Saradnja četnika sa Nemcima

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

12. КАПЕТАН НИКОЛА СКАКИЋ
Контакти са Немцима на територији Команде Србије за четничке команданте били су опасна ствар - толико опасна да су и главе летеле. Конкретно, због овога су стрељана два официра: капетан Никола Скакић, командант Брзопаланачке бригаде Крајинског корпуса и пуковник Јеврем Симић, главни инспектор трупа.
Потпуковник Велимир Пилетић, командант Крајинског корпуса, писао је Дражи 8. децембра 1943. године како заједно са пуковником Драгославом Павловићем, делегатом Врховне команде за Источну Србију, креће на лице места да извиди ''пактирање команданта Брзопаланачке бригаде са Немцима''. У наставку радиограма Пилетић још каже: ''Ако утврдимо кривицу стрељаћемо га у интересу угледа организације и примера осталима. Сматрамо да овакву самовољу треба у корену уништити.''147
Десет дана касније, 18. децембра, Пилетић је известио:
Капетан Никола Скакић јавно стрељан у Јабуковцу по пресуди преког суда. Повраћена вера у народу да са Немцима немамо ништа. На Немце претпостављамо како је утицала. Скакић им је писао писмо са нашим штамбиљем и одобрио пролаз кроз срез и наводио како нема наређење да их напада. Има још компромитујућег у преписци што би Немци колосално искористили за своју пропаганду. Али им је све сада онемогућено. Ово би требало расписати свима нашим командантима као опомену.148
Потпуковник Џаспер Рутем, шеф британске мисије на Хомољу, сматрао је да је у Скакићевом случају поступљено преоштро. Он је сведочио да је Скакић само хтео да спречи немачку одмазду, после једне борбе код Брзе Паланке у којој је његова бригада убила 20 Немаца. Када су дошла немачка појачања, у 100 камиона, Скакић је послао писмо немачком команданту с објашњењем да он није први напао, већ да је морао да се брани. Рутем, који је иначе одлично говорио српски, наставља:
Када је стигао командант Хомоља, наредио је да се капетан Скакић стреља због преговарања са непријатељем. Та је наредба одмах извршена. Капетан Скакић је признао своју грешку. Тражио је да он сам, пред одредом војске који ће га стрељати, прочита пресуду, којом се оглашава за крива и осуђује на смрт. Умро је са узвиком: ''Живела Југославија!'' Како је било у другим крајевима Југославије, ми то не знамо. Али у Источној Србији, све док смо ми били тамо, није могло да буде ни речи о ма каквој колаборацији са непријатељем.149
Мада се налазио на лицу места, Рутем ипак није био тако добро упућен у ове догађаје као Пилетић, а сем тога он није знао да се против Скакића већ водио поступак због недисциплине. Дража је упозорио Пилетића на Скакићево понашање 29. новембра 1943, следећим радиограмом:
Капетан Скакић упада на реон Неготинске бригаде, отима писаће машине, плени свиње, туче људе и издаје наређења општинама. Наређујем да по овоме предузмете најоштрије мере и да се врати све што је одузето а што је стварно срамота.150

