Šta će biti sa Generalštabom?

18

Šta će biti sa Generalštabom?

offline
  • Kos93  Male
  • Legendarni građanin
  • Pridružio: 11 Sep 2007
  • Poruke: 5160

Нажалост, и од горег може горе. Ако генералштаб буде рушен, имамо неколико опција, или добијамо неки ултра модерни нескладни хотел који ће се наслањати на зграде старог генералштаба, касарне 7. пука и с друге стране улице зграде старе војне академије, или ће (још горе, али и много веће вероватноће) остати рупа, попут рупе на Славији која је остала после бомбардовања, тј. остаће равни зидови касарне 7.пп и старе војне академије да штрче много више него и садашња полурушевина.
Зграда ГШ свакако нарушава старо језгро међуратних здања, али није једина зграда која је нарушила тај ред, ту има и већих ругоба, као нпр. солитер на почетку Немањине код болнице Св. Сава, или зграда НБС. И шта год буде грађено на месту ГШ, сигурно ће бити још модерније здање и још више нарушити визуру, само погледајте задње изграђене објекте по БГу, посебно хотеле и онда их замислите ту уместо ГШ.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 21 Jul 2008
  • Poruke: 9630
  • Gde živiš: Gorod-geroй Moskva

Trebali su Rusi Staljingrad da ostave kao spomenik, da se sete zlodela okupatora.



offline
  • Pridružio: 02 Nov 2010
  • Poruke: 1268

Kos i meni je NBS odvratna. Možda bi se mogla upristojiti kada bi se kakofonija oblika na krovu svela - kada bi za to imalo para i volje, al da ne širimo temu.

Međutim skrenuo bih ti pažnju na nekoliko stvari:
1) Mitićeva rupa na Slaviji je imovinsko-pravni Gordijev čvor vezan još za nacionalizaciju i povraćaj imovine potomcima privatnih vlasnika parcele i zato je se tu ništa ne gradi (bar danas je to razlog). Generalštab ne bi trebalo da bude takav problem.
2) Nov objekat na mestu Generalštaba će naravno biti moderne konstrukcije ali fasada može da se napravi da ima motive slične okolnim objektima. Bilo bi istina skupo danas, ali to je stvar investitora.
3) Doduše jeste verovatnije je da će imati svedeniju, moderniju fasadu (prvenstveno iz ekonomskih razloga), ali i moderne zgrade mogu da se uklope sa okruženjem - greška je unapred misliti da je nemoguće. Danas imamo mogućnosti 3d modeliranja cele okoline, foto montaže itd pa se može videti kako bi nešto stajalo u ambijentu. Može se organizovati arhitektonski konkurs (mada su oni u praksi namešteni skoro uvek). Problem uklapanja je čisto arhitektonski problem koji može biti dobro rešen. Npr zgrada U Knez Mihajlovoj 30 (S. Krunić i M. Rajović) je moderna, interesantna a opet ne nameće se puno okolnim zgradama i vrlo je lepo uklopljena.

offline
  • Pridružio: 14 Feb 2012
  • Poruke: 994
  • Gde živiš: Beograd

ali podsecam opet da je ovaj arhitektonski kompleks pod zastitom drzave...
a u Volgogradu (Staljingradu) postoje upravo svedoci strasne bitke:
http://commons.wikimedia.org/wiki/File:%D0%9C%D0%B.....uselang=ru

offline
  • Pridružio: 05 Jul 2012
  • Poruke: 1287

О чему ви причате када Генералштаб не смеју да руше и да дирају све што поруше морају потпуно исто да направе,јер је зграда заштићена тј. архитекта је заштито као његово дело и то му нико не може одузети.

offline
  • Zastitar planete Zemlje i majke Prirode
  • Pridružio: 24 Jul 2012
  • Poruke: 3988

Iskander M ::О чему ви причате када Генералштаб не смеју да руше и да дирају све што поруше морају потпуно исто да направе,јер је зграда заштићена тј. архитекта је заштито као његово дело и то му нико не може одузети.

