Sremski front

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

По причи мог деде, иначе учесника на Сремском фронту, требали смо да оставимо швабе да оду...јер би се повукли свакако пред налетом Руса. Слати су голобради младићи на Принц Еуген СС дивизију...монструме који су имали и више него довољно ратничког искуства....и не само њих.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Napisano: 27 Avg 2011 16:17

Georgius ::По причи мог деде, иначе учесника на Сремском фронту, требали смо да оставимо швабе да оду...јер би се повукли свакако пред налетом Руса. Слати су голобради младићи на Принц Еуген СС дивизију...монструме који су имали и више него довољно ратничког искуства....и не само њих.

Ok to je tvoj deda tvrdio, ali faktičko stanje je bilo, da je Sremski front bio levo krilo jedinicama Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije. Pa zbog toga nikako se nije moglo pustiti Nemcima samo onako da se povuku bez borbe, to nije zavisilo od nas, već od saveznika. Moj deda Lazić Ratko tadašnji poručnik JA takođe je učestvovao u tom periodu na Frontu, ne bi se sigurno složio sa tvojim dedom, što se tiče vojnog tj. faktičkog stanja na terenu.
Kako su Sovjeti napredovali na svom delu fronta prema Mađarskoj i Austriji, tako se menjala i situacija kod nas.
Nije Front formiran iz "partizanskog hira", već iz potrebe saveznika. Ipak treba sagledavati situaciju nakon oslobađanja Beograda, drugačije nego što je mi posmatramo iz lokala. Situacija je to vrema imala globalan karakter i baš zbog toga trebamo sagledati i sam Front. Potrebu Nemaca da iz Grčke izvuku svoju grupu armija E, za odsutnu borbu protiv Crvene armije i potrebu Crvene armije da stigne do Beča. Naš interes je tu negde.

Dopuna: 27 Avg 2011 16:34

Битка код Батине (или Батинска битка) је вођена између 11. и 19. новембра 1944. између јединица НОВЈ и Црвене армије са једне стране и јединица Вермахта и његових савезника са друге стране. Циљ јединица НОВЈ је било ослобађање Барање, а совјетске армије је био да успостави мостобран за прелазак својих тенковских јединица на десну страну Дунава ради лакшег заузимања Мађарске. Са друге стране Немци су се трудили да омогуће повлачење немачких и квинслишких јединица преко Хрватске и Словеније у Аустрију. Батинска битка је трајала од 11. до 19. новембра и окончала се победом јединица НОВЈ и Црвене армије. На месту битке данас се налази Меморилани комплекс. Ово је највећа битка по количини снага учесника, интензитету борби и стратешком значају у току читавог Другог светског рата на подручју Југославије.

Почетком новембра 1944. ослобођени су Београд и већи делови Војводине, док је у Срему формиран Сремски фронт. Јединице Црвене армије по окончању Београдске операције су требале да наставе даље ка Будимпешти и Нађкањижи. Јединице 2. украјинског фронта су се кретале ка Будимпешти, а њене положаје су заузеле јединице 3 украјинског фронта који је учествовао у борбама за Београд. У саставу 3. украјинског фронта у Војводини су се налазили 57. совјетска армија, 17. совјетска ваздушна армија и велико број артиљеријских и инжењерских јединица. Војници 75. стрељачког корпуса 57. армије и тек основане 51. војвођанске дивизије НОВЈ су се распоредили на левој обали Дунава од Баје до Бачке Паланке. Са друге стране Вермахт је распоредио дивизију Бранденбург од ушћа Драве до Батине, а од Батине до Баје 31. СС дивизију Ломбард, појачану мађарским фашистима, укупно око 60.000 војника.

Јединице Црвене армије морале су да осигурају прелазак на другу страну Дунава како би обезбедили линију до Нађкањиже и Секешфехервара и тако окружили Будимпешту. Планирано је да 75. стрељачки корпус уз помоћ јединица из зоне Апатина пређе Дунав пределу Батине. Лево крило 75. корпуса јужно од Апатина чувала би 299. дивизија, а десно крило код Бездана 734. пук 233. дивизије и 8. бригада 51. војвођанске дивизије. Прва група је морала да успостави мостобран између Батине и Апатина, отворивиши пут остатку 3. украјинског фронта ка Печују и Секешфехервару. и да до 15. новембра стигне до линије Топоље-Кнежеви Виногради-Беље. Јединице 51. дивизије НОВЈ су имале да наставе дуж Драве и да ослободе Барању.

• 1Ovo se svidja korisniku: husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Пре него што дамо оцене о оправданости Сремског фронта, треба имати на уму да су губици на њему износили око 20% губитака ЈА у том периоду. Велико бојиште, да. Али није од пресудног значаја. Инсистирање да је то било велико стратиште младости, је велико потцењивање осталих места где се такође доста гинуло за ослобођење, као и људи који су тамо погинули.

