Najveće vojskovođe Drugog svetskog rata

11

Najveće vojskovođe Drugog svetskog rata

offline
  • kljift 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Okt 2009
  • Poruke: 7083

Philippe Leclerc de Hauteclocque (22 November 1902 – 28 November 1947), was a French general during World War II; he became Marshal of France posthumously, in 1952.

He was born Philippe François Marie, Comte de Hauteclocque, but changed his legal name in 1945 to incorporate his French resistance alias Jacques-Philippe Leclerc. He is generally known in France simply as Maréchal Leclerc.
He attended the École Spéciale Militaire de Saint-Cyr, graduating in 1924, and entered the French Army; he attained the rank of captain in 1937.

During World War II, he joined the Free French forces upon the Fall of France and made his way to London. Charles de Gaulle upon meeting him promoted him from Captain to Major (commandant) and ordered him to French Equatorial Africa as governor of French Cameroon from 29 August 1940 to 12 November 1940. He commanded the column which attacked Axis forces from Chad, and having marched his troops across West Africa distinguished himself in Tunisia.

Sent in from Normandy, his 2nd Armored Division freed Paris. Some argue that General George S. Patton freed the bulk of northern France, and was ordered to halt at the outskirts of Paris by General Dwight D. Eisenhower, to give Leclerc the appearance of freeing the city.[citation needed] Others note that the Allied troops were avoiding Paris, moving around it clockwise towards Germany, and that Leclerc and De Gaulle had to persuade Eisenhower to let some troops help the Parisians who had risen against the German troops. (See Cointet,Jean-Paul, Paris 40-44,Perrin 2001, ISBN 2-262-01516-3, Sixième Partie, chapitre 3. The author notes that the Allies originally planned to bypass Paris, and places the uprising and the libration by LeClerc in the context of the political struggle for leadership in post-liberation France, both being aimed at cementing DeGaulle's claim.)

Together with Maurice Kriegel-Valrimont and Henri Rol-Tanguy Leclerc accepted Dietrich von Choltitz's surrender at the Gare Montparnasse. His troops subsequently liberated Strasbourg and finished their war course in Berchtesgaden, Hitler's headquarters in the Bavarian Alps.
Tokyo Bay, Japan -- Surrender of Japanese aboard USS Missouri (BB-63). General Philippe Leclerc representing France signs the instrument of surrender. Other French representatives stand behind him while General Douglas MacArthur, Supreme Allied Commander, stands at the microphone.



When the war was over in Europe, he received command of the French Far East Expeditionary Corps (Corps Expéditionnaire Français en Extrême-Orient, CEFEO), and represented France during the surrender of the Japanese Empire on 2 September; previously in May 1945 he had been appointed a member of the Légion d'honneur, and the same year legally changed his name to Jacques-Philippe Leclerc de Hautecloque, incorporating his pseudonym.

As new CEFEO commander, Leclerc set forth in October 1945 in French Indochina, first (zabranjeno)ing a Vietminh blockade around Saigon, then driving through the Mekong delta and up into the highlands.

Jean Sainteny flew to Saigon to consult Leclerc, then acting as high commissioner, approved Sainteny's proposal to negotiate with Vietnam. Admiral d'Argenlieu bluntly denounced Leclerc: "I am amazed - yes, that is the word, amazed - that France's fine expeditionary corps in Indochina is commanded by officers who would rather negotiate than fight".[citation needed]

The negotiation did not work. General Leclerc, returned to Paris from Vietnam, now warned that "anti-communism will be a useless tool unless the problem of nationalism is resolved." But his wisdom was ignored. The French Communists, after breaking with Paul Ramadier, triggered a series of strikes and other disorders that plunged France into civil strife. Leclerc was later replaced by Jean-Etienne Valluy.

He died in 1947 in an airplane accident near Colomb-Béchar, Algeria and was awarded the honour of Marshal of France posthumously in 1952.


Dopuna: 06 Dec 2009 16:35


Šarl Andre Žozef Mari de Gol (fr. Charles André Joseph Marie de Gaulle), (22. novembar 1890 – 9. novembar 1970), je bio francuski vojni zapovednik i državnik.

Pre Drugog svetskog rata, de Gol je bio poznat kao zagovornik skoncetrisane upotrebe oklopnih i vazduhoplovnih snaga. Tokom Drugog svetskog rata je postao brigadni general, a zatim vođa vlade Slobodne Francuske u egzilu. Između 1944. i 1946, nakon oslobođenja Francuske od nemačke okupacije, bio je na čelu francuske privremene vlade.