Zgrada Generalstaba ima status spomenika kulture i u tom smislu je zasticena.
Da bi se radilo bilo sta njoj je potrebno ukinuti taj status.

offline
  • 037  Male
  • Super građanin
  • Pridružio: 30 Dec 2011
  • Poruke: 1016
  • Gde živiš: Kruševac

Napisano: 24 Dec 2013 1:34

versus ::Protivljenje rušenju je bilo glasno dok Đilas nije smenjen. Ljudi koji su se protivili su se mogli podeliti na Don Kihote koji se inate sa vetrenjačama (poput bivših Titovih Generala i admirala), političke pulene DSa (ljude u većini tvojih "sručnih tela" u kojima su posao i platu dobili preko DSa, a koja će sada verovatno doživeti manju ili veću čistku kako to u zemlji Srbiji posle smene vlasti biva) i slepce kojima je svaka velika zgrada u Beogradu umetničko delo ako ju je bar delimično projektovao neko ko je "veliko ime" arhitekture - tu je verovatno pokretač on-line inicijative protiv rušenja koja nije skupila ni 2.000 potpisa. Naravno ima i onih koji sadaju u više od jedne od ovih grupa.
...

Хајд’ сад у партију па се врати са мишљењем, м?

Могуће је да су политички ангажовани, дешавало се и бољима (ако је тачно). Ипак, какви год да су – то су наши најстручнији људи за ова и сродна питања. Једноставно не можеш изједначавати некомплетно знање са комплетним незнањем.

А у области грађевинарства свакако су релевантнији инжењери од, рецимо, обућара или политичара (уз сво поштовање према обућарима).


versus ::...
037 - ovo ti nije stručni forum (za arhitekturu takvi i ne postoje u Srbiji - stručnjaci nemaju vremena da često piskaraju po netu - ta čast uglavnom pripada propalim studenima i besposličarima zaljubljenim u neku sopstvenu viziju arhitekture).
...

Да, слутим како је то у питању. У већини случајева и у најбољем случају.


versus ::...
2) Nov objekat na mestu Generalštaba će naravno biti moderne konstrukcije ali fasada može da se napravi da ima motive slične okolnim objektima. Bilo bi istina skupo danas, ali to je stvar investitora.
3) Doduše jeste verovatnije je da će imati svedeniju, moderniju fasadu (prvenstveno iz ekonomskih razloga), ali i moderne zgrade mogu da se uklope sa okruženjem - greška je unapred misliti da je nemoguće.
...

Уклапање у визуелном смислу може да иде на склад или контраст, просто речено. Ово што ти предлажеш/очекујеш је контраст. Као што и је и решење Генералштаба, уосталом... и чему онда рушење? „Зарад ваљда бољег уклапања“ би био врло неозбиљан одговор, најблаже речено.


versus ::...
Ovo je samo kafana za razmenu mišljenja, ja zabludu nemam da će se tvoj stav promeniti (još nisam video diskusiju u kojoj je oponent rekao drugome "u pravu si") i zato se obraćam ostalim čitaocima od kojih većina nisu arhitekte.
...

Сада и овде ћу да се сложим са тобом. Ја заиста не могу да променим мишљење на бази једног: “Мени је та зграда ружна; срушимо је и помолимо се Одину за мање ружан хотел. Негде, некада... Можда.“


versus ::...
Ja sam bio zgrožen tom zgradom još prvi put kad sam je video kao klinac - a tada naravno nije bila oštećena sećam se da sam išao basem uz Nemanjinu kojom su se se ređale zgrade sa predratnim fasadama sa dosta plastike i odjednom se pojavljuje narandžasta fasada koja bi čak i na Novom Beogradu u kome sam odrastao bila radikalna na armiranobetonskoj kutijetini sa nekim stepenicama u odnosu na koju su čak i zgrade u bloku 63 skladnih proporcija. Užas! Upravo iz tog razloga nema sile koja će mi promeniti mišljenje jer znam da na moj utisak nisu uticali ni ekonomski ni politički ni propagandni razlozi. Sada kada je zgrada oštećena a nema fnkciju je dobar momenat da se skloni zauvek i napravi nešto novo što bi zaista teško moglo da bude veći arhitektonski promašaj od te zgrade.
...
...
PS rugoba je bio pravi opis za tu zgradu dok je bila čitava a sada je u pitanju teško oštećena rugoba.
...

Врло је неинжењерски када се субјективно поимање естетике покушава наметнути као аргумент (и то практично једини) у једном питању које је сасвим конкретно и које се тиче већ изведеног објекта, више-мање потпуно техничког карактера а не апстрактног. И то на скоро савршено неелоквентан начин, немогуће је не запазити.

