovornu; ostalo je krsno ime: Nikoljdan, Miholjdan, Mitrovdan, Lazareva subota. Sve do XIX veka ostala su sačuvana imena brda, dolina, običaji i srpska nošnja. Iz tog perioda ima i povelja pisanih ćirilicom. U Konavlima su se oduvek čule gusle i narodne pesme, mahom i u svoj dubrovačkoj okolini, što je poznato srpsko narodno obeležje.

Svadba se vršila po srpskim običajima. Na osnovu svega toga može se videti da okolina dubrovačka, iako je prešla na katoličanstvo, nije prestala biti srpskom jer kako su govorili upravo znameniti Dubrovčani koji su bili katoličke vere „baška vjera baška narodnost“. Uostalom pravoslavnoj crkvi pripadaju i grčka i bugarska i rumunska crkva. To bi morali razumeti duhovne vlasti i jedne i druge vere jer Srbi katolici, iako su bili zaneseni za svoju srpsku narodnost, isto toliko držali su i do vere katoličke.

U Dubrovniku je bila stvorena praksa da se „niko u grad ne prima za stalnog žitelja ako ne usvoji pravilo katoličke crkve. Pri tome se narodnost nije menjala kao što je to bilo kasnije u Hrvatskoj, jer u Dubrovniku je živeo isti narod kao i u okolini mu, iako razdvojen u dve crkve. Pokatoličeni pravoslavni Srbi u Dubrovniku ostajali su i dalje Srbi, čuvajući i svoju tradiciju i svoje običaje.“2 Nazivi svetaca i praznika bili su kao u ostalim delovima srpskoga naroda (Ivanjdan, Lučindan, Petrovdan, Krstovdan), isti običaji bili su za Božić, Đurđevdan, na isti način su sekli badnjak. Dubrovački biskup Mato Vodipić3 u svom romanu Marija Konavoka objavljenom u Zagrebu 1893. piše da je slava divan običaj i da se „uz veselje pije u slavu božju kao kod svih Srba, a napija se obično do pete čaše. One krsne zdravice, kako ih je i Vuk zabeležio, i danas se obavezno izgovaraju uz veselje, naročito na slavskom gošćenju. Uz živu srpsku tradiciju vezanu za pravoslavnu veru i prošlost čuvala se i hercegovačka nošnja pa je dubrovački nadbiskup morao da preduzima posebne mere protiv sveštenih lica koja nisu htela da odbace poznatu hercegovačku kapu.4 Čuvao se narodni duh, narodna književnost, junačke i lirske pesme, pevanje uz gusle, pa se tragovi osećaju i u delima mnogih dubrovačkih pisaca. Obično se tvrdi kako je Matija Ban5 sa Medom Pucićem6 u burnim godinama 1848/49. dubrvačko slovinstvo preimenovao u srpstvo, a zanemaruje se činjenica da je dubrovačko slovinstvo uglavnom značilo što i srpstvo, sa onim nasleđem iz zaleđa, i da je u stvari tada samo dobilo svoje pravo ime.

Važno pitanje koje zanima mnoge naučnike danas jeste kako je nestalo srpsko ime u tim krajevima. Republika dubrovačka kad bi stekla koji kraj, odmah bi nastojala da tamošnji puk preokrene na latinstvo. No kako su Srbi ne samo narodnost nego i veru zvali srpskom, trebalo je to prekinuti, jer je nastupalo drugo verovanje, koje nije bilo srpsko. Pošto se ime srpsko pritajilo u verskom smislu, iščezlo je malo po malo i u narodnom. Nije još uvek bilo drugog narodnog imena, a za jezik je ostao naziv naški, kako se u puku (uz srpski) i pre zvao. Da je u to vreme u tim krajevima bilo poznato hrvatsko ime, tada bi verovatno ostalo u narodu. Dokaz o tome da je tu živeo srpski narod i da je jezik kojim Dubrovčani govore srpski može se tražiti u Srpskim spomenicima Meda Pucića, Miklošićevoj Monumenta serbica, u istorijama Kalaja i Majkova, u delima Račkog, Matkovića, Kukuljevića, Nodila itd. Književnici su koristili naziv slovenski zato što je sinonim za srpski.

Sve dok ih niko nije ugrožavao, Dubrovačani su bili samo Dubrovčani a u XIX veku počela se buditi nacionalna svest srpska i hrvatska. Kako Srbi Dubrovčani nisu dozvoljavali da njihovo katoličansto sputava njihovo narodnosno osećanje dobro se vidi u njihovom protestu Vatikanu 1901. kad je papa Lav XIII bulom Slavorum Gentem, Zavod sv. Jeronima u Rimu, nazvao hrvatskim7 ceneći dubrovačko katoličanstvo, koje je pokazalo čvrstinu kroz vekove. Vatikan je usvojio protest Srba Dubrovčana katolika i uklonio naziv hrvatski iz Zavoda. Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo u redovima Srba katolika gde god da su živeli. U jednom delu srpske štampe pokušali su da donošenje vatikanske odluke o pripadnosti Svetojeronimskog zavoda pripišu đakovačkom biskupu Štrosmajeru.8 Milutinović objašnjava da ova tvrđenja ne odgovaraju istorijskoj istini jer je Štrosmajer bio prijateljski raspoložen prema Srbima katolicima a da je organizator rimske propagande u južnoslovenskim zemljama bio Josip Štadler. Barski arcibiskup Šime Milanović i tadašnji ministar pravde Lujo Vojnović9 uložili su protest protiv nepravde nanesene Crnoj Gori kod Vatikana. Papa ih je ljubazno primio i rekao da će ispuniti obećanje. U odgovoru je stajalo da im namera nipošto nije bila da vređaju katoličke Srbe već da je grešku „učinilo lice, kome je stvar bila povjerena, nazvavši pogrešno sve jugoslovenske katolike Hrvatima."10

Nakon dugih pregovora i savetovanja Vatikan je popustio i 8. marta 1902. predstavnik Vatikana, kardinal Mario Rampola i poslanik Crne Gore Lujo Vojnović potpisali su sporazum kojim je ukinut naziv pro croatica gente i zamenjen nazivom Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; barskom nadbiskupu potvrđena je titula Primas Serbiae i odobreno je učenje srpskog jezika i ćirilice.11 Najviše interesovanja za ovaj događaj pokazali su sami Srbi Dubrovčani. Antun Fabris,12 jedan od vodećih političkih predstavnika primorskih Srba katolika, u uvodniku Dubrovnika piše da je svetojeronimski spor trajao punih sedam meseci. „Ovoliko trajanje njegovo pokazuje, da to ne bijaše čista vjersko-crkvena stvar, već da se je pod plaštom vjere i crkve skrivao narodni šovinizam i neprijateljska struja protiv slobode i samoopredjeljenja srpskoga naroda na Balkanu (...) Protiv takvoga nedjela bješe jednodušno ustalo cjelokupo srpsko javno mnijenje plamenijem prosvjedima; tomu se je prosvjedu zatim pridružila i diplomacija Crne Gore, potpomognuta vladom bratske Srbije, da kod sv. Stolice izvojšti ne samo zadovoljštinu već i pravo srpskomu imenu i srpskomu narodu na Svetojeronimski zavod.13 U jednom telegramu Dubrovčanima, iz 1903. papa im se obraća – Srbima katolicima. 14

U vreme kada su se Srbi i Hrvati borili protiv italijanaša oformili su zajednički Narodnu stranku. Dalmatinski Srbi su zajedno sa Hrvatima tražili ujedinjenje Dalmacije sa Slavonijom i Hrvatskom. Srbi su bili uvereni da je hercegovačka buna znak za ujedinjenje Bosne i Hercegovine sa Srbijom. Posle austrijske okupacije Bosne i Hercegovine 1879. dotadašnji zajedniči politički organ Hrvata i Srba na primorju Narodni list, prestaje biti organ Srba. Oni se izdvajaju u zasebnu stranku Srpsku narodnu stranku. U Zadru 1880. počinje borba za očuvanje srpskog imena. Srbi u Zadru pokreću list Srpski list odnosno od 1888. Srpski glas. Srbi i Hrvati razišli su se zbog pitanja buduće nacionalne države da li u okviru Habzburške monarhije ili u ujedinjenju van nje, pa „izbija politički srpski pokret na površinu, bez obzira na veru“15. Iako su dubrovački Srbi bili protiv saradnje sa autonomašima prihvatili su je, procenivši da je bolje to nego se prepustiti Hrvatima. Pred opštinske izbore u Dubrovniku 1890. napavili su koaliciju od predstavnika Srpske narodne stranke, grupe nezavisnih građana i autonomaša kao svog kandidata istakli su grofa Frana Gondolu. Izdali su i proglas građanima Dubrovnika u kojem se osuđuje nastojanje Hrvatske narodne stranke da pohrvati Dubrovnik. Na tadašnjim izborima pobedila je koalicija i na čelo dubrovačke opštine došao je Gondola.