Pozvan da formira vladu nakon Alžirskog puča iz 1958, podstaknuo je donošenje novog ustava i bio je prvi predsednik Pete Republike, a na tom mestu je ostao do 1969. Njegova politička ideologija je poznata pod imenom golizam, i ona je imala veliki uticaj na potonju politiku Francuske.
Šarl de Gol rođen je kao treće od petoro dece u socijal-konzervativnoj porodici rimokatoličke vere. Rođen u Lilu 22. novembar 1890, de Gol je odrastao i školovao se u Parizu, te kratko vreme u Belgiji. Očeva porodica bila mu je plemićkog porekla iz Normandije i Burgundije, a porodica s majčine strane bila je porodica bogatih industrijalaca iz Lila. Dodatak de u de Gol nije plemićki dodatak, iako je porodica de Gol bila viteškog porekla. Najstariji poznati de Gol služio je na dvoru kralja Filipa II. još u 12. veku. Veruje se da je prezime de Gol nastalo od nemačkog prezimena de Walle, što znači zid. Većina starog francuskog plemstva bila je franačkog ili germanskog porekla, te je često imala germanska prezimena.

De Golov deda bio je istoričar, baka književnica, a otac Anri profesor u privatnoj katoličkoj školi koji je kasnije sam osnovao takvu školu. Političke debate bila su česta pojava u Šarlovom domu, te je on već kao mlad upoznat sa važnim konzervativnim delima i autorima. Porodica je bila vrlo patriotski nastrojena, te je Šarl odgojen u kultu Nacije. Sam de Gol je u svojim memoarima napisao:
Vikicitati „Moja majka je osećala neslomljivu strast prema domovini, jednaku njenoj pobožnosti.“
(Šarl de Gol, Mémoires)

Iako tradicionalistička i monarhistička, porodica de Gol je bila i legalistička, te je poštovala institucije Francuske Republike. Socijalne i političke ideje porodice bile su više liberalne, pod uticajem socijalno osveštenog katolicizma, dok je moralno i religiozno porodica bila konzervativnija. Tokom afere Drajfus porodica se odvojila od nacional-konzervativnih krugova te je, iznenađujuće, podržala Alfreda Drajfusa. Šarlova porodica je tokom njegova života bila uvek spremna pomoći, pružala je podršku i bila je darežljiva prema njemu.

Mladi de Gol se odlučio za vojnu karijeru, te je četiri godine proveo u vojnoj školi Sen-Sir. Diplomiravši 1912, pridružio se pešadiji, a ne elitnim trupama.

Tokom Prvog svetskog rata, tada, kapetan de Gol je teško ranjen tokom stravične bitke za Verden, te je smatran mrtvim. No, na bojištu su ga našli, ali i zarobili, Nemci. Nakon 5 neuspelih pokušaja bega, odveden je u Ingolštat, gde je upoznao ruskog poručnika Mihaila Tuhačevskog.

I nakon rata, de Gol je ostao u vojsci, uspešno služeći pod generalima kao što su Maksim Vegan i Filip Peten. Tokom Poljsko sovjetskog-rata (1919. - 1921.), volontirao se za francusku misiju u Poljskoj, gde je delovao kao pešadijski instruktor u poljskoj vojsci. Istaknuo se u operacijama oko reke Zbruč, te je odlikovan najvećim poljskim vojnim odlikovanjem - medaljom za vojne vrline (lat. Virtuti Militari).

Unapređen je u komandanta, te mu je ponuđena dalja karijera u Poljskoj, no odlučio se vratiti u Francusku, gde je predavao na prestižnoj Vojnoj školi, postavši tako štićenik svog starog komandanta, Filipa Petena. Poljsko-sovjetski rat je zbog svoje upotrebe tenkova i brzih manevara uveliko uticao na de Gola. Uzimao je i lekcije, za vlastitu političku i vojnu karijeru, od slavnog poljskog maršala Jozefa Pilsudskog, koji je, decenijama pre de Gola, želeo stvoriti federaciju evropskih država.

De Gol je, temeljeno na njegovom iskustvu iz rata u Poljskoj (koje je bilo uveliko drugačije od onog iz Prvog svetskog rata), počeo pisati knjige i članke o reorganizaciji vojske, pogotovo u svojoj knjizi „Vojska budućnosti“ (fr. Vers l'Armée de Métier), u kojoj je predlagao osnivanje profesionalne mehanizovane vojske sa posebnim oklopnim jedinicama, sličnoj onoj iz teorija, sa primerom Mažino linije.