Од кад су партизани ступили у контакт са савезницима и добили обимнију помоћ, губици НОВЈ су били око трећине укупних губитака током рата, а противнику је задата већина губитака. Укратко, то је било време за ослобођење, али и за наплату дугова.

Да је совјетима препуштено ослобађање земље, врло вероватно да бисмо завршили са марионетском владом, као и остали суседи. Поред тога, цела претходна борба би била узалудна.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

BATINSKA OPERACIJA
Dogovor Glavnog štaba Vojvodine i Štaba III ukrajinskog fronta o glavnom i pomoćnom mestu forsiranja Dunava.
Posle oslobođenja Beograda i Vojvodine jedinice Crvene armije, koje su dejstvovale na ova dva pravca, otpočele su sa pregrupisavanjem snaga radi organizovanja daljih operativnih dejstava na budimpeštanskom i nađkanjiškom pravcu.
Tako su jedinice 2. ukrajinskog fronta koje su učestvovale u oslobođenju Banata i Bačke otišle
na sever prema Budimpešti, a mesto njih su došle jedinice 3. ukrajinskog fronta koje su učestvovale u oslobođenju Beograda.
Nakon izvršenog pregrupisavanja, početkom novembra 1944. godine, na teritoriji Vojvodine našle su se 57. armija, 17. vazduhoplovna armija i veliki broj artiljerijskih, inžinjerijskih i drugih delova iz sastava 3. ukrajinskog fronta.
Sedamdeset peti streljački korpus, iz sastava 57. armije, preuzeo je odbranu leve obale Dunava od Baje u Mađarskoj do Bačke Palanke. Da bi se pomenute ofanzivne operacije mogle preduzeti, prvo je trebalo
forsirati Dunav i zauzeti mostobran. Taj zadatak su dobile jedinice 57. armije20.
3. ukrajinski front je imao u svom sastavu 37. armiju (nalazila se u Bugarskoj), 57. armiju i 17. vazduhoplovnu armiju.
U sastavu fronta je bila i 4. gardijska armija, ali se njen dolazak mogao očekivati tek u drugoj polovini novembra. U sastav 57. armije su ulazili: 57, 64. streljački i 6. gardijski korpusi, 32. gmbr, 9. adp i drugi delovi ojačanja.

Zajedno sa jedinicama 75. str. korpusa Crvene armije bile su 8. i 12. vojvođanska brigada, kojima se pridružila i 7. vojvođanska brigada odmah nakon prelaska iz Srema.
Posle formiranja 51. divizije, u koju su ušle sve tri brigade, novoformirani Štab divizije je odmah preduzeo mere da se brigade dovedu u rejone koji su odgovarali predstojećim zadacima.
Prema operativno-strategijskoj zamisli VŠ NOVJ i GŠV osnovni zadatak ove nove i tada najmlađe (51) divizije
bio je da u sadejstvu sa jedinicama CA izvrši forsiranje Dunava kod Batine i Apatina, oslobodi Baranju,
a zatim da zajedno sa ostalim snagama GŠV učestvuje u oslobođenju preostalih delova naše zemlje.
Nakon dobij ene saglasnosti od strane VŠ NOVJ, Glavni štab Vojvodine je preko svog komandanta generala
Koste Nađa učestvovao u planiranju i pripremama ove operacije zajedno sa Štabom 3. ukrajinskog fronta i njegovim komandantom maršalom Tolbuhinom.
Odlučeno je da se forsiranje Dunava izvrši glavnim snagama kod sela Batina, a pomoćnim kod Apatina; da u forsiranju učestvuje 51. divizija na oba pravca i da nakon prelaska i zauzimanja mostobrana ona nastupa od Batine samostalnim pravcem prema Zmajevcu i dalje prema Kneževim Vinogradima i Belom Manastiru i od Apatina prema Dardi i Belom Manastiru. U fazi razmatranja i odabiranja najpogodnijeg odseka za forsiranje i razvoj došlo se do zaključka da su najpogodniji odseci kod Mohača i Batine zbog toga što iz tih rejona polaze putevi koji vode u dubinu neprijateljske teritorije.
Uzvišeno zemljište na desnoj obali je omogućavalo neprijatelju uspešno osmatranje skoro potpuno ravne leve
obale na velikoj dubini. Dunav kod Batine bio je nešto uži (400—500 m) nego kod Mohača (600—700 m). Preimućstvo odseka kod Batine bilo je u tome što su tu bili bolji prilazi Dunavu i što su postojali rejoni pokriveni šumom i drugim rastinjem, koji su omogućavali prikrivenu koncentraciju snaga i sredstava, kao i njihovo maskiranje.
U sastavu 75. sk ulazili su 233, 74. i 299. sd, 52. ptap, 140 mp, 25 grup.
Sve o sovjetskim snagama uzeto iz članka: Forsiranje Dunava
snagama 57. armije i zauzimanje operativnog mostobrana u rejonu
Batine od general-pukovnika M. Sarohin i pukovnika B. Petrukina.
Vojnoistorijski žurnal, 1961, 2. str. 25—36.