Program Srpske narodne stranke prilično se poklapao sa Programom lista Glas Dubrovački. Međutim dok je Srpska narodna stranka sarađivala sa autonomašima pristalice lista Glas dubrovački bili su protiv razvoja italijanskih autonomaša kao političke stranke. Časopis Glas Dubrovački pokrenulo je pet Dubrovčana, Srba katolika (Mate Šarić, Anton Puljezi, Vlaho Matijević, Nikša Gradi i Antun Vršić). Napravili su nacrt u kojem kažu:

Dubrovčani dole potpisani tvrdo uvjereni da su dužni:

I Javit otvoreno kako, osjećajući da su Srbi neće se nikad sliti ni pritopiti u Hrvate, premda su spravni u neopredeljenoj budućnosti, stupiti š njima u kakvu čim zajendicu.

II Ostat u državnoj svezi, koja obstoji s ove strane Litve, te borit se složno sa ostalim Slavenima suprot Nijemcu za ukinuće dualizma i da se uvede u federativni sistem.

III Opirat se dosljedno svakoj težnji ma kog državnopravnog združenja sa Hrvatskom.

IV Opirat se svakom daljem opstojanju i razvoju talijanskim autonomaša kano političke stranke.

V Opirat se svom silom svakom širenju upliva budi njemačkog budi mađarskog u zaposjednutim zemljama na Balkanu. 16

U knjizi Izabrani članci Antuna Fabrisa H. Barić u svom predgovoru piše i da se u Srbiji srpstvo primorskih katolika vezuje za srpski omladinski pokret osamdesetih godina u Dubrovniku a da je dubrovački pokret toga vremena politički jasno formulisao staru nasleđenu narodnu srpsku misao jer je posle pobede na izborima 1890. jasno i konkretno afirmisao političkoj javnosti južnoslovensku misao da „Hrvat i Srb neće više reći katolik i pravoslavni i da se hrvatska i srpska stranka ne dijeli više po vjeri, barem u Dalmaciji“ kao što je u to vreme priznavao onda najugledniji hrvatski list, zagrebački Obzor karakterišući tu pojavu „kao fakat od velikih konsekvencija za našu narodnu budućnost (1890, br. 198)“.17 H. Barić smatra da se nisu osamdesetih godina „prvi put katolici oglasili Srbima“ kao što piše P. Popović, jedan od retkih Srbijanaca koji su početkom XX veka pisali o problemu složenih srpsko-hrvatskih odnosa i o katoličkom srpstvu na Primorju. Već šezdesetih godina XIX veka narodni preporod u Dubrovniku imao je „pod tradicionalnim imenom Slovinstva izrazito srpsko obeležje“.18 Barić ističe da je srpski pokret u Dubrovniku samo „prirodna rezultanta svega onoga što stari grad sv. Vlaha vezuje sa njegovim srpskim zaleđem: i njegova istorija, i geografski položaj njegov, i poreklo pretežnog dela starog stanovništva njegovog – srpskih Neretljana i Zahumljana, i dijalekat kojim Dubrovčani govore. Uostalom i Milan Rešetar je pokazao da je jezik slovenske dubrovačke kancelarije od XIII do XV veka bio „nesumnjivo jezik njegove hercegovačke pozadine, a ako izvesne crte dubrovačkog dialekta dodaju čakavske osobine, to se, kako je lepo formulisao Belić, ima objasniti uticajem naseljenika iz udaljenijih hrvatskih krajeva na formiranje govora čija je osnovica hercegovačka. Nesumljivo je, međutim, da je glavni priliv slovenskog elementa u romanski Dubrovnik – čiji je stari romanski govor vegetirao još i pod kraj 15. veka – bio srpski.“19 Barić podseća da su Dubrovačani jezik zvali slovenski, dubrovački ili naški (kao Gundulić) a srpsko ili hrvatsko ime upotrebljavali su prema nazivanju jezika lica kojima su se obraćali. Kod Marina Držića u komediji Dundo Maroje među likovima koji su komični publici Dubrovnika zato što govore tuđim jezikom jeste i Hrvat Gulisav koji je govorio dijalektom iz okoline Senja. Pisci dubrovački nazivali su svoj jezik naški ili slovinski „koje je ime s početka značilo samo srpski; a polagano se razvilo kao ime jezika sviju našijeh plemena na jugu, pa kasnije kao sveslovenski naziv jezika, a po tome se namijenilo i stranijem narodima, pa čak izvan Evrope. No slovinski je sinonim srpskomu i eto dokaza.“20

Pominjući kralja Milutina Đura Daničić kaže da je kralj išao po svoj grčkoj i slovenskoj zemlji njegovoj. Pisar dubrovačke republike potpisao se još 1364. kao diak srpski a to je kasnije prevedeno na slovinski. Iz verskih razloga Dubrovčanima je dobro došao taj naziv slovinski za književni štokavsko-jekavski govor, koji je menjao naziv srpski. Osim toga srpsko ime bilo je i vezano za državu a Dubrovčani se nisu hteli pretopiti u državu srpsku.

Krajem XIX veka jačanje srpstva u Dubrovniku bilo je na vrhuncu. Dubrovački književni i kulturni radnici želeli su da u jednoj veoma napetoj situaciji (u vreme okupacije Bosne i Hercegovine i u vreme velike mržnje između ljudi različitih nacija) deluju smirujuće. U okviru tog pokreta delovali su: Dum Ivan Stojanović, Medo i Niko Pucić, Luko Zore, Antun Kazali21, Marko Car22, Jovan Sundečić23, Mato Vodopić i Nikša Gradi. Dubrovačka književnost pisana je štokavskim dijalektom i to pre nego što je taj dijalekat postao osnovica književnog jezika Srba. Dubrovačka literatura po svom nacionalnom karakteru bila je srpska. Osim jezika, Dubrovačane je povezivao i osećaj slovinstva. Jovan Skerlić je smatrao da je Medo Pucić više nego iko učinio na buđenju i razvijanju narodne svesti u Dubrovniku i bio duša srpskog pokreta kod dalmatinskih katolika i centar kruga pisaca i javnih radnika. „Slobodnog i liberalnog duha, odvajajući veru od narodnosti, on je postao ubeđen i oduševljen Srbin. U tom osnovnom srpskom i slovenskom osećanju, zanesen poklonik narodne poezije, on je pevao narodoljubive i slobodoljubive pesme, koje su uticale na mlađi naraštaj u Dalmaciji.“24 Bio je pesnik ali se bavio i političkom delatnošću kao jedan od istaknutih predstavnika i nosilaca narodnog preporoda u Dalmaciji. Poitalijanjeni Srbin Nikola Tomazeo, ukazujući bezbroj puta na svoje srpstvo, veliki deo svog književnog rada posvetio je srpskim narodnim pesmama, a 1849. u Veneciji osnovao katedru srpskog jezika. On kaže: „Nama Srbima narodne pesme su jedina škola iz koje se možemo učiti čistoti jezika kojim je govorila moja mati.“25 U listu Dubrovnik iz 1897, br. 15. Fabris u tekstu Apoteoza Srpstva osuđuje postupak Matice hrvatske zbog pohrvaćivanja srpskih narodnih pesama a Lujo Vojnović u broju 35. objavio je kao prilog listu duže razmatranje o postupcima Jugoslavenske akademije i Matice hrvatske prilikom izdavanja narodnih pesama.

Pokušavajući da smire srpsko-hrvatski spor Srbi Dubrovčani opredeljivali su se sve više za srpsko ime i za srpsku stranku. Tom pokretu pristupili su najširi krugovi: i trgovci, i radnici, i sveštenici katolički.