Dok su poglede slične de Golovima podržavali generali kao što su Britanac Džon Frederik Čarlz Fuler, Nemac Hajnc Guderijan, Amerikanci Dvajt Ajzenhauer i Džordž Paton, Rus Mihail Tuhačevski i Poljak Vladislav Sikorski, većinu de Golovih teorija su odbili mnogi oficiri, uključujući i njegovog mentora, Petena, što je uzrokovalo slabljenje njihovih prijateljskih odnosa.

De Gol je pri kraju 1934. i na početku 1935. bio u kontaktu sa nonkonformističkom grupom "Novi poredak" (fr. Ordre Nouveau).[1]

Kada je izbio Drugi svetski rat, de Gol je bio samo pukovnik, ponajviše što je tokom 1920ih i 1930ih antagonizirao vojne vođe. Nakon nemačkog proboja kod Sedana 15. maj1940, konačno je dobio zapovedništvo nad 4. oklopnom divizijom.

Dana 17. maja 1940, de Gol je napao nemačke tenkove kod Monkornea. Kako je napao sa samo 200 tenkova i bez vazdušne podrške, taj napad nije uveliko uticao na nemačko napredovanje. Bilo je nekakvog uspeha 28. maja, kada je de Gol prisilio nemačku pešadiju na povlačenje kod Komona. Ovo je bio jedan od rektih francuskih taktičkih uspeha protiv Nemaca tokom cele vojne kampanje. Premijer Pol Rejno ga je postavio za izvršnog brigadnog generala (iako je znan samo kao general de Gol).

Dana 6. jun, Pol Rejno ga je postavio za podsekretara državne odbrane i rata, te ga je postavio kao glavnog za koordinaciju sa Ujedinjenim Kraljevstvom. Kao mlađi član vlade, neuspešno se protivio kapitulaciji, te se zalagao da se vlada preseli u Severnu Afriku, te da Francuska svoj rat vodi najbolje što može iz svojih kolonija. Služio je kao koordinator sa britanskom vladom, a u jutro 16. jun je u Londonu, zajedno sa britanskim premijerom Vinstonom Čerčilom, predložio političku uniju između Francuske i Britanije. Taj projekt bi, tokom rata, spojio Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo u jednu državu, sa jednom vladom i jednom vojskom. To je bio zadnjeminutni pokušaj da se ojača volja onih članova francuske vlade koji su podržavali dalju borbu protiv Trećeg rajha.
Slika:DeGaulle.jpg
De Gol u Londonu

Avionom se vratio natrag u Bordo (privremeno središte vlade), no odmah je saznao da je njegov mentor Filip Peten postao premijer u nameri da pokrene saradnju sa Nemcima i prekine bitku.

Tog dana, de Gol je doneo najvažniju odluku u svom životu, ali i u modernoj francuskoj istoriji: odbio je prihvatiti kapitulaciju Francuske i pobuniti se protiv legalne (no u njegovim očima nelegitimne) vlade koju je vodio Peten, te nestaviti borbu protiv Hitlerove Nemačke. U jutro 17. jun, sa 100.000 franaka u džepu (koje mu je dao Rejno), de Gol je iz Bordoa avionom pobegao u London, za dlaku izbjegavši nemačke avione. De Gol je odbio kapitulaciju Francuske i stvorio novu vladu koja će se boriti protiv Trećeg rajha, znanu kao Vladu Slobodne Francuske.

Dana 18. jun, de Gol se pripremio da se obrati francuskom narodu putem BBC-jeva radija, u Londonu. Britanski kabinet je pokušao zaustaviti razgovor, no odobrio ga je Čerčil. De Golov Apel od 18. jun je bio emitovan u celoj Francuskoj, no čuo ga je jako malen broj ljudi. Čak i Francuzi nisu toliko znali o de Golu u to doba, pa im je njihov govor, u najmanju ruku, delovao kihotičan. Fraza "Francuska je izgubila bitku, ali ne i rat", koja se pojavila po posterima diljem Britanije, je često krivo asocirana sa govorom na radiju, no te reči ipak skupljaju duh de Golove pozicije. De Gol je bio aktivan član Pokreta otpora protiv nemačke okupacije, te je izjavio: "Vatra francuskog otpora ne smije se ugasiti". No de Gol je mislio na oružani otpor, no kada su mnogi francuski vojnici objavili da nemaju sredstava za dalje ratovanje, većina Francuza okrenula se na moralni otpor, na de Golovo razočaranje.
De Gol dobiva dobrodošlicu od generalnog-guvernera francuske slobodne Afrike Ebouea u Francuskoj Gvineji.

