Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944. godine

1

Koliko je Nemaca poginulo i zarobljeno u Kruševcu oktobra 1944. godine

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3535
  • Gde živiš: Novi Beograd

КОЛИКО ЈЕ НЕМАЦА ПОГИНУЛО И ЗАРОБЉЕНО У КРУШЕВЦУ
ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ




Већ две деценије у српској историографији постоји полемика око тога ко је ослободио Крушевац – партизани или четници (тј Равногорци) и ко је више убио и заробио Немаца у и око тог града. Само да пребројимо наслове који се односе на то требао би нам посебан рад. Нећемо се упуштати у детаље око ове полемике већ ћемо, за почетак, само у пар реченице подсетити на основне ставове изнете у њој.
Најстарија верзија је она која је важила као званична до пре око две деценије и она гласи – Крушевац су ослободиле партизанске јединице уз подршку совјетске 223. моторизоване дивизије. Том приликом је у борбама за Крушевац заробљено 2700 немачких војника док их је велики број (није се износила тачна цифра) погинуо и био рањен.
Пре око две деценије се појавила “четничка” верзија по којој су Крушевац ослободили четници тј Равногорци који су у њему дочекали Русе. Након тога су током ноћи дошли партизани који су заједно са Русима почели да разоружавају Равногорце. У овој верзији се или није спомињала борба на прилазима Крушевцу између равногорских јединица под командом Мирка Томашевића и делова совјетске 223. стрељачке дивизије или се то спомињало али без коментара. Главни извор, за ову верзију, су биле фотографије снимљене 14. октобра у Крушевцу као и сећања учесника. На неким фотографијама има и немачких војника који ужурбано али под пуном опремом и са свим наоружањем напуштају град. Ово није било важно тада када су се све ове фотографије појавиле али ће бити значајне због касније – друге четничке верзије.
Након тога је дошло до постепене еволуције “партизанске” верзије ослобођења Крушевца и њену задњу верзију, можемо слободно рећи полузваничну, је изнео Д. Милошевић, архивски саветник и садашњи директор Историјског архива Крушевац. По тој верзији четници јесу дочекали Русе у Крушевцу али то због тога што су већ неколико дана били у њему и једноставно су им Немци предали власт. Више се не спомињу борбе партизана и Руса са Немцима али се потенцира борба Томашевићевих четника и совјета.
Коначно, пре пар година појавила се и нова “четничке” верзије са неколико варијанти. Прва варијанта се углавном поклапа са првом четничком верзијом али са једним додатком – а то је да су у тешким борбама у и око Крушевца Равногорци нанели Немцима тешке губитке избацивши им из строја око 1000 војника. Друга варијанта користи као извор изјаву америчког поручника Елсфорда Крамера који је тада боравио у Кесеревићевом штабу. По Крамеру четници су после жестоке трочасовне борбе уништили немачки гарнизон у Крушевцу који је, такође по њему, бројао 700 Немаца, 1000 Белих Руса и 13 тенкова. Трећа варијанта је заснована по једном Кесеровићевом извештају писаном 3. априла 1945. године и послатог Врховној команди у којем се тврди да је Крушевцу заробљено много немачких војника и заплењено много оружја и друге ратне опреме – али практично без борбе. Одмах уочавамо да су изјаве америчког поручника и Кесеровића у дијаметралној супротности. Ни раније споменуте фотографије немачких војника који напуштају град на возилима са опремом и наоружањем не иду у прилог Крамеровој верзији.
Да буде замешатељство још веће последњих година су се појавиле и две публикације у иностранству – једна у Пољској а друга у Русији посвећене Београдској операцији у којима се у потпуности понавља стара партизанска верзија по којој су Крушевац после тешких борби ослободиле партизанске и совјетске јединице које су том приликом заробиле око 2700 немачких војника.
Због свега овог сматрамо да је крајње време да се одговори на питање шта се стварно дешавало у Крушевцу (али и шире у Србији) августа – новембра 1944. године. Наравно, то није могуће урадити једним радом па ни много дужим него што је овај. Нарочито зато што су односи Равногорског покрета и немачких окупационих власти, управо у то време, били врло сложени и не могу се дати црно – бело. Због тога ћемо ми овим радом на једном врло уском питању а то је колико су Немци изгубили људи (ако су уопште и имали губитака) у и око Крушевца покушати да покажемо колико су обе приче далеко од истине и да је потребан потпуно нов приступ бар кад је реч о проучавањи ратних операција у Србији у то време.
Дакле, ми се овог пута нећемо бавити питањем ко је ослободио Крушевац, ни да ли су Равногорци били борци за слободу или колаборационисти, нити да ли је Србија тада ослобођена или окупирана од комуниста. Оставићемо по страни и све оне догађаје за које немамо поуздане податке и користићемо само оне који нису спорни и које ни једна страна не може да доведе у питање.
Овде ипак треба нешто нагласити. Фалсификовање непријатељских губитака није наш српски специјалитет – то је један од највећих проблема у војној историографији уопште. Наравно, уз онај везан за процену непријатељских снага. Увек је непријатељ неупоредиво јачи. Још је Делбрик упозорио на то, скренувши пажњу чак и на оца историје Херодота који је тврдио да је Ксерксова војска у свом походу на Грчку бројала 4,200.000 људи. Делбрик је прорачунао да би та војска морала да има маршевску колону дугу најмање 3000 км што је наравно немогуће. По његовом мишљењу које је данас опште прихваћено та војска није могла никако да има више од 150.000 људи. Цезар је опет тврдио да је број Хелвета који су кренули на Галију износио, заједно са женом и децом, 368.000 особа. Данас се сматра да их је морало бити најмање три пута мање. По писању швајцарских летописаца војска Карла Смелог је код Гранзомона бројала 100.000 до 120.000 људи а код Муртенома око 300.000 људи. Пошто су сачувани платни спискови војске Карла Смелог Делбрику није било тешко да докаже да је његова војска у првом случају бројала око 14.000 људи а у другом око 18.000 људи. Швајцарци су се хвалили да су код Гранзомона Карлу убили 7000 војника а у стварности губици Бургундаца су износили само 7 убијених витезова и неколико обичних војника. До Делбрика скоро сви немачки историчари су тврдили да су у бици код Хахелсберга, за време Наполеонових ратова, Пруси убили најмање 4000 Француза а Трајчке је чак тврдио да је у тој бици од 9000 Француза само 1700 изнело живу главу. У стварности Французи су имали само 30 погинулих. Можемо навести безброј таквих случајева.
И касније је слична ситуација – треба само погледати, на пример, књигу Петра Томца о Првом светском рату у којој он у фуснотама даје податке о губицима у биткама онако како их износе зараћене стране у својим званичним публикацијама. Најчешће можете да се питате да ли они говоре о истој битци. Интересантно да после Другог светског рата вероватно нико није толико крио сопствене а преувеличавао туђе губитке као америчка армија. Американци ни до дан данас нису објавили стварне податке о својим губицима у Корејском рату. Још увек се у њиховим публикацијама користе цифре објављиване у току самог рата. Чак ни најновија публикација о Корејском рату не доноси ништа ново о њему. Када је мађарски историчар др Иштван Топерчер написао и објавио своју књигу о ваздушном рату над Вијетнамом, користећи до тада не коришћене вијетнамске, руске и америчке изворе био је ухапшен при доласку у САД. Избио је читав међународни скандал а аутор је једва избегао амерички затвор због одавања војне тајне. Наиме др Топерчер је врло убедљиво доказао да су амерички губици у авионима били најмање пет пута већи него што су Американци званично признавали – нарочито су умањивани губици у ваздушним борбама. Познато је да при повратку оборених америчких пилота из вијетнамског заробљеништва ни један од њих није хтео да призна да је оборен у ваздушној борби од вијетнамског пилота. А када је реч о ратовима против Садама Хусеина и против СР Југославије 1999. године више ни западна стручна штампа не узима озбиљно званична тврђења о америчким губицима у овим кампањама.
Дакле, као што видимо нисмо ми Срби измислили преувеличавање непријатељских снага и његових губитака. То је општа пракса и зато треба бити врло опрезан при коришћењу таквих подата чак и када су званични.
Када приступа изучавању неке ратне операције, битке (борбе, боја) или целог рата војни историчар мора најпре изврши процену ситуације управо на исти начин на који треба да то уради командант који треба да изда наређења за вођење борбе, операције, битке ...