„U toj dilemi, u pitanju opredeljenja katoličkih Primoraca za hrvatsko ili srpsko ime, značajnu ulogu igrao je i sukob liberalizma sa klerikalnim pravcem pravaške, onda najjače hrvatske stranke na celom Primorju. I zato, dok je fanatičko katoličko sveštenstvo bilo glavni nosilac državnopravaške okviraške misli, liberalizam koji je u ostalom izrazito obeležavao i stari dubrovački srpskoslovenski pokret oko Slovinca (1878-1884) – opredeljivao je protivnu stranku – u srpski tabor. To je razlog što je tad njemu prilazilo ne samo slobodoumno građanstvo, nego i liberalni katolički popovi i fratri, kao Pavlić, Brili, Radovanović, Miljan, Ficov, Murat i crkveni velikodostojnici kao kanonik-dekan stolne crkve Dubrovačke dum Ivan26 Stojanović.“27

U vreme kada su katolički i pravoslavni klerikalci produbljivali jaz između Hrvata i Srba u Dalmaciji Dum Ivan Stojanović, ugledni katolički sveštenik, pisao je: “Srbin sam po porijeklu i po čuvstvu, katolička mi crkva to ne brani, jer je ona univerzalna; kršćanstvo me uči, da ljubim bližnjega, pa ko je bliži od srpskoga naroda? Zvalo bi se ne biti kršćaninom, kad bi se vjere radi od svoga naroda odbio i njegovijem neprijateljem postao.“28 Govoreći u svom delu Dubrovačka književnost o jeziku Dum Ivan Stojanović smatra da isti jezik ukazuje na zajedničko poreklo i tamo gde je isti jezik mora biti ista narodnost. Dubrovčani su komunicirali na više jezika ali najviše su upotrebljavali srpski jezik. Za dubrovčake porodice koje su među sobom pričale na nemačkom i italijanskom postoji pričica. „Kad se koji našinac iz prosta puka usudi govoriti sa svojijem dobrodcem drugijem jezikom, on mu odgovori s nekom porugom: nemoj zaboraviti naški!! A dalje u tekstu se objašnjava da taj naški – kakav je upravo bio ne poznajemo po spomenicima iz starine već po komedijama Držićevim iz 15. i 16. veka. Svi ostali pisali su na književnom jeziku...“29 Dubrovčanima je bilo izuzetno važno da dobro poznaju svoj jezik a dubrovački jezik stvarali su tako što su ga primali od svojih suseda Srba pa ga uglađivali na svoju ruku preko akademija koje su se bavile udešavanjem metra i jezika. Dum Ivan smatra da je jezik dubrovački isto što i toskanski za Italijane, kastilijanski za Špance, pariški za Francuze, i naglašava da je takav i hercegovački za Južne Slovene. Kaže da je „Ovo narečje plod mnogobrojnijeh akademija, crpeno iz hercegovačkog jezika i nadostavljeno starom književnom jeziku dubrovačkome. Taj je jezik hercegovački baš onakav kako ga opisuje Sundečić: „Jezik srpski...zlatni jezik, jezik vila pjevačica, jezik sitni tamburica, gibak, gladak, zvučan, sladak, bogat, jedar, krjepak, vedar, jezik slave, jezik srca...Mi nadostavljamo s naše strane da, kad bude taj jezik još bolje izglađen i izrešetan od akademija, kad nastane novi klasićizam po mitologiji narodnoj, po pričama i po poslovicama narodnijem, i kada se uza sve to upotrijebi još i narječje dubrovačko, i ono pošto se vadi iz staroga klasićizma dubrovačko-dalmatinskoga, onda će biti evropski uglađen jezik u književnosti našijeh potomaka.“30 Stojanović smatra da je jezik dubrovački srpski sa malim razlikama u odnosu na standarni istočnohercegavački govor. On se poziva na Šafarika koji je govorio o Dalmatincima kao o delu srpskog plemena i dodaje da je Engel je korio Zlatarića što jezik u Dalmaciji zove hrvatskim pošto je taj jezik čisto srpski, a ime hrvatsko spominje se samo radi toga što je Dalmacija bila neko vreme u političkim vezama s Hrvatskom radi Ugarske. Getaldi je pisao da je jezik dubrovački više raški nego hrvatski a u fusnoti objašnjava da je Raška bila glavna oblast usred prave Srbije gde su danas Novi Pazar i Toplica pa dodaje da je raški jezik isto što i srpski. Dum Ivan kaže da postoje neke reči koje se nalaze samo u Dubrovniku a usvajajući srpski jezik u dubrovačkoj sredini negovan je i srpski duh ili kako on kaže srpska ćud.

Kada je Antun Fabris počeo da uređuje list Dubrovnik Hrvati su isticali državno-pravnu hrvatsku misao nasuprot srpskoj narodnoj misli. Već 1901. stvorena je klerikalna stranka koja je najvatrenije isticala velikohrvatstvo na čelu sa Antunom Starčevićem. Glavni zadatak lista Dubrovnik bio je borba protiv klerikalizma koji je vodio Južne Slovene tamo gde im nije mesto, kako je Fabris naglašavao. „Rečeno je i ponavlja se vrlo često da je srpski pokret kod katolika na Primorju bio pokret lokalnog karaktera. Nesumnjivo, ali on ima opštenarodni karakter borbe protiv potiranja srpskog imena i srpske narodne misli kod katolika i u ime vere, kada se kod Hrvata srpstvo nije smatralo kao narodnost nego kao konfesija, i kada je srpko-hrvatska borba, zbog toga, a i zbog 'srpstva od tri prsta' trebalo da se izlegne u sukob obrijanih i bradatih popova".31 Pokret primorskih katolika bio je uvek deo celokupnog nacionalno-političkog života srpskog, još od vremena kada je Matija Ban bio glavni poverenik Garašaninov za Dubrovnik i južnu Hercegovinu kao Popović, Tomazeov učitelj za srednju Dalmaciju. U jednom članku objavljenom u Dubrovniku 5. aprila 1899. Fabris piše: „Dvadeset je godina prošlo, otkada je stupila u život nezavisna srpska narodna stranka na Primorju. Imamo pred sobom dvadeset godina srpskoga političkoga života i narodne srpske borbe. I prije toga Srbi su na Primorju ne samo učestvovali u političkom životu naše pokrajine već su što više bili glavna vojska stare narodne stranke. Da nije bilo Srba, koji su očuvali čist kao biser narodni jezik, narodne običaje a što je najglavnije narodni duh, usuđujemo se kazati, da naša pokrajina, to se tiče narodnoga karaktera, ne bi ni iz daleka onako izgledala, kao što je danas...Dvadesetogodišnja borba za srpsko narodno ime i za priznanje političkih prava srpskoga naroda na Primorju produžava se i traje. Ona postaje sve to ogorčenija i žešća. Svaki, ma i najmanji, pravedni srpski uspjeh buni i uznemiruje našu braću-nebraću...U Dubrovniku u domovini Dživa Gundulića i Meda Pucića, gdje bi gotovo svaki kamen znao pripovijedati o nerazriješivim vezama našega grada sa Srpstvom – u Dubrovniku, velimo, na c. Kr. Učiteljskoj školi ne smije se ni spomenuti srpsko ime, s toga su mišljenja i tako rade skoro svi učitelji, pa i onaj, koji je ovijeh dana bio naimenovan za upravitelja. Nama srce puca, kad slušamo pripovijedati učenike rečenoga c. Kr. Zavoda, da se za ime našega naroda i jezika, te svega uopće što se tiče našega naroda, nikada ne čuje ime srpsko...“32

Dakle, nosioci srpske narodne misli u Dubrovniku bili su uglavnom Srbi rimokatolici: Dum Ivan Stojanović, Lujo Vojnović, Luko Zore33 Pero Budmani34, Milan Rešetar35 itd. Jedan od prvih Srba rimokatolika u Dalmaciji Lovro Pavlović, advokat u Makarskoj i narodni poslanik Srpske narodne stranke u Dalmatinskom saboru, pisao je u nizu članaka da su pravoslavni i katolički Srbi jedan kompaktan narod, prirodna celina koja ne teži ni istoku ni zapadu. Lujo Bakotić36, jedan od vođa Srba katolika u Dalmaciji, pisao je da su Srbi katolici osobita dalmatinska pojava i da među njima ima radnika, seljaka ali najviše intelektualaca. Ima ih u celoj Dalmaciji ali najviše u Dubrovniku. „Ističući svoje srpstvo mi nismo pitali ni katoličke ni pravoslavne sveštenike da nam priznaju opravdanost tog svog osvedočenja, jer smo bili uvereni da imamo prava da ga ističemo:“37 Prema njegovim istraživanjima početkom XX veka u Dalmaciji, Boki i Dubrovniku bilo je oko 600.000 stanovnika a od toga 120.000 Srba pravoslavne vere i oko 20-25000 Srba katoličke vere. Srbi katolici nisu bili protivnici srpsko-hrvatskog sporazuma. Borili su se za stvaranje države izvan austrijskih okvira.