Уосталом – Генералштаб је управо у струци препознат као један од најмаркантнијих и најуспелијих објеката српске модерне архитектуре. А из опште културе је познато да су данас уобичајено омиљене правце уметности (академизам, баухаус... па и ренесансу) савременици често доживљавали као напорне и одбојне.

Но, та естетика је још једна од ствари за коју, мислим, нећу више имати времена на овој теми.

------ ------

Mercury ::Trebali su Rusi Staljingrad da ostave kao spomenik, da se sete zlodela okupatora.
Добро, али овде је реч о само једном комплексу, и то не тек било ком и каквом. И скоро нико не жели да зграде остану у садашњем стању, већ да се Б поправи а за А уради озбиљна анализа (ту су ствари мање јасне, постоји више могућности, коментарисано је већ).

Dopuna: 12 Jan 2014 2:34

Станислав Живков ::
Разарање

Случај зграде Генералштаба: Опсесивни покушаји да се ремек-дело српске архитектуре сруши или прода


Проф. Добровић је школске 1961-62. године одржао једно предавање на Архитектонском факултету о свом објекту и о томе како је та визија настала и шта га је руководило приликом обликовања поменутог простора и објекта. Предавање је започео фотографијом кањона Таре. Од тада је силуета града из осовине Немањине улице обогаћена овим ремек-делом које већ 11 година пропада док политиканти лицитирају о даљој судбини ових објеката. Коме је стало да се са оштећених зграда скине режим заштите споменика културе како би се оне неометано срушиле? Зашто служба заштите до сада није предузела ама баш ништа на практичној заштити споменика? Шта је важније - заштита споменика или стручно усавршавање у Бразилији? Животно дело генијалног архитекте Николе Добровића или шопинг-мол са хотелом?



Зграде комплекса Генералштаба у Београду саграђене су од 1956. до 1965. године према пројекту једног од наших највећих архитеката - Николе Добровића - и, нажалост, његово су једино дело саграђено у Београду.

Добровићев пројекат изабран је на конкурсу крајем педесетих година. Током градње, на захтев инвеститора пројекат је унеколико измењен те је кула објекта Б, са првобитних 12 спратова нарасла на 18, док је само уређење ентеријера објекта изведено без Добровићевог надзора. Градња је завршена и зграде су усељене 1965. године. Архитекта Никола Добровић је за ово остварење добио Октобарску награду града, а Београд је добио важну архитектонско-урбанистичку доминанту, пре свега због изражених каскадних форми које визуелно уоквирују продор Немањине улице ка Славији. О томе колико је овај урбанистички мотив био и остао значајан најбоље сведочи нова зграда Народне банке Србије, где је њен пројектант Грујо Голијанин, овај мотив након 25 година поновио.

Комплекс зграда Генералштаба препознатљив је по фасадној оплати од ружичастих буњасто клесаних плоча специјално наручених из налазишта у Ђурићима у Боки Которској, које су у складном контрасту са партијама полираних плоча кречњака са острва Брача. Отада је својим ликом обогаћивала Београд и обележавала метрополу, била је знак препознавања на раскршћу две главне градске улице. У најбољој традицији модерне са препознатљивим Добровићевим рукописом, шездесетих година представљала је огроман искорак у нове пределе архитектуре, у освајање нових стваралачких простора, јер је комплекс Генералштаба са обе стране Немањине улице био и јесте једно од најзначајнијих дела југословенске архитектуре у Србији, који и сада, урушен и запостављен, зрачи исту енергију јер такве вредности у свом трајању не познају временску димензију. Здање је обележило епоху, и архитекта Добровић је поставио референтну вредност која је постала вредносни суд за стварање архитеката деценијама после тог догађаја.

Због своје архитектонске вредности, зграде комплекса Генералштаба увршћене су у све значајне прегледе савремене југословенске и српске архитектуре двадесетог века, али нажалост тек 2005. године, дакле шест година након оштећења у рату 1999. године, проглашене су за културно добро. Наиме, иако је много раније припремљена одлука о проглашењу и прикупљена сва неопходна документација, ово је у свом карактеристичном бахатом стилу спречио лично потпредседник владе др Војислав Шешељ одбивши да потпише Одлуку о проглашењу за културно добро под јефтиним демагошким изговором да би то била непотребна потрошња буџета. Ако се зна да је на листи објеката превиђених за заштиту, осим зграда Генералштаба, било готово 200 објеката новије архитектуре, постаје сасвим јасно колика је заправо штета таквим понашањем др Шешеља начињена, јер је чињеница да током бомбардовања ниједан објекат са листе културних добара није бомбардован те уопште није искључено да је Шешељ и због тога у Хагу, а да ни ми ни он не знамо.