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

13. ПУКОВНИК ЈЕВРЕМ СИМИЋ
Случај пуковника Јеврема Симића имао је дужу предисторију, а приде је носио специфичну тежину због чињенице да је реч о Дражином класном другу са војне академије. Три класна друга: Дража, генерал Мирослав Трифуновић и пуковник Јеврем Симић, називана су ''три доктора'', због почетних слова њихових имена и ратних псеудонима (Трифуновић је остао упамћен по псеудониму ''Др Оња'', односно ''Дроња'', а Симић по псеудониму ''Др Шка'', односно ''Дршка''; иначе, у радио вези, обадвојица су много више користила друга шифрована имена). Поред војне академије, Дражу, Трифуновића и Симића везивало је и учешће у три претходна рата.
Артиљеријски пуковник Јеврем Симић дочекао је Други светски рат у Београду као војни пензионер-инвалид (имао је чир), али је радио у фирми ''Ханау'', вероватно основаној немачким капиталом. После је тврдио да су га Немци, по окупацији, прогањали,151 што четничка обавештајна служба није потврдила.
Поручник Предраг Раковић известио је Дражу 11. марта 1943. године да је Симић, звани ''Јеша'' и ''Дршка'', дошао код њега. Представио се као Дражин класни друг и изјавио да се ставља ''на расположење''. Тражио је ''најделикатнију дужност'' и такав ратни распоред одакле ће моћи први ''да упадне са одредом у Београд, јер зна најважније кривце издајнике''. Симић је такође рекао да гестаповци Хаудзен и Сатлер, као и недићевци Таса Динић и Драги Јовановић, већ седам месеци трагају за четничком радио станицом у Београду. Ангажовали су најбоље агенте и расписали награду од два милиона динара за онога ко открије радио станицу. Радиогониометри су стално трагали, али су утврдили само шири реон на коме се станица налази (Симић је тачно навео где су постављени радиогониометри и коју локацију су утврдили). ''Наш човек Чачанин увукао се као тумач у управу и штаб заповедника Србије. Може му се дати пуно поверење. Све ово извештава пуковник Јеша'', јављао је Раковић.152
Овај први опширан Симићев извештај говорио је да је он већ много радио - или, пак, да је радио за Немце. Командант београдских илегалаца, капетан Александар Михајловић, сматрао је да је по среди ово друго, тражећи ликвидацију. Дража, међутим, није веровао у издају свог старог пријатеља. Капетану Михајловићу је одговорио 11. маја 1943:
Пуковник Јеша Симић је класни друг Чиче и није у служби Гестапоа. Њега не сме нико ликвидирати.153
Михајловић, међутим, није одустајао, а његове оптужбе дошле су и до самог Симића, који се жалио Дражи. ''Продужи рад као што си почео'', одговорио је Дража Симићу 8. новембра 1943, док је Михајловићу упутио оштру критику:
Ви сте изнели тешке оптужбе против пуковника Јеврема Симића. Он тражи сатисфакцију за то. Лако се бацити блатом, али сматрам да ћете тешко да докажете. Ја ћу по овоме лично водити истрагу. Препоручујем да се овим питањем више не бавите, а нарочито у женска преклапања. Верујем да су Вас оваква преклапања на ово и навела. Наређујем да се одмах између Вас и пуковника Симића који се у борби против Немаца баш показао... (нечитко - прим. аут) и да се остави узнемиравање Симићеве породице.154
Симић је био удовац, имао је ћерке, које су Михајловићеви обавештајци вероватно испитивали.
Наредних дана Дража обавештава команданте са тог сектора како је пуковнику Симићу поверио ''целокупну акцију за чишћење области између Београда и Рудника''. А Калабићу пише 14. новембра: ''Са Вашим и Дршкиним радом сам веома задовољан''.155
Радиограм Симићу од 16. новембра Дража завршава речима: ''Поздрав главни доктор'', а сутрадан му пише: ''Кад свршиш операције добићеш орден од тикве''.156
Тог истог дана, 17. новембра, Дража поново критикује капетана Михајловића, написавши поред осталог: ''Са овом сте оптужбом тешко насели... Немојте дозволити да женски клопорани као што је био случај са неком Бобиком муте односе међу нашим старешинама, јер и противу Вас постоје интриге.''157
Међутим, непуних месец дана касније, 14. децембра, непријатне информације о Симићу стижу и од капетана Војислава Туфегџића, преко мајора Симеона Оцокољића. Поред оптужбе да је навео Калабића на потписивање примирја са Немцима, за Симића је још речено како је од царинског чиновника Бојића узео 20 златника, ''а од жене покојног Бошка Тодоровића два брилијантска прстена, под изговором да их размени, па их уопште није вратио''.158
Погледаћемо најпре немачка документа о наводном споразуму са Калабићем. У извештају Вајксовог штаба Врховној команди Вермахта од 29. новембра 1943, каже се:
Командант Југоистока јавља да је 28. новембра 1943. између војноуправног команданта Југоистока и четничког вође Калабића склопљен споразум, за сада са роком до 31. децембра 1943, да се обуставе сва борбена и саботажна дејства и да ће се омогућити четницима да неометано воде борбу против комуниста.
У случају лојалног придржавања закљученог споразума, предвиђено је његово продужење. Предњим споразумом обухваћени су следећи срезови централне Србије: Умка, Врачар, Гроцка, Подунавски, Космајски, Младеновачки, Опленачки, Аранђеловац, Лепенички, Крагујевачки, Гружански, Качерски, Колубарски.159
Док се овде говори само о споразуму Фелбер-Калабић, који се, наравно, нису видели, почетак извода из споразума, написан 1. децембра за Вајкса, овако је формулисан: ''Извод из споразума између четничких вођа капетана Николе Калабића и пуковника Јеврема Симића (инспектор четника Драже Михаиловића) од 27. новембра 1943.''160
Немци сада наводе други датум (27. уместо 28. новембра) и додају пуковника Симића, коме тачно наводе положај. У новом извештају Вајксовог штаба, од 25. децембра, Симића опет нема:
Споразум са Калабићем са роком да 31. децембра 1943. услед посебних околности засад није продужен. До 10. јануара 1944. примирје. До тог термина остављена је Калабићу могућност продужавања под новим условима, иначе од 10. јануара почиње ратно стање.161