Među Srbima katolicima u Dalmaciji bilo je i onih čiji preci su bili pravoslavci. Jedan od njih je Lujo Vojnović, sin Koste Vojnovića, kneza užičkog, akademika i profesora Pravnog fakulteta u Zagrebu. Kosta Milutinović u svom delu O pokretu Srba katolika u Dalmaciji, Dubrovniku i Boki kotorskoj 1848-1914 govori da već sama „imena istaknutih dubrovačkih Srba katolika označavaju čitavu epohu u kulturnoj istoriji ne samo Dubrovnika već i čitavog jugoslovenskog Jadarana“.38 Nikola Tolja u svojoj doktorskoj disertaciji Književno značenje dubrovačkog časopisa „Srđ“ (1902-1908) koja je odbranjena u Zadru 1986. daje spisak Srba katolika među kojima su: Antun Fabris, Matija Ban, Valtazar Bogišić, Luko Zore, Medo Pucić, Niko Pucić39, Nikša Gradi, Pero Budmani, Marko Murat, Vid Vuletić Vukasović, Dum Ivan Stojanović, Kristo Dominković, Lujo Vojnović i dr.

Srpska kulturno-prosvetna društva u Dalmaciji nisu bila podeljena na društva Srba katolika i Srba pravoslavaca. Većina ovih društava bila su zajednička i u njih su bili učlanjeni Srbi oba obreda: Srpska čitaonica (1863) Srpsko pevačko društvo Sloga (1874) Dubrovačko radničko društvo (1874) Dubrovačka građanska muzika (1874) Zadruga Srpkinja Dubrovkinja (1874) Srpska dubrovčka štamparija (1894) Srpska zora (1901) Srpsko gimnastičko društvo Dušan Silni (1907) i Matica srpska – Dubrovnik (1909) koja je širila srpsku prosvetu i nastavu, izdavala knjige, časopise, davala stipendije siromašnim srpskim đacima. Delatnost Matice srpske trajala je samo pet godina. Za to vreme izdala je 16 knjiga a sekretar i glavni organizator bili su Stijepo Knežević i Frano Kulišić, obojica Srbi katolici. Važna baza pokreta Srba katolika bila je Dubrovačka gimnazija a prema istraživanjima Nikole Tolje, među profesorima ove ugledne škole bili su Luko Zore, Antonije Vučetić, Pero Budmani, Vicko Tripković, Stijepo Lucijanović, Mato Zglav – sve Srbi katolici. Prvi almanah koji je izašao u Dubrovniku bio je Dubrovnik cviet narodnog književstva 1849. a pokrenuli su ga Matija Ban i Medo Pucić. Mnogi dubrovački Srbi pisali su za taj list (Niko Pucić, Ivan Kaznačić i dr.). Donosio je ideje o slovinstvu, o zajedničkoj slovenskoj gramatici, rečniku. Prestao je da izlazi već 1852. List Slovinac pokrenut je 1878. a urednik i pokretač bio je Luko Zore a stalni saradnici Medo i Niko Pucić, Marko Car, Mato Vodipić, dum Ivan Stojanović, Nikša Gradi – sve Srbi katolici. Kasnije im se pridružio i Jovan Sundečić, pravoslavni sveštenik. Časopis se zalagao za jedinstvo svih južnih Slovena u vreme kada su bili zaoštreni nacionalni sukobi između Srba i Hrvata i kada Hrvati poriču bilo kakvo srpsko ime. Pokrenuli su ga ljudi koji su se osećali i deklarisali kao Srbi. Slovinac nije bio samo list već kulturno-politički pokret na veoma visokom nivou. „Slovincu je sveta stvar jedinost narodnja; od Varaždina do Bara i od Visa do Timoka jedan je narod koji jednijem te istijem jezikom govori i neprekidno je smješten, što su dvije bilješke karateristične koje čine istovjetnost i jedinost jednog naroda. Na pometnutom prostoru stanuju Srbi i Hrvati koji uz dva krila Slovence i Bugare čine jug Slovenski i ta sva četiri življa najzgodnije nazivamo Slovincima.“40 Najpoznatiji intelektualci, književnici i naučni radnici sarađivali su u Slovincu. Jovan Sundečić pokrenuo je aprila 1863. list Zviezda ali je ugašen već 1864. Oko sebe je okupio Srbe katolike, Srbe pravoslavce i Hrvate. U listu su sarađivali Medo Pucić, Antun Kaznačić41, Stjepan Buzolić. List Gušterica bio je politički list Srba katolika. Režimski organi često su ga cenzurisali. Bio je to list dubrovačkih pristalica dalamatinske Srpske stranke. Izašla su ukupno 24 broja. Formalno je uređivao Jozo Flori a stvarno Nikša Gradi, dubrovački vlastelin. Kada su 1891. Hrvati pokrenuli Crvenu Hrvatsku Dubrovčani osnivaju čuveni časopis Dubrovnik. Prvi broj Dubrovnika, nedeljnih novina, izašao je 1892. u redakcije Steve Vrčevića, kada je otvorena i Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića. U uvodu su najavili da će nastaviti tradiciju ranijih srpskih listova Gušterice i Glasa Dubrovačkog s tim što će morati da budu malo čvršći. Nacionalni program ovih novina ne obuhvata samo Dubrovnik već i Boku i sve što je imalo nekakve veze sa narodnošću, osobito iz Bosne i Hercegovine. Osnovna vodilja urednika Dubrovnika bila je da ne treba biti verski netolerantan, da je vera svakome sveta i da je Srbin mio koje god vere bio. „Jedana od najglavnijih i najznamenitijih tačaka našega programa ta je da se nećemo ni najmanje osvrtati kako se ko krsti i da li se klanja, da nećemo dakle miješati vjeru s narodnošću, jer se narodnost označuje po sasvijem drugim obilježjima.“42 Od 1895. urednik je bio Antun Fabris. U to vreme list je bio uzor političkih listova. Pratio je sva književna i kulturna zbivanja i sve zemlje gde žive Srbi. Od 1897. Fabris je uređivao i Dubrovnik, ilustrovani kalendar. To je bio list za sve Srbe a cilj mu je bio da služi srpskom narodu bez razlike vere i zemlje. Saradnici su bili Andra Murat, Ivan Stojanović, Jovan Sundečić, Marko Car, Vid Vuletić Vukasović43. Fabris u svom Uvodniku naglašava da im je cilj da kalendar prodre u srpski narod katoličke vere jer ih preplavljaju tuđinci koji šire tuđu misao i tuđe ime. „Ovaj lepi kalendar vidno i jasno ispoljava Srpstvo u Primorju. Mi po njemu vidimo da je Srpstvo neosporna istina, da ono postoji i napreduje pokraj svih šovinističkih hrvatskih nedostojnih napada.“44

Časopis Glas dubrovnika uređivao je Mateja Šarić. U zaostavštini Nikše Gradija postoji tekst koji govori o tome da se Dubrovčani apsolutno osećaju Srbima, da imaju svoj srpski pokret ali da ne pomišljaju na velikosrpsku ideju već na zajednicu sa drugim južnim Slovenima. „Mi Dubrovčani, Srbi po poreklu, iako se nećemo nigde pa nigde pratapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj Velikoj Srbiji, te bi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi shodna prilika u zajednicu Jugoslavensku“.45 Glas srpski izlazio je od septembra 1885. do avgusta 1886. u štampariji Dragutina Pretnera. Časopis Srđ izlazio je od 1902. do 1908. uređivao ga Antun Fabris, koji je bio osnivač i vlasnik. Bio je glasilo svih Srba na primorju ali okrenut jugoslovenstvu. Štampan je u štampariji A. Pasarića. Kasnije su se o njemu starali Luko Zore, Krsto Dominković, Antonije Vučetić i Miho Vaketi. U tom časopisu sarađivali su svi poznati kulturni, književni i naučni radnici Dubrovnika. „Oko Srđa su se okupili odabrani dubrovački Srbi. Poznavalac tadašnjih prilika u Dubrovniku, istoričar Nikola Tolja, konstatovao je da se tada u krug Srba katolika obreo najbiraniji dio onodobne dubrovačke inteligencije: kulturnih, književnih, znanstvenih i javnih radnika, koji su udarili pečat ne samo časopisu Srđ već i ukupnom kulturnom i javnom životu u onodobnom Dubrovniku, a dijelom i na slavenskom jugu...“46 Kada je u Srđu objavljena pemsa Uroša Trojanovića (1902) vlasti su uhapsile autora pesme, Antuna Fabrisa i Antuna Pasarića, vlasnika štamparije. Proveli su nekoliko meseci u vlažnoj dubrovačkoj tamnici i ubrzo nakon izlaska umrli.