Registruj se da bi učestvovao u diskusiji. Registrovanim korisnicima se NE prikazuju reklame unutar poruka.
offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3535
  • Gde živiš: Novi Beograd

Ми ћемо овог пута прекршити то правило јер сматрамо да то није потребно јер, као што се надамо да ћемо то доказати, у и око Крушевца 13. и 14. октобра није било никакве борбе а о боју или (не дај боже) битци нема ни говора. Ако неко буде успео да аргументоване докаже супротно онда примамо пуну одговорност на себе.
Најпре ћемо дати кратак преглед заначајних борби у и око Крушевца од почетка августа па до 11. октобра 1944. године. О тим борбама не постоје веће разлике у партизанској и четничкој литератури с тим, што треба нагласити, да се о тешком партизанском поразу 21. септембра у Темнићу први пут почело писати у јавности 1996. године. До великих неслагања у писању ће доћи тек при приказивању догађања од 12. октобра па надаље. Али кренимо редом.
Између партизанске Оперативне групе дивизија и четничке 4. групе јуришних корпуса дошло је до одлучујуећег судара на Копаонику. Исцрпљујуће борбе водиле су се од 6. до 9. августа 1944. године и завршиле су се сломом ЈВуО. После победе на Копаонику партизанске снаге се разливају по терену између Ибра и две Мораве. Њихови предњи делови спуштају се према долини Западне Мораве, а други хватају везу са већ постојећим снагама у реону Куршумлије. Јединице 4. групе јуришних корпуса се од 11. августа налазе на левој страни Мораве.
После одмора у у Темнићу и Левчу, мајор Драгослав Рачић, командант 4. групе јуришних корпуса, 25. августа наређује "разбијање комуниста и ослобођење Жупе". У напад су кренули Рачићеви корпуси, Расинско-топличка група корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића и Косовски јуришни корпус мајора Жике Марковића. После почетних успеха четници су убрзо заустављени а када су партизани 29. августа кренули у контраофанзиву, Рачић је наредио повлачење, без борбе, поново на леву обалу Западне Мораве.
Око 1. септембра 1944. године нова јака партизанска групација - 1. пролетерски корпус и 12. корпус (укупне снаге пет дивизија), прелазе Дрину. Зато Дража Михаиловић 4. групу јуришних корпуса шаље у том правцу, остављајући у Левчу и Темнићу само потпуковника Кесеровића. Међутим и партизанска Оперативна група дивизија је упућена на запад, у сусрет 1. и 12. корпусу, да би се створила до тада највећа групација партизанских снага у Србији. У околини Крушевца су остале само две партизанске дивизије: 2. пролетерска и 24. дивизија.
За сада нисмо могли да утврдимо на основу чијег наређења су партизанске снаге, попуњене највећим делом ново мобилисаним борцима, кренуле 18. септембра у офанзиву преко Западне Мораве. Јединице 2. пролетерске дивизије, које су нападале у правцу Стопања-Селиште, успеле су да пређу реку до 4 часа поподне 19. септембра, после оштре борбе. У ноћи између 19. и 20. септембра реку су прешли и делови 24. дивизије, који су наступали на сектору Макрешане-Падеж. Током 20. септембра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мораве. Одлучујући окршаји одиграли су се сутрадан, 21. септембра, на Парцанској коси (изнад села Парцане), Топоници (код Велике Дренове) и на линији Стеванов гроб – Девет дубова – село Орлово – село Доњи Крчин. Партизани су тешко поражени и сви сведоци описују њихово повлачење преко Западне Мораве као "тоталну пометњу" и "хаос". Још је Адам Стошић у својој књизи "Под небом Крушевца" исправно закључио да су: "Партизанске јединице доживеле највећи пораз у крушевачком крају у току рата" а ми додајемо – вероватно најтежи пораз које су доживеле од четника у Србији током рата.
После ове победе четничка Расинско-топличка група корпуса је наставила да потискује 2. и 24. дивизију у правцу Копаоника и Јастрепца. Четници су у ноћи између 24. и 25. септембра ушли у Александровац и Брус. У току 25. септембра партизани су се повлачили и на левом крилу, одступивши, преко Расине, на падине Јастрепца. Међутим, већ 29. и 30. септембра партизани су извели противнапад и њихове јединице поново су заузеле Брус и Александровац, али нису успеле да потисну четнике до Западне Мораве. Нова линија фронта успостављена је петнаестак километара од ове реке према Александровцу. Настало је затишје десетак дана а онда су на левом крилу, четници 10. октобра поново одбацили партизане преко Расине, према Јастрепцу. Следећег дана, партизани су повратили део територије изгубљене претходног дана. Успостављена је линија фронта на линији Љубинци – Трнавци - Горњи Степош - Доњи Степош. На тим положајима, и једне и друге ће затећи одлучујући догађаји 14. октобра.