Како се испоставило, ''посебне околности'' које помиње Вајкс односиле су се на покушаје пуковника Симића да убеди четнике да заиста потпишу споразум са Немцима. Шта је Симић радио на терену, видимо из наредбе потпоручника Момчила Обрадовића, команданта 4. космајске бригаде Горске краљеве гарде, потчињенима, од 16. јануара 1944. године. Обрадовић преноси Симићеву наредбу - а не Калабићеву - да се Немци ''не смеју нападати па ни разоружавати, како по насељеним местима, тако на прузи и на друмовима''.162
Сутрадан, 17. јануара 1944, према немачким документима, Симић потписује уговор са војноуправним командантом Југоистока генералом Хансом Фелбером, кога је заступао коњички капетан војвода фон Вреде. Овом приликом, у споразуму се помиње само Симић, а формулација је следећа:
Између војноуправног команданта Југоистока, као највишег органа окупационих снага у Србији и представника Немачког Рајха у односу на српску владу, с једне стране, и инспектора четничких одреда Драже Михаиловића, пуковника Јеврема Симића, с друге стране, закључује се следећи споразум о оружаном примирју.163
Уговор је обухватао мање-више исто подручје наведено новембра месеца, а Симић се третирао као четнички командант те области (што није био). Уговор је предвиђао да се четници ''уклопе у борбу немачких и бугарских оружаних снага, као и српских владиних јединица, против комуниста'', затим стварање заједничке обавештајне службе, спречавање обавештајне службе у корист Западних савезника уз Симићеву изјаву да њихових официра нема на том сектору, као и обавезу четника да ће обезбеђивати пруге које користе Немци. С друге стране, Немци су се обавезали да ''неће вршити хапшења и дејства против припадника покрета ДМ, уколико не би биле такве мере нужне због кривичних дела појединих припадника'', да ће ''по потреби'' снабдевати четнике муницијом и санитетским материјалом, да ће лечити четничке рањенике у својим војним болницама, и да ће им, ако буде неопходно, пружити војну помоћ ''за одржавање поретка''.
Према томе, овај уговор Немци су формулисали другачије него претходни: сада више није било речи само о примирју два непријатеља, већ су четници доведени на корак до позиције љотићеваца и недићеваца. А управо зато је др Херман Нојбахер и допутовао у Београд.
Наравно, то је био рачун без крчмара: са четничке стране нико није ни знао за овај уговор. Пуковник Симић и даље је порицао да има ма какве везе са Немцима. Дражи, а вероватно и Калабићу и другима, говорио је да на заустављању осовинских операција против четника сарађује са неким недићевцем из Српске државне страже, а тог недићевца није именовао. Преписка са Дражом, овим поводом, почела је 27. јануара, када се Симић жалио на поручника Милована Васиљевића, команданта Колубарске бригаде, на следећи начин:
Забранио сам напад и разоружање Немаца а овај 25. о.м. за инат то учинио. Покрет нарочитих трупа за гоњење наших одреда очекујем сваког часа. Ја таман удесих да Власовљеве трупе оду у Топлицу, а ова будала све ми поквари.164
Симић је тражио да се Васиљевић смени, што је Дража одбио рекавши да је он ''врло активан у борби против комуниста''. Симић је онда молио да Васиљевић врати пет пушака и револвер које је запленио од Немаца у Вреоцима, јер иначе не може ништа учинити ''ни против љотићеваца, ни против Власовљевих''. У овом радиограму Симић саопштава с ким је наводно у вези: ''Лице које ради на овој ствари из страже захтева ово''.165
На састанку у Вајксовом штабу од 1. фебруара, када су одлучили да наводне споразуме са четницима не продужују, Немци нису ни споменули споразум са Симићем од 17. јануара, који је тада био на снази (важио је до 31. марта). Пошто овај споразум нису користили у својој пропаганди, Немци су знали да је са четничке стране он познат једино пуковнику Симићу, односно да је фактички споразум Немаца са њима самима. Симић је, пак, и даље безуспешно настојао да уговор из теорије претвори у праксу, с тим што му је било јасно да сада ни осовинске трупе неће остати неактивне. О предстојећој офанзиви он више пута упозорава Дражу. Примера ради, 14. фебруара пише како љотићевци мобилишу по селима у Шумадији и концентришу снаге, настављајући: ''Сви су изгледи да ће нас са власовљевцима концентрично и скоро напасти да би нас разорили. Сви моји покушаји да их склоним пропадају.''166
Међутим, Симић није помињао опасност од Немаца, који ускоро покрећу операцију ''Хајка'' против Горске краљеве гарде (љотићевци су напали Смедеревски, Церски и Мачвански корпус). Штавише, он је својом акцијом код Калабићевих четника створио утисак да им не прети опасност од Немаца. Тако, када су маја месеца поново смањена непријатељства са Немцима, Калабић је упозорио своје јединице да ''не понове грешке из прошле зиме'', јер то четнике ''може опет скупо коштати''.167
Другим речима, Симић је довео у заблуду Горску краљеву гарду на исти начин као Владимир Велебит партизански Врховни штаб пролећа 1943. године (партизани су веровали да их Немци неће напасти, а потом да су главне немачке снаге на северу, уместо на југу). Разлика је у томе што је пуковник Симић радио на своју руку и што није био толико утицајан, па је и штета била мања.
Операција ''Хајка'' већ је била одмакла када је Симић, 23. фебруара, официрима Гарде показао свој уговор са фон Вредеом. Јединица је била стално у покрету и Дражи ово није јављено неко време. Први се јавио Калабић, 1. и 2. марта, али само са кратким извештајима о борбама. Симић се јавио последњег дана операције, 4. марта. Жалио се Дражи како генерал Мирослав Трифуновић пред Калабићевим официрима ''са пуно ироније'' говори о његовом раду против комуниста. ''Закључујем да си и ти незадово