Evropska novinarska javnost se bila zauzela za Fabrisa pa su ih austrijske vlasti zbog tog pritiska pustile. Pred sudom je Fabrisa branio Ignjat Bakotić, Srbin katolik i jedan od prvaka Srpske stranke na primorju. Kada je Antonije Vučetić, dubrovački istoričar, preuzeo Srđ, dao mu je novu boju, sasvim jugoslovensku. „Vučetić je Srđu u ime jugoslovenstva oduzeo srpski predznak. Pozivajući čitaoce na pretplatu i saradnju, novi urednik je, pored ostalog, rekao: „Nadahnuti ovim ugledima Srđ će, kao jedini primorski list na jugu, nastojati da bude Srbima i Hrvatima glas Dubrovnika, glas sloge.“47

Štionica dubrovačka odnosno Narodna čitaonica pored osnovne dužnosti da narodu obezbedi lepu i korisnu knjigu oživela je raniji Banov almanah-godišnjak Dubrovnik, koji je izlazio 1849-1852. Almanah je izašao 1867, 1868, 1870 i 1876. O njemu su se starali Niko Pucić, Jozo Buniš i Stijepo Skurla.

Dubrovnik zabavnik Štionice dubrovačke izašao je 1885. a urednik mu je bio Ivan Stojanović. Štampan je ćirilicom i latinicom. Godine 1890. bili su u Dubrovniku opštinski izbori na kojima je pobedu odnela srpska stranka, koju su sačinjavali u ogromnoj većini Srbi katolici. O tim izborima dosta se pisalo u dalmatinskim partijskim novinama. Godine 1893. otkriven je u Dubrovniku Gundulićev spomenik podignut inicijativom srpske dubrovačke omladine. Na tu svečanost došli su Srbi i Hrvati iz svih krajeva. Srbi iz Srbije i Crne Gore. Venac od cveća poslao je i kralj Aleksandar Obrenović.

Hrvatski pravaši nameravali su da tu svečanost iskoriste u stranačke svrhe. Na grobu srpskog pesnika Meda Pucića na Vidovdan, kada su svi Srbi došli da se poklone grobu govorio je Vladimir Trojanović, a nakon njega i Vlaho Matijević u ime dubrovačke omladine koja ide Medovim tragom. „Kao što je pokojni Medo svojim plemenitim i patriotskim srcem ljubio sve Slavene kao što je on pjevao o slavenskoj slozi, a ipak kao Dubrovčanin znao da ne može da bude drugo nego Srbin, tako i dubrovačka omladina pruža ruku svim Slavenima, ali ujedno ne zaboravlja nikad da je ona srpske narodnosti, i da tu svoju narodnost ima da očuva“.48

Centar Srba katolika bio je Dubrovnik u kojem je od 1849. do 1908. izlazilo sedam časopisa, almanaha i kalendara. Izuzetno obrazovani, Srbi katolici bili su nosioci srpskog pokreta i imali su svoje kulturne, političke i privredne ustanove. Otvoreno su se borili da očuvaju svoj nacionalni identitet. Ugledni katolički sveštenici u Dubrovniku javno su isticali svoje srpstvo iako ni na koji način nisu dovodili u pitanje vernost rimokatoličkoj crkvi. Zato sagledavanje ove teme mora biti sistematičnije i šire.

U čisto narodnom pogledu bitno je istaći da su Srbi u Dubrovniku bili Srbi i pre primanja hrišćanstva i da se u dubrovačkim katoličkim porodicama slavila krsna slava i bili su sačuvani mnogi srpski običaji. Spajala ih je ljubav prema narodu, međusobno poštovanje i osećaj slobodoumlja. Međutim, nakon Prvog svetskog rata „nestajali“ su Srbi Dubrovčani. Srpska štampa prestala je da brani srpske interese po nalogu iz Beograda. Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića, koja je preživela rat, ostala je bez srpskog imena odnosno postala Jugoslovenska štamparija. Do Drugog svetskog rata doseljavao se sve veći broj stanovnika katoličke vere ali druge nacionalne pripadnosti i drugačijih političkih uverenja. Nakon svega toga katolike su počeli izjednačavati sa Hrvatima a pravoslavne sa Srbima bez obzira na to kako su se sami izjašnjavali. Paroh dubrovački Božidar Mitrović pisao je 28. jula 1938. predsedniku Vlade Kraljevine Jugoslavije memorandum u kojem govori o teškom stanju Srba u Dubrovniku. On kaže da su pre rata imali bogatu pravoslavnu crkvu, srpske škole, Maticu srpsku, časopise, jak trgovački stalež i sl. „Prije rata pravoslavni Srbi sa Srbima katolicima predstavljali smo jednu veliku cjelinu tako, da se na općinskoj zgradi uvijek vijala i srpska zastava i glavnu riječ vodili su Srbi sa nacionalnim pravima“.49 On dalje kaže da se Srbi u ovom gradu progone, da se protiv njih iznalaze razne neistine i podvale. Vlada je taj memorandum odmah stavila ad acta. Srbi katolici koji su preživeli Drugi svetski rat izjašnjavali su se kao Jugosloveni uz obavezno ćutanje o srpstvu ili su se pretopili u Hrvate. Ne samo da se danas retko pominju Srbi katolici već i oni najugledniji kulturni i javni radnici, koji su predvodili srpski pokret u Dubrovniku i Dalmaciji nalaze se u Hrvatskom biografskom leksikonu, Leksikonu hrvatskih pisaca, Leksikonu hrvatske književnosti kao da su bili hrvatske nacionalnosti. Armin Pavić nazvao je dubrovačku književnost hrvatskom književnošću 1875. godine a kasnije i mnoge njegove kolege. Kada je Matica hrvatska izdala zbirku narodnih srpskih pesama pod hrvatskim imenom, Srbi katolici, na čelu sa Antunom Fabrisom i Lujom Vojnovićem veoma burno su reagovali i osudili su taj postupak. U današnje vreme nema takvih reakcija, ili bar ne tako burnih, bez obzira na sve što nam se događa. Ako sagledamo sve činjenice, morali bismo obratiti mnogo više pažnje da ljudi koji su se borili protiv poricanja srpskog imena i koji su uložili svoju energiju da dokažu da su srpskog porekla, bez obzira na veru, budu u svim srpskim istorijama književnosti, leksikonima i sl. jer dubrovačka književnost velikim delom pripada srpskoj književnosti.



Literatura

1. Lujo Bakotić, Srbi u Dalmaciji od pada mletačke republike do ujedinjenja, Beograd 1938.

2. H. Barić, Izabrani članci Antuna Fabrisa, Beograd 1940.

3. Svetozar Borak, Srbi katolici, Novi Sad 1998.

4. Dubrovnik, 14. VIII 1892.

5. Dubrovnik, 13. mart 1902.

6. Dubrovnik kalendar za godinu 1900, god. IV, Dubrovnik 1900.

7. Slovinac, br. 12, 1879.

8. Kosta Milutinović, O pokretu Srba u Dalmaciji, Dubrovniku, Zbornik o Srbima u Hrvatskoj, knj. I, 1989.

9. Kosta Milutinović, Srbi katolici i svetojeronimsko pitanje, Podgorica 1992.

10. Jeremija Mitrović, Srpstvo Dubrovnika, Beograd 1992.

11. Jovan Skerlić, Istorija nove srpske književnosti, Beograd 1953.

12. Dum Ivan Stojanović, Dubrovačka književnost, Dubrovnik 1900.

Dopuna: 14 Jun 2012 9:30

6.lickadivizija ::
Neko je spomenuo Husein-bega Gradascevica koji se danas uzima kao neki stub bosnjackog nacionalnog identiteta



Причитајте књигу ,,Знаменити Срби муслимани,, од М. Вукићевића.

offline
  • Pridružio: 18 Jan 2012
  • Poruke: 600

cacundraki ::Napisano: 14 Jun 2012 7:54

6.lickadivizija ::
S obzirom da brojno stanje Srba i na stopu prirodnog prirastaja, Srbi bez kolonizacije mozda ni danas ne bi postali apsolutna vecina u Vojvodini (navodio sam nekada na ovoj temi brojke). Sa istom kolicinom ljudi ne mozes da imas "i jare i pare". Vise Srba u Vojvodini, znaci u isto vreme da se srpski nacionalni korpus u pojedinim regionima mora prorediti i obrnuto.