Као што смо навели ми се овде нећемо детаљније упуштати у међусобне односе на релацији Немци – Равногорци – партизани. Навешћемо само оно што су Американци написали, и то уз помоћ Немаца током рата ангажованих на Балкану, о томе. Реч је о публикацији која је увреме када је објављена била предвиђена само за интерну употребу.
Почев од средине 1944. године Немци су и партизане и Равногорце почели да називају и у званичним документима правим именом а не бандом. Чак су, кад су год могли, давали и тачне називе њихових јединица. На конференцији 21. септембра 1944. године фелдмаршал фон Вајкс изразио мишљење да је снага партизанских јединица, као и њихова организација и наоружање потпуно на нивоу других непријтаељских јединица са којима је Рајх у рату. Што се тиче других јединица на Балкану Немци су у јесен 1944. године сматрали да су усташе и домобрани потпуно деморалисани. Прихватили су да на апел Милана Недића његовим снагама испоруче довољну количину муниције. За нас је најинтересантније њихово мишљење о Равногорцима. Крајем септембра 1944. године они су сматрали да су они у потпуности уништени од партизана (facing complete annihilation at the hands of the Partisans). Прихватали су сарадњу са њима у борби против партизана али су им додељивали споредне задатке. Ипак дешавало се и да четници повремено нападну мање немачке јединице али су Немци морали да прелазе преко тога јер нису имали снаге да и против њих предузимају значајнија борбена дејства. Оно што је врло важно за овај наш рад то је и одлука Немаца да не држе слабе гарнизоне већ да оперативне јединице концетришу у мањи број јако брањених упоришта. Све остале гарнизоне су планирали да препусте Недићивем снагама или да их бране са помоћним снагама – неупотребљивим за маневарска дејства на отвореном.
Нећемо коментарисати ове немачке ставове али сматрамо да нека од ових запажања могу послужити као путоказ за даља истраживања. Само три кратка примера управо из септембра 1944. године која су потпуно у складу са претходним.
Равногорци су 9. септембра 1944. године напали немачку колону у Свилајнцу. У борби је погинуло 4 а рањено 12 Немаца а сви преживели су заробљени и разоружани. Четници су имали 10 мртвих и 15 рањених. Истог дана, Команда округа моравског Југословенске Војске у отаџбини издаје наређење својим потчињеним јединицама да, пошто су Немци још увек исувише јаки, и даље не предузимају нападе на њих. Набавку оружја треба вршити на “невидљив начин” (!? Н. Ђ.) А само два дана касније 11. септембра Командант Србије (Југословенске Војске у отаџбини) издао је наређење који почиње речима; “У вези наређења Врховне команде ЗАБРАЊУЈЕМ (подвучено у оригиналу Н. Ђ.) до даљег наређења Врховне команде ма какву акцију против било кога сем противу комуниста, понављам ЗАБРАЊУЈЕМ ма какву акцију против ма кога сем противу комуниста. За неизвршење овог наређења, без преког суда с позивом на ово наређење СТРЕЉАТИ сваког, понављам СТРЕЉАТИ сваког. ...”
Пре него што пређемо на сам 14. октобар морамо да дамо преглед дејства совјетских јединица до 13. октобра. Но овде се суочавамо са озбиљним проблемом јер када је реч о борбама у источној Србији свако има своју истину која се озбиљно разликује од других истина. Немци имају своју истину, четници своју па чак ни партизанска и совјетска истина се у много чему не поклапају. Када гледате тадашња званичне ратне релације и узмете да их упоређујете (на пример немачке и партизанске или немачке и руске) у недоумуци сте да ли се ради о истом догађају. Само по месту догађања и датуму видите да је то то али по свему другом се разликује. Због тога а и пошто борбена дејтсва у источној Србији није тема нашег рада ми ћемо ова дејства дати врло сумарно тек да совјетске јединице и немачку 7 СС дивизију уведемо у нашу “причу”.



offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3535
  • Gde živiš: Novi Beograd

