S-125M1T "NEVA"

144

S-125M1T "NEVA"

offline
  • Pridružio: 07 Maj 2020
  • Poruke: 55

@Lucije

Ima i do metoda vodjenja raketa. Cilj u dolasku - polupreticanje. Cilj u odlasku - polupreticanje, a moze i sa tri tacke. U dolasku sa tri tacke nije preporuka.
Naravno kada je nisanski radar ometan i ne moze da odredjuje daljinu, metod sa tri tacke, iznudjen.
Obe ove metode odreduju donekle i trajektoriju leta rakete, koja je krivudava, ne kao kod metoda sa 2 tacke kod radarski vodjenih raketa gde je let rakete da kazemo tako mirniji.



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 03 Jan 2012
  • Poruke: 934
  • Gde živiš: Beograd

Pisalo se dosta i na ovom forumu o vodjenju rakete NEVA u pasivnom režimu, upotrebom termovizijske kamere i laserskog daljinomera. Naravno, ovde imamo ograničenje u pogledu dometa termovizije i lasera, ali pasivnost sistema donosi relaksiranost posadi i otpornost na ometanje. Dosta je i ako bi u ovom režimu NEVA oterala letelice iznad visine od 7-8 km.

Razmišljam, ako bi se dodali još jedna kamera i laser, koji bi pratili samo raketu, onda bi se stekli uslovi da se raketa u pasivnom režimu vodi optimalnijom putanjom, pravo u tačku preticanja. To bi dalo manje zakrivljenje putanje, odnosno povećalo bi efikasni domet ili bi bar skratilo vreme do pogotka?



offline
  • Pridružio: 07 Maj 2020
  • Poruke: 55

Lucije

Cak da pretpostavimo da neko nabudzi kameru pored predajnika komandi upravljanja, raketa se moze navoditi samo po metodama koje racunar racuna. To su 3 tacke i polupreticanje. Ako bi se modifikacijom omogucilo puno preticanje ili kako ti kazes pravo u tacku preticanja, onda bi raketa bila vodjena na krajnju tacku susreta. Antene (termovizijski senzori) prate avion. Iznenadni manevar aviona u suprotnu stranu, dovodi do ispadanja rakete iz dometa predajnika komandi upravljanja (kamera).
Zato je osnovni metod polupreticanje. Polovina maksimalno moguceg ugla preticanja. Manje naprezanje za raketu nego 3 tacke, a manji rizik gubitka zahvata i vodjenja usled naglih manevara aviona.

offline
  • Pridružio: 03 Jan 2012
  • Poruke: 934
  • Gde živiš: Beograd

Upravo zato i govorim o dve nezavisne ose praćenja, jedna kamera+laser za cilj i jedna kamera+laser za raketu. Naravno da bi softver morao da se promeni, na osnovu kontinualno očitavanih uglova i daljina cilja i rakete, računar bi neprekidno izračunavao tačku preticanja, zavisno od promena putanje i brzine cilja, i raketa bi se vodila u tačku preticanja (koja naravno može da se menja sa vremenom, kako avion menja putanju).

Dve kamere na dva različita "goniometra" upravo zato što su kod punog preticanja (vodjenja u tačku susreta) uglovi izmedju cilja i rakete veliki u odnosu na prostorni ugao koga hvata kamera (ili radarski snop). Zbog uskog konusa radarskog snopa je i formulisan taj način praćenja. Predpostavljam da sistemi koji imaju dva nišanska radara, jedan kojim prate cilja drugi kojim prate raketu, nemaju ta ograničenja i da mogu da vode raketu po optimalnijoj putanji do cilja.

offline
  • Pridružio: 20 Maj 2017
  • Poruke: 1637

Lucije feomenalna ideja, nije za Nevu nego pre neku ganc novu raketu i vodi u baznu fiziku metoda vođenja.
Jer metode su fizika ograničava ih tehnika (tvoja ideja je lepa jer nema ubičajena ograničenja), sistemi su već čista poslediaca izbora tehnike ili hardwera kako je to danas popularno reći a što bojim se ovde kod mnogih naših dragih sagovornika još nije razlučeno. Bez sarkazma stvarno vrlo dragih što su ovde a ne da gledaju prazoglave gladijatore koji jure za nekom loptom.