Зашто у Војводини није насељавао Србе из уже Србије него Србе из Босне, Далмације, Крајине, Космета.


Zasto bi naseljavao Srbe iz Sumadije a ne iz opustele Hercegovine , Banije Like Korduna itd?
Zasto je kralj naseljavao Vojvodinu posle Prvog svetskog rata sa rubova Srpstva(tzvPrecane prekodrince)?
cacundraki ::

Да ли је било потреба да се, уместо да им дозволи повратак на Космет, косовски колоности шаљу у Војводину.


Polovina se vratila.


cacundraki ::
Везано за Космет
,,Po završetku rata 1945. godine, vlasti nove Demokratske Federativne Jugoslavije su svim kolonistima zabranile povratak na Kosovo, jer su smatrani eksponentima predratne velikosrpske politike, od koje se novi režim distancirao. Marta 1945. nova federalna vlada je donela tzv. Odluku br. 153 kojom je svim kolonistima privremeno zabranjen povratak na njihova prijašnja mesta življenja. Nove vlasti su već početkom avgusta 1945. usvojile Zakon o reviziji kolonističkih odnosa, koji je za koloniste predviđao izvesne kompenzacije u Vojvodini, odakle su masovno iseljeni podunavski Nemci."


To je bila privremena mera.I nije se odnoslila samo na Kosovo vec na Makedoniju Vojvodinu Srem.


Privremeni dekret od 16 marta 1945. godine
Donet je od Josipa Broza Tita, sa kojim je zabranjen povratak kolonista- Srba i Crnogoraca na njihova imanja. Ovaj cin je duboko usadjen u secanje srpskog naroda koji veruje da Titov dekret je bio apsolutan i konacan, upravljen protiv desetine hiljada Srba i Crnogoraca , koji su ispastali za vreme trajanja rata, da je ucinjena masivna nepravda. Ali "Privremeni dekret" je bio stvarno privremen. Samo posle dve nedelje, Tito ga je potpuno izmenio i odlucio da se svi kolonisti vrate na Kosovo. Ovo je izazvalo ogromno uznemirenje medju Albancima, pa i medju komunistickim upravljacima na Kosovu.(vecina su bili Srbi ili Crnogorci, m.p.) Postignut je na kraju kompromis: Avgusta 1945 usvojen je zakon po kome se mogu vratiti svi kolonisti, ako ranije nisu uzurpirali zemlju seljacima, koji su je obradjivali ; ili ako nisu uzeli zemlju politickim emigrantima ( od kojih su neki bili komunisti); ili ako nisu bili zandari ili rentijeri u odsustvu. Ovom prilikom formirana je jedna "Komisija za ponovno razmatranje agrarne reforme" koja je razmotrila 11.168 spornih slucajeva do godine 1947. U 4.829 slucajeva kolonistima su priznata potpuna prava; u 5.744 slucajeva oni su ostali bez jednog dela svojih prijasnjih imanja, dok samo u 595 slucajeva ostali bez icega. Oko 16.000 ha vraceno je Albancima. Oko 4.000 familija kolonista vec su se bili rasporedili u drugim oblastima Jugoslavije; vise od polovine dobili su zemlju u Vojvodini, gde je komunisticka vlast izvrsila progon velike etnicke skupine Nemaca i mnogih Madjara i cinila manipulacije da se osigura etnicka vecina Srba u Vojvodini"

To sam uzeo sa foruma B92 lik se pozvao na literaraturu pa eto mozemo mu dati neko poverenje:

Zivancevic "Emigranti" str 24 (Privremeni dekret);
Rajovic: Autonomija, str 264(promena odluke);
Verli, "Reforme",str 181-2, Zakon iz avgusta, komisije, statistike

offline
  • Pridružio: 29 Dec 2011
  • Poruke: 1478
  • Gde živiš: Usce dve Morave u jednu veliku

Ko, bre, da naseli Sumadince u Vojvodinu? Kolonizacija se vrsila iz pasivnih, gladnih i ratno opustosenih krajeva u plodne. Zasto bi Sumadinac naseljavao Vojvodinu napustajuci svoje rodne njive? Jel vi stvarno miliste da se sumadijski seljak zaludjuje nekim nacionalnim ciljevima? Jok, bre! LJudi u mom kraju vode brigu o svojoj porodici, o poljoprivredi i o tome kako da ustede da sazidaju jos jednu, petu po redu kucu. Cim steknu malo vece pare, Sumadinci zidaju novu kucu. Kao sto rekoh, nacionalizmom nisu optereceni i nekim novim nacionalistickim propagatorima trebace mnogo muke da ih ubede da jos jednom ginu po nekim cukama daleko od rodne Sumadije!

Evo ovako, sto se tice nastanka nacija. Srbi su jedno slovensko pleme koje se postepeno razvilo u naciju. Zamislite da su Rusi, Poljaci, Ukrajinci ili ko vec zabranili Srbima da se izjasnjavaju kao Srbi u ime nekog panslavizma ili cega vec. Sta vi mislite da su Srbi od Adama i Eve bili Srbi? Stari Grci su potomci plemena koja su sa severa naselila jug Balkanskog poluostrva i razorila kritsku i mikensku civilizaciju. Madjari i Finci nastaju cepanjem Huna na dva naroda. Tako isto u jednom trenutku delovi srpski nacije se cepaju zahvaljujuci nekim posebnostima na Srbe i Crnogorce itd. Ja razumem da ljudi tuguju sto im nacionalni korpus nije veci, ali jednostavno, promene moraju da se prihvate. Idemo dalje.


Ja se u poptunosti slazem da termin "Bosnjak" u XIX veku nije imao nacionalnu odrednicu i da su se ti ljudi izjasnjavali nacionalno kao Srbi tada, to nikako nisam osporio. Ali, od 1993. godine termin Bosnjak ima nacionalnu odrednicu i ako ti ljudi na svakom mestu isticu svoju bosnjacku nacionalnost, to onda znaci da su oni danas pripadnici nacije Bosnjaka. Nacija je, ponavljam, spekulativna kategorija. Samo nacisti veruju i dalje da je nacija genetska kategorija. Ne postoji srpski gen. Ne postoji ruski gen. Ne postoji albanski gen. Sve je mesavina jer ljudi nisu ziveli izpolovani kao neka domorodacka plemena u Amazoniji. Nacija nastaje na osecanjima prema kulturnoj tradiciji. A osecanja su subjektivne prirode. Ne mozemo ni ti ni ja niti bilo ko drugi u ime nekog (u ovom slucaju Bosnjaka) da izrazavamo njegova osecanja o naciji.


"DZedaji"? Pitanje je, takodje, veoma prosto. On moze da bude "DZedaj" do mile volje, ali ako ne postoji kompatkna "dzedajska" celina u Crnoj Gori, to znaci da ne postoji ta nacionalna grupacija u toj drzavi. Jedno pitanje: kako vi svi koji osporavate neke nacije mozete da zabranite tim ljudima da se tako osecaju kako se osecaju? Recimo, da se ja (inace sam Srbin, da ne bude nikakve zabune) izjasnjavam kao Crnogorac. Ne date mi da se izjasnim na popisu tako. Ali, ja se i dalje osecam kao Crnogorac. Kako cete vi to da sprecite?

Ovo za Ukrajince i Beloruse, to samo potvrdjuje moju argumentaciju. Da je sve to vestacko i komunisticko maslo, otislo bi zajedno sa komunizmom u proslost. Da li vi prihvatate cinjenicu da je istorija dinamicna i da se unutar jedne velike celine neki delovi razvijaju i postepeno, uz ppstovanje opste tradicije, razvijaju svoju posebnu koja, vremenom, evoluira i postane sasvim izdvojena iz opste?


Opet nista nisam osporio o podrsci Srba Husein-begu. Ali, Husein-beg je bio nepouzdan covek i knezu Milosu i vladici Petru II. NJegova buna bila je socijalna, a ne nacionalna. U poznim vekovima turskog boravka u Evropi Bosna i Hercegovina bila je nemirno i zaostalo podrucje u isto vreme. Bosanski i hercegovacki begovi, uplaseni za svoje pozicije, predstavljali su zastoki otpor svakom pokusaju reformi unutar Turske.
Da budemo posteni, ni Srbija ni Crna Gora nisu ni htele da podrze Husein-bega. A na kraju, u odlucujucem boju sa Turcima, izdali su ga i neki begovi!
Situacija sa bunom Husein-bega, odnosno sa njenim danasnjim tumacenjem mene podseca na situaciju sa Bozicnom pobunom u Crnoj Gori 1919. godine. Obe su relativno beznacajni istorijski dogadjaji za to vreme i obe se danas preuvelicavaju za konstruisanje novih nacionalizama - bosnjackog i crnogorskog. Husein-beg je sporan jer ga svojataju, sem Bosnjaka, i Srbi i Hrvati. A, opet, malo se paznje posvecuje pravim uzrocima Husein-begove pobune.