Немачке јединице су 1. октобра 1944. године биле распоређене за одбрану Ниша и његове шире околине, Сврљига, Књажевца и Зајечара. У борбама од 6. до 14. октобра су Немци од Зајечара били одбачени на Параћин а од Књажевца и Сврљига на Ниш, одакле су заједно са јединицама које су већ биле у Нишу започели повлачење преко Јастрепца и Копаоника за Краљево. Правац Сврљиг – Соко Бања – Алексинац је остао отворен што су искористили Руси који су брзо, практично без отпора избили на Јужну Мораву код Алексинца и тако приморали немачке снаге из Ниша да се повлаче заобилазним правцем преко планина а не, далеко погоднијом, моравском долином. За све време док су трајале ове борбе у Крушевцу није било значајнијих немачких снага а преко Крушевца се нису повлачиле ни јединице одбачене од Зајечара ка Параћину ни јединице потучене код Ниша.
Ото Кум који је у то време био командант 7СС дивизије у својој књизи даје врло детаљне податке о стању немачких снага на простору Лесковац – Ниш – Крушевац – Параћин – Зајечар – Књажевац – Ниш, у периоду септембар – октобар 1944. године. Даје бројно стање за све борбене групе и то “у пушку”, а о тежем наоружању да и не говоримо. Када говори о Крушевцу наводи само да се ту налазила Крајс командатура Крушевац – без конкретног навођења бројног стања и наоружања са којим је располага та Крајс командатура. Пошто је познато да су Крајс командатуре располагале, готово искључиво, само са полицијским и неким другим помоћним снагама (јединицама организације ТОТ, ландшицен трупама и слично) тешко да је у Крушевцу 13. октобра било више од пар стотина припадника немачких снага а и то је питање.
Као што смо навели главнина 7 СС брдске дивизије се повлачила преко Јастребца и Копаоника ка Краљеву и долини Ибра. Њена маршевска колона, са другим мањим привремено потчињеним јединицама, је бројала 4000 борбено способних војника и 1200 рањеника. Ове јединице су у борбама у широј околини Ниша имале око 1000 погинулих. Ка Крушевцу је најистуренија била десна побочница маршевске колоне 7 СС брдске дивизије Принц Еуген која је тек 19. октобра изјутра прешла Расину код села Витановца (око 10 км јужно од Крушевца) и продужила за Ратаје где је преноћила. Сутрадан је побочница стигла у Трстеник где је преноћила. Током проласка кроз Жупу није наишла на отпор. Рано изјутра 21. октобра појавили су се извиђачка југословенска и руска одељења на супротној обали Зaпадне Мораве (око Велике Дренове и Медевеђе) која су осматрала даље немачко повлачење ка Краљеву. Иначе, десна побочница је била састављена углавном од људства 12. оклопног батаљона за специјална дејства (Pz. – Abt. z. b. V. 12) под командом оберлајтнанта Штера (Sterr) команданта те јединице. Абтајлунг је свој последњи тенк сам уништио у Топлици непосредно пре успона на гребен Јастрепца. Марш од Ниша до Краљева је трајао од 14. октобра до 23. октобра 1944. године. Побочница је започела марш са 15 официра и 170 војника а током марша је изгубила 4 официра и 9 подофицира и војника.
У исто време немачка 1. брдска дивизија (1. Gebirgs – Division) се у периоду од 8. до 30. септембра налазила на простору Власотинце – Зајечар. У борбама од 1. до 14. октобра 1. брдска дивизија је одбачена на север ка Пожаревцу и на северо – запад ка Шумадији. Дивизија ће пар дана касније претрпети тешке губитке на прилазима Београду.
По подацима које даје О. Кум, предвече 13. октобра 1944. године Крајс командатура Крушевац (Kreis-Kdt. Krusevac) је напустила Крушевац. Истовремено Крушевац је напустио и командант Одбране Крушевца (Komandant der Verteidigung Krusevac) потпуковник СС - а (Obersturmbannführer) Кинстлер (Künstler), који је био и командант позадине 7. СС добровољачке брдске дивизије (Div. – Nachschubführer 7.SS-Div).
Присуство команданта позадине 7. СС дивизије нам наговештава да су у Крушевцу морали да постоје неки њени позадински делови. Међутим ова дивизија је имала праксу да употребљава оба своја брдска пешадијска пука као, практично, самосталне борбене групе – наравно са ојачањима. Зато су ови пукови морали да имају при себи највећи део позадинских делова. У условима апсолутне савезничке превласти у ваздуху тешко је замислити да би Немци дозволили себи да у снабдевању својих јединица око Ниша или Зајечара зависе од дотура из Крушевца. У осталом ни немачки документи из тог периода не знају ни за какве значајније делове 7 СС дивизије у Крушевцу – да будемо прецизнији не знају ни за какве. За нас је врло важна “Заповест команде корпуса Фридрих Вилхелм Милер од 13. октобра 1944. године потчињеним јединицима за одбрану Мораве”. Ова команда је била задужена и за одбрану Крушевца. У моменту када је издавана заповест а то је 13. октобра у 19.00 часова једина јединица Вермахта на простору Крушевца је био 803. батаљон за обезбеђење чији је задатак био обезбеђење пута и железничке пруге Крушевац – Краљево при чему је командно место батаљона било у Трстенику. По сазнању команаданта корпуса друге најближе борбене јединице су биле негде око Јагодине, Зајечара, Сврљига, Књажевца и Ниша. Оно што командант корпуса очигледно незна то је да су Немци већ били одбачени од Зајечара, Књажевца и Сврљига и то они из Зајечара ка Параћину а они од Књажевца и Сврљига ка Нишу и да је правац од Сврљига ка Алексинцу небрањен. Због тога његова заповест да 7. СС дивизија запоседне леву обали Јужне Мораве (и мањи део леве обале Велике Мораве) од ушћа Топлице до нешто северније од Сталаћа (отприлике до наспрам Параћина) и одсудно је брани нема никаквог смисла. Чак је командно место 7. СС дивизије требало да буде у Крушевцу. Очигледно је да командант корпуса није био у току са ситуацијом. Али управо зато што нема никаквих немачких резерви око Крушевца читав немачки фронт од Ниша до Јагодине се руским продором код Алексинца срушио као кула од карата. Ово је пробој оперативног значаја који се није претворио у стратегијски успех (одсецање немачких комуникација Ибарском долином) само зато што се совјетске снаге окрећу главнином од Крушевца на север Моравском долином. Само мање снаге заједно са партизанима гоне Немце ка Краљеву. Старија “партизанска” литература говори о јаким партизанским снагама око Крушевца у том периоду али изворна архивска грађа то не потврђује. Успешна противофанзива Равногораца крајем септембра и почетком октобра може се објаснити само одсуством значајнијих партизанских снага. Са друге стране и оно што се затекло од партизана у Крушевцу након његовог ослобођења (око две дивизије) је тежиште своје акције усмерило на разоружање равногорских јединица у граду и околини а не на гоњење, практично разбијених немачких јединица, што ће овим омогућити да стабилизују свој фронт око Краљева.