Мања зграда А има корисну површину од 12.654 квадрата, а зграда Б са кулом површину од 36.581 квадратни метар. НАТО је у два наврата гађао здање (у ноћи 29. на 30. април, и у ноћи 7. на 8. мај 1999. године). Најтеже је страдало улично крило објекта А, док је на објекту Б срушен улазни вестибил и пробијен каскадни део према Немањиној улици. Од те мајске ноћи последње године прошлог века трају полемике о томе да ли зграде треба срушити и зидати неке друге, или их треба очувати и реконструисати. И како то урадити, одакле намаћи потребан новац, да ли је продати или оставити у власништву државе? Сви позвани и непозвани исказивали су своје мишљење и, наравно, ништа се није догодило, као да је неки мудри невидљиви дух, упркос брзоплетим и недореченим намерама овоземаљских службеника и дужносника, спречавао да се, можда, нанесе непоправљива штета не само здању Генералштаба већ и култури народа у којој оно заузима узорно и залужено место.

Зграда Генералштаба је чекала свој усуд, напуштена и запостављена иза металне ограде са графитима, а грађани су у пролазу бацали око и бивали гневни што им рушевина квари наводни угођај по сунчаном дану, или су мислили све најгоре о бацачима бомби. Државни службеници су такође, по службеној дужности, погледали на зграду и смишљали да је продају на пијаци некретнина (и умало се то није догодило), не би ли се срушила и на том месту, престижној градској локацији, изидала нека друга, лепша и старија и са више метара квадратних, а држава добила неки новац за своје потребе и ослободила се бриге о рањеном здању.

Захваљујући иницијативи више архитеката и историчара уметности, а потом и напокон пробуђених надлежних институција које се баве заштитом историје архитектуре, држава је тек 2005. године напокон донела одлуку да комплекс зграда Генералштаба уврсти у националну културну баштину и заштити као културно добро. Здање је тако истргнуто из руку комерцијално настројених државних службеника, јер одлука о заштити је захтевала да се лик здања, фасада и лице морају вратити у првобитно, аутентично стање како га је архитекта Никола Добровић осмислио. Ова одлука наишла је на негодовање трговаца некретнинама који већ неколико година намерно протурају измишљену теорију по којој би цена обнове и реконструкције била већа него рушење и градња новог објекта, што је ноторна неистина и тенденциозно пласирана лаж само како би се преко медија извршио притисак да се по сваку цену са објеката скине заштита и омогући њихово рушење а некоме добра зарада.

Очито је да су у ову кампању умешани многи. На једној страни је држава Србија, дакле државна институција на коју је здање укњижено, која и даље инсистира на продаји и тражи да се заштита културног добра укине, јер здање са "теретом" заштите, наводно, губи на тржишту тридесет посто вредности коју би иначе имало ако би њен третман био слободан и препуштен вољи и жељи купца некретнине и земљишта истовремено.

Парадоксално изгледа да Министарство одбране, које је корисник здања Генералштаба, у последњих 11 година наводно нема новца чак ни за најобичнију провизорну заштиту објеката, о чему сведочи и чињеница да, осим у делу ка Бирчаниновој улици, са кулом, који је сређен, нигде ни један једини разбијен прозор до сада није затворен макар најлонском фолијом и у све грађевински неоштећене просторе већ 11 година неометано продиру прашина, киша, снег и смеће. Ненормално звучи недавна изјава из Војске Србије у којој се изјављује како нема новца за обнову, иако поседује некретнину која није у функцији и која Војсци изгледа није потребна па жели њеном продајом да реши многе друге проблеме, што би у неком нормалном друштву био прихватљив и разумљив разлог, али пошто код нас много тога није нормално, онда не чуде ни сва дешавања око Добровићевог ремек-дела.