Hm, komunizam i individualizam bas i ne idu zajedno! To je odlika liberalizma. Nacionalizam je imao svoj "zlatni vek" , a danas je nazadna ideologija. Jos nesto, nacionalizam nije imanentan coveku, on je iskonstruisan krajem XVIII i pocetkom XIX veka, najpre u Francuskoj i SAD, a zatim su Napoleonovim ratovima te tada izuzetno napredne ideje opcinile citavu Evropu. Da je nacionalizam svojstven coveku, onda bi imali i u starom veku nacionalizam, i u fedualizmu itd. Medjutim, tada je narod oznacavao nesto drugo, skup podanika jednog vladara.

Citam ovaj poduzi tekst u vezi sa Dubrovcanima. Moram priznati da su mi ti tekstovi zamorni. Iz danasnje perspektive objasnjavaju nesto sto se desavalo u XIX veku. Garantujem da ima takvih tekstova i u hrvatskoj istoriografiji. Ali, moje pitanje je: zasto nema tekstova o "srpstvu" Sumadije, zapadne Srbije, juzne Srbije? Zato sto se ta podrucja danas smatraju neosporno srpskim! A istoricari, nekadasnji "drustveno-politicki radnici" nikako da se vrate nauci, pa su sada brze-bolje postali "nacionalni radnici". Na tone papira do sada je napisano da se dokaze da su danas nacionalno mesovita podrucja neosporno necija. Sta se radi? Ode se u arhiv, odaberu se samo dokazi u prilog svoje teze, a ostalo se preskoci. Onda dodje predstavnik "druge strane" i uradi isto to, samo sto prethodno navedene dokaze izostavi, a izostavljene prikaze. E, da! Ima jos jedna taktika, nju koristi nekadasnji ucesnik ovoga foruma Miloslav Samardzic. To je taktika osporavanja izvora. Ako neki izvor kaze drugacije od zeljenog, onda je "nepouzdan", "nije dovoljno obavesten", "nije bio na pravom mestu" itd.

@Gorski care,
Za pricu o naseljavanju Vojvodine izmedju dva svetska rata doznao sam najpre od jednog starijeg kolege iz Banata. On kaze da je lalama jos od vremena Austro-Ugarske uniforma bila omrazena i da nikako nisu zeleli da idu u policajce. Deficitarna mesta u policiji i Austro-Ugarska i Kraljevina Jugoslavija popunjavali su, najcesce, Licanima, koji, zna se, vole pusku i vole uniformu! Znaci, jos u Austro-Ugarskoj je bilo nekih "mikro-migracija" u Vojvodinu. Jos jednom, sta to Sumadinac dobija iseljavanjem u Vojvodinu? Likota dobija plodnu zemlju i najzad moze mirno da prehrani porodicu! Malo li je?


Ovo sa kolonistima, ne bih da pravdam komunisticku odluku, zasto neko od likova koji se poziva na tu nepravednu meru kao dokaz antisprske politike jugoslovenskih komunista ne navede neke primere ponasanja tih kolonista prema Albancima izmedju dva svetska rata? Zasto su balisti 1941. godine u svakom selu palili najpre kolonisticke kuce? A bilo je slucajeva da u nekim selima nisu ni dirali kuce domorodnih Srba.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23668
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Je li spominjao već neko da ''vlakovi bez voznog reda'' nisu Titov izum? Bačku je odmah posle Prvog sv. rata naselio kralj ujedinitelj. Od mojih Ivića tada su prve grupe stigle u reon oko Subotice.

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Citat:Postignut je na kraju kompromis: Avgusta 1945 usvojen je zakon po kome se mogu vratiti svi kolonisti, ako ranije nisu uzurpirali zemlju seljacima, koji su je obradjivali ; ili ako nisu uzeli zemlju politickim emigrantima ( od kojih su neki bili komunisti); ili ako nisu bili zandari ili rentijeri u odsustvu.


У ту тематику сам упућен довољно. Моја породица није могла да се врати из избеглиштва из Црне Горе на Косово. Односно могли су, али нису имали право да се врате на своје предратне поседе, јер су им исти одузети.
Кажете око 16000 хектара је враћено Шиптарима. А шта је са црквеном земљом? У чије руке је она завршила?

online
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 12802

Sirius ::Je li spominjao već neko da ''vlakovi bez voznog reda'' nisu Titov izum? Bačku je odmah posle Prvog sv. rata naselio kralj ujedinitelj. Od mojih Ivića tada su prve grupe stigle u reon oko Subotice.
А ако само мало кренемо да копамо (као Викторија са идејом југословенства) видећемо да су колонизације на просторима будуће Југославије плански рађене и у 19. веку, а вероватно и раније.

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 23668
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Да, ја сам се задржао само на овој, свима знаној.

offline
  • Pridružio: 09 Feb 2012
  • Poruke: 304

Napisano: 14 Jun 2012 13:03

Citat:[quote="6.lickadivizija"]Jel vi stvarno miliste da se sumadijski seljak zaludjuje nekim nacionalnim ciljevima? Jok, bre! LJudi u mom kraju vode brigu o svojoj porodici, o poljoprivredi i o tome kako da ustede da sazidaju jos jednu, petu po redu kucu. Cim steknu malo vece pare, Sumadinci zidaju novu kucu. Kao sto rekoh, nacionalizmom nisu optereceni i nekim novim nacionalistickim propagatorima trebace mnogo muke da ih ubede da jos jednom ginu po nekim cukama daleko od rodne Sumadije!

Колико се сећам ти Шумадинци и остали из уже Србије су превалили преко својих леђа и албанску голготу. Скоро да и нема Шумадинца/староседеоца, а да му предак није учествовао у пробоју Солунског фронта. Даље, у Балканским ратовима, људи који једва да су отишли даље од суседног села, ишли су у рат за ослобођење и повратак Косова (у освету Косове, како се тада говорило.) Ти људи, који су и тада као и данас били привржени својој имовини и њивама, (и мало мало дизали буне против сваког повећања намета од стране власти,) су ослобођење Косова гледали као дужност и задатак који је дат њиховој генерацији од историје. Они су улазак на Косово доживели као својеврсно ходочашће и част која им је припала. Идеја која никако није успела да се прими код овог народа је управо комунизам са својим негацијама српства и домаћинлука. Одут и начин на који је наметнут Шумадији. Огњем и мачем и чизмом са потписима попут вашег надимка и сличних.

Citat: Evo ovako, sto se tice nastanka nacija. Srbi su jedno slovensko pleme koje se postepeno razvilo u naciju. Zamislite da su Rusi, Poljaci, Ukrajinci ili ko vec zabranili Srbima da se izjasnjavaju kao Srbi u ime nekog panslavizma ili cega vec.
Sta vi mislite da su Srbi od Adama i Eve bili Srbi? Stari Grci su potomci plemena koja su sa severa naselila jug Balkanskog poluostrva i razorila kritsku i mikensku civilizaciju. Madjari i Finci nastaju cepanjem Huna na dva naroda.


Ево овако, мало едукације није на одмет. Словени су етничка и лингвистичка ГРУПА НАРОДА, као и рецимо Германска група, Хеленска група народа (Ахајци, Јоњани, Еољани, Дорани), Иранска група (Иранци, Паштуни...,) Келтска група (Ирци, Шкоти),Романска група (Италијани, Шпанци...), а многи историчари наводе да чак и Хуни не чине један народ већ групу народа. Термин-група народа значи да су поједини народ у већој или мањој мери већ формирали своју посебност у оквиру групе.


Citat: Tako isto u jednom trenutku delovi srpski nacije se cepaju zahvaljujuci nekim posebnostima na Srbe i Crnogorce itd.

Реците ми молим вас, које су то посебности приписују Црногорцима, а које би могле оправдати постојање засебне ,,црногорске нације,,.


Citat:Ja se u poptunosti slazem da termin "Bosnjak" u XIX veku nije imao nacionalnu odrednicu i da su se ti ljudi izjasnjavali nacionalno kao Srbi tada, to nikako nisam osporio.

