online
- radionica1
- Super građanin
- Pridružio: 22 Jan 2014
- Poruke: 1263
- Gde živiš: Srbija
|
Jako zanimljiv tekst:
"...Радња серије “Сенке над Балканом“ смештена је у Краљевину Југославију, односно Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а одиграва се углавном у Београду. Бјелогрлић нам приказује вероватно најгаднији приказ неке престонице у историји кинематографије. Наговештај овога могли смо видети у његовој претходној серији, “Монтевидео“, када је кафану “Солунац“, у којој су се окупљали фудбалери, изместио са Булевара – преко пута Правног факултета – негде на периферију, приказујући Београд између два светска рата онако како су тада изгледали, на пример, Бајина Башта или Крива Паланка. Тај део данашњег Булевара краља Александра, од Поште на горе, и данас изгледа исто – светски. Идући овим булеваром, као и сваким градом у Србији, од центра према периферији, тачно се може видети где престаје оно што је прављено пре рата и где почиње оно што су правили комунисти. Просто речено, прво је лепо, а друго је ружно, јер у комунизму доминира тзв. естетика ружног, без обзира да ли је реч о архитектури, филму или нечем трећем.
Тај једноставан факат, по природи ствари, не одговара комунистима, због чега њихове камере беже у блато предграђа. И док страни филмови и серије по правилу почињу тоталима грађевина које остављају без даха, серија “Сенке над Балканом“ у шпици садржи некакву стилизацију канализације, а у првим кадровима блато периферне Савамале. То насеље је представљено не само као изразитно бедно, већ и као место у које полиција не сме да уђе. Оно је царство криминалаца изобличених лица, али ни у центру града ситуација није много боља. Заправо, гора је. Чланови двора и владе, привредници, жандарми, лекари, задужбинари, лидери руских избеглица – речју, цело друштво, огрезли су у блуду, неморалу и криминалу, док је наркоманија масовна. Речник свих, од Савамале до Двора и Владе, је исти, уличарски, уз невероватно много псовки, праћених великим бројем сцена на ивици порнографије. Другим речима, у демократским земљама овакве серије се не емитују у тзв. породичним терминима у осам увече.
Главни нарко дилери су четници покојног војводе Воје Танкосића и руски козаци, док је комуниста Мустафа Голубић приказан као Џејмс Бонд. Позитивни ликови су ВМРО-вци, који се приказују као борци за слободу Македоније (заправо, били су бугарска терористичка организација којој је циљ био припајање Вардарске Македоније Бугарској), а позитиван лик је чак и будући поглавник Анте Павелић, тадашњи адвокат, бранилац “македонских бораца за слободу“ (приказан је на начин као када би, на пример, неко снимио Хитлера као младог сликара, негде 1910-те године).
Разуме се, мада је серија најављена као нешто што ће открити до сада непознате историјске чињенице, све је измишљено, од прве до последње сцене. У првој сцени козаци убијају свог светштеника у Руској цркви на Ташмајдану, а у последњој до сада приказаној сцени, у седмој епизоди, ВМРО-вци савладавају жандарме у центру Београда – испред Главњаче, сто метара од Хотела “Москва“ – и ослобађају свог лидера. Жандарми су, иначе, карикирани у свакој сцени: неспособни, распојасани, стално једи и пију, попут војника Краљевине у ТВ серији “Равна Гора“.
Већ после прве епизоде, један од гледалаца написао је на интернету: “Ако је овако, бар упола, стварно 30-тих година у Београду било – нису нас Немци џабе бомбардовали“.
На овакве примедбе, један од сценариста, иначе професор на Факултету драмских уметности – а тај факат говори да ћемо још деценијама гледати Стаљинове и Ејзенштајнове трикове – Даница Пајовић, изјављује како је пре рата 90 посто становништва живело у беди и да је управо због тога дошло до промене система 1945. године. “Неки гледаоци ‘Сенки над Балканом’ мисле да смо приказали Краљевину СХС у најружнијем светлу, а не капирају да је то максимално улепшан приказ“, изјавила је, такође, Пајовићева.
Другим речима, сценаристкиња у потпуности прихвата комунистички наратив о “старој трулој Југославији“, али и онај о “обнови и изградњи“ земље после 1945. године.
Други сценариста серије, Дејан Стојиљковић, образлажући делове текста о принцу Ђорђу – у серији се приказује да он у ствари није имао шизофренију, већ да га је краљ Александар здравог послао у лудницу да би приграбио власт – пише да је овог несрећног принца “Пашић макао“ 1925. године, да би 1928. године Пашић “макао“ и Арчибалда Рајса, тако што га је избацио “из одбора за прославу десет година од пробоја Солунског фронта“.
Никола Пашић је преминуо 1926. године. Другим речима, овај, а ни остали сценаристи, немају представу о збивањима у Краљевини Југославији, нити их то занима.
Краљевина, а нарочито Београд и градски центри од Лесковца до Новог Сада, и без развијене филмске индустрије постали су Елдорадо за многе, не само од Словеније до Македоније, већ и из иностранства. Са подручја данашње Србије, тада није било економске емиграције. Тек са појавом комуниста и њихове диктатуре, народ почиње да бежи широм света. Побегли су милиони и тај процес и даље траје.
Најзад, ко жели да види предратни Београд, нека укуца на “Јутјубу“ наслов филма Макса Калмића: “Прича једног дана“.
(“Слобода“, гласило СНО у Чикагу, 10. децембар 2017)
Ceo tekst sa povecim uvodom, mozete naci na
http://srbin.info/2017/12/23/povodom-novih-tv-serija-rts-a-crvene-senke/
|