Поред раније споменутог 803. батаљона за обезбеђење током септембра и првих дана октобра 1944. године у немачким документима се у Крушевцу спомињу: 3. батаљон 3. добровољачког полицијског пука (команда пука у Краљеву), Алармни батаљон (импровизована привремена формација), вод тенкова као и ојачани вод фелджандармерије при Крајскомандатури.
Полицијски добровољачки пук 3 Србија (Polizei Freiwilligen Regiment 3 Serbien) је пар месеци пре тога формиран на простору од Крушевца до Краљева. Попуњен је углавном бившим совјетским ратним заробљеницима. Командант пука је био пуковник стрељачке полиције Фридрих Граф (Oberst der Schutzpolizei Friedrich Graf). Пук се сатојао из Штаба и четири батаљона. На основу доступних немачких докумената нисмо могли да утврдимо када је тачно 3. батаљон пука напустио Крушевац али он није уништен ни ту ни било где у близини. Сви батаљони пука су учествовали у борбама против једница ЈА све до априла 1945. године када је пук расформиран.
До краја 1943. Команда источних легиона у пољској формирала је 53 самостална батаљона са укупно око 50.000 људи. Међу ових 53 батаљона било је и 7 Севернокавкаских који су били попуњавани припадницима тридесетак народа северног Кавказа. Севернокаквкаски батаљони су улазили у састав Севернокавкаског легиона (Nordkaukasische Legion) и један од њих је био управо овај 803. батаљон који је постао оперативан још у пролеће 1943. године. Укпуно је у Вермахту служило 27400 до 29400 севернокавказаца. У СС – у их је било око 600. Били су то Адигејци, Черкези, Кабардинци, Балкарци, Карачаевци, Дагестанци, Ингуши, Чечени итд.
У Крушевцу је сигурно, пред ослобођење, било и позадинских јединица које се обично и не наводе у званичним војним релацијама.
Пре свега могла је то да буде нека од јединица потчињена 4. транспортном пуку Луфтвафе из састава Национал социјалисточког транспортног корпуса (4. NSKK Transportregiment Luftwaffe). Интересантно да је овај пук био попуњен Фламанцима. У јесен 1944. године штаб пука је био у Београду а потчињене јединице су биле широм Србије. Људство је било наоружано стрељачким наоружањем и повремено је чак и употребљавано у борби. Није искључено да је нека чета (или главна колона) боравила у јесен 1944. године у Крушевцу премда у немачким документима нема трагова о томе. Батаљона није било јер би сигурно морао да се помиње у неком документу а и није јасно око каквог превоза у или из Крушевца би могао да буде ангажован. Највећи део возила овог пука је био ангажован за превожење стратешких сировина пре свега дефицитарних руда и хране у време жетве.
Било је сигурно и припадника Организације ТОТ (Organisation Todt). Овом организацијом се у Србији управљало из Оперативне групе Југоисток (EG – Sudost тј. Einsatzgruppe - Sudost), са штабом у Београду. Састојала се од пет главних грађевинских управа OBL (Oberbauleitung) од којих је свака имала од 5000 до 15000 људи. Постојале су OBL– Загреб, Београд, Бор, Солун, Скопље и Сакадар.
Главне грађевинске управе су састојала од неколико грађевинских управа (BL - Baulietungen) које су имале до 3000 људи. Грађевинске управе су имале ранг пука и биле су под командом обербаулајтера или баулајтера. У пракси свака грађевинска управа је имала неколико грађевинских пунктова (Baustellen) или логора (Läger), који су имали ранг батаљона (обично до 1000 људи) и којима су руководили нижи официри. Током времена обично су суседни грађевинску пунктови или логори повезивали у окружну грађевинску управу (Abschittsbauleitungen – ABL) под командом хауптбауфирера. Од априла 1944. године, због огромних губитака Вермахта у службама Организације ТОТ су служили, по правилу људи старији од 45 године (бар кад је реч и Немцима) а јединице су попуњаване и ситнијим криминалцима. као и фолксдојчерима ослобођеним од служења у Вермахту или СС - у. У оперативној групи југоисток служило је током рата укуно 3000 Немаца и 57000 странаца од којих је 24000 радило на изради и одржавању друмова и железница. Оперативна група је током септембра 1944. године највећим делом евакуисана на север али су мањи делови остали при неким рудницима пре свега у Бору. Спојена је са оперативном групом Карпати 14. децембра 1944. године у јужној Аустрији.
Oрганизација TОТ је имала и наоружано људство, задужено за заштиту привредних објеката. Свака Главна грађевинска управа је имала по један пук наоружаних припадника Организације ТОТ. Оперативна група Југоисток је тако имала пет пукова који су имали ознаке од Front – Rgt. 60 до Front – Rgt. 64. У Београду је био Front – Rgt. 62 “Hakleberg”. У близини Крушевца постојао је и пук у Бору али за сада нисмо могли да утврдимо његову ознаку. Пошто је Крушевац имао веома јаку индустрију сасвим је могуће да је бар нека чета из једног од два споменута пука (београдског и борског) коришћена за обезбећење објеката у Крушевцу и то до самог ослобођења.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3535
  • Gde živiš: Novi Beograd