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Операција ''Хајка'' већ је била одмакла када је Симић, 23. фебруара, официрима Гарде показао свој уговор са фон Вредеом. Јединица је била стално у покрету и Дражи ово није јављено неко време. Први се јавио Калабић, 1. и 2. марта, али само са кратким извештајима о борбама. Симић се јавио последњег дана операције, 4. марта. Жалио се Дражи како генерал Мирослав Трифуновић пред Калабићевим официрима ''са пуно ироније'' говори о његовом раду против комуниста. ''Закључујем да си и ти незадовољан мојим досадашњим радом. Преморен физички идем на одмор'', писао је Симић.168
Да је пуковник Симић потписао споразум са Немцима Дража сазнаје сутрадан, 5. марта. Потпуковник Миодраг Палошевић, Симићев помоћник, са Калабићеве радио станице тога дана је писао:
Молим господина министра да ме одмах разреши сваког службеног односа са пуковником Симићем из разлога што је пуковник Симић противно изричитом Вашем наређењу закључио писмени споразум са Немцима. Споразум је гарантовао Немцима сигурност саобраћаја на железничким пругама, путевима, телеграмом и телефонима у 15 срезова којима он командује, да ни један савезнички војник неће моћи извршити напад са земље на Немце, као и ко зна шта још, пошто нам није дао да све прочитамо.
Споразум је важио до 31. марта ове године, а за њега сам сазнао тек 23. фебруара у присуству око 10 официра гардијског корпуса, међу којима су били капетан Медић, капетан Бојовић и поручник Видак Ковачевић. До сада Вас од 23. фебруара нисам могао известити због окупаторских потера, а ја се нисам нашао ни поред једне наше станице.
Сматрам да је то противно како Вашем наређењу, тако и нашој равногорској идеологији. У сваком случају противно је моме личном убеђењу и мојој официрској части. Да сам друкчије мислио ја бих се још 1941. јавио Недићу, а не бих са Вама остао веран заклетви народу и краљу, сматрајући да у погледу свога досадашњег става и свога родољубља немам шта да примам од пуковника Симића.
Без обзира што је он старији од мене, не могу и нећу да останем на служби код пуковника и да као његов први помоћник сносим моралну одговорност за ова срамна и слична нечасна дела. Увек и даље остајем у борби против непријатеља народа и краља под Вашом командом. Молим одговор преко Рас-Раса (Калабића - прим. аут) и нови распоред. Поштује Вас потпуковник Палошевић.169
Мада Палошевић то не помиње, из контекста се може закључити да је Симић о свом уговору са Немцима обавестио и Калабића, и то вероватно барем неколико дана пре 23. фебруара. Нема података о Калабићевој реакцији, тј. изгледа да је он пустио да ствари иду својим током.
Дражин радиограм Симићу поводом Палошевићевог протеста није познат. Дража је свакако тражио објашњење, а Симић му је 10. марта одговорио оштро нападајући Палошевића, за кога поред осталог пише:
...Ствара раздор и себе велича. Болесна амбиција га потпуно ослепела. Говори да је он био први завереник 27. марта. Да је теби на Равну Гору довео од 109-500 људи, свакако друкчије, и да ти је он омогућио покрет у зачетку...170
Дакле, Симић је и даље све негирао. У радиограму потпуковнику Мирку Лалатовићу од 11. марта, Дража пише: ''Не верујем да је Дроња понижавао Дршку. То је неки други маневар.''171
Дража је тражио да обадвојица дођу код њега, да се ствар разјасни на лицу места. Трифуновић је још 4. марта известио како Симић, сагласно са њим, одлази ''на одмор у Левач и да образује школу'' (вероватно подофицирску). У наставку, Трифуновић пише: ''Кад се будем враћао, повешћу и њега''.172
Симић се јавио Дражи 11. марта (''Одмараћу се на Гледићу'') и поново 12. марта, када се жалио да и њему и његовој деци са разних страна стижу претње као ''немачким шпијунима''. Ево те депеше:
Ћерке ми јављају из Београда да неки Чоловић, командант црних тројки, говори о мени најружније ствари, између осталог да сам ја и моја деца немачки шпијуни и да сам дошао к теби да спасим главу. Јављају такође да то и Брана Петровић говори, да прети да ће убити и мене и моју децу. Забрани Саши (Михајловићу - прим. аут) и Брани да ме уједају они и њихови људи, јер ако ми доружи лом ћу створити.173
Наредбом Пожешком и Златиборском корпусу од 11. априла 1944. године Дража поставља пуковника Симића за свог делегата, да обједињава њихов рад ''у духу инструкција које су му усмено дате''. Дакле, Симић је долазио код Драже, што је, колико је познато, био једини њихов сусрет током Другог светског рата.174
Тако сада пуковника Јеврема Симића видимо на Златибору, где су четници спречавали продор партизанске Оперативне групе дивизија у централну Србију. Поред великих четничких снага, ту су се налазиле и извесне немачке јединице, затим Бугари, недићевци и љотићевци.
Симићеви извештаји били су контрадикторни. Једном приликом би извештавао - као примера ради 16. априла капетана Душана Радовића, команданта Златиборског корпуса - да се четничке јединице не смеју развијати како не би упале у клопку Немаца, Бугара и љотићеваца. Другом приликом, међутим, Симић би јављао ни мање ни више него да се четници налазе под командом Немаца, што наравно није било тачно. Тако, он 20. априла извештава Дражу: ''Вучковић са 130 одабраних четника ставио се под команду немачког поручника Керпера и налази се јужно од села Јасенова на Белој Глави'' (значи, знао је име немачког официра).175
Лош глас о Симићу сви су већ били чули. ''Био сам са Раковићем. Ја сам сада непотребан за обједињавање. Јави где ћу. Чекам код Ајдачићеве станице твоје наређење'', писао је он Дражи 1. маја. Дражино наређење није стигло, а Симић 7. маја јавља да га не подноси ни капетан Радовић и да поново одлази на лечење.176
То је последње познато јављање пуковника Јеврема Симића.
Капетан Звонко Вучковић, командант 1. равногорског корпуса, каже да су депеше које је Симић слао о њему са Златибора неистините. Као једине додире са неким из непријатељских редова он наводи два сусрета са љотићевцима априла 1944. године, први код Каоне у Драгачеву и други у Љубишу на Златибору. Били су то једини Вучковићеви сусрети са љотићевцима ''који се нису у крви заврШилиЋ, како је касније записао у својим мемоарима.177 Од свог класног друга, а сада љотићевског команданта, капетана Најдановића, Вучковић је код Каоне тражио, и добио, неколико сандука муниције, док је до сусрета са батаљоном љотићеваца у Љубишу дошло случајно. Као официр за везу, у овом батаљону налазио се и један немачки капетан, који је одлично говорио српски. Немац је искористио прилику да се упозна са Вучковићем и распита за америчког пуковника Сајца, у жељи да предајом оконча своје ратне муке. Љотићевци су, пак, одмах сликали Немца поред Вучковића. После рата, у емиграцији, објавили су једну брошуру са том фотографијом, уз одговарајуће конструкције.
О судбини пуковника Јеврема Симића Вучковић сведочи:
Пуковник Јеша Симић, звани Дршка, Дражин и Дроњин класни друг, био је врло непоуздана личност. Убрзо после неуспеле партизанске офанзиве, сазнао сам да га је Раковић ликвидирао, не само због силовања неке жене, него и због тога што је био дупли шпијун убачен код нас. Верујем да је Раковић ово учинио са знањем или прећутним одобрењем Врховне команде.178

