offline
- drustveno politicki radnik
- Pridružio: 06 Apr 2012
- Poruke: 643
- Gde živiš: Volgograd/Stalingrad
|
Jedan podatak koju je to gresku mogao napraviti Petar Drapsin 1942
Mensur Seferović: ISTOČNO I ZAPADNO OD NERETVE
Posljednja pisma koja ste nam uputili izgledala su nam toliko oštra da smo iza njih očekivali da ćete poslati kakav gajtan da se objesimo ili kakvu desetinu koja bi nas odvela kao odmetnike, pisali su Vrhovnom štabu NOP i DVJ 12. maja 1942. Petar Drapšin i Miro Popara, komandant i politički komesar Operativnog štaba NOP odreda za Hercegovinu, narodni heroji, a već istog dana su, pošto su znali da je komandant hercegovačkih partizana upravo imenovan za člana Vrhovnog štaba, poslali dva pisma vrhovnom komandantu Josipu Brozu Titu. Jedno je bilo Drapšinovo, drugo Poparino, prvi je pisao da će mu to »povjerenje dati još više snage i poleta za dalji rad« i da neće »žaliti truda ni života« da bi to priznanje i opravdao, a drugi, obradovan što su i njegov saborac, ratnik sa španskog bojišta, a s njim i ustanička vojska ipak dobili upečatljivu ocjenu od prvog vojnika jugoslovenske revolucije, iskazao je i svoju čvrstu vjeru u vrijeme koje nailazi: »Konačna pobjeda će doći, ona mora doći, jer našom borbom rukovodi Partija, čiji sinovi umiru da bi njihovi narodi mogli živjeti.
Sutradan su poslali novo pismo, dva dana kasnije još jedno (»Smatramo da je situacija takva da nas nagoni da budemo s vama svaki čas u kontaktu«, zabilježili su), 22. maja javili su da su hercegovački partizani prešli u »protuofanzivu« i da borbe veoma uspješno teku, a nakon tri dana s borbenog položaja ponovo se oglasio Petar Ilić, kako su za komandanta Drapšina znali jedino u Hercegovini:
Svi su partizani voljni za borbu do konačne pobjede... Nema opasnosti od ove sjeverne ofanzive. Jedino može da nam za izvjesno vrijeme naškodi u Crnoj Gori... Uskoro ćete čuti za još jednu dobru akciju, nadam se... Čuje se ovuda stalno pjesma. Ovuda okupator ne može proći.
S nekog kamenog visa, iznad ceste, stiglo je idućeg jutra novo pismo:
Osnovno je ovdje sačuvati moral stanovništva koje je junački podnijelo da mu Italijani pale kuće. Zasada nema opasnosti, ali ako bi peta kolona tumačila, onda bi bila opasnost... Moral i raspoloženje je odlično kod partizana. Imamo nesalomljivu partizansku vojsku.
U očima Milentija Popovića, međutim, to kasno hercegovačko ustaničko proljeće nagovještavalo je dramatične rasplete. Javljajući generalnom sekretaru KPJ, koji ga je kao partijskog instruktura tog maja i poslao među Hercegovce, »o opasnom i štetnom skretanju u radu kako same partijske organizacije tako, naročito, Operativnog štaba«, zabrinut prilikama koje je zatekao, napisao je i to da »postoji opasnost da u jednom momentu sve to prsne«
»Kad sam prišao«, zabilježio je komandant Hercegovačkog odreda, »poznadoh Petra Drapšina. Probio se nekako. S njim je i Dušan Aleksić, novinar, stari borac iz Prvog udarnog bataljona.« Zatim su njih dvojica krenuli u štab Pete crnogorske. »Tuje Savo saopštio Drapšinu kazne o smjenjivanju sa dužnosti i isključenju iz Partije, koje su izrekli Vrhovni štab i CK KPJ njemu, Miru i Pavlu. Dok je Sava govorio, Petrove oči su se ovlažile. Jedva je zadržavao suze. Petar, da bi skratio obrazloženje, upade u riječ, Savu. Odmah mu je bilo jasno u čemu je stvar. 'Sta je za mene poručio drug Tito? Kakvu kaznu?'. 'Kao i obični borci u jedinicu', veli Sava. 'Takvo je naređenje druga Tita za svu trojicu. Vrhovni štab će vas, kad bude imao vremena, saslušati. Zasad samo toliko: u jedinicu kao obični borci...' Drapšin podiže glavu. Popravio je rukama iscijepanu vojničku bluzu i odgovorio iskreno i mirno: 'To je pravilno, druže komandante. S kaznom se slažem. U koju četu da se javim?'...« Javio se u štab Prvog bataljona Hercegovačkog odreda.
|