Када резимирамамо све што је напред речено – шта можемо да закључимо?
Још увек је живо више хиљада сведока ослобађања Крушевца 14. октобра 1944. године. Нико од њих се не сећа да је било, било какве, борбе у Крушевцу тог дана. Многи се сећају да су једини испаљени меци били када су Немци, који су се налазили у једном полугусеничару (од укупно три полугусеничара колико их је било у Крушевцу тог јутра) недалеко од споменика Косовским јунацима и мирно посматрали како се народ окупља на тргу носећи заставе савезника, припуцали на човека који покушао да истакне совјетску заставу на споменик. Премда је неколико зрна погодило споменик нико није страдао, присутни су се разбежали а и сва три немачка оклопљена полугусеничара су нагло напустила град. Народ је поново почео да се окупља припремајући манифестације и дочек совјетских трупа што је све прошло без пуцњаве – осим каснијег сукоба Томашевићевих четника и једне совјестке колоне.
Што се тиче четника они су најмање недељу дана пре доласка совјета били у Крушевцу и тога се живо сећају сви сведоци – “фала богу” има их још много живих. По ком основу су се четници налазили у граду о томе нећемо овог пута.
Као што видимо сећања живих учесника манифестације се потпуно поклапају са немачким, совјетским а добрим делом и са партизанским извештајима из тог времена. Па и сачуване фотографије са ослобођења Крушевца потврђују ова сећања. Не постоји ни једна фотографија (а има их доста) из које би се могле макар наслућивати било каква борба – не да нема жртава него нема ни једног полупаног прозора, црепа – ничега. Свако ко је провео макар један дан на ратишту може живо да замисли како би Крушевац изгледао после борби у којој је погинуло више стотина војника.
Кад је реч о четничким изворима они су у директној контрадикцији. Крамер говори о жестоким борбама а Кесеровић тврди да је Немце разоружао без борбе. Очигледно један од њих двојице измишља а мислим да ни је тешко закључити из свег напред реченог да измишљају обојица.
У осталом они нису ни имали Немаца у Крушевцу 14. октобру 1944. године против којих су могли да се боре осим оног једног вода који је остао да сачека неку евентуалну залуталу комору која се повлачи али које није ни било. Што је најинтересантније у Крушевцу, у првој половини октобра никад није ни било 1000 Немаца. Тешко да је било и стотињак Немаца (укључујући фолксдојчере из 7 СС дивизије) и пар стотина страних добљовољаца (углавном бивших совјестких војника заробљених од Немаца) – све у свему маскимално 500 до 600 људи и повремено 3 до 5 тенка, без икаквог другог тежег наоружања. Осим вода фелджандармерије (тридесетак људи) који је једини и остао 14. окробра све остале немачке јединице које су боравиле у Крушевцу октобра месеца биле су без икакве веће борбене вредности. Чак и малобројни припадници 7. СС дивизије у Крушевцу су били позадинци. Није немогуће да се уз команданта позадине ове дивизије налазио и моторизовани извиђачки вод из извиђачког абтајлунга при дивизијском штабу али ни тих тридесетак елитних војника ништа битно не мењају у ствари. Дакле, почетком октобра у Крушевцу је могло да буде 30 или 60 стварно борбено способних немачких војника, исто толико Немаца позадинаца сумњиве борбене вредности и неколико стотина војника из помоћних јединица без икакве борбене вредности. А сви они су, по немачким документима, до поподневних сати 13. октобра напустили град, осим вода фелджандармерије.
Додуше, у Крушевцу ће стварно страдати више стотина Немаца, тачније око 460, али тек почетком новембра 1944. године. Наиме у борбама око Краљево је заробљено нешто мање од 1000 немачких војника. Међу њима су одмах издвојени припадници СС јединица, Гестапоа и остали некадашњи држављани Краљевине Југославије. Било их је око 460 и сви су одмах пребачени у Крушевац. Ту су стрељани на Багдали. Тако је од укупно око 700 стрељаних на Багдали, након ослобођења, стрељано 460 немачких војника. Остатак од око 240 људи отпада на разне “народне непријатеље” али нису сви они били из Крушевца па чак ни из ближе околине. Међу ових 240 стрељаних има доста и Равногораца из Топлице, ражањског и алексиначког краја па чак и из источне Србије. Из самог Крушевца и ближе околине стрељано је око стотињак људи. На град од око 9000 становника “мало ли је”. Некима очигледно јесте мало па су ту цифру подигли на 7000 па и на 10.000 стрељаних. Међутим, колико су то озбиљни “стручњаци” најбоље гововори и овај податак. Они упорно тврде како је скандалаозно да једна од крушевачких улица носи име Марка Месића, команданта Југословенске добровољачке бригаде која је била попуњена, припадницима из хрватских јединица, заробљеним у СССР – у. По тим “стручњацима” управо је та јединица извршила највећи део стрељања у Крушевцу. У ствари, једна улица у Крушевцу, носи име по Мирку Месићу борцу Расинског партизанског одреда, погинулог 1943. године. Мирко Месић нема никакве везе са Марком Месићем – ни родбинске ни било какве друге. Толико о поузданости података “стручњака” који говоре о тешким борбама четника и Немаца у Крушевцу 14. октобра 1944. године и хиљама стрељаних “народних непријатеља” на крушевачкој Багдали. “Захваљујући” њиховом “знању” управо тамо где су стрељани заробљени есесовци постављен је крст у знак сећања на “црвени терор” над националистима.
Још пре више од три века је Пјер л’Моин написао “Truth … is the Soul of History” али - истина, шта то беше?