http://www.znaci.net/00001/152_3.pdf

• 1Ovo se svidja korisniku: husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

vathra ::Пре него што дамо оцене о оправданости Сремског фронта, треба имати на уму да су губици на њему износили око 20% губитака ЈА у том периоду. Велико бојиште, да. Али није од пресудног значаја. Инсистирање да је то било велико стратиште младости, је велико потцењивање осталих места где се такође доста гинуло за ослобођење, као и људи који су тамо погинули.

Од кад су партизани ступили у контакт са савезницима и добили обимнију помоћ, губици НОВЈ су били око трећине укупних губитака током рата, а противнику је задата већина губитака. Укратко, то је било време за ослобођење, али и за наплату дугова.

Да је совјетима препуштено ослобађање земље, врло вероватно да бисмо завршили са марионетском владом, као и остали суседи. Поред тога, цела претходна борба би била узалудна.

Potpisujem.

Šteta što se na ovako odličnoj temi pojavila ta politikantska floskula o namernoj pogibiji cveta srpke omladine. Ružno je u smrti razdvajati mlade ljude, a pri tom zaboraviti koliko je desetina hiljada dece (i ona su mladi ljudi, zar ne?) završilo od ustaškog noža...Moj otac je krenuo sa 16 godina na ustaše. Preživeo je i Neretvu, i Sutjesku, i Sremski front. Mnogi nisu. To je rat i ne treba od toga praviti kapital za strančarenje.

Otkad se pojavila ta kafanska floskula o namernoj pogibiji, gadilo mi se to da slušam. Tri i po godine u Srbiji je bilo relativno mirno i bezbedno, a onda je bog Mars naišao ovim putem i uzeo svoju cenu. Upravo tako kako je Vathra naveo.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Pogledajte i ovaj PDF, pa da Vam bude jasno, kako se globalno kretala situacija od polovine 1944. pa dalje.

http://www.drugisvetskirat.org/index.php?Page=operacija_bagration

Sremski front je postao najznačajniji deo opšteg strategijskog fronta u Jugoslaviji, koji je povezivao savezničke frontove u Evropi. Na Sremskom frontu, u toku nekoliko napadnih i odbrambenih operacija, sa obe strane učestvovalo je preko 250.000 naoružanih vojnika. Na Sremskom frontu učestvovale su jugoslovenske i savezničke snage: 12 divizija, dve vazduhoplovne divizije, Konjička brigada, Tenkovska brigada, Rečna ratna flotila, korpusne i armijska artiljerija, Partizanska brigada "Italija" narodnooslobodilačke vojske, odnosno Jugoslovenske armije.

Krajem decembra 1944. godine na Sremskom frontu učestvovale su dve divizije bugarske otačestvenofrontovske Narodne armje, koje su se nalazile u sastavu 3. ukrajinskog fronta Crvene armije. U toku 175 dana žestokih borbi na Sremskom frontu poginulo je preko 13.000 boraca narodnooslobodilačke vojske i 163 vojnika partizanske brigade "Italija" koja je bila u sastavu prve proleterske divizije. Poginulo je i 1.100 vojnika i oficira Crvene armije, kao i 630 vojnika i oficira otačestvenofrontovske bugarske Narodne armije.

Na mestu proboja Sremskog fronta, na 106. kilometru autoputa od Beograda prema Zagrebu, uz levu obalu reke Bosut, pokraj sela Adaševci podignuto je veličanstveno spomen obeležje "Sremski front". To je memorijalno-građevinska, hortikulturno-pejzažna, istorisko-muzeološka i umetnička kompozicija.

Imena poginulih boraca koji su dali svoje živote u borbi za slobodu , protiv fašizma, uklesana su u Spomen obeležje u Aleji časti.