Zašto stalno ne koristimo puno preticanje već naprotiv se izbegava ?
Šta određuje veličinu ugla preticajna kod metode polupreticanja ?
Ogovor je u hardweru Neve, Volhova, Ose, Krotala ...

offline
  • Pridružio: 26 Nov 2017
  • Poruke: 284

Hardver uvek zeza i ogranicava, no meni pade na pamet, inspirisan ovim sto Lucije pise, da tehnicki, to mozda i nije tako nemoguce izvesti u domacoj reziji...

Ono kako ja razumem ovo sto Lucije pise, da bi se dobilo puno preticanje, trebamo da napravimo Nevu da bude "wide screen" da se tako izrazim, sto se i moze postici sa dve kamere i dva lasera, kako je to i opisao, montiranih sa obe strane antenskog posta, sa blagim uglom jedne u odnosu na drugu.

Kljuc bi bio u tome da se krajnja desna ivica ekrana leve kamere, savrseno naslanja na kranju levu ivicu desne kamere, da bi se dobio siroki opticki ugao. Ta linija spajanja slika bi trebalo onda da bude tacno na sredini snopa nisanskog radara i antene komandnog linka.

I tu ima savrseno smisla uvesti onaj tip antene vidjen kod ukrajinaca na komandnom linku, da i on dobije dodatno na sirini i visini polja za slanje komandi raketi.

Za cisto pasivno vodjenje, ako se uvede i virtuelna ravan, moze se pasivno dobiti i visina cilja dosta precizno jer laserski snop je zapravo hipotenuza pravouglog trougla, linija povucena od cilja do ravni (visina) je pod pravim uglom u odnosu na ravan. Neka je laser odredio rastojanje od 10km, snop lasera je pod uglom od 40 stepeni u odnosu na ravan, dobija se visina od 8600 metara.

To je neko moje razmisljanje....

offline
  • stug 
  • Elitni građanin
  • Pridružio: 05 Feb 2018
  • Poruke: 1671

Hmm ako se koriste dva radara za navođenje... Može li osmatrački radar slati raketi (direktno ili ne) njene približne koordinate do snopa vođenja nišanca?

offline
  • Pridružio: 07 Maj 2020
  • Poruke: 55

Puno preticanje je izvodljivo sa svim radio-komandnim sistemima koji vode rakete metodama sa 3 tacke. Ali se ne primenjuje, jer se raketa vodi na krajnjoj granici snopa radara. Ako avion okrene na drugu stranu, izvede manevar pod 90 stepeni, snop radara zastaje i krece u suprotnu stranu. Raketa nema manevarske mogucnosti da tako brzo prati nove komande i ispada iz snopa.
Puno preticanje nemamo ni kod Pancira ni kod Tora, savremeni sistemi kratkog dometa, sa brzim, manevrisucim raketama i odlicnim radarskim i optoelektronskim sistemom.
Problem je dakle visestruk i tice se kako radara i optickih senzora, tako i rakete i njenih mogucnosti.

offline
  • Pridružio: 20 Maj 2017
  • Poruke: 1637

Hardver ograničava u konkretnom slučaju fizičkom širinom snopa vođenja na datoj daljini što je doduše funkcija praktično linearna i ona se krajnje gledano pretvara u ugao ali on opet u konačnici daje zapravo neku fizičku dimenziju; to ograničenje tj. fizička veličina nas primorava da osim ubite i najgore čiste trotačke koristimo ili polupreticanje ili puno preticanje, a ovo drugo naravno uglavnom izbegavamo jer kod njega upravo manevar aviona može često da nam prekine proces, pa se zbog toga onda polupreticanje javlja kao zlatni standard jer pri njemu je statistički mnogo manja verovatnoća da će avion sići sa vođenja.

U čemu je vrednost toga da se postavi i drugi optronički kanal samo za raketu na Nevu tj. na jarbol radara za praćenje i navođenje iliti 125-cu. Nema vrednosti, radio kanali vođenja na Nevi kao i na drugim svekolikim raketama su odavno postali otporni prema ometanju kanala vođenja, jednostavo ometačima je to krajnje težak zadatak i u praksi nije išlo pa su odustali pre mnogo decenija. U tom slučaju nema razloga drugim optičkim kanalom pratiti raketu dovoljan je jedan optronički blok koji prati cilj optikom po ugaonim koordinatma i meri daljinu laserom. I takve modernizacije se i rade. Sa kakvim preticanjem, obzirom na moguće modernizme u odnosu na prošlost je sada moguće raditi je druga priča izlazi iz Lucijeve ideje.
Dakle nije to.

Ajmo dalje, vraćamo se na Lucijevu ideju, ako optičke blokove staviš na isti jarbol i ose paralaksaš da se *oslanjaju* po vidnom polju jedna na drugu, upravo si nam uveo hardversko ograničenje, odnosno umesto širine radarskog snopa si dobio neku širinu vidnog polja a to se ne može izbeći imao nemao zumiranje, polje vida je obrnuto proporcionalno uvećanju i to je to, imamo fizičko ograničenje, ono što sam ja nazvao hardverskim ograničenjem. Onda bi problemi polupreticanj-puno preticanje ostali, duboko radikalno zasecanje u problem preticanja pri trotačkastim metodama više ne bi bio moguć. Mogući bi bili pomenuti modernizmi koje nismo objasnili, modernizmi da se radi sa trasama i jakim prediktorskim filterima koji bi onda dali mogućnost rada sa PROMENLJIVIM KOEFICIJENTOM preticanja koji bi eventualno mogao pri ekstremnim situacijama i da pokuša da odradi na maksimalnoj vrednosti hardwerskog ograničenja, punom preticanju pa čak i malo van njega ali sa već značajnim padovima verovatnoće, diskutabilno trpeljivim.

Dakle treba da se vratimo unazad u prošlost u doba kada je jedan poseban radar pratio i vodio raketu, drugi poseban radar pratio cilij a na trećem mestu stari kiklopski računar računao proces. Zamislimo da sada umesto radara imamo optroničke stanice, onaj što prati cilj sa optikom i lasercem a onaj što prati raketu sa optikom i ne laserom nego recimo radio divajsom koji linkom daje vrlo dobru daljinu do rakete i on naravno ima uređaj za komandovanje raketom.

Da se odmah razumemo u fizičkom ograničenju, atmosfera nam limitira propagaciju, kako po pitanju daljine na kojoj optika može da meri ugaone koordinate tako i po pitanju dokle laser može da ide i uspešno meri daljinu. Ostajemo dakle u okviru nekih manjih daljina, daljina koje ni sa sdašnjim uređajima, a da ih ne učinimo kiklopskih razmera ne prelazi 20 km pa neka bude da smo napravili malo poluteškaše ilii teškaše i neka ide i do svih 30 km.

Drugi ali ne limit nego dobar for, sada nam je procesiranje trajektorije cilja i trajektorije rakete, snažno ojačano moćnim procesorima koji u realnom vremenu mogu da savladaju i našu tešku matematiku kojom bi smo izložili ovaj proces. Jednom rečju možemo da radimo sa trasama praktično po celoj putanji I DA BIRAMO PA I MENJAMO ugao preticanja u daleko širim granicama jer raketa više ne zavisi od ograničenja uređaja koji prati cilj.

Modernizmi navigacije po međusobnom odsnosu ovih razdvojenih komponenti su danas jako dobri i efikasni a imamo i mogućnost vrlo preciznog usaglašavanja *vremena* i postavljanja data linkova.

Ima doduše jedan problem, Lucije i ja smo odavno o njemu pre neku godinu raspravljali. Problem je primarnog usmerenja optroničkog 1 tj. onog koji prati cilj. On ima ideju optroničke mreže ispred zone dejstva koja bi to radila, ja nisam pristalica toga da ne navodim sada razloge ima tu više priče. Primarnu lokaciju bi ipak bar po meni ne znači da ne grešim, na kraju krajeva morao da ostvari neki osmatrački radar iz ASURI mreže ili mreža da pošalje tercijalno obrađenu trasu što je najbolje ili da primarno navođenje optronike 1 ostvari neki akvizicioni radar u integralnom sastavu jedinice. Onda ovaj mod *Lucijev mod* može da uleti u proces gađanja.

Rasprava je čisto akademska.

Momci imam nekih problema gadnih od malopre ako se ne javljam ne bojkotujem samo ću se javiti malo ili mnogo kasnije. Nadam se ...

offline
  • Pridružio: 26 Nov 2017
  • Poruke: 284

Pozdrav sa zeljom da se problem brzo i kvalitetno resi Wink

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 716 korisnika na forumu :: 34 registrovanih, 6 sakrivenih i 676 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Bahuss, bojank, boki199777, BSD, caesar, Desert_Fox, djonsule, dragecyu, frog420, Georgius, goxin, ILGromovnik, ivica976, kovinacc, kunktator, mikrimaus, misa1xx, mladen.zovko, Mlav, moldway, mushroom, pavle_pzs, powSrb, Ray1973, RJ, rovac, Sale.S, saputnik plavetnila, Srna, vasa.93, vathra, Vladko, vlvl, voja64