Jako malo ljudi je čulo taj govor jer je BBC slabo slušan u Francuskoj, a većina onih koji su hteli slušati bili su u izgnanstvu. No, odlomci govora su tiskani u francuskim novinama u neokupiranom, južnom, delu Francuske, a sam govor je nekoliko dana za redom repriziran na BBC-u, dok je de Gol održao još nekoliko govora tokom sledećih noći.

Ubrzo, među svim haosom u Francuskoj, vest da je jedan francuski general u Londonu i da odatle širi želju za nastavkom rata i borbom protiv fašističke okupacije, brzo se proširila. Taj govor je i do danas jedan od najpoznatijih govora u francuskoj istoriji.

U Londonu je de Gol osnovao i vodio pokret Slobodne Francuske. Dok je SAD i dalje priznavao Višijevsku Francusku, Čerčil priklonio de Golu, i jedno vreme zadržao odnose sa Višijevskom Francuskom, no na koncu je ipak priznao Slobodnu Francusku.

Dana 4. jula 1940, vojni sud u Tuluzu je osudio de Gola u odsustvu na 4 godine zatvora. Na drugom suđenju vojnog suda, održanom 2. avgusta 1940, de Gol je osuđen na smrt zbog izdaje.

U razgovorima sa SAD i Ujedinjenom Kraljevstvom, de Gol je svaki put zahtevao potpunu slobodu planiranja i napadanja u francusku korist, tako da je stalno bio na granici da mu Saveznici ukinu saradnju. De Gol je razvio veliku sumnju, pogotovo prema Britancima, jer je mislio da žele ukrasti francuske kolonije na Levantu. Klementina Čerčil, koja se divila de Golu, jednom ga je upozorila: „Generale, ne smete mrziti svoje prijatelje više nego što mrzite svoje neprijatelje“. De Gol je poznato odgovorio: „Francuska nema prijatelja, samo interesa“.
De Gol u Normandiji 1944.

Situacija je uprkos svemu bila kompleksna, a de Golovo nepoverenje prema namerama Britanije i Amerike prema Francuskoj je bilo paralelno sa nepoverenjem američkog političkog vrha prema Slobodnoj Francuskoj, koje je rezultiralo time da taj isti vrh nije duže vreme priznao de Gola i SF kao predstavnike Francuske, nego Višijevsku Francusku.

Radeći sa Pokretom otpora i saveznicima u francuskim kolonijama u Africi, nakon anglo-američke invazije Severne Afrike 1942, de Gol je svoje središte u maju 1943. premestio u Alžir. Postao je prvi vođa (ispred manje samostalnog Girauda i kandidata kojeg je preferirao SAD) i jedini predsednik Komiteta nacionalnog oslobođenja.

Nakon oslobođenja Francuske, koje je usledilo nakon operacije Overlord, de Gol je brzo uspostavio autoritet Slobdne Francuske i izbjegao Svazeničku vojni vladu. Iz Alžira (tada francuske kolonije) odletio je u Pariz par dana pre oslobođenja, i provozao se gradom u pratnji savezničkih oficira. De Gol je održao poznati govor u kojem je istakao ulogu Francuza u oslobođenju njihove države.[2]

Postao je predsednik Privremene vlade Francuske Republike, startajući u septembru 1944. Dok je bio na toj poziciji poslao je CEFEO da uspostavi suverenitet u Francuskoj Indokini 1945. Za zapvednike u Francuskoj Indokini postavio je Žorža Tjeria d'Aržanlijea i Filipa Leklera.[3]

De Gol je 20. januar 1946. dao otkaz, zaleći se na sukobe između političkih stranaka i na ustav Četvrte Republike, za koji je mislio da previše ovlasti daje parlamentu. Njegovi naslednici su redom bili: Feliks Guen, Žorž Bido i na kraju Leon Blum.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 25784
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Evo, da se podsetimo: na današnji dan 1945. godine od posledica saobraćajne nesreće preminuo je jedan od najpopularnijih i najkotroverznijih američkih vojskovođa, general Paton. U filmu ''High Target'' dovodi se u pitanje zvanična verzija njegove smrti, predstavljajući je kao rezultat atentata.