Да појаснимо мало, нису се само изјашњавали, него и јесу били Срби.
Овде је врло битна формулација.

Citat:Ali, od 1993. godine termin Bosnjak ima nacionalnu odrednicu i ako ti ljudi na svakom mestu isticu svoju bosnjacku nacionalnost, to onda znaci da su oni danas pripadnici nacije Bosnjaka.

Нисам у току, али могу се распитати код пријатеља из Црне Горе, да ли они Џедаји истичу своју џедајску националност. Знам пар људи из Београда (фанове Марадоне) који су такође инсистирали да се у попис уведу као Аргентинци. Они у свакој расправи учествују као Аргентинци, навијају за Аргентину у фудбалу, кошарци (чак и када игра са Србијом.)
Међутим, с обзиром да не живе у Аргентини и с обзиром да немају ни једног Аргентинског претка, никако не могу да добију Аргентинске папире.



Citat:Nacija je, ponavljam, spekulativna kategorija. Samo nacisti veruju i dalje da je nacija genetska kategorija.

Опа, сад сам још и нациста. Можда, ако у неком од следећих постова (а хоћу) поменем православље и светосавље можда можда ме окрактеришете као клерофашисту.



Citat:Ne postoji srpski gen. Ne postoji ruski gen. Ne postoji albanski gen. Sve je mesavina jer ljudi nisu ziveli izpolovani kao neka domorodacka plemena u Amazoniji. Nacija nastaje na osecanjima prema kulturnoj tradiciji. A osecanja su subjektivne prirode. Ne mozemo ni ti ni ja niti bilo ko drugi u ime nekog (u ovom slucaju Bosnjaka) da izrazavamo njegova osecanja o naciji.

Нације су настале на основу културних и традиционалних заједничких особина једне групе. Међутим припадност појединца некој нацији не може се заснивати само на пуком осећају тог поједница. Данас можете живети у Холандији, осећати се становником те земље (чак и Холанђанином) и осећати припадност тој групи, међутим, једно је ваш осећај а друго је порекло. Ви можете живети у Холандији, бити Холанђанин али никако и накада не можете да негирате своје српко порекло. Исти је случај и са Бошњацима и Црногорцима. Они могу имати своју државу и бити становници те државе, међутим, њихово порекло је неизбрисиво и не постоји никаква могућност за нефирање истог. То се коси пре свега са здравим разумом и у случају појединца спада у психијатријску класификацију кризе идентитета а у случају групе у вид масовне хистерије.


Citat: "DZedaji"? Pitanje je, takodje, veoma prosto. On moze da bude "DZedaj" do mile volje, ali ako ne postoji kompatkna "dzedajska" celina u Crnoj Gori, to znaci da ne postoji ta nacionalna grupacija u toj drzavi. Jedno pitanje: kako vi svi koji osporavate neke nacije mozete da zabranite tim ljudima da se tako osecaju kako se osecaju? Recimo, da se ja (inace sam Srbin, da ne bude nikakve zabune) izjasnjavam kao Crnogorac. Ne date mi da se izjasnim na popisu tako. Ali, ja se i dalje osecam kao Crnogorac. Kako cete vi to da sprecite?

А ако постоји ,,компактна Џедајска целина,, онда је право постојања те нације легитимно. Ма ајте молим вас. Ма други део искористићу претходни одговор.

Citat:Da li vi prihvatate cinjenicu da je istorija dinamicna i da se unutar jedne velike celine neki delovi razvijaju i postepeno, uz ppstovanje opste tradicije, razvijaju svoju posebnu koja, vremenom, evoluira i postane sasvim izdvojena iz opste?

Појам еволуције апсолутно није примењив у оваквим ситуацијама.





Citat: Hm, komunizam i individualizam bas i ne idu zajedno! To je odlika liberalizma. Nacionalizam je imao svoj "zlatni vek" , a danas je nazadna ideologija.

Не бих се сложио са вама. Време нација и традиционалних бредности тек долази. Мислите да ће након, сада већ извесног краха ЕУ, државе наставити овај и овакав курс, погубан за људску цивилизацију и човечанство уопште. И сада, док је ЕУ још увек колико/толико на ногама, европске државе и народи све више теже да своју државну, националну и културну посебност заштите (пример је изненађујућ успех Марин ЛеПен на скорашњим изборима.) Пример је такође и све јаче национално буђење Руса. Идеја интернационализма, било да је потекла од комунистилких идеолога, или идеолога модерног глобализма доживљава крах.

Citat: Citam ovaj poduzi tekst u vezi sa Dubrovcanima. Moram priznati da su mi ti tekstovi zamorni. Iz danasnje perspektive objasnjavaju nesto sto se desavalo u XIX veku. Garantujem da ima takvih tekstova i u hrvatskoj istoriografiji. Ali, moje pitanje je: zasto nema tekstova o "srpstvu" Sumadije, zapadne Srbije, juzne Srbije? Zato sto se ta podrucja danas smatraju neosporno srpskim! A istoricari, nekadasnji "drustveno-politicki radnici" nikako da se vrate nauci, pa su sada brze-bolje postali "nacionalni radnici". Na tone papira do sada je napisano da se dokaze da su danas nacionalno mesovita podrucja neosporno necija. Sta se radi? Ode se u arhiv, odaberu se samo dokazi u prilog svoje teze, a ostalo se preskoci. Onda dodje predstavnik "druge strane" i uradi isto to, samo sto prethodno navedene dokaze izostavi, a izostavljene prikaze. E, da! Ima jos jedna taktika, nju koristi nekadasnji ucesnik ovoga foruma Miloslav Samardzic. To je taktika osporavanja izvora. Ako neki izvor kaze drugacije od zeljenog, onda je "nepouzdan", "nije dovoljno obavesten", "nije bio na pravom mestu" itd.

Изгледа да би по вама било најбоље да се сви документи од пре Другог рата спале, и да писана историја започне у Јајцу.


Citat: Ovo sa kolonistima, ne bih da pravdam komunisticku odluku, zasto neko od likova koji se poziva na tu nepravednu meru kao dokaz antisprske politike jugoslovenskih komunista ne navede neke primere ponasanja tih kolonista prema Albancima izmedju dva svetska rata? Zasto su balisti 1941. godine u svakom selu palili najpre kolonisticke kuce? A bilo je slucajeva da u nekim selima nisu ni dirali kuce domorodnih Srba.

Који су то примери наводног лошег понашања колониста према Шиптарима. Ја ћу дати неке примере из моје блиске породице.
Брат мог прађеда био је мајор ЈКВ (заменик команданта једне касарне на Космету,) нисам упознат са његовим делима у току Побуне Качака. Зарољен у априлском рату, након рата отишао у САД, није се вратио у земљу тачније, није желео да се врати. Један мој прађед био је царински службеник и вијао је шверцере дувана по граници. Други прађед био је жандармеријски наредник и учествовао је у борбама са Качацима између два рата. Ако мислиш на оваква опхођења, онда нека ти буде, моји су били злочинци. Да ли сте ви свесни колико је жандарма стационирано на Косову између два рата, а да је вид војне управе малте не био присутан током целог периода.

Dopuna: 14 Jun 2012 13:18

vathra ::Sirius ::Je li spominjao već neko da ''vlakovi bez voznog reda'' nisu Titov izum? Bačku je odmah posle Prvog sv. rata naselio kralj ujedinitelj. Od mojih Ivića tada su prve grupe stigle u reon oko Subotice.
А ако само мало кренемо да копамо (као Викторија са идејом југословенства) видећемо да су колонизације на просторима будуће Југославије плански рађене и у 19. веку, а вероватно и раније.


Историјски посматрано, Војводина и јесте територија на којој су масовна исељавања и насељавања тазличитог становништва била врло честа.

Dopuna: 14 Jun 2012 13:22

[quote="6.lickadivizija"Zasto su balisti 1941. godine u svakom selu palili najpre kolonisticke kuce? A bilo je slucajeva da u nekim selima nisu ni dirali kuce domorodnih Srba.[/quote]


Из тог разлога што је колонистима земља додељена од стране Краља и Државе СХС (односно Југославије). У колонистима је нова арнаутска власт видела остатке Краљевине Југославије. Начин на који су колонисти напуштали Косово, односно истеривани са Косова, је тек посебна прича.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 475 korisnika na forumu :: 4 registrovanih, 2 sakrivenih i 469 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: babaroga, kayvan6079, komesm, vathra