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

14. ЗАКЉУЧАК
На простору окупиране Краљевине Југославије деловало је двадесетак различитих војних или паравојних формација, због чега је Дража давно пре догађаја с краја 1943. наређивао како се сви непријатељи не могу тући одједном, већ један по један, и како треба користити једне непријатеље против других, као и разне ''погодности'' које би неко од њих нудио. Ситуација се, притом, разликовала у српским крајевима источно и западно од Дрине, док је Црна Гора била специфичан случај.
Што се неборбених додира са Немцима тиче, источно од Дрине крајем 1943. и почетком 1944. године било их је неколико. Код Брзе Паланке са непознатим немачким официром састао се капетан Скакић, који је због тога стрељан. Код Прокупља су раговарали капетан Вајцер и капетан Стојановић, који се при сусрету држао правила службе. Правила службе држали су се и рањени четници Млавског корпуса, на чију болницу је налетела немачка моторизована колона, у селу Маиловац. На понуђену лекарску помоћ, тешко рањени наредник Петровић, носилац медаље Обилића, одговорио је мајору Вирту да ће ''радије умрети сви рањеници, но да дочекају да им Немци пруже помоћ''. ''Немци су отишли запрепашћени оваквом одлучношћу нашом, уверени да су речи: `И гробови наши бориће се са вама`, заиста истините'', стоји у извештају мајора Синише Оцокољића, команданта Млавског корпуса, од 9. јануара 1944. године.179
Преко посредника, са Немцима су разговарали потпуковник Јовановић, капетан Ћаћић и мајор Лукачевић. Лукачевић је имао дозволу Врховне команде, док за Ћаћићеве и Јовановићеве контакте нико није сазнао (па тако, а и по садржају, они нису ишли на штету четника).
Писане споразуме са четницима - са Лукачевићем, Калабићем, Ћаћићем и Јовановићем - Немци су или фалсификовали, или су их склапали са својим агентом, пуковником Симићем, који је откривен и стрељан.
Тако, Нојбахерова мисија - прелазак четника у осовинске редове - није успела, што и он сам констатује у мемоарима, додуше, нешто другачије представљајући свој задатак. Главни разлог Нојбахеровог неуспеха био је тај што су крајем 1943. и почетком 1944. Немце редом напуштали и њихови стари савезници. Нојбахерова замисао о савезништву Немаца, који су сигурно губили рат, и Срба, који су устали против њих када су били најјачи, није имала никаквих изгледа.
У пределима западно од Дрине ствари су стајале другачије. Овде је сам биолошки опстанак Срба захтевао да српске области остану у рукама четника. Тамо где су остале, геноцид је спречен; тамо где нису, већина Срба је убијена. Чување територија под својом контролом био је, дакле, први и основни циљ, за чије остварење - практично за заштиту голих живота - средства нису бирана. Зато је од почетка до краја рата за све четнике са територије ''Независне Државе Хрватске'' важила Дражина тактика о искоришћавању једних непријатеља против других. ''Услед великог броја непријатеља, тежимо да тучемо једног по једног. Борба против свих њих одједном била би узалудна и безуспешна'', писао је, као што смо видели, Дража влади у Лондону 22. децембра 1942. године.180
Био је то одговор на критике из редова Западних савезника због коришћења Италијана у борби против комуниста и усташа, спровођеног кроз тзв. легализацију дела четничких јединица. У новој ситуацији, крајем 1943. године, Дража је са истим циљем одобрио легализацију дела снага у западним крајевима и код Немаца. У оним крајевима где су се немачке трупе већ налазиле, а где су комунисти и усташе били јачи од четника, као што је био случај у Западној Босни, легализација код Немаца већ је постојала, за разлику од Источне Босне, где су четници надјачавали непријатеље.
Западно од Дрине Срби нису имали куд сем да се боре за опстанак, било против усташа, било против комуниста. Опстанак Срба долазио је у питање свеједно да ли су неку територију освојиле усташе или комунисти. Разлика се састојала само у томе, што би усташе одмах или поубијале или одвеле у логоре смрти све Србе које ухвате, а комунисти би одмах поубијали водеће српске личности, док би масовна погибија следила касније (тако што је преко комунистичке територије пролазила немачко-хрватска казнена експедиција, током које би Хрвати или поубијали Србе или их одвели у логоре смрти, као што се на пример десило на Козари; затим, тако што комунисти по правилу нису успевали да сачувају своје јединице од немачких офанзива, па су силом мобилисани српски младићи масовно гинули, итд).
Иза борбе за биолошки опстанак следила је борба за политичке циљеве, од које се никад није одустајало: ослобођење и уједињење, демократија и парламентарна монархија, а све то у наслону на Западне савезнике.
Уобичајени став Недићевих присталица, а касније и неокомунистичких историчара, у вези с овим, гласи: Дража је крајем 1941. требало да послуша Недићев савет и са главнином четника оде преко Дрине. Тако би се, наводно, смањиле жртве у обема овим областима: западно од Дрине био би спречен хрватско-муслимански геноцид и били би уништени комунисти, а источно од Дрине нестало би одмазди стотину за једнога, јер више не би било четничке акције, док би комунисте уништили недићевци и љотићевци.
Овај став је или хвалисање (у случају Недића) или елементарно непознавање ствари (код неокомунистичких историчара). Догађаји су потврдили да веће и дуготрајније операције четника против осовинских трупа - или само против усташа - западно од Дрине нису биле могуће, јер су аутоматски доводиле до борбе против свих непријатеља одједном: када би четници нападали Немце и усташе, њих би одмах са леђа напали партизани. Борбе четника против свих одједном могле су се завршити, и завршавале су се, једино катастрофом.
Као што смо видели, само на вест да је Дража прешао Дрину, јануара 1942, Немци су тамо послали две своје дивизије. Против Дангићевих четника наредних месеци борили су се истовремено Немци, усташе и партизани. Четници нису издржали и српски народ је масакриран.
Рачић поново прелази Дрину августа исте године и после првих успеха јавља Дражи да ће цела Босна ускоро бити слободна од усташа. Али, немачки гарнизон из Тузле саопштава да у случају наставка четничке акције следи интервенција Немаца на страни усташа (како би партизани поступили, у то нема сумње). Радивоје Керовић уговара примирје са Немцима, а Рачић се враћа на Цер.
Приликом велике четничке офанзиве против Немаца и усташа према Сарајеву септембра и октобра 1943. године, комунисти су напали у леђа четнике са свим својим расположивим снагама (2. и 3. корпус). Четници су се поново борили против свих одједном, а по њиховом повлачењу пале су многе цивилне жртве.
И током последње велике офанзиве четника против осовинских трупа западно од Дрине, септембра 1944. године, одиграо се исти сценарио: комунисти су свим снагама напали у леђа четнике заузете борбом против Немаца и усташа, што је, неминовно, довело до пораза, праћеног новим цивилним жртвама.
Према томе, легализација дела снага код Италијана, а потом код Немаца, била је оптимална српска тактика у западним крајевима. Само извесним пактирањем са Италијанима и Немцима четници су успевали да очувају своје територије и тиме биолошки опстанак Срба. Притом, на руку им је ишла чињеница да су сами Италијани и Немци узимали српске цивиле у заштиту од Хрвата и муслимана, видевши, после првог таласа геноцида, шта и како ови раде. Неки италијански и немачки официри реаговали су из моралних разлога, неки због потребе очувања реда и мира у позадини главних фронтова, али факат је да су и једни и други обуздавали, како су их звали, ''Павелићеве бандите''. Бандите су пуштали на српску нејач приликом сваке четничке антиосовинске акције, док су их, у оним српским крајевима које су држали комунисти, пуштали увек.
Догађаји су такође показали да је и Дражина тактика источно од Дрине била оптимална, јер недићевци и љотићевци нису имали успеха у савладавању партизана. Партизане су савладали четници, а да нису, они би остварили свој циљ. Ј. Б. Тито је стално наређивао својим људима да запале Србију као ујесен 1941. године. Да су могли, они би то понављали све док Немци више не би имали кога да стрељају.
Неокомунистичка, данас званична историја Другог светског рата у Србији, о догађајима с краја 1943. и почетка 1944. године пише с крајњим неразумевањем, што се види већ из следећег пасуса:
Нови курс Хермана Нојбахера и још више најава повлачења британских мисија из Србије... навели су поједине команданте ЈВуО да почну, независно од Михаиловића, са вођењем сопствене дипломатије... У питању су били предлози о склапању споразума о ненападању, упућивани немачком заповеднику у Србији.181
107 Зборник докумената, том 14, књига 3, 76.
108 и 109 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 4\1.
110 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 2\1.
111 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1-14.
112 и 113 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
114 Зборник докумената, том 14, књига 3, 929-930.
115 Зборник докумената, том 12, књига 3, 679-681.
116 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1.
117 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9\1.
118 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 11\1.
119 и 120 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 9\1.
121, 122 Зборник докумената, том 14, књига 3, 306, 936.
123 Зборник докумената, том 14, књига 3, 941.
124, 125, 126 Зборник докумената, том 14, књига 3, 938, 939, 940.
127, 128 Зборник докумената, том 14, књига 3, 307, 352-354.
129 и 130 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
131 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
132 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
133 и 134 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
135, 136 Зборник докумената, том 14, књига 3, 935, 197-198.
137 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
138 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 19\1.
139 и 140 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
141 и 142 Војноисторијски гласник, 1-2\2005, стране 164-165.
143 И. Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, 139-140.
144 ИАН, мф. 6, снимак бр. 613.
145 ИАН, мф. 6, снимак бр. 526.
146 ИАН, мф. 6, снимак бр. 533.
147 и 148 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 12\1.
149 Ж. Топаловић, Како су комунисти дограбили власт у Југославији, 381. Рутем је о овом догађају сведочио др Живку Топаловићу пролећа 1944. године, када је дошао на Равну Гору.
150 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
151 Н. Миловановић, Дража Михаиловић, 41.
152 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 3\1.
153 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 2\1.
154, 155, 156 и 157 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
158, 159 Зборник докумената, том 14, књига 3, 190-191, 680.
160, 161 Зборник докумената, том 14, књига 3, 935, 941, 250-251.
162, 163 Зборник докумената, том 14, књига 3, 250-251, 942.
164, 165 Зборник докумената, том 14, књига 3, 310-311, 351.
166, 167 Зборник докумената, том 14, књига 3, 420, 599-560.
168, 169, 170, 171, 172 и 173 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
174 Зборник докумената, том 14, књига 3, 486.
175 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 4\1.
176 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
177 З. Вучковић, Сећања из рата, 367.
178 Изјава капетана Звонка Вучковића аутору, из књиге разговора са четницима која је у припреми.
179 Зборник докумената, том 14, књига 3, 241.
180 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 858-859.
181 К. Николић, Историја Равногорског покрета, прва књига, 418.