offline
  • Pridružio: 13 Dec 2009
  • Poruke: 16
  • Gde živiš: Istočno od zapadne granice

Zaboravili smo K. K. Rokosovskog.
Uspešno je komandovao operativnom grpom i 16. armijom u Smolenskoj operaciji, 16. armijom u Moskovskoj operaciji, Brjanskim frontom, Donskim fontom u Staljingradskoj operaciji, Centralnim frontom kod Kurska i prilikom skoka preko Dnjeppra, Beloruskim frontom u južnoj Belorusiji, Prvim beloruskim frontom u operaciji Bagration, sve do Visle i Drugim beloruskim frontom do kraja rata.
Da li sam nešto propustio?

offline
  • kljift 
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Okt 2009
  • Poruke: 7083

glasnik ::Zaboravili smo K. K. Rokosovskog.
Uspešno je komandovao operativnom grpom i 16. armijom u Smolenskoj operaciji, 16. armijom u Moskovskoj operaciji, Brjanskim frontom, Donskim fontom u Staljingradskoj operaciji, Centralnim frontom kod Kurska i prilikom skoka preko Dnjeppra, Beloruskim frontom u južnoj Belorusiji, Prvim beloruskim frontom u operaciji Bagration, sve do Visle i Drugim beloruskim frontom do kraja rata.
Da li sam nešto propustio?


Mnogo si propustio!

offline
  • Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
  • Pridružio: 17 Maj 2006
  • Poruke: 25784
  • Gde živiš: I ja se pitam...

Eno Rokosovskog i na prvoj fotografiji na temi, pored maršala Žukova. Na crnom konju.

offline
  • Cufo  Male
  • Počasni građanin
  • Pridružio: 21 Feb 2012
  • Poruke: 882
  • Gde živiš: Whitecity

Manstajn je bio Hitlerov "vatrogasac" i jedan zaista vrstan vojskovodja.Evo sajta na kome sam otkrio da je zapravo Manstajn bio taj koji je predlozio izvedenu strategiju "Fall Gelb"-sto se moze videti na uporednim mapama i predstavlja koliko je genijalan covek bio(ako ste vi ostali to uveliko znali onda izvinjavam se svima zbog svog neznanja Embarassed ):

http://www.pegatiros.com/03_mundomilitar_repor_000.....-oeste.php

Ako neko ima njegovu knjigu memoara mogao bi nam reci koliko je dobra i vredi li je platiti koliko se prodaje(traze ljudi i 100 evara)...

A evo kako je neko stabove,jedinice pod komadantima i fotose lepo upakovao vizuelno:

http://forum.paradoxplaza.com/forum/showthread.php?613257-Panzer-MaaAARsch-!-An-(almost)-historical-AAR/page11&s=fe3564bb210ce87688621a3632776f96

offline
  • Pridružio: 13 Nov 2010
  • Poruke: 426

Да ли постоје неке биографске књиге на српском језику о Ромелу, Гудериану и Жукову, а да нису нека стара издања, тј да их је могуће наћи у продаји?

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 14880

Био би ред да овде поменемо Родиона Малиновског.
Иако није широко познат као Жуков или Рокосовски, имао је ратни пут којим се мало ко може подичити.

На почетку 1. светског рата, са 15 година, упутио се сам на фронт јер нису хтели да га приме у војску. Пошто су га открили, ипак је убедио официре да га приме. Октобра 1915. је добио прво одликовање, мало касније тешко рањен, и прележао је неколико месеци у болници.
Следеће године је у упућен у Француску у склопу Руског експедиционог корпуса на Западном фронту. Тамо је још једном рањен и одликован, овог пута од Француза. После Октобарске револуције и расформирања корпуса, прикључи се легији странаца, у склопу Руске легије, где је добио Ратни крст и унапређен у подофицира.

Вратио се у Русију преко Одесе 1919, и прикључио се Црвенима. Борио се у Сибиру.
После завршетка грађанског рата остао у војсци, и завршио је војну академију Фрунзе.

Током 1936-38 се борио на страни републиканаца у Шпанском грађаском рату.

Током ВОВ је командовао углавном на јужном фронту (Харков, Стаљинград, Румунија и Мађарска, Словачка, Беч и Брно).

Командовао је Трансбајкалским фронтом током совјетског напада на Јапанце у Манџурији.

