offline
- proka89
- Legendarni građanin
- Pridružio: 29 Avg 2011
- Poruke: 5458
|
Napisano: 28 Avg 2013 15:47
@MB120
Naravno da pises gluposti, jer ovo sto si ti napisao je nista drugo do obicna glupost. Evo da te podsetim:
MB120mm ::
P.S. Albanska golgota se mogla izbeci,da vojsku nisu vodili amateri-Aleksandar Karadjordjevic i Nikola Pasic,vec da su to prepustili profesionslcima,te izvrsili preventivni udae na Bugarsku,radi smene pro Germanskog vrha...kao sto su predlagali Misic,Apis,i jos neki.
A onda napises sledece:
MB120mