Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944. godine

3

Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944. godine

offline
  • Pridružio: 17 Apr 2012
  • Poruke: 5

sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%81%D0%BB%D0.....D0%B0_1944



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Pridružio: 06 Nov 2010
  • Poruke: 11872
  • Gde živiš: Vranje

Moj deda mi je, svojevremeno, pricao o oslobodjenju Krusevca, possto je bio "dobrovoljno mobilisan" od strane "Kesera i njegovih" (Citaj, nije na vreme uspeo da se dohvati gore i sume, gde je imao zemunicu) i ta prica potvrdjuje prethodnu tvrdnju o praznom gradu, o tome da nije bilo nikoga ko bi pruzio otpor, a posebno ne nemaca.
Nazalost, deda je sada u vecnim lovistima, gde uziva kao dugogodisnji lovac.

Naravno, on je mogao da vidi samo onaj deo koji je on video (preko bagdalskog brda se spustio u "staru carsiju" i odatle na prugu ), gde je, napustio jedinicu (da svrati do prije ...) a odatle "sve po ladu, da ga ne poznadu" vratio se u selo.
Jednostavno, miroljubiv tip, nije mu bilo do ratovanja. Imao je u tom momentu troje dece i imanje do kojih mu je vise bilo stalo. Bog da mu dusu prosti!



offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11304

Материјал о дешавањима о Крушевцу налазимо у извештају америчког поручника Крамера, који је тих дана био у Крушевцу. Посебно је занимљиво јер је он тамо боравио и пре и после доласка совјета, и имао контакта са четницима, немцима, те на крају и са совјетима.

-----------

OČEVIDAC GRAĐANSKOG RATA U SRBIJI
Elsfort Kramer, poručnik, član Američke misije „Rendžer“ u Srbiji pod pukovnikom Mekdauelom

MOMČILO PAVLOVIĆ, naučni savetnik
Institut za savremenu istoriju

Amerika je, za razliku od Velike Britanije, u toku rata imala znatno manji
broj misija, odnosno oficira-obaveštajaca na prostoru Jugoslavije, posebno kod
dva pokreta otpora. Pri pokretu Draže Mihailovića Amerikanci su imali dve velike
misije; prvu koju je predvodio pukovnik Albert Sajc i drugu čiji je šef bio pukovnik
Robert Mekdauel (Macdauel). U drugoj misiji, koja je imala dodatni zadatak
da spasava američke pilote oborene iznad Srbije, Rumunije i Bugarske koji
su učestvovali u bombarderskim misijama, nalazio se i poručnik Elsfort Kramer.
Pored šefova misija koji su ostavili dragocene izveštaje o stanju u Srbiji, o partizanskom
pokretu na čelu sa Josipom Brozom Titom i četničkom pokretu koji je
predvodio Draža Mihailović, interesantni su i izveštaji sa terena članova misija
slati njihovim šefovima. Jedan od tih izveštaja poručnika Kramera objavljujemo
integralno.
Poručnik Kramer je bio u štabu pukovnika Dragutina Keserovića, komandanta
Rasinsko-topličke grupe korpusa i krajem rata kretao se na prostoru
centralne Srbije. Bio je očevidac i učesnik borbi za oslobođenje Kruševca 14. oktobra
1944; pregovarao je i sa Rusima koji su nadirali i sa Nemcima, koji su se
povlačili, sa kojima je pokušavao da dogovori predaju. U Kruševac je ušao kao
oslobodilac zajedno sa Keserovićem, govorio je okupljenim Kruševljanima sa
jednog balkona i bio svedok sovjetske i partizanske taktike da razoružaju četnike
i uhapse Keserovića koji im je na prevaru umakao.
Na vest da je Crvena armija prešla Veliku Moravu, 13. oktobra 1944.
Kramer je u pismu sovjetskom komandantu tražio sastanak. Sovjetski komandant
mu je, navodno, obećao da će četnike tretirati kao saveznike, a da će komandant
u Kruševcu biti Keserović.
S druge strane, Kramer je pregovarao sa opkoljenim Nemcima, koji su
odugovlačili sa predajom i pokušavali proboj. Prisustvovao je njihovom razoružavanju
i zarobljavanju, kao i zarobljavanju pripadnika Ruskog zaštitnog korpusa.
Zajedno sa pukovnikom Keserovićem i jednim ruskim majorom ušao je u
varoš, praćen ruskim trupama.
Iako se u Srbiji nalazio po drugom zadatku – spasavanja američkih pilota
oborenih iznad Srbije, Rumunije i Bugarske – bio je posmatrač građanskog
rata u Srbiji između partizana i četnika, jednog pokreta u pobedničkom nastupu
pomognutog vojno od nastupajuće Crvene armije i drugog, napuštenog od saveznika
u agoniji i rasulu. Navodno je poslao dva pisma partizanskim komandantima
na prostoru Kruševca tražeći prekid građanskog rata, ali su partizani prvog
kurira ubili, a drugog vratili s teškim telesnim povredama poručivši Krameru da
odmah napusti Srbiju, jer „Amerikanci i Englezi nemaju u njoj nikakva posla“. I
on je, kako piše, bio pod uticajem propagande o Titovim partizanima, sa kojima
je bio u dodiru u Kairu i Bariju i na čije ponašanje, izjave i doktrinu nije imao
zamerke. Kad je došao u Srbiju, na terenu se uverio u suprotno. Napisao je:
„Ako su ove bande stvarno pod Titovom komandom, onda mi je potpuno jasno
zašto britanskim i američkim oficirima za vezu nije bilo dozvoljeno da budu u
pratnji partizanskih jedinica u nastupanju“. U svojim izveštajima u Bariju i Kazerti
saveznički oficiri za vezu bili su prisiljeni da se služe informacijama dobijenim
iz druge ruke.
Posle svečanosti u Kruševcu Keserović se izvukao, a Kramera su zarobili
crvenoarmejci i sproveli u Sofiju. Odatle je posle nekoliko dana oslobođen intervencijom
svoje komande. U kasnijem periodu oglašavao se više puta, posebno u
toku procesa protiv Draže Mihailovića 1946. godine.
Izveštaj poručnika Kramera dragoceno je svedočanstvo o stanju u Srbiji
na kraju rata i nemilosrdnom građanskom ratu. Izvesna imena ličnosti i mesta u
tekstu nisu precizna, jer Kramer nije dovoljno znao srpski jezik.


Za: Roberta P. Džojsa
Od: Prvog poručnika E. R. Kramera
Predmet: Komentari u vezi sa činjeničkim hronološkim izveštajem iz
Jugoslavije


23. oktobar 1944.
Situacija u Jugoslaviji nije tako konfuzna kao što izgleda, ako se želje i
težnje ljudi u svakom segmentu prikažu u nepolitičkom i strogo nepristrasnom
svetlu.
Srbima je jasno da je njihova predratna vlada bila daleko od idealne i da
je uradila mnogo stvari na koje nisu ponosni. Ipak, sa demokratske tačke gledišta
čini se najpraktičnijim da im se dozvoli da održe plebiscit tajnim glasanjem uz
nadzor jedne savezničke komisije. Ovu želju sam čuo od mnogih ljudi.
Komunizam ne žele u bilo kakvom obliku i zadržavaju strah od starog
boljševičkog terora, dok seljaci, koji su u većini, misle da će njihova imanja i posedi
biti kolektivizovani i potom podeljeni onima koji nisu bili dovoljno ambiciozni
da steknu neku svojinu. Ovaj strah je rezultat stalnih govora srpskih vođa i
plod nemačke propagande. Video sam nekoliko nemačkih letaka i brošura sa ilustracijama koje pokazuju kako je seljacima dozvoljeno da zadrže svoje posede.
Jedan nemački oficir mi je nedavno rekao da nije mogao da razume stav Srba,
budući da su Nemci bili tako lonient (???) prema njima.
Srbi žele da im se kralj vrati, ali hoće i demokratski oblik vladavine sa
pravom na veto na svaki zakon koji bi on pokušao da progura suprotno želji javnog
mnjenja. Oni žele nacionalističku državu Srbiju u Balkanskoj federaciji.
Posle boravka u Srbiji, sklon sam da imam razumevanja za manjak potpunog
otpora Srba prema nemačkim okupatorima iz sledećih razloga:
1. Geografski teren ne dozvoljava delotvorno gerilsko ratovanje; brda su
dostupna tenkovima i svako mesto za skrivanje nalazi se na meti artiljerijske vatre
sa bilo koje tačke na putu.
2. Četnici su imali samo polovinu oružja dovoljnog za ljudstvo kojim su
raspolagali, a i ono je bilo od svih vrsta i kalibara. Apsolutno nikakva obuka nije
postojala.
3. Nemačka odmazda prema stanovništvu 1941. godine bila je tako surova
da nije bilo svrsishodno pružati oružani otpor bez stvarne i fizičke pomoći saveznika.
4. Dok je pri četnicima bila Saveznička misija, postojala su obećanja o
pomoći i snabdevanju, ali ništa nije stiglo u dovoljnoj količini da bi se moglo
odoleti jednom napadu.
5. Lako je optuživati ljude da su kolaboracionisti, kada je vaša porodica
na bezbednom i kada nije izložena teroru. Srbi mrze Nemce, ali nisu mogli da
otvoreno pokažu svoj prezir.
6. Srbi su planinama i neprijateljem bili potpuno odsečeni od bilo kakve
savezničke pomoći osim iz vazduha. Mogli su da udare na Nemce na mnogim lokacijama,
ali Švabe bi im uzvratile tenkovima i oklopnim kolima.
7. Jedan nemački oficir mi je rekao da se oni ne plaše „ljudi iz šume“,
misleći na partizane i četnike, budući da su njegovi ljudi kontrolisali glavne komunikacije
i kada bi im zatrebala hrana bio bi upućen ultimatum i konvoj bi je
sakupio.
Srbin je zadržao versku mržnju prema katolicima i muslimanima, ali ne
gaji u velikoj meri antisemitizam. Srbi žele da oni, i niko drugi, vladaju svojom
zemljom.
Teško mi je da poverujem da su partizani, koje sam video da se bore protiv
četnika, bili pod Titovom komandom, a zbog zverstava i akata terora koji su
počinjeni.
Kada sam bio sa partizanima u Kairu i Bariju, činilo se da se njihovim
doktrinama i deklaracijama ne mogu staviti nikakve primedbe. Ako su ove bande
bile pod Titom, jasno mi je zašto britanskim i američkim oficirima za vezu nije
bilo dozvoljeno da održavaju kontakt sa isturenim partizanskim grupama, pa su u
svojim izveštajima morali da se uzdaju u informacije iz druge ruke.
Većina zarobljenih partizana koje sam video bili su muslimani iz Crne
Gore i nikada nisu bili u borbi protiv Nemaca, što me navodi da verujem da je u
Srbiji na sceni samo politički rat.
U kratkom periodu od četiri dana tokom kojih sam bio pod ruskim nadzorom,
svi četnici koje sam video bili su razoružani, što nije bio slučaj sa Nedićevim
trupama i partizanima.
Rusi na svojoj teritoriji definitivno ne podnose nijedne posmatrače, ali
mogu da kažem da su mlađi oficiri i vojnici ljubazniji prema Amerikancima nego
oni stariji i sa višim činom, koji još uvek neguju stare ideale.
U slučaju da Rusi u Srbiji budu sledili istu politiku koju sprovode u Bugarskoj,
naime prenos vlasti na komuniste, mislim da će kupanje u krvi tek da
usledi. Činilo se da ima malo srpskih komunista. Možda zbog toga što bi to bilo
suviše štetno, ali najverovatnije zbog činjenice da je većina ljudi imala sopstvenu
zemlju ili neki oblik svojine.
Rezime
Iskreno verujem da će Srbija, ako bude sproveden obavezan školski i
obrazovni program, moći da se sredi. Bilo bi potrebno da ovaj plan bude pod supervizijom
savezničke komisije, pošto mnogi sadašnji četnički oficiri i vođe ne
žele previše obrazovanja u svojoj zemlji verujući da to ide na ruku komunizmu.
To je rezultat činjenice da studenti koji su završili fakultet ili srednju školu tokom
okupacije ne mogu da se adaptiraju na agrarnu zemlju, pa završavaju u radikalizmu
ove ili one vrste.
Na kraju, hteo bih da dodam da moje poreklo nije slovensko, niti imam
političke ili komercijalne ambicije u vezi sa posleratnim Balkanom. Ipak, pohađao
sam Britansku vojnopolitičku školu na Bliskom istoku, gde se, u specijalnom
odeljenju čiji sam student bio, podučavalo svim fazama subverzivne aktivnosti,
istorije, jezika i sl. Pre toga, proveo sam deset meseci u Turskoj radeći na informacijama
o Balkanu.
Osnova navedenih mišljenja može se naći u mom činjeničkom i hronološkom
izveštaju upućenom OSS-u1.
E. R. Kramer
prvi poručnik AUS
(svojeručno)


ČINJENIČKI I HRONOLOŠKI IZVEŠTAJ
(sastavio poručnik Kramer, član Američke misije u Srbiji pod pukovnikom
Mekdauelom)
22. oktobar 1944.


4–9. SEPTEMBAR
U noći 4. septembra, sleteo sam u Pranju2 na Ravnoj Gori, gde se već nalazio
pukovnik Mekdauel i gde su bile oformljene sletna staza, baza za evakuaciju
avijatičara i bolnica. U blizini je bio glavni štab generala Mihailovića.
Posle četiri dana aklimatizacije i predstavljanja različitim četničkim oficirima,
pukovnik Mekdauel mi je naredio da produžim u dolinu Zapadne Morave
blizu Kruševca.

9–13. SEPTEMBAR
Napustili smo Pranju 9. septembra u 6,30 časova na konjima, ali su nas u
11 časova napali partizani i nekoliko puta smo morali da koristimo zaobilaznice
zbog nemačkih konvoja koji su bili u prolazu.
Bilo nas je sedmorica. Petorica u pratnji, potpukovnik Milan Pilitić,
bivši pilot u jugoslovenskoj armiji (pre rata) i ja. Posle nekoliko tesnih izvlačenja,
stigli smo u štab generala3 Keserovića u dolini Morave u blizini Kruševca, u
malo mesto koji se zove Bela Voda.

14–16. SEPTEMBAR
Partizanske aktivnosti u ovom periodu nisu bile naročito intenzivne. Dva
dana pre mog dolaska, četnici su proglasili opštu mobilizaciju pa me je Keserović
zamolio da sa njim krenem u inspekciju ovih rezervista i, naravno, prisustvovali
smo držanju mnogobrojnih govora i sl. Ja sam slobodno razgovarao sa mnogim
Srbima - doktorima, učiteljima, advokatima, studentima, seljacima i ostalima.
Imao sam prevodioca, koji je govorio francuski, i sa mojim ograničenim znanjem
srpskog jezika mogao sam da razumem odgovore na pitanja koja sam postavljao.
1. Srbi nisu mogli da razumeju zašto su ih saveznici, konkretno Britanci,
ostavili na cedilu pošto su bili prva zemlja koja je proglasila gerilski rat protiv
Nemaca i kao rezultat toga bili su izloženi teškim represalijama. Britanci su im
rekli da se organizuju i ostanu mirni, dok im ne bude naređeno da se dignu na
oružje. Bile su im obećane namirnice i podrška iz vazduha, ali nisu dobili ništa
od toga. Saveznička misija je zatim povučena, a Tita i komuniste su podržali demokratski
saveznici. Saveznički avioni su partizanima noću bacali municiju, da
ubijaju Srbe.
2. Srbi su mogli da razumeju savezničko bombardovanje vojnih ciljeva,
ali zašto je civilno stanovništvo u Beogradu bilo izloženo teroru bombardovanja,
posebno na Vaskrs i kraljev rođendan. Takođe, zašto je Zagreb samo jednom
bombardovan.
3. Oni i dalje misle da je kralj Petar zatočenik Britanaca i zahtevaju njegov
povratak u Srbiju.
4. Mrze Šubašića.
5. Žele plebiscit tajnim glasanjem.
6. U smrtnom su strahu od Rusa, jer misle da će oni u slučaju da okupiraju
Srbiju zavesti isti teror kakav sada partizani sprovode ili će vlast predati partizanima
i dopustiti ogromnu pljačku.
7. Žele da njihovom zemljom, dok ne bude omogućeno formiranje vlade,
upravlja saveznička komisija.
8. Na Ameriku gledaju kao na svoju poslednju nadu.
9. Slušali su BBC-jevo saopštenje o partizanskom osvajanju teritorije i
potom isključili program, jer to nije bilo istina. To znam pošto sam bio na teritoriji
navodno zauzetoj od partizana. Kao rezultat svega, Srbi su sumnjali u većinu
BBC-jevih navoda.
Dana 16. septembra posetio sam selo Riđevesticu gde sam video telo 56-
godišnjeg Rajka Pantelića, starešine sela, koga su partizani prethodne noći mučili
do smrti. Njegov palac i kažiprst su bili odsečeni i, pošto je neko vreme ostavljen
da krvari, ustreljen je sa leđa dum-dum metkom koji mu je razneo stomak. Imam
fotografije ovog zverstva. Takođe, poslao sam preko kurira izveštaj pukovniku
Mekdauelu.

17. SEPTEMBAR
Ujutro 17. septembra, partizani su krenuli u lagan napad na nekoliko četničkih
sela - na četničko selo Rataj, 8 kilometara od Aleksandrovca gde nije bilo
nemačkih trupa; nemačkih trupa zapravo nije bilo u celoj oblasti, izuzev u Kruševcu
i Kraljevu. U međuvremenu, pukovnik Keserović me je upitao u čemu se
tačno sastoji moja misija i ja sam njemu i njegovim oficirima odgovorio da sam
tu da bih evakuisao oborene savezničke avijatičare i prikupio informacije o aktivnostima
nemačkih jedinica, kao i bilo koje druge dostupne informacije. Pitali su
me da li će saveznici moći da spreče ovaj građanski rat i istakli da su oni želeli da
koncentrišu svoje aktivnosti na Nemce, ali svaki put kada bi ih napali ili pripremili
napad na njih, partizani bi im skočili na leđa. Preko kurira sam poslao poruku
lokalnom partizanskom komandantu koji je napadao ovo selo, tražeći da se
sretnemo, a sa idejom o prekidu lokalne borbe među Jugoslovenima, jer dok se
ova borba nastavljala velike nemačke kolone su prolazile dolinom Morave od
Prizrena ka Kruševcu i dalje ka Nišu i Beogradu.
Partizanski komandant mi nije odgovorio, ali je poručio kuriru da Amerikanci
ne treba da se interesuju za građanski rat u Srbiji i da bi im bilo bolje da
odu, te je uz to pretukao kurira. Takođe je rekao da ne postoji nikakva Američka
misija za evakuaciju u Srbiji. Ipak, pre nego što sam došao u Srbiju naši oficiru u
SBS-u4 saopštili su mi da je Tito informisan o ovoj misiji i da je zahtevao imena
svih oficira, da u slučaju hvatanja ne bi bili povređeni.

18. SEPTEMBAR
U 6 sati ujutru partizani su prešli u jak kontranapad. Komandant četničke
brigade sa kojom sam bio, kapetan Gordić, upitao me je da li da uzvrati ili da se
povuče i ja sam mu odgovorio da nisam komandant njegovih trupa, tako da ne
mogu da dam savet i da sam tu samo radi opservacije.
Četnici su imali oružje svih vrsta i kalibara. Mnogi ljudi su u borbu išli
nenaoružani, čekali da neko bude pogođen i onda uzimali njegovo oružje. Četnički
vojnik je retko imao više od 35 ili 40 metaka za svoju pušku. Većina nije imala
obuću i svi su bili u seljačkoj odeći.
Jedini razlog zbog kojeg su se tako uporno borili bio je sprečavanje komunista
da okupiraju njihova sela. Četnici nisu usvojili partizanski metod slanja
ljudi u borbu daleko od njihovih kuća; umesto toga oni su angažovani u odbrani
svog kraja.
Tog dana smo se povukli u pravcu severa, nazad preko Morave ka Beloj
Vodi.

19–23. SEPTEMBAR
Po kuriru sam poslao izveštaj pukovniku Mekdauelu o svim informacijama
koje sam prikupio do tada. Izveštaj je datiran na 18. septembar. U podne se
Keserovićev štab spakovao i našli smo se u pokretu, jer su partizani nastavili sa
napadima. Povlačili smo se dva dana.
Dana 22. septembra u malom selu 8 milja5 severno od Drenove video
sam tela osmorice civila, koji su nožem bili mučeni do smrti. Stariji čovek je nožem
bio isečen po licu, a potom su im lobanje razbijene kundacima. Mlađi čovek
koji je odbio da pristupi partizanima bio je strašno izboden po naređenju partizanke,
koja je to sve posmatrala. Fotografije ovih tela takođe imam. Ovi ljudi su,
nažalost, ubijeni dve noći ranije, a ja nisam mogao da stignem tamo pre, pa su tela
počela da se raspadaju.
Od partizanskih zarobljenika sam takođe saznao da su imali striktna naređenja
da ubiju ili zarobe američke oficire među četnicima. Moje ubistvo su naredili
pukovnik Ljubo Vučković iz partizanske 2. proleterske divizije i potpukovnik
Burić iz 4. proleterske brigade. Burić je iz Crne Gore.
Po mom povratku u Belu Vodu, seljak u čijoj sam kolibi odseo rekao mi
je da su, dva sata pošto sam napustio to mesto, u njegovu kolibu došli partizanski
poručnik, dve žene i devet vojnika, postavili stražu oko nje i pitali gde su američki
oficiri. On je čak znao ugao sobe u kome sam spavao.
Nikad nisam imao mnogo vremena za ispitivanje zarobljenih partizana,
jer ako ne bih stigao do njih pola sata posle zarobljavanja bili bi likvidirani nožem.
Zarobljenici su ubijani na obe strane. Svi partizani, mrtvi ili ranjeni, odmah
su lišavani čizama, cipela i upotrebljive odeće, ako su je imali.
Devedeset odsto zarobljenih partizana su bili muslimani iz Crne Gore, a
nekoliko Srba među njima je tvrdilo da su bili prisiljeni na službu, ali su pobegli
sa namerom da se prvom prilikom predaju. Neki od njih nisu pobijeni. Niko od
zarobljenika koje sam ispitivao nikad se nije borio u nekoj bici protiv Nemaca.
Video sam i neke srpske žene, koje su ... (nečitak tekst).
Mi smo praktično sve vreme bili pod vatrom snajpera i uznemiravani od
trojki (patrola). Nijedan partizan koga sam video živog ili mrtvog nije bio u uniformi.
Nosili su seljačku odeću i čak nisu imali ni znak crvene zvezde. Obema
stranama je bilo teško da jedna drugu identifikuju u borbi, pa bi četnici ponekad
stavljali bele marame ili krpe oko leve ruke.
Četnici su pozvali pojačanja iz drugih oblasti i odbili partizane u Aleksandrovac.
U toku ove bitke četnicima je ponestalo municije i jednog jutra oko
5,30 časova, na izlasku iz malog sela na put, izbrojao sam 15 sanduka italijanske
municije i minobacačkih granata sakupljenih na gomilu. Ne znam odakle je to
stiglo, pošto nisam video transportno vozilo; ipak, četnici su to natovarili na svoj
kamion i odneli na prve linije.
Popodne 22. septembra vratili smo se u Belu Vodu. Kurir koji se uputio
ka pukovniku Mekdauelu sa mojim izveštajem datiranim na 18. septembar vratio
se, jer su partizani presekli put. Ja sam onda napisao dodatni izveštaj datiran na
23. septembar i poslao ga 24-og.
Video sam da ljudi umiru zbog nedostatka medicinskog materijala i samo
oni sa lakim ili površinskim ranama mogli su se nadati da će preživeti. Mržnja je
bila tolika da sam video ljude koji su šutirali mrtve posle bitke.
U ovoj bici sam takođe čuo paljbu tenkova, ali ih nisam video; ipak četnici,
a i kasnije seljaci, rekli su mi da su nemački tenkovi uzeli učešće u bici, ubijajući
obe strane.
Dana 22. septembra upitao sam četnike postoji li mogućnost da stupim u
kontakt sa nekim nemačkim oficirom, budući da sam od pukovnika Mekdauela
instruisan da, ako je moguće, delujem subverzivno ili pokrenem tajne operacije.
Četnici su nekako ugovorili sastanak sa jednim austrijskim oficirom u blizini
Kruševca. On mi je kazao da bi eventualne američke garancije da će svi Nemci
koji se predaju biti evakuisani u Italiju i smešteni u američke zatvore i da neće,
kako im je Berlin rekao, biti predati na staranje Rusima za radne bataljone, praktično
dovele celokupnu nemačku silu na Balkanu do kolapsa. Rekao je da bi, ako
ja uzmem 3–5 nemačkih oficira, pošaljem ih u Italiju i dozvolim im da posredstvom
Crvenog krsta pišu svojim ljudima na Balkanu o tretmanu na koji su naišli,
to bio dovoljan dokaz.
Preko četničkog radija poslao sam radiogram pukovniku Mekdauelu obaveštavajući
ga o ovom susretu i razgovoru i tražeći savete i instrukcije, ali nisam
dobio odgovor.

23. SEPTEMBAR
Ujutro sam preko jednog seljaka poslao notu ovom nemačkom oficiru u
Kruševac, rekavši mu da nisam ovlašćen da prihvatim neki od njegovih zahteva,
nego da samo mogu da predložim da se sve trupe u ovoj oblasti predaju. On je
odmah reagovao i automobilom došao sa jednim nemačkim kapetanom (doktorom)
direktno u Keserovićev štab, gde sam mu to isto ponovio.
Oni su onda hteli da mi se istog trenutka predaju, ali to nisam mogao da
prihvatim, jer nisam imao gde da ih odvedem, niti sam imao načina da ih zaštitim.
Doktor je četnicima dao nešto terenske odeće, koju je doneo.

Kasno tog popodneva, primio sam telegram od pukovnika Mekdauela u
kojem mi je naređeno da produžim do Avalskog korpusa blizu Beograda i sretnem
američkog oficira u našoj misiji, čije je ime bilo Rajačić, ali me je Keserović
zamolio da zatražim dozvolu da ostanem s njim još dva dana, zato što je usled intenzivnih
partizanskih aktivnosti presečen put od Kruševca za Beograd, a on će
pokušati da otera te partizane tako da mogu da prođem. Obavestio sam telegrafski
pukovnika Mekdauela o tome, ali nisam dobio odgovor.
Istog dana pukovnik Keserović je takođe izveo napad ka prostoru južno
od Morave i pomerio svoj štab u tom pravcu, što je naravno zahtevalo da pođem
sa njim.

26. SEPTEMBAR
Primio sam poruku od nemačkog komandanta u Kruševcu, majora Knaja,
da želi da mi se preda.

27. SEPTEMBAR
Odgovorio sam komandantu da će mi povodom njegovog zahteva biti
drago da se sretnemo u Čitluku, 8 kilometara od Kruševca. Uzvratio je da ne može
da dođe na sastanak dok ne bude imao dalje instrukcije iz Beograda.
U isto vreme, municija i gorivo transportovani su jedrilicama iz Kruševca
na istok. Istog dana stiglo je 600 nemačkih padobranaca da štiti evakuaciju
ovog materijala. Video sam da je nemački konvoj neometano prošao kroz partizansku
i četničku teritoriju.

28. SEPTEMBAR
Video sam tri jedrilice i 12 transportnih aviona kako lete severno od Kruševca.
Četnici su mi objasnili da Švabe koriste jedrilice da bi prebacili materijal
iz jednog grada u drugi, budući da putevi nisu sigurni.

29. SEPTEMBAR
I dalje čekam odgovore na nekoliko radio-poruka pukovniku Mekdauelu
radi saveta i instrukcija. Kasnije tokom popodneva, dobio sam njegov telegram
datiran na 25. septembar u kojem mi naređuje da mu smesta lično podnesem izveštaj,
ali su mi Keserović i Pilitić rekli da je Draža Mihailović ili negde kod Beograda
ili u Bosni (nisu tačno znali), a oba puta do tih mesta su bila prekinuta. Istakli
su da bi, ako je Mihailović u Bosni, put do tamo bio suviše opasan i da bi
trajao 25 dana jahanja.
Danas sam video i konvoj od 60 vozila sa teškom artiljerijom kako ulazi
u Kruševac iz pravca Kraljeva. Stajao sam na oko 60 stopa6 od konvoja na rubu
grada, u mestu Lazarica.

30. SEPTEMBAR
Poslao sam telegram Mekdauelu i informisao ga o svojoj situaciji, to jest
da sutra produžavam do Avalskog korpusa, ako put na bilo koji način bude bezbedan.
U 11 časova primio sam odgovor od pukovnika koji mi je savetovao da
produžim do Beograda ako je put bezbedan, u suprotnom da ne krećem.

1. OKTOBAR
Očekivao sam da danas krenem za Beograd, ali su partizani znatnim snagama
presekli put kod Paraćina. Četnici su me pitali da li bi, ako zauzmu Kruševac
i Kraljevo, mogli da dobiju savezničku podršku iz vazduha i municiju protiv
nemačkog kontranapada. Nisam bio ovlašćen da im odgovorim, pa sam tim povodom
telegrafisao pukovniku.
U 17 časova obavešten sam da nije uspostavljen radio kontakt sa Mihailovićevim
glavnim štabom.

2. OKTOBAR
Nemam šta da radim, osim da čekam uputstva. Zabeležena je mala nemačka
aktivnost, ali partizani navodno planiraju napad iz pravca Rataja. Video
sam nekoliko lakih ruskih topova koje su zarobili partizani.
Uveče nam je Pilitić javio da ujutro krećemo autom za Beograd.

3. OKTOBAR
Pilitić je obukao civilnu odeću, a onda izgubio živce pošto je javljeno da
su četnici napali Nemce u području Beograda i da su se žestoko borili sa Nemcima
i partizanima. Bez odgovora od pukovnika Mekdauela.

4. OKTOBAR
Ujutro sam pošao za Vrnjačku Banju uz pratnju 25 četnika u kamionu,
dok smo ja, Pilitić i kapetan Gordić bili u automobilu.
Na oko milju od Kruševca zaglavili smo se u blatu i dok smo se uz pomoć
volova izvlačili naišao je nemački konvoj. Stavio sam kapu u džep i zakopčao
šinjel do vrata, da sakrijem sve oznake. Izvadio sam pištolj iz futrole i držao
ga na gotovs. Nemački oficiri su pitali ko je u kolima i rečeno im je da sam jedan
od četničkih komandanata i da idemo da napadnemo partizansku patrolu. Svi iz
pratnje su imali naređenje da pucaju ako Nemci otvore vrata kola. Sve je prošlo
bez problema, a na putu smo naišli na kolone nemačke pešadije i enormno pretrpane
vozove, kako idu u Niš da se bore protiv Rusa. Tu je bilo i bosonogih i slabo
obučenih Italijana.

5. OKTOBAR
Slušao sam govore i odgovarao na pitanja o savezničkoj situaciji; slušao
sam i o srpskoj istoriji, koju navodno zna svako.
Vratio sam se u kruševačku oblast i zatekao poruku pukovnika Mek Dauela,
koji mi je naredio da mu podnesem izveštaj.

6. OKTOBAR
Poslao sam telegram pukovniku, pitajući ga gde je i navodeći da se po
njegovim poslednjim izveštajima verovalo da je u Bosni. Ponovo sam ga obavestio
da su put do Beograda presekli Švabe i partizani i ponovio da sam od istih i
ja odsečen od Bosne. Nemci su danas digli u vazduh kruševački aerodrom. Video
sam četnike kako se šetaju sa puškama u prisustvu nemačkih vojnika.

7. OKTOBAR
Nema odgovora od pukovnika. Rusi i partizani spremaju napad na Beograd,
a takođe i na Niš.
Razgovarao sam sa Engleskinjom iz Beograda, čiji je muž srpski advokat
koga su Švabe u dva navrata zatvarale kao taoca. Mnogo švapskih transportnih
aviona večeras leti sa juga ka severu.

8. OKTOBAR
Večeras sam video tri zelena svetlosna signala oko železničke pruge i
još dva pola milje dalje. Pola sata kasnije nadleteo je nepoznati avion, bacio četiri
bombe sa odloženim dejstvom i odleteo na zapad. Ne znam kolika šteta je pričinjena,
ali sve je bilo blizu. To je bilo u 9,15.
Keserović me danas pitao da li će Amerikanci, ako ih ne budu snabdeli
municijom, njegove ljude snabdeti obućom. (8000).

9. OKTOBAR
Četnici su me pitali da li bih govorio grupi Srba u hotelu Evropa u Kruševcu
i odagnao im strah od dolazeće ruske vojske. Rekli su da će Nedić i oni garantovati
moju bezbednost u odnosu na nemački garnizon. Mora da je bilo ukupno
1000 ljudi smeštenih u dve velike prostorije. U jednoj se nalazio mikrofon sa
zvučnikom. Rekao sam im da treba da ostanu mirni i da ne paniče, niti da beže u
šumu kada Rusi stignu, pošto je to disciplinovana vojska i saveznik Britanaca i
Amerikanaca, kao i da, ukoliko četnici ne otvore vatru na Ruse, nemaju razloga
za strah.
Oko 18,30 časova napolju se pojavio tenk i ljudi su se uznemirili misleći
da Nemci dolaze po mene, ali se ispostavilo da su četnici zajedno sa Nedićevim
vojnicima okružili mesto gde je tenk stao ne dozvoljavajući Nemcima da se udalje,
da bi nedićevci onda odvezli tenk zarad moje zaštite. Posle obraćanja okupljenom
narodu, rečeno mi je da bi nemački oficir iz onog tenka hteo da razgovara
sa mnom; upitao me je kakve garancije mogu da dam za nemačke garnizone iz
Kraljeva i Kruševca ako ova dva grada kapituliraju. Odgovorio sam mu da tu ništa
ne mogu da učinim, budući da je ovo ruska ratna pozornica i da kao saveznički
oficir ne smem da se mešam. Ipak, da su se predali sve što bih uradio bilo bi da o
tome obavestim najbliže ruske jedinice da bi one pristupile okupiranju.

10. OKTOBAR
U 9 časova Nemci su javili da će otići na dogovor sa oficirima u Kraljevu
i video sam nemački tenk kako sa kurirom napušta Kruševac.
Kasnije tog dana, video sam da 100 nemačkih vojnika iz Belorusije na
konjima kreću za Kraljevo. Avion što je bombardovao Kruševac bio je nemački,
ubivši sedmoricu četnika koji su iskopali neeksplodiranu bombu. Danas sam takođe
saznao da je pukovnik Mekdauel negde u Bosni, a bilo je nemoguće tamo
stići, pošto su se četnici u toj oblasti borili s Nemcima.

11. OKTOBAR
Pet stotina Nemaca stiglo je iz Zaječara u Kruševac, na putu za Čačak, sa
60 vozila, tenkovima i topom. To su bili elementi divizije „Princ Eugen“ iz Niša.
Borili su se sa Rusima i od njihovog prethodnog brojnog stanja od 3500 ljudi, više
od 2000 je poginulo ili ranjeno kada su bili uhvaćeni u unakrsnu vatru ruske i
sopstvene artiljerije.
Nemci spremaju veliku bolnicu za ranjene.

12. OKTOBAR
Telegrafisao sam pukovniku Mekdauelu o jučerašnjim informacijama i o
tome da se Rusi nalaze 20 kilometara odavde.
Nemački oficir mi je rekao da će svi Nemci na Balkanu kapitulirati ako
bi došli američki vojnici, čak i samo radi nadgledanja.

13. OKTOBAR
Shvatio sam da se nalazim u teškoj situaciji. Nisam mogao da se sklonim,
a Rusi su bili blizu i morao sam da biram da li da budem zarobljen i ubijen
od strane partizana, postanem nemački zarobljenik do kraja rata ili da se uzdam u
milost Rusa kao saveznika. Kontaktirao sam najbližeg ruskog oficira radi susreta,
objasnivši mu da posedujem nemačke vojne informacije koje će im omogućiti da
zauzmu Kruševac bez granatiranja i ubijanja velikog broja srpskih žena i dece.
Srbi su pažljivo motrili na moju reakciju u vezi sa približavanjem Rusa.
Iskreno govoreći, bio sam uplašen, ali se nisam usudio da to pokažem rečima
ili delom i jedino što se naziralo bio je preki sud, ako uspem da se izvučem
iz ovog haosa.
Nemačka puška se mogla kupiti za 1000 dinara, automatski pištolj za
3000, a sanduk municije za litar rakije. Ipak, video sam žestoku borbu četnika sa
nemačkom stražom na železničkoj stanici i aerodromu, kada su pokušali da ukradu
oružje i municiju.
Takođe sam video četnički kamion natovaren lakim oružjem i municijom
kako odlazi iz Kruševca, dok nemački vojnici stoje u blizini.
Nemci su nesumnjivo bili demoralisani. Jedan oficir mi je rekao da su bili
umorni od propagande, jer su je slušali iz Berlina, Londona i Moskve, a za njih
je to sve bila prazna priča.
U 18 časova stigao je telegram od pukovnika, koji je naređivao da mu raportiram.

14. OKTOBAR
Šaljem poruku pukovniku Mekdauelu navodeći da polazim za tri dana i
da ću, u skladu sa njegovom naredbom, pokušati da prođem kroz partizanske i
nemačke linije.
Zatražio sam od pukovnika Keserovića tri snažna čoveka kao pratnju, a
on mi je odgovorio da nema šanse da uspem u tome. Rekao sam mu da mi je pukovnik
Mekdauel već četiri puta to naredio i da ću, ako ne odgovori na moju poruku
i naredi mi da ostanem ili čekam na bezbedan prolaz, krenuti čak i ako budem
morao da idem sam.
Malo kasnije, na veliko iznenađenje sreo sam ruskog oficira koji mi je
saopštio da su četnici vodili ruske jedinice do Jasike, odmah preko severne obale
Zapadne Morave, i da su se šunjali iza odbrambene linije nemačkih tenkova kod
Stalaća. Dao sam mu informacije koje sam imao, a on me zamolio da se sastanem
sa njegovim majorom. Upravo kada je trebalo da napustimo četnički Glavni štab,
došao je nemački komandant Kruševca major Knaj sa još jednim oficirom i prevodiocem.
Pukovnik Keserović mu je u mom prisustvu rekao da će četnici izvršiti
napad ukoliko ne naredi predaju svojih trupa. Major Knaj je pitao zašto ga četnici
nisu branili, a Keserović je odgovorio da mu je obećao samo da će se boriti
protiv partizana i komunista, ali ne i Rusa jer su oni saveznici.
Pukovnik Keserović je potom rekao majoru Knaju da se u četničkom
Glavnom štabu u tom momentu nalaze i američki i ruski oficir, i ja sam video kako
Knaju drhti brada.
Rus tada nije bio u sobi. Sklonio se iza kuće sa četničkim šeširom i kaputom
preko svoje uniforme. Keserović je kazao majoru da će mu dati pola sata da
se odluči. Nemački oficir je na to izašao iz sobe i ušao u svoj auto, rekavši da će
se boriti. Pukovnik Keserović je pomišljao da ga zarobi na licu mesta, što mu ne
bih dozvolio, jer sam Nemcima, kad god sam s njima razgovarao, u izgled stavljao
bezbedno zarobljeništvo. Otišao sam zatim iz četničkog Glavnog štaba sa
ruskim poručnikom i susreo ruskog majora, koji mi je saopštio da grad neće tući
artiljerijom ako ga četnici napadnu i osvoje, i da neće dozvoliti partizanima da
napadnu četnike sa leđa. Takođe je rekao da četnici mogu da uzmu nemačke zarobljenike,
ali da Beloruse želi za sebe i svoje snage, da postupe kako smatraju da
je potrebno. Posle toga prisutni četnički oficiri naredili su napad i zauzeli Kruševac,
pa smo pukovnik Keserović, ruski major i ja ušli u grad praćeni ruskim jedinicama.
Četnici su tako imali grad u svojim rukama pre ulaska Rusa.
Keserović i ruski major su narodu održali govore sa balkona i zatim se
rukovali sa mnom pred masom. Odmah potom, partizani su otpočeli napad na
četnike i ruski major je poslao jednog oficira da ih zaustavi.
Ubrzo zatim, stigao je ruski general i naredio da se svi četnici razoružaju.
Posle toga više nikad nisam video nekog četničkog oficira. To je urađeno na
gradskom trgu, s tim što je Nedićevim ljudima dozvoljeno da zadrže oružje, dok
sam ja stavljen pod naoružanu stražu sa uperenim bajonetima. Počeli su da me
razoružavaju, ali sam im rekao da će u slučaju da to učine od jednog savezničkog
oficira napraviti zarobljenika. Posle toga mi je dozvoljeno da zadržim oružje.
Ušao sam u restoran sa ruskim poručnikom pod čije staranje sam stavljen
i prišla su mi dva nemačka oficira, da bi me jedan od njih, konjički pukovnik, na
savršenom engleskom obavestio da je sa svojim pilotom (drugi oficir) poleteo iz
nemačke komande da ugovori kapitulaciju Kraljeva, Kruševca i Kragujevca i zamolio
me da uzmem njihova imena i obavestim im familije da su ih Rusi zarobili.
Takođe me je preklinjao da, ako je moguće, zamolim Ruse da njega i njegovog
pilota, mlađeg poručnika Hajnemana, predaju meni u zarobljeništvo, ali ja sam
mu rekao da je to nemoguće. On je tog jutra malim avionom usred bitke sleteo na
aerodrom i bio zarobljen, pre nego što je mogao da poleti.
Posle dvočasovnog čekanja u ovom restoranu, rekli su mi da general hoće
da razgovara sa mnom. On je očito bio general-major i kad sam odveden gore
u sobu, rekao mi je da jedan drugi general hoće da me vidi.
Pre nego što sam odveden u sobu gde je bio taj drugi general, bio sam
razoružan. U toj sobi su se osim pomenutog nalazila još tri oficira (dva potpukovnika
i jedan pukovnik).
Jedan potpukovnik je znao nekoliko reči engleskog i upitao me ko sam i
šta radim u Srbiji. Odgovorio sam mu da sam član Misije u Srbiji za evakuaciju
pilota i da sam tu i radi sakupljanja informacija o aktivnostima nemačkih trupa.
On je na to rekao generalu da Amerikanci izgleda hoće da pobede politikom, a ne
ratovanjem.
Bio je prilično grub u načinu obraćanja i brzo je sa drugim višim oficirima
izašao iz sobe. Poslednje što je rekao bilo je: „Ti nisi zarobljenik“. Ja sam,
međutim, i dalje bio pod naoružanom stražom. Kad sam izlazio iz sobe, zatražio
sam svoj pištolj, a oni su se pravili da me ne razumeju, dok mi se jedan ruski vojnik
sa bajonetom isprečio na putu do kreveta, gde sam mislio da mi se nalazi pištolj.
Uperio je bajonet u mene, ali sam ja produžio ignorišući ga, pa je očigledno
bio u nedoumici šta da radi; kada sam podigao madrac na krevetu, našao sam
svoj pištolj.
Odveden sam na ulicu, gde sam pod stražom čekao tri sata dok nije pao
mrak. Za to vreme sam video beloruske zarobljenike kako marširaju i skupljaju
se na gomilu, da bi kasnije odmarširali.
Ruski general-major, koji je bio najnervozniji i najmanijakalniji čovek
koga sam ikad video, išao je okolo izdajući svima naređenja. Pre nego što će se
smračiti, video sam potpukovnika koji me je ispitivao i on mi je naredio da sa
mojim naoružanim stražarom uđem u kola, da bi me odvezli da uzmem svoje
stvari. Čuo sam pucnje iz pravca u kojem su Belorusi bili odvedeni.
U međuvremenu, neko mi je ukrao kišni kaput i kožnu jaknu. Kad sam se
vratio u grad, tamo su bili transporter i dva američka civilna automobila marke
ford. Automobili su bili uzeti od četnika. Naređeno mi je da vozim jedan od fordova,
a sa mnom su u kola ušli potpukovnik i stražar sa automatskim puškama.
Dvojica nemačkih oficira su sa naoružanim stražarom ubačena u američki
transporter, dok su ruski general i nekoliko podoficira ušli u drugi ford.
Kada sam potpukovnika upitao kuda idemo, nije mi odgovorio. Krenuli
smo iz Kruševca u pravcu severoistoka i kada su se kola u nekoliko navrata pokvarila
na putu, vikali bi, vraćali se nazad i terali me da ih popravim. Konačno,
oba forda su se pokvarila, pa smo izašli u jednom selu gde sam video partizane u
civilnoj odeći ali sa crvenom zvezdom na kapama, kako sa oružjem patroliraju
okolo, pa sam pomislio: „Ovo je kraj, ako saznaju da sam ovde“, spreman da se
borim.
Produžili smo put, pa su me stavili da upravljam kolima koja je vukao
transporter. Stigli smo na obod Paraćina, gde me je ruski obaveštajni oficir ispitivao
do pola tri ujutro. Morao sam da mu ispričam isto što sam rekao oficirima u
Kruševcu, a razgovarali smo uz pomoć prevodioca. Insistirao je na pitanju gde su
Draža Mihailović i moj pretpostavljeni pukovnik, a kada sam mu rekao da ne
znam, nekoliko puta me nazvao lažovom. Takođe je želeo da zna gde je moja radio-
stanica. Kada sam mu odgovorio da je nemam, pobesneo je. Objasnio sam
mu šta se dogodilo tog jutra i kakva je bila situacija u Kruševcu.
Pitao me je gde sam i kada pohađao školu za špijunažu, na šta sam mu
odgovorio da nisam špijun, da sam uvek bio u uniformi i da nikad nisam bio u takvoj
školi. Rekao mi je da lažem i da je on išao u jednu takvu školu pod britanskom
upravom u Rusiji, te da zna imena svih koji su je završili, pa tako i moje.
Zatim me je upitao da li sam sreo ili znam nekog ruskog agenta, a kako je odgovor
naravno bio negativan, on je rekao: „To dokazuje koliko su naši ljudi pametni“.
Hteo je da zna kakve sam specijalne instrukcije imao, ali ja mu ništa nisam
otkrio.
Upitao me je šta Srbi misle o Rusima i ja sam mu rekao da je nemačka
propaganda u ljude usadila strah od ruskog terora, ali i da sam im ja objasnio da
su Rusi naši saveznici i da su veoma disciplinovani. Izgledalo je da ga je to zadovoljilo.
Posle ispitivanja poslao me je u jednu kolibu, u sobu gde su sedmorica
drugih Rusa spavala svuda okolo po podu, ali je zatražio da u njegovoj sobi ostavim
svoju tašnu i vreću za spavanje.

15. OKTOBAR
Jednu beležnicu sam sakrio u odeći, ali sam drugu ostavio u džepu košulje
u nadi da će, ako me budu pretresali dok spavam, misliti da je beležnica u džepu
jedina koju imam.
Kad sam se vratio u sobu gde sam bio ispitivan, video sam da je moja
torba zajedno sa ostalim stvarima bila pregledana. Tu mi je bio i fotoaparat sa filmom
o raznim počinjenim strahotama, a bilo je i snimaka na kojima su bili četnici.
Dok sam tražio pribor za brijanje, otvorio sam aparat, izvukao film i na
njegovo mesto stavio jedan stari. Izašao sam napolje da se obrijem, a kada sam se
vratio, ruski major mi je rekao: „Vidim da u torbi imaš fotoaparat“, pošto sam
ostavio otvorenu torbu kad sam izlazio. „Da, ali nije dobar“, odgovorio sam.
„Kakve si fotografije snimio?", upitao me je. Odgovorio sam mu da ništa nisam
snimio, jer nisam uspeo da stavim film u ležište i nisam smatrao da je potrebno
da se zamaram time, dodavši da je jedini razlog zbog kojeg sam nosio aparat bila
činjenica da je bio vlasništvo Vlade Sjedinjenih Država, pa sam bio odgovoran za
njega. Ali, dodao sam: „Svejedno, možeš da ga uzmeš ako misliš da ga možete
popraviti, a ja ću svojim pretpostavljenim reći da sam ga dao ruskim saveznicima“.
Još jednom mi je ponovio da nisam zarobljen, pa sam ga upitao da li u
Bugarskoj postoji Američka misija i dobio odrečan odgovor. Pitao me je kako
planiram da stupim u kontakt sa svojim nadređenim. Rekao sam mu da bi oni,
ako me on vrati u Kruševac, mogli da saznaju da sam tamo i verovatno pošalju
avion po mene ili da o tome obaveste Rusku misiju u Bariju, ali je on uzvratio da
nemaju kontakt radijom.
Zatim me je nekoliko puta pitao kako ću da stupim u kontakt sa mojim
pukovnikom. Odgovorio sam mu da ne znam gde je on, pa da stoga i ne mogu da
ga kontaktiram, u šta je on prilično sumnjao.
Ubrzo potom, odveli su me do puta i ubacili u američki kamion sa dva
nemačka oficira i devet stražara. Posle deset minuta izveli su me odatle i stavili u
zarobljeno nemačko vozilo za izviđanje sa drugim ruskim potpukovnikom, dva
nemačka zarobljenika i ruskim vozačem.
Pre nego što smo krenuli došao je ruski general i upitao me gde mi je radio-
stanica, a ja sam mu ponovio da je nemam. Na to me je ubo prstom po grudima
i rekao: „Lažeš me“. Odgovorio sam mu da to može da proveri preko svojih
oficira u Kruševcu, a kada sam ga upitao kuda me vode odbio je da odgovori, kazavši
da u Bugarskoj nema Američke misije, na šta sam mu ja rekao da sam na
vestima BBC-ja čuo suprotno.
Ponovio je rekao: „Ti nisi zarobljenik, ali moramo da budemo veoma
oprezni, jer bi mogao da budeš nemački špijun u američkoj uniformi“. Takođe
me je obavestio da su četnici napali ruske trupe kod Varvarina, kao i u oblasti
Beograda.
Jedan drugi ruski pukovnik me je zamolio da mu poklonim svoj karabin,
s obzirom na to da mi više neće biti potreban.
Krenuli smo u pravcu severoistoka, ali nas je uskoro izgurao sa puta kamion,
kojim je upravljao jedan ruski vojnik. Potpukovnik je odmah izašao iz našeg
automobila i dok mu je vojnik salutirao, počeo je da ga tuče automatom do
besvesti, a onda ga je udario u lice. Automatom je izudarao i našeg vozača, nanevši
mu ozbiljnu ranu na glavi. Potom smo nastavili put, a prvi nagoveštaj o tome
gde se nalazim dobio sam kada me je pukovnik potapšao po ramenu i rekao:
„Sada izlaziš iz Jugoslavije i ulaziš u Bugarsku“. Automobil se onda pokvario, pa
smo stopirali i do Vidina stigli u jednom američkom kamionu. Većina vozila je
bila američka, a izbrojao sam 80 teških ruskih tenkova, kao i konvoje koji su išli
na zapad.
Stigli smo u 16 časova. Smešten sam u sobu sa Švabama. Ovog puta sam
bio njihov stražar, a oni su jedan po jedan izvođeni na ispitivanje.
Nemački potpukovnik mi je rekao da je prošle noći ispitivan u smenama
i da mu nije bilo dozvoljeno da spava, dok je njegov pilot bio prisiljen da spava
na stolici. Nisu dobijali hranu, kao ni ja do tog trenutka.
Uskoro sam izveden iz te kuće i prespavao sam u Komandi, gde su na
podu spavala dva bugarska radnika, a dobio sam star i prljav metalni krevet.
Pre toga, odveli su me u neku zapuštenu halu i dali mi nešto pirinča sa
hladnim sokom od pečenja i šoljom retkog čaja.

16. OKTOBAR
Oko 8,30 došla su dva ruska majora da me vide. Jedan je prilično dobro
govorio engleski; posle raspitivanja za iste stvari kao i ostali rekli su mi da ne postoji
Misija u Bugarskoj i da će poslati telegram u Moskvu da obaveste Američko
poslanstvo da sam ovde.
Zamolio sam ih da kontaktiraju Rusku misiju u Italiji. Odgovorili su mi
da nemaju kontakt. Takođe su rekli da ne planiraju da lete u Italiju.
Na pitanje da li postoji šansa da stignem do Istanbula negativno su mi
odgovorili. Rekli su da moram da čekam dok ne dobiju odgovor iz Moskve. Ponovo
su mi napomenuli da nisam zarobljenik, a kada sam ih upitao da li imam
slobodu kretanja po gradu odgovorili su da bi to moglo da bude opasno zbog mogućih
bugarskih provokacija u vezi sa odmazdom za američko bombardovanje
Sofije.
Pitali su me o američkim izviđačkim školama, pa sam im ispričao da se,
koliko je meni poznato, ne razlikuju od ruskih, i da su naše okrenute fotografisanju
iz vazduha. Jedan od njih je rekao: „Nikad nisam pomišljao da jedan američki
oficir ima nerava da lično boravi u ovim krajevima“, upitavši me da li se plašim
za svoj život. Ja sam se naravno bojao, ali sam mu odgovorio da su Rusi bili hrabri
kod Staljingrada.
Zatražio sam jednog ruskog vojnika kao pratnju i da mu daju potvrdu o
mom identitetu u slučaju da me neko zaustavi na ulici. Od tada sam svoj obrok
dobijao u generalskoj menzi.

17. OKTOBAR
Ujutro sam obavešten da me traži ruski potpukovnik koji je bio u automobilu.
Odveo me je u jednu kuću gde sam dobio veliku čašu votke i zatim sam
sa ruskim majorom i vozačem ušao u džip. Ruski potpukovnik, major i ruska
WAC su sa vozačem bili u drugom, civilnom automobilu.
Ovde treba primetiti da svi ruski oficiri, od majora ka višim, imaju rusku
WAC.
Opet ispitivanje; ne žele da mi otkriju našu destinaciju. Ipak, duž puta
sam video saobraćajne znakove koji su ukazivali na to da se vozimo ka Sofiji.
Nekoliko puta smo promenili vozilo i konačno sam dovežen u Rusko poslanstvo
u Sofiji.
Pošto sam dva sata odsedeo u sobi za prijem i dalje ne znajući šta se dešava,
prišla mi je ruska WAC i obratila mi se na perfektnom engleskom: „Zdravo,
Amerikanac“, rekavši mi da neću biti usamljen u ovom gradu, pošto ovde ima
mnogo Amerikanaca i Britanaca, a kada sam upitao šta su oni, zarobljenici ili
avijatičari, nije htela da odgovori i samo je rekla da su to američki i britanski oficiri.
Sat kasnije odveden sam u kancelariju drugog ruskog potpukovnika, koji
me je obavestio da će oni telefonirati Američkoj misiji da dođu po mene. Potom
mi je naručio obrok.
Oko 22,45 stigao sam u vilu Američke misije.
Mogu da kažem da su mlađi ruski oficiri bili najljubazniji prema meni i
da su poštovali Ameriku, što se ne bi moglo reći za ostale.
Rusi su bili izuzetno ponosni na svoje proizvodne sposobnosti i fabrike i
prezirali su seljačke i poljoprivredne zemlje na Balkanu. Ruska vojska je preplavila
zemlju kao roj skakavaca i za vreme mog kratkog boravka u Bugarskoj rekli
su mi da se „crno tržište“ brzo povećava. Bugarin, bivši student na Američkom
univerzitetu u Sofiji, kazao mi je da bugarska vlada plaća Ruse u lokalnoj valuti,
pošto Rusi ne dozvoljavaju vojnicima da menjaju rublje u Bugarskoj.
Jedan bugarski učitelj mi je rekao da se Rusi dobro vladaju dok ne počnu
da piju, a onda se opuste i šenluče uz vatreno oružje. Sve škole u Vidinu su bile
zatvorene, jer su zgrade upotrebljene kao barake i bolnice. Bilo je dosta slučajeva
tifusa u bolnicama. General Hol iz Američke misije mi je rekao da su oni dva dana
ranije bili informisani o mom prisustvu kod ruskih trupa i da su me svakog
trenutka očekivali.

18. OKTOBAR
Oko 15 časova stigao je američki avion sa zalihama za Američku misiju,
tako da sam oko 18,15 sleteo u Bari, gde sam podneo izveštaj SBS-u i potom otišao
u američku bolnicu i nabavio nešto praška za spavanje – za prvo celonoćno
spavanje u sedam proteklih nedelja.

20. OKTOBAR
Ujutro 20. oktobra, prisutni oficiri su me posavetovali da nije bezbedno
da ostanem u području Barija i da bi trebalo da odem u Kazertu.
U podne sam stigao u Kazertu.
E. R. Kramer
prvi poručnik AUS
(svojeručno)

offline
  • lav 
  • Super građanin
  • Pridružio: 13 Sep 2011
  • Poruke: 1061

vathra ::
Овај скроз десно држи аутомат Бергман. Оружије произвођено специјално за СС.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4078
  • Gde živiš: Novi Beograd

Varhra mnogo stvari kod Kramera nisu tačne počev od imena nemačkog komandanta Kruševca pa nadalje. Ni geografija mu nije tačna. Inače njegovi službeni izveštaji se ne slažu sa ovim što je napisao. Vremenski je neusklađena i praktično nemoguća. Po Krameru četnici su od 10 do 12 sati uradili sledeće Keserevović je izdao naređenje za napad nekoliko hiljada četnika se razvilo za borbu, prethodno prešavši jasički most urazvijenom poretku prešlo 4 do 8 km (zavisno kako koja jedinica) u žestokoj borbi razbili nemačke jedinice u kruševcu, organizovala doček i u 1200 sati dočekali sa stanovništvom Ruse. E pa ne biva. Ali apsolutno mu ništa nije tačno.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4078
  • Gde živiš: Novi Beograd

Ma da skratim i danas ima više stotina živih Kruševljana svedoka tih događaja i niko ponavljam niko pojma nema o nekim borbama u Kruševcu 14. oktobra osim borbi četnika i Sovjeta.

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 11304

ltcolonel ::Varhra mnogo stvari kod Kramera nisu tačne počev od imena nemačkog komandanta Kruševca pa nadalje. Ni geografija mu nije tačna. Inače njegovi službeni izveštaji se ne slažu sa ovim što je napisao. Vremenski je neusklađena i praktično nemoguća. Po Krameru četnici su od 10 do 12 sati uradili sledeće Keserevović je izdao naređenje za napad nekoliko hiljada četnika se razvilo za borbu, prethodno prešavši jasički most urazvijenom poretku prešlo 4 do 8 km (zavisno kako koja jedinica) u žestokoj borbi razbili nemačke jedinice u kruševcu, organizovala doček i u 1200 sati dočekali sa stanovništvom Ruse. E pa ne biva. Ali apsolutno mu ništa nije tačno.
Имаш ли његове службене извештаје? Било би занимљиво упоредити са горњим текстом.
Крамера често цитирају поводом ових догађаја, неки пут потпуно погрешно...

Иначе, у претходном тексту ми је занимљив део са његовим говором у хотелу Европа 9. октобра...

offline
  • SB 
  • Građanin
  • Pridružio: 05 Sep 2012
  • Poruke: 60

У чијој окупационој зони је био Крушевац, Њемачкој или Бугарској?

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4078
  • Gde živiš: Novi Beograd

U Nemačkoj. Komandant grada je bio komandant pozadine 7 SS divizije. Čak ni to ne znaju ovi novokomponovani revizionisti. Nemam nameru da se upuštam u raspravu sa društvom okupljenim oko g. Samardžića koje bezočno laže i falsifikuje al samo par napomena.
Postoji veliki broj svedoka jer su đaci organizovano dovedeni da dočekaju Ruse i to upravo po naređenju Keserovića. Postoji veliki broj OBJAVLJENIH fotografija sa đacima i majkama sa malom decom u naručju kako dočekuju Ruse. Ima fotografija kako majke daju bebe ruskim vojnicima u samohotkama a ovi ih uzimaju i ljube. Naravno te fotografije revizionisti prećutkuju jer im se ne uklapaju u priču o krvavim borbama u gradu. U originalu mog teksta citirana su i nemačka i nedićevska i ruska dokumenta i ni u jednim se ne spominju borbe u Kruševcu. Postoji preko 40 nemačkih dokumenata i nigde nema borbi Nemaca i četnika. Čak 7 operativnih dnevnika raznih nemačkih jedinica. Ama nigde nema ni reči o borbama. Ima samo da su nemački tenkovi podržavali četnike u borbi protiv partizana prvih dana okotobra duž leve obale Južne Morave naspram Aleksinca a u cilju obezbeđenja pruge Niš - Beograd. Četnički dokumenti iz vremena oslobođenja Kruševca i neposredno nakon toga ne znaju ništa o borbama četnika i Nemaca tek dokumenti nastali više meseci nakon toga znaju za neke borbe ali su i ta dokumenta kontradiktorna čas su borbe vođene za Kruševac a čas su presretnuti Nemci koji se povlače iz Kruševca u Stopanji.
Ja uopšte nemam nameru da učestvujem u ovoj diskusiji jer je tu sve čisto da ne može da bude čistije. Nikakvih borbi za oslobođenje Kruševca nije bilo osim između Rusa i Tomaševićevih četnika.
Za mene je ova diskusija gotova. Ende.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 4078
  • Gde živiš: Novi Beograd

Ja apelujem na Khalessa i ostale da ne raspravljaju oko pitanja borbi za oslobođenje Kruševca jer je to neviđena glupost. Nemci su predali Kruševac Keseroviću bez borbe 13. oktobra spakovali se i otišli ka Kraljevu osim jednog motorizovanog voda. Četnici koji su već desetak dana boravili u Kruševcu (Keserović je boravio u svojoj kući u staroj Peckoj ulici) su samo uspostavili svoju vlast. Jedini borbe su bile kod Mudrakovca između Rusa i Tomaševićevih četnika. Ko Boga vas molim nemojte da se raspravljate sa ... Batalite ...
Za ove Smardžićeve nisu potrebni istoričari nego specijalisti iz Laze.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 1076 korisnika na forumu :: 47 registrovanih, 5 sakrivenih i 1024 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 2918 - dana 22 Nov 2019 07:48

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: Apok, axa, comi_pfc, dakota, darcaud, darkangel, DENIRO, DucicM, DVC virus, Faki-Valjevo, fasko1505, filiplukac1337, Georgius2, goxin, Jovan Kovačević, kaptain, kljift, Kotarle, Krstić, Krusarac, Kubovac, liman, MarKhan, mean_machine, Mihajlo, Miskohd, nikolajevic.milan, pein, powSrb, renoje2, repac, riva, ruger357, saputnik plavetnila, shadower78, Sibin, skvara, Srki94, Trpe Grozni, VJ, vlvl, Voja1978, voja64, VP3987, vukovi, yrraf, zoidbergs