Помагао је и северокорејанцима у Корејском рату.

Мало ко се може подичити да је обишао толико војишта, камоли да је успешно командовао њима.

offline
  • EOD 
  • Legendarni građanin
  • UES
  • Pridružio: 03 Okt 2011
  • Poruke: 3580
  • Gde živiš: Tanhauser Gate

vathra ::Na udaljenijem sektoru je pokrenuta operacija Kobra u kojoj su amerikanci uspeli da probiju liniju. Takođe je kasnije glavna operacija proglašena samo diverzijom...

I u kojoj su ubili svog načelnika štaba kopnene vojske generala Lesleya McNaira.

offline
  • ndejan 
  • Zaslužni građanin
  • drustveno politicki radnik
  • Pridružio: 06 Apr 2012
  • Poruke: 643
  • Gde živiš: Volgograd/Stalingrad

Slavko Rodić

Slavko Rodić (1918 — 1949), učesnik Narodnooslobodilačke borbe, general-potpukovnik Jugoslovenske armije i narodni heroj Jugoslavije

Rođen je 11. maja 1918. godine u selu Sredice kod Gornjeg Ribnika, blizu Prijedora. Osnovnu školu završio je u Drvaru, a građansku školu u Bosanskom Petrovcu. Godine 1939. odlazi u Beograd gde završava srednjetehničku školu. Iste godine zaposlio se, kao geometar, u Vojnoj zadruzi u Vršcu.

Uoči rata postao je član Komunističke partije Jugoslavije

Posle Aprilskog rata 1941. godine, vratio se u rodni kraj. Aktivno je učestvovao u organizovanju ustanka u Bosanskoj Krajini. U napadu na Drvar, 27. jula 1941. godine rukovodio je ustaničkim odredom „Javorje“. Tokom leta 1941. godine, kao operativni oficir, rukovodi pojedinim frontovima Drvarske brigade.

U prvoj ofanzivi ustaško-domobranskih snaga, 24. avgusta 1941. godine, na Oštrelju, kada je izgledalo da će položaj ustanika biti razbijen, Slavko je poveo borce na juriš, i višestruko jačem neprijatelju naneo velike gubitke i naterao ga na povlačenje. Oktobra 1941. godine izvojevao je pobedu na Ripaču. Radio je na učvršćivanju partizanskih snaga na sektorima Bosanskog Petrovca, Drvara i Bihaća.

Kada je, januara 1942. godine, formiran Peti krajiški partizanski odred, za njegovog komandanta postavljen je Slavko Rodić. Posle velike akcije na Koluniću, maja 1942. godine, postavljen je za zamenika komandanta Operativnog štaba NOP-a za Bosansku krajinu.

Slavko je 9. novembra 1942. godine postavljen na dužnost komandanta Pete krajiške divizije. Naročito se istkao u operacijama na Neretvi, marta 1943. godine. Kada je njegova divizija prikovala za sebe nemačke snage gotovo mesec dana za ovo područje, nedozvolivši im da od Sanskog Mosta, preko Ključa i Paunovca, prođu u Bosanski Petrovac i onemoguće povlačenje centralne partizanske bolnice iz Grmeča.

Maja 1943. postavljen je za komandanta Drugog bosanskog korpusa, koji je od oktobra 1943. godine nosio naziv Peti bosanski (krajiški) udarni korpus. Mnoge pobede ovog korpusa vezane su za njegovo ime, krajem 1943. godine, sa samo 27. godina dobio je čin general-majora NOVJ.

Jedna od najboljih Slavkovih operacija bio je napad na Banja Luku, decembra 1943. uoči Nove godine, koju je branio dobro utvrđeni nemačko-ustaški garnizon. Pored komandantske veštine, Slavko je bio poznat kao izuzetno hrabar borac. Ni u višednevnim uličnim borbama u Banja Luci nije mu bilo teško da se, u uniformi generala, pojavi među borcima u prvom streljačkom stroju. Tu, u prvom borbenom redu, bio je ranjen.

Čin general-lajtnanta je dobio krajem 1944. godine. Od tada, pa sve do kraja rata, general Rodić učesvuje u svim važnim operacijama Jugoslovenske armije.




Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 392 korisnika na forumu :: 6 registrovanih, 0 sakrivenih i 386 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 3195 - dana 09 Nov 2023 14:47

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: hyla, ikan, simazr, sovanova95, zlaya011, šumar bk2