• 1Ovo se svidja korisniku: husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Свакако не треба заборавити и чињеницу која се често прећуткује (или се не зна, или се подразумева): Сремски фронт је са становишта војно-ратног искуства био непроцењив за нову, младу армију! Прелазак са партизанског на ешелонирани начин ратовања урађен је уз најбоље могуће учитеље - команданте Црвене армије чије су најкрупније формације биле управо фронтови. Тако су НОВ и ПОЈ прерасли у ЈА и научили се нечему што ће деценијама после тога бити окосница ратног искуства. И непосредна искуства Сремског фронта била су велика и непроцењива јер је на експлоатацији успеха пробоја засновано и даље ослобођење државне територије. Једноставно, на Сремском фронту партизански команданти израстали су у значајне штабске старешине и ратнике са другом врстом искуства и знања.


На искуствима Сремског фронта базирани су многи стратешки планови током следећих деценија.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Danko SVIK VRS ::Napisano: 27 Avg 2011 16:17

Georgius ::По причи мог деде, иначе учесника на Сремском фронту, требали смо да оставимо швабе да оду...јер би се повукли свакако пред налетом Руса. Слати су голобради младићи на Принц Еуген СС дивизију...монструме који су имали и више него довољно ратничког искуства....и не само њих.

Ok to je tvoj deda tvrdio, ali faktičko stanje je bilo, da je Sremski front bio levo krilo jedinicama Drugog i Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije. Pa zbog toga nikako se nije moglo pustiti Nemcima samo onako da se povuku bez borbe, to nije zavisilo od nas, već od saveznika. Moj deda Lazić Ratko tadašnji poručnik JA takođe je učestvovao u tom periodu na Frontu, ne bi se sigurno složio sa tvojim dedom, što se tiče vojnog tj. faktičkog stanja na terenu.
Kako su Sovjeti napredovali na svom delu fronta prema Mađarskoj i Austriji, tako se menjala i situacija kod nas.
Nije Front formiran iz "partizanskog hira", već iz potrebe saveznika. Ipak treba sagledavati situaciju nakon oslobađanja Beograda, drugačije nego što je mi posmatramo iz lokala. Situacija je to vrema imala globalan karakter i baš zbog toga trebamo sagledati i sam Front. Potrebu Nemaca da iz Grčke izvuku svoju grupu armija E, za odsutnu borbu protiv Crvene armije i potrebu Crvene armije da stigne do Beča. Naš interes je tu negde.

Ипак је деда био 16-годишњак тада. Дете...али то је његово виђење тог фронта и ја то поштујем. Наравно, последњу реч имају они који су видели фронт "на длану", као Ваш деда или неки људи који ипак нису били обични војници већ пуковници, генерали итд...
Иначе, деда је рањен на Батини када је иза њега пала мина испаљена из минобацача. Однео је човек у гроб пре 3 године шрапнеле немачке гранате. Слава борцима за слободу !!

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Trebao sam malo više pojasniti. Baš ste se raspisali. Nisam doveo u pitanje front već sam preneo utisak ljudi koji su bili svedoci tog perioda i aktivno učestvovali u NOB. Nije reč o nekoj nebulozi nego o njihovoj percepciji toga šta se desili, jer je bio kraj rata itd... Naravno jasno je da samo mali broj ljudi, obično na vrhu, raspolaže sa validnim podacima kako bi doneli prave odluke.

• 3Ovo se svidja korisnicima: vathra, mean_machine, Šuca
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Leonardo ::Trebao sam malo više pojasniti. Baš ste se raspisali. Nisam doveo u pitanje front već sam preneo utisak ljudi koji su bili svedoci tog perioda i aktivno učestvovali u NOB. Nije reč o nekoj nebulozi nego o njihovoj percepciji toga šta se desili, jer je bio kraj rata itd... Naravno jasno je da samo mali broj ljudi, obično na vrhu, raspolaže sa validnim podacima kako bi doneli prave odluke.

Разумемо те. Сви знамо да је рат, ужасна, крвава и непотребена ствар. Мој отац је случајно преживео. Однео је и он доста гвожђа у гроб.

ПС
Ево једног прилога, истинитог, из живота позадинско-санитетског обезбеђења. Често сам слушао ловачке приче о томе како је добровољно давање крви здраво/ нездраво (прича зависи искључиво од тога да ли је тај дискутант дао или није дао крв), да се ствара навика, итд...

Пракса на Сремском фронту је била следећа: делови јединица су према посебном распореду премештани у бројне пансионе у позадини фронта где су били смештени до шест недеља. Сваких петнаест дана давали су 450-500 грама крви. Остало време су проводили у излежавању, шетњи, одличној прехрани, испијању црног вина (веровало се да црно вино побољшава крвну слику). Проверена ствар. То је качило све. Мој отац, као заставник (тада најмлађи официрски чин) двапут је био у једној од таквих, бројних, ''црпних станица''...Ето, то је онај невидљиви део фронтовске војне, далеко од фотоапарата и бомбастих , патетичних наслова по новинама.