Ако је Министарство одбране државна институција које је уосталом и смештено у делу ове палате, па када сама Војска већ 11 година, уместо да закупљује шпијунске сателите, наводно није у стању (читај: не жели) да здање уреди, очито је да држава, посебно када се ради о врхунском делу националне културне баштине, треба да преузме бригу о здању и у оквиру државног буџета створи ставку са довољно пара (јавних пара којима држава располаже у име грађана који су те паре створили...) намењених реконструкцији Генералштаба. Треба држава да реконструише и обнови здање чији је власник у име свих грађана, јер озбиљна држава не продаје културно благо на пијаци. После обнове могуће је здање наменити јавном добру, култури, уметности, универзитету, могуће је чак и један део изнајмљивати на тржишту и од тога издржавати део на другој страни Немањине улице, где су јавни и некомерцијални садржаји. Чини се да то није тако компликовано и да је сасвим достижно и одрживо. Ипак, Министарство одбране не размишља о обнови, већ о продаји у виђеном стању. Архитекте се не противе продаји и промени намене комплекса под условом да задржи изворни облик, јер је у питању заштићени споменик културе.

Осим што су рушевине делимично ограђене, на самим објектима се већ 11 година не ради ама баш ништа, све стоји исто као и пре више од деценију, али се повремено подгрева полемика шта са зградама треба урадити, док ово градско ругло представља праву туристичку атракцију и мету фотографа. Сада је за главног кривца за деценијско нерешавање проблема обнове зграда проглашена чињеница да су ови објекти под заштитом Завода за заштиту споменика, што је наводна препрека за инвеститоре те је очито да се преко разноразних притисака преко медија заправо покреће иницијатива да се тај статус промени. О томе најбоље сведочи неформална припрема јавности за неопходност продаје објеката. Потпуно некомпетентни политичари преко медија су почели са свесним пласирањем оваквих ставова, о чему најбоље сведочи недавна изјава градоначелника Београда Драгана Ђиласа: "Потребно је што пре наћи решење за зграде Генералштаба, јер је срамота да више од десет година рушевине и даље стоје у самом центру града. За инвеститоре је економски неисплативо да ове зграде купе, али да морају да задрже њихов првобитни изглед. Бојим се да ће оваква ситуација потрајати ако се и даље настави са инсистирањем на оваквим условима". Иако нема никакве везе са овом проблематиком, својом изјавом "прославио" се и Оливер Дулић, министар за заштиту животне средине и просторно планирање: "Ако буде потребно помоћи ћемо да се те зграде реновирају или продају. Као неко ко живи у Београду, сматрам да су ти објекти ругло главног града, да их што пре треба продати, а новац употребити за изградњу нових објеката".

Међутим, како би се њихове жеље реализовале са објеката би претходно било потребно скинути режим заштите како би могли бити срушени те је као иницијатор ове идеје пронађен Србољуб Панић, заменик директора Републичке дирекције за имовину: "На захтев Републичке дирекције за имовину, Министарство културе пре две године обратило се Републичком и Градском заводу за заштиту споменика културе да поново преиспитају статус заштићених објеката. Ову иницијативу подржало је и Министарство одбране, али повратне информације није било".

Међутим, у овом криминалном пројекту сви заинтересовани су се увелико прерачунали, јер према важећим законима власници заштићених објеката не могу тражити укидање одлуке о заштити споменика. Заштита се укида од стране доносиоца одлуке и то у ретким приликама кад се испостави да је власник недовољно бринуо о споменику и тиме му нанео штету која је уништила неповратно његова споменичка својства. За сваку интервенцију на споменику власник је дужан да се за сагласност обрати установи која је и основана за бригу о споменицима - Заводу. Може се само замислити како би се споменици проводили да се одлука о њиховом рушењу препусти незајажљивим власницима објеката на ексклузивним локацијама, што је случај са објектима А и Б. Власник се у овом случају мора позвати на одговорност због небриге о објектима која траје већ 11 година, а сама служба Заштите споменика културе због непредузимања конзерваторских мера које би спречиле даље пропадање објеката од последица штете од бомбардовања и намерног неодржавања.

Само понашање службе заштите споменика културе у овом случају заправо је у складу са политиком нерада Вере Павловић-Лончарски, директорком Републичког завода за заштиту споменика културе и бившом директорком Градског завода за заштиту споменика културе, која рад установа којима руководи свесно координира са захтевима "структура", што у овом случају најбоље потврђује став градоначелника Ђиласа, јер је очито да је у питању моћник који мисли да после сече платана и арчења пара на подземне трамваје и прескупи непотребни мост на Сави може лако да сруши ремек-дело човека који више није са нама упркос ставу Београђана, научних институција, културних установа и стручњака, чија се реч чује и уважава, који се боре да спрече вандализам који ће бити гори од оног који су начиниле бомбе у рату у коме нисмо учествовали.