(М. Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета, 9. том, Београд, 2007, 130-156.)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uh, može li kraći rezime?
Ukratko, ako shvatam, Nemci su sistematski devet meseci izmišljali sporazume sa četnicima, i slali poruke između štabova o tim izmišljenim porukama.
Na to su naseli Britanci, ali i četnici.
Lukačević je, zaveden tim izmišljenim sporazumima, postavio deo svog štaba u Pljevljima.
Četnički vođe su takođe u međusobnoj korespondenciji izmišljali da se druže sa Nemcima u Užicu, da im ovi daju municiju i da leče njihove ranjenike?
Jesam li dobro shvatio?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 12 Jan 2012 18:47

gorran ::Uh, može li kraći rezime?
Ukratko, ako shvatam, Nemci su sistematski devet meseci izmišljali sporazume sa četnicima, i slali poruke između štabova o tim izmišljenim porukama.
Na to su naseli Britanci, ali i četnici.
Lukačević je, zaveden tim izmišljenim sporazumima, postavio deo svog štaba u Pljevljima.
Četnički vođe su takođe u međusobnoj korespondenciji izmišljali da se druže sa Nemcima u Užicu, da im ovi daju municiju i da leče njihove ranjenike?
Jesam li dobro shvatio?
Не. На жалост, не могу рећи укратко. Заправо, морам да наставим да одговарам на оно што сте поставили. Што је такође далеко од неке краткоће, само је разлика што сте Ви давали линкове, а ја нисам, јер овога нема на нету.