rip
  • Pridružio: 15 Apr 2010
  • Poruke: 2085
  • Gde živiš: Beograd

ltcolonel ::
Ото Кум који је у то време био командант 7СС дивизије у својој књизи даје врло детаљне податке о стању немачких снага на простору Лесковац – Ниш – Крушевац – Параћин – Зајечар – Књажевац – Ниш, у периоду септембар – октобар 1944. године. Даје бројно стање за све борбене групе и то “у пушку”, а о тежем наоружању да и не говоримо. Када говори о Крушевцу наводи само да се ту налазила Крајс командатура Крушевац – без конкретног навођења бројног стања и наоружања са којим је располага та Крајс командатура. Пошто је познато да су Крајс командатуре располагале, готово искључиво, само са полицијским и неким другим помоћним снагама (јединицама организације ТОТ, ландшицен трупама и слично) тешко да је у Крушевцу 13. октобра било више од пар стотина припадника немачких снага а и то је питање.


Pretpostavljam da je Oto Kum nije knjigu pisao samo na osnovu sećanja, već i na osnovu sačuvanih nemačkih dokumenata. Zato bi to trebalo da budu najverodostojniji podaci.
http://www.znaci.net/00001/200.htm

Ipak, treba biti pažljiv u zaključivanju.
Na primer, u Zapovesti komande korpusa "Fridrih Vilhelm Miler" (od 13. oktobra 1944.), tačka 3. Vođenje borbe, a) 7. SS divizija, piše: "Divizijsko komandno mesto: Kruševac".
http://www.znaci.net/00001/4_12_4_152.pdf

Kum pominje samo Krajs komandaturu Kruševac, što može da znači da nije postupio po toj Zapovesti. Možda je nije ni dobio na vreme, jer u jednom drugom izveštaju piše da je prekinuta veza između komande korpusa i 7. SS divizije.

S obzirom da je reč o broju poginulih i zarobljenih Nemaca u Kruševcu oktobra 1944. godine, ipak mislim da treba najviše verovati nemačkim dokumentima.


Tako na primer, izveštaj koji je Oto Kum, komandant 7. SS- divizije "Princ Eugen", poslao 3. novembra 1944. direktno komandi Grupe armija "E" sadrži i podatke o gubicima divizije od 25. septembra do 25. oktobra 1944. godine.
http://www.znaci.net/00001/4_12_4_167.pdf

Tu piše:
Gubici od 25. 9 - 25. 10 (bez Pt. div. i 7. dop. bat.)
- poginulo: 11 starešina, 350 vojnika;
- ranjeno: 26 starešina, 1.212 vojnika;
nestalo: 41 starešina, 1.984 vojnika
.

Dakle, za mesec dana Kumu je izbačeno iz stroja 3.546 ljudi.

Međutim, u prevodu ovog dokumenta ima i jedna veoma očigledna nelogičnost.
Izveštavajući o borbenim dejstvima, Kum je napisao: 9. 10. izgubljeno Vlasotince, a 10. 10. Knjaževac (visoki gubici).
Mogu samo da pretpostavim da ovo u zagradi "(visoki gubici)" nisu dopisali prevodioci, odnosno da piše i u izvornom dokumentu.
Ali, prevodioci su našli za shodno da objasne šta znači to "(visoki gubici)", pozivajući se na drugi izvor, pa su napisali u fusnoti:
U jednodnevnim uličnim borbama ubijeno je oko 700 nemačkih vojnika , dok ih je preko 100 zarobljeno. Knjaževac je predveče istoga dana oslobođen (vidi Grupa sovjetsko - jugoslovenskih autora, Beogradska operacija, s t r . 179—81).

Očigledno je da je ovde ubačena brojka koja se ne uklapa u izveštaj koji je poslao Kum. Ipak mislim da on nije imao razloga da falsifikuje i umanjuje gubitke svoje divizije.


Postoji i prevod izveštaja komande korpusa "Fridrih Vilhelm Miler" od 6. novembra 1944. komandi Grupe armija "E" o gubicima svojih potčinjenih jedinica od 1. do 28. oktobra 1944. godine
http://www.znaci.net/00001/4_12_4_169.pdf

Tu piše:
- poginulo: 33 starešine + 1 službenik +148 podoficira +1.273 vojnika = 1.455;
- ranjeno: 78 starešina + 1 službenik + 536 podoficira + 3.098 vojnika = 3.713;
- nestalo: 59 starešina + 4 službenika + 325 podoficira + 2.352 vojnika = 2.740;
- Ukupno: 170 starešina + 6 službenika + 1.009 podoficira + 6.723 vojnika =7.908.


Dato je i objašnjenje otkud tako veliki broj nestalih: uglavnom u borbama SS-div. "Princ Eugen" u rejonu jugoist. i istoč. od Niša i oko Niša.


Dakle, najveći gubici su bili oko Niša, pa je očigledno da u prevodima ovih nemačkih dokumenata nema potvrde o nemačkim gubicima u Kruševcu od 1.000 vojnika.

Zato sa se vratim na prvi pomenuti dokument: Zapovest komande korpusa "Fridrih Vilhelm Miler" od 13. oktobra 1944. potčinjenim jedinicama za odbranu Morave.
Tu nedvosmisleno piše da je zadatak korpusa da brani liniju Morave i da se bori za svaku stopu zemljišta da bi se značajna železnička linija sa juga zaštitila što duže.

To znači da su sve snage angažovane na tom zadatku, odnosno da u Kruševcu tada nema jačih nemačkih snaga od Krajs komandature Kruševac.

offline
  • Pridružio: 02 Nov 2010
  • Poruke: 1110

ltcolonel ::А када је реч о ратовима против Садама Хусеина и против СР Југославије 1999. године више ни западна стручна штампа не узима озбиљно званична тврђења о америчким губицима у овим кампањама.

Za Irak ne znam, ali kod nas 99te zaista nisam video ni jedan materijalni dokaz da su im gubici u oborenim avionima veći od onoga oko čega su se Ameri i RTS složili: 1 F-117 i 1 F-16. Jedan američki herijer je navodno stradao pri sletanju na nosač kao neborbeni gubitak i 2 apača u Albaniji (isto neborbeni gubici). Mogli su da kriju samo broj oštećenih aviona. Molim pojasni.

offline
  • Nebojša Đokić
  • vojni istoričar
  • Pridružio: 03 Jun 2010
  • Poruke: 3535
  • Gde živiš: Novi Beograd