О томе да је проблем реконструкције зграда Генералштаба "врући политички кромпир" најбоље сведочи упорно ћутање и незаинтересованост саме службе заштите тако да, уместо да се ангажују на заштити и санацији објеката Генералштаба, директорка републичког завода Вера Павловић-Лончарски и шефица архитектонског одсека Брана Стојковић-Павелка о трошку државе путују на двонедељно стручно усавршавање у Бразилију, како би проучавале проблематику и методологију стављања споменика под заштиту. Иако би било нормално обновити објекте о трошку државе, с тим да се распоред простора прилагоди програму и потребама нових корисника и евентуалном продајом вратити средства утрошена за радове уз примерену зараду, изгледа да то некоме не одговара, јер у тој варијанти отпада уобичајено диловање са разноразним тајкунима по принципу "има ли ту мене".

Ове зграде спадају у историју архитектуре и као такве их треба и третирати. Све што је оштећено може бити и обновљено (види Авалски торањ). И овде је ствар једноставна: треба ангажовати инжењере, да направе предлог и предрачун и онда зграде санирати и реконструисати. С обзиром на то да су пројектоване као пословне зграде, то могу и да буду, могу се издавати, могу се преместити сви председници и владе у њих и ослободити дворове за музеје. Могу и оне бити претворене у музеј (музеји у Београду немају довољно простора). Али шта је проблем? Проблем је ИМТ (има л' - ту - мене). Досадашње искуство говори да су политичари продали све што се може тајкунима, да они не граде оно што некоме треба, већ оно где ће народ остављати паре. Тако се од 1968. прича о градњи опере, а од 1980. се гради нови музеј на Ушћу, а једино је никао шопинг-мол јер "народ то хоће", што је цинизам неспособних и корумпираних политичара. Под Титовом влашћу су се градили домови културе по селима, а под овом влашћу не може ни откуп малина да се организује по тим истим селима. А где ће онда власт да уради нешто паметно са Генералштабом? По свему судећи ово је пробни балон да се види реакција јавности, па ако је нема или је слаба, да се скине заштита (!) и прода неком тајкуну-паразиту да то сруши и направи шопинг-центар (па да буде још и ослобођен пореза, јер улаже паре "из иностранства", од своје офшор компаније). Изјаве политиканата који владају овим градом и ресором заштите животне средине и урбанизма су срамне и најречитије говоре да су ова двојица, иако о архитектури и заштити споменика културе појма немају, вероватно већ направила листу могућих инвеститора.

Још страшније је очита намера да небрига о заштити објеката докрајчи оно што су почели пројектили. Никола Добровић био је генијалан архитекта, због своје генијалности неподобан свим временима, који не заслужује да о судбини његовог ремек-дела одлучују људи који својом тврдоглавошћу, незнањем, политикантством и штеточинством (мост на Ади, подземни трамвај, посечени платани и нови закон који иницира ортопед), чине све да би што дуже остали на власти. Срамно. Немар државе према овом ремек-делу је очигледан, не само због десет година оклевања да ли да се објекти обнове или као рушевине продају, него и зато што се допустило да прође 40 година да би тек онда зграде Генералштаба и Министарства одбране биле заштићене.

Наивно звучи објашњење да је војска некада била држава у држави и да није дозвољавала "мешање" у статус добара. Наиме Зграде су пре свега биле мажене и пажене као и други вредни објекти у војном фонду непокретности. Није реч о томе да је неко другоме нешто бранио. Здање је увршћено у националну културну баштину и више није важно када. Закон о културним добрима предвиђа да онај ко крши одредбе које штите споменике културе може бити кажњен и затвором. Питање је само да ли се код нас закони доносе како би били кршени или је то неопходно због нечијих "виших" циљева? Када се у Немачкој купи кућа или стан који има вредности и за архитектуру и за културу уопште, онда стоји у купопродајном уговору пасус којим се купац обавезује да ће у случају рушења објекта, истом повратити претходни изглед. Сасвим порушени Авалски торањ, дело архитеката Угљеше Богуновића и Слободана Јањића, саграђен је у истом периоду као и Добровићеви објекти у Немањиној, па је ето могао да се поново изгради, пре свега свега захваљујући сталном медијском спиновању јавности, док се у случају Генералштаба јавност спинује у супротном смеру, заговарањем потребе рушења комплекса. Чини се да су једино архитекте јединствене у томе да никако не треба рушити ове објекте или им мењати изглед. Они сматрају да је Генералштаб једно од највреднијих остварења архитектуре на овим просторима чији је аутор професор Никола Добровић, један од најчувенијих српских архитеката и члан Краљевске академије архитектуре у Лондону!