Dopuna: 12 Jan 2012 18:55

gorran ::

Za trenutak bih se zaustavio na Lukačeviću.
On je dobar primer, inače opšteprihvaćene, "Bart Simpson" taktike - znate ono, celog života grešiti, a onda se pokajati na samrtnom odru. Lukačević je sklopio usmene sporazume, zatim ih i potpisao u novembru 1943, i uspostavio svakovrsnu, pa i taktičku saradnju. Njegove trupe imale su izvesnu ulogu u operaciji Kugelblitz od 4. XII 1943. Nemci su bili zadovoljni. Tomasevich navodi:


Већ сам показао да ништа није потписао.
Желим да додам да док пишете о Лукачевићу увек заобилазите његово животно дело - дакле оно најбоље што је учино током рата. Реч је о ослобођењу Пријепоља од Немаца 11/12. септембра 1943. године. Британски официри, који су били на лицу места, избројали су преко 200 Немаца убијених у тој бици. То је највише убијеих Немаца у једном дану током Другог светског рата на нашем тлу, до доласка Црвене армије.
Што се тиче Неретве, он је тамо изашао пред Немце и лажно се представио, као капетан Никола Ђурић, који није под Дражином командом. Одлично је одиграо улогу команданта неког самосталног четничког одреда. Поред осталог, први је јавио Врховној команди да су комунисти послали своју делегацију код Немаца. Можете мислити колико су се они изненадили када су га видели у некој кафани у Коњицу. Наравно, они су долазили као Брозови представници, а Лукачевић, да подсетим, није ни помишљао на опцију да кађе да је Дражин командант - јер би аутоматски навукао Немце на себе.
Укратко, описујете га из комунистичке визуре, а не онаквог какав је био.

Dopuna: 12 Jan 2012 19:01

gorran ::
Nema Keserovićevog sporazuma iz ovog perioda. On je bio uključen u letnje operacije 1944. (Trumpf i dalje [Link mogu videti samo ulogovani korisnici] ), pa ga je Nojbaher verovatno po navici uključio u ekipu redovnih klijenata.

Још једна заблуда. Пошто не волите да читате, рећи ћу укракто: операције Трумпф и Кераус постојале су само на папиру, тј. нису изведене. Партизане у Јужној Србији савладали су четници, али су Немци ипак извештавали да су то учинили они, па чак и да су четници били под њиховом комаддом. Ипак, то нису смели да кажу Хитлеру у очи (Херман и Нојбахер). Заправо нису то ни поменнули. На овом месту постоји једно карактеристично фалсификовање Ратног дневника Врховне команде Вермахта.
Иначе, Дража је био обавештен да ће Немци предузети операцију против комуниста на југу и стално је тражио од својих људи да му јаве је ли та операција почела. Да је почела, послао би најјаче трупе на запад, у долину Лима. Међутим, и Немци су знали да Дража спрема операцију ка југу, па су и они чекали. Разлика је била у томе што су они могли да чекају колико желе, јер њих комунисти нису нападали. На крају су повукли јединице из Јужне Србије и Дража је морао да пошаље најјаче јединице на ту страну. Комунисти су доживели један од најтежих пораза.

Dopuna: 12 Jan 2012 19:12

И шта кажете, Немци су помислили да им је Дража непријатеља када су сазнали да се састао са Титом септембра 1941...
А фебруара 1944. један батаљон љотићеваца је напао само једну бригаду Смедеревског корпуса...
Требало би одговарати целог дана на све ово што тврдите тек тако.
ЗАто прелазим на финале:
gorran ::
Ali radi se o vojno-operativnom kontekstu koji je presudio, a ne političkom, što mnogi autori ističu na mnogo mesta.
Saveznici su imali svoje operativne interese na Balkanu u kontekstu rata protiv Nemaca. NOVJ je radio saglasno tim interesima, JVuO direktno protiv njih.
I to je to.

Дакле, највећа офанзивна операција против Сила осовине је она коју су извели четници септембра и октобра 1943, од Зворника на северу до Бијелог Поља на југу и до Сарајева на западу. Ту операцију зауставили су управо комунисти, нападом четника у леђа. Том приликом они су директно спасили 1. усташку бригаду, која је била прва на удару.
Офанзивне операције комуниста против Немаца до Техерана не постоје (не постоје ни после, ако изузмемо специфичан напад на Бањалуку у којој су били неки немачки позадинци и разне ситне акције, типа напада на Рајловац, у коме је погинуо један Немац). Места заузтета од Немаца не постоје (до доласка Црвене армије), док су их четници заузели тридесетак.
Уосталом, наведите та места и те операције.
Интерес Савезника био је тај да Немци и Совјети што дуже ратују и што више се поубијају. Зато је Стаљину, како мамац, дата и Југославија.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 12 Jan 2012 19:31