Даћу ти само један пример, У једном америчком часопису о високим технологијама је наведен званичан податак фирме Боинг да је у кампањи 1999. године погођено 90 и нешто НАТО авиона (кажем погођено а не оборено). Постојала је политика да се скривају подаци о губицима и то по сваку цену. Знаш сигурно, то је већ опште позната ствар, да је још један Ф-117 погођен након чега је имао принудно слетање и да је ту расклопљен и поново склопљен у Немачкој само да би био тамо отисан. Е исто тако је у овом тексту детаљно описан случај авиона Ф-15 који је био тешко оштећен над Југославијом након чега је имао принудно слетање у Босни. Из Авињана су пребачени делови тако да је авион оспособљен да прелети у Немачку да би тамо био отписан јер кад би прелетео у Авињано третирао би се као губитак у ратној зони а отписан у Немачкој - био је мирнодопоски губитак. Инжињери Боинга аутори овог текста тврде да је двадесетак авиона имало при принудном слетању таква оштећења да би у нормалним условима одмах била отписана на лицу места али су, из политичких разлога, сви довођени у летно стање тек толико да прелете на неки аеродром у Немачкој, Белгији или Холандији да би тамо били отписани.
А има још боље ...

offline
  • Pridružio: 21 Maj 2008
  • Poruke: 10895

Да додамо фотографије догађаја који се описују у теми (преузето са Axis History Foruma)

Поређане су хронолошки - прво видимо бег немаца из града, а потом четнике који иду кроз град са заставама СССР и САД, и касније на балкону видимо и савезничке официре.























offline
  • Pridružio: 05 Jan 2011
  • Poruke: 1037

padobranac75 ::Tu piše:
- poginulo: 33 starešine + 1 službenik +148 podoficira +1.273 vojnika = 1.455;
- ranjeno: 78 starešina + 1 službenik + 536 podoficira + 3.098 vojnika = 3.713;
- nestalo: 59 starešina + 4 službenika + 325 podoficira + 2.352 vojnika = 2.740;
- Ukupno: 170 starešina + 6 službenika + 1.009 podoficira + 6.723 vojnika =7.908.

Dato je i objašnjenje otkud tako veliki broj nestalih: uglavnom u borbama SS-div. "Princ Eugen" u rejonu jugoist. i istoč. od Niša i oko Niša.


Dakle, najveći gubici su bili oko Niša, pa je očigledno da u prevodima ovih nemačkih dokumenata nema potvrde o nemačkim gubicima u Kruševcu od 1.000 vojnika.

Najveće gubitke tokom Niške operacije 7. SS divizije pretrpela je 14.10. i narednih dana tokom proboja od Niša prema Prokuplju, i zatim preko Jastrepca. O tome iscrpno piše Kumm u svojoj knjizi, nazivajući taj dan najcrnjim u istoriji divizije:

http://www.znaci.net/00001/200_15.pdf
http://www.znaci.net/00001/200_16.pdf

On gubitke pripisuje uglavnom pritisku Bugara, dok naši u svojim sećanjima i prikazima insistiraju da se radilo o zasedi-klopci koju su postavile 24. i 47. div. NOVJ, istovremeno se žaleći na neaktivnost Bugara, koji su se pojavili samo da pokupe ogromnu masu nemačke tehnike i mehanizacije ostavljenu na putu prema Prokuplju. Tu je čak došlo do puškaranja između NOVJ i Bugara, sa mrtvima na obe strane.

(Inače, treba obratiti pažnju u Kumm-ovoj knjizi: "11/14" i "111/14" u pravilu znače II/14 i III/14, odnosno drugi i treći bataljon 14 SS puka, i slično. OCR propust - ispraviću.)

offline
  • Pridružio: 19 Avg 2010
  • Poruke: 1375
  • Gde živiš: NIŠ

vathra ::Да додамо фотографије догађаја који се описују у теми (преузето са Axis History Foruma)
....................










Да ја додам један врло интересантан текст, који ову серију фотографија осветљава са једне сруге стране:
Цитат:
"Ulazak Crvene armije na tlo Srbije pokušali su iskoristiti i pojedini četnički komandanti i u posljednjem trenutku spasiti se od onoga što ih je čekalo zbog trogodišnje saradnje sa okupatorom, jer su upravo u tim oktobarskim danima preživljavali odlučujuće poraze od partizana po zapadnoj i centralnoj Srbiji.
Prvi je sa Sovjetima u kontakt došao potpukovnik Dragutin Keserović, komandant Rasinsko-topličke grupe četničkih korpusa i do tada jedan od najvjernijih njemačkih saradnika u Srbiji. On se sa jedinicama Crvene armije 14.oktobra 1944.teatralno ušetao u oslobođeni Kruševac, što je četnička propaganda u emigraciji godinama kasnije koristila u vlastite svrhe, ali redovno izostavljajući ono što se zatim desilo. Naime, nakon Titovog protesta kod sovjetske komande zbog ovoga, Sovjeti su počeli razoružavati četničke formacije i predavati ih partizanima, a sam Keserović se jedva spasao i sa nešto preostalog ljudstva pobjegao prema Kraljevu.
I komandant 4. grupe jurišnih korpusa major Dragoslav Račić je pokušao stupiti u kontakt sa Sovjetima, ali poučen Keserovićevim iskustvom, brzo je od toga odustao.
Istovremeno se u saradnju sa sovjetskim trupama uključio i komandant 2. ravnogorskog korpusa kapetan Predrag Raković, kod Čačka, ali nakon Titovog protesta proveo se slično kao i Keserović.
Tako je propao i posljednji pokušaj četničkih komandanata da budu spaseni od strane stranih saveznika i tako se operu od saradnje sa okupatorima i kvislinzima svih boja i oblika."
http://www.leksikon-yu-mitologije.net/read.php?id=2185

Дакле, користи се то и данас. А признајем био сам мало затечен тим фотографијама.

Ko je trenutno na forumu
 

Ukupno su 542 korisnika na forumu :: 23 registrovanih, 7 sakrivenih i 512 gosta   ::   [ Administrator ] [ Supermoderator ] [ Moderator ] :: Detaljnije

Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 1540 - dana 15 Jul 2016 19:19

Korisnici koji su trenutno na forumu:
Korisnici trenutno na forumu: bojcistv, bulovic, doklevise, dragisa dragisa, janezek67, Khaless, lacko, ladro, lakiluciano, Marko Marković, MB120mm, Milan Kosić, milandlc84.wow, pein, Profica, S-lash, shone34, Skywhaler, stug, suton2, Voja1978, x9, 187