Зграда Генералштаба постала је бренд и не постоји ни један стручан часопис или енциклопедија, а да се ова грађевина не помиње. Изгледа да је заштита комплекса Генералштаба сада једина сламка спаса пред надолазећом претњом политичара и инвеститора, који очито, не марећи за вредност кућа, једва чекају да их сравне са земљом.


Станислав Живков

Ђорђе Бобић, бивши градски архитекта :: Није мерљиво само новцем

Спољашњи изглед Добровићевих кућа треба задржати. Веома је важно да се у урбаној матрици очува та форма, јер је препознатљив знак Београда. У њиховој унутрашњости нека будући инвеститор прави шта жели. Без обзира на евентуалне финансијске губитке које би држава претрпела да одлучи да обнови здање, она то мора да поднесе, јер се културна баштина не може мерити само новцем. Озбиљна држава културно благо не продаје на пијаци.

Бранислав Митровић, архитекта и члан САНУ ::Према новој "инвеститорској архитектури" врло сам резервисан

Као споменик културе, објекат се мора штитити у свом изворном облику. У свету таква здања често бивају измењена и превреднована. Реконструкција захтева тесну везу са Заводом за заштиту споменика културе. Према новој "инвеститорској архитектури" врло сам резервисан. Али ако се то ради као ауторски коректан и заштитарски умесан поступак онда су могуће разне варијације.

Михајло Митровић, архитекта и председник Академије архитектуре Србије ::Фора као са Ушћем

Измислили су да се Ушће не може обновити, да је безвредно, купили га за ништавне паре и направили посао деценије, проширивши тајкунско царство. Исти проверени нововарварски систем спроводи се на Генералштабу. Очевидно је угрожен дух и понос Београђана, а процес обезвређивања ремек-дела српске архитектуре дуго траје.

Иван Рашковић, председник Друштва архитеката Београда :: Унутрашњост може да се мења

Ово дело спада у сам врх југословенске архитектуре, а његова вредност надилази националне границе. То је савремена архитектура са аутентичним печатом Добровића и његова вредност може да се пореди са Авалским торњем. Наше мишљење је да спољни облик треба да остане, али да се евентуално мења унутрашња структура, која може да добије неку другу намену. Залажемо се за расписивање међународног архитектонског конкурса како би се повратио стари сјај овом велелепном здању.

offline
  • Pridružio: 02 Nov 2010
  • Poruke: 1268

Mihajlo Mitrović bolje nek se pokrije ušima umesto što glumi komentatora arhitekture po novinama jer kad na gugl image search-u ukucaš "ugliest skyscraper" njegov "Geneks" izlazi među prvim ponuđenim slikama a i kasnije je značajno zastupljen.

https://www.google.rs/search?q=ugliest+skyscraper&.....40&bih=785

offline
  • Šid  Male
  • Ugledni građanin
  • Pridružio: 21 Apr 2011
  • Poruke: 470
  • Gde živiš: Blizu Berkasova

Версус, те куле, по европским архитектама, спадају у врх европског брутализма. Погледај о брутализму-ако је ово здање ружно, не знам шта ћеш за остала да кажеш. Није добро ниподаштавати овог архитекту.

online
  • Pridružio: 06 Jul 2009
  • Poruke: 3211
  • Gde živiš: Novi Sad

Овај хотел из Пјонгјанга се нашао на листи најружнијих само зато што је из Пјонгјанга, да је направљен у Дубаију онанисали би на њега Bebee Dol


Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 584 korisnika na forumu :: 36 registrovanih, 5 sakrivenih i 543 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2732 - dana 31 Okt 2019 06:39

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: _Petar, _Sale, A.R.Chafee.Jr., Apok, Atomski čoban, atrkulja, BlackPhantom, bojank, BRATORIII, bulovic, dedalus, desmeki, doom83, duskovuk63, FOX, Georgius, Gerilac, i.gvozdenovic, Krusarac, Kubovac, kybonacci, Marko Marković, Metanoja, Mixelotti, ofbeyond, Ranko Mladenović, repac, robertino, ruger357, ruma, Sall, sliwker, vathra, vlvl, Zoca2, 187