M. Samardzic :: gorran ::Za trenutak bih se zaustavio na Lukačeviću.
Znači, svi ovi dokumenti su izmišljeni?
Ovi što ih citira Tomasevich, o zvaničnoj pohvali pukovnika Remolda Lukačeviću?
O pozivu pravoslavnom građanstvu da pristupa Lukačevićevim četnicima, a muslimanskom da pristupa legiji Krempler?
Ovaj dokument iz Zbornika XII-4, o pripremi operacije "Schneesturm", u kojoj se naređuje formiranje "Grupe Zigfrid" ...(komandant: komandant 2. puka „Brandenburg" sa potčinjenim 2. pukom „Brandenburg", Muslimanskom legijom „fon Krempler" i Grupom „Lukačević") pretpotčinjava se od 18. 12. u 18,00 časova neposredno K-di 2. Ok. A?
I ovo što piše Drago Bojović, da je kao četnički funkcioner proveo 1944. u Pljevljima? Da je poručnik Bogoljub Irić, obaveštajni oficir Prvog mileševskog korpusa, bio u Pljeviljima, i da je njegova ekipa za čišćenje pod vođstvom popa Vukojičića likvidirala meštane?
Da je iz Pljevalja krenula operacija 9. aprila 1944, a trupe iz Pljevalja vodio poručnik Jelovac, koji je tada poginuo?
(Uzgred, Bojović kaže da je Jelovac poginuo nesrećnim slučajem, a ne u borbi.)

Znači, sve to nije istina?

Dopuna: 12 Jan 2012 19:45

M. Samardzic :: Дакле, највећа офанзивна операција против Сила осовине је она коју су извели четници септембра и октобра 1943, од Зворника на северу до Бијелог Поља на југу и до Сарајева на западу. Ту операцију зауставили су управо комунисти, нападом четника у леђа. Том приликом они су директно спасили 1. усташку бригаду, која је била прва на удару.
Kakvim su to gigantskim snagama komunisti raspolagali, kad su zaustavili i slomili četničku armadu, koja je pregazila Nemce? Upravo formiranom 27. divizijom?

Uostalom, evo kako je ona spasila 1. ustaški zdrug:

Sokolac su držali dijelovi 1. ustaške brigade (zdruga) jačine oko 800 do 1.000 ustaša, dobro naoružanih pješačkim naoružanjem i podržani sa 4-5 lakih tenkova. Ustaše te brigade, ogrezli u zločine, prožeti fašističkom ideologijom i zatrovani mržnjom prema srpskom narodu, bili su borbene vrijednosti na nivou njemačkih jedinica... Štab 3. korpusa je za napad na neprijatelja u Sokocu i na drumu do Mokrog i na istočnom dijelu spoljnog poiasa odbrane neprijatelja u Sarajevu istovremeno angažovao obje divizije: 17. je dao zadatak da u rejonu Mokrog zatvori pravac Sarajevo - Sokolac, a da dijelom snaga sadejstvuje 27. diviziji u napadu na neprijatelja u Sokocu: 27. divizija trebalo je da zauzme Sokolac i neprijateljeve jjoložaje na Crvenoj i Orlovoj stijeni (k. 1414 i trig. 1507) i na Cavčevom polju.40... Napad na neprijatelja u Sokocu počeo je 27. oktobra u 18 časova. Borba je trajala do 4 časa narednog dana... Novi napad na ustaše u Sokocu izvršili su 2. krajiška brigada i Romanijski odred noću 29/30. oktobra... pobočnicu i pješačku kolonu
su bataljoni 6. brigade potpuno razbili, izbacili iz stroja oko 100 ustaša i preoteli više stotina grla sitne i krupne stoke koju su ustaše opljačkale na Glasincu.53... U borbama za Sokolac i u probijanju
imao je svega 12 mrtvih, 7 nestalih i 33 ranjena i »velike gubitke u opremi, tvorivu i hrani«54
( [Link mogu videti samo ulogovani korisnici] - koga zanima, tu je i razbijanje četnika na Rogatici.)

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

M. Samardzic ::
Дакле, највећа офанзивна операција против Сила осовине је она коју су извели четници септембра и октобра 1943, од Зворника на северу до Бијелог Поља на југу и до Сарајева на западу.......

Uz sve duzno postovanje, ali vi stvarno u ovo verujete ???

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

M. Samardzic ::Дакле, највећа офанзивна операција против Сила осовине је она коју су извели четници септембра и октобра 1943, од Зворника на северу до Бијелог Поља на југу и до Сарајева на западу. Obavestio me prijatelj da ste pisali na tu temu:

[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

I to sa sve slikama originalnih dokumenata! Prikazali ste stranu 1



i stranu 3



izveštaja 369. divizije od 10. X 1943. Da li biste bili ljubazni da postavite i stranu 2 - mislim da je zanimljiva?

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

vathra ::

Још крајем 1943. је престала да стиже британска помоћ четницима.
Помоћ партизанима је била највећим делом преко Јадрана (бродовима), а мањим делом на потребнија место у унутрашњости, авионима.
Да тако тврди: "Jozo Tomasevich: CETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945"


[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]

Ипак:
"Британске мисије, међутим, отишле су из четничких штабова, последњи официр у мају 1944.
А влада САД је одобрила да њена служба за Блиски исток и Балкан и даље дотура оружје и опрему четницима, и послала им своју војну мисију. Она се, долетевши авионом, спустила ноћу између 27. и 28. августа на четири аеродрома код Прањана, у западној Србији.
Винстон Черчил је поручио (1. септембра) председнику Рузвелту да се боји потешкоћа због одласка мисије САД међу четнике.
Рузвелт је тада наредио да се мисија повуче. Отишла је у ноћи 31. октобра са планине Озрена у источној Босни, где се тада налазила Врховна команда четника након бекства из Србије испред НОВЈ."

Помоћ може бити материјална и нематеријална. Све док се краљ није одреко услуга генерала Михаиловића, а Избегличка Влада КЈ истовремено примала материјалну и политичку помоћ савезника, ја подразумевам, то и као помоћ ЈВуО.
Можда је моје тумачење погрешно.


Цитат у наводницима преузе из
"ЈУГОСЛАВИЈА 1941-1945 за победу и слободу", група аутора, ВИЗ, Београд 1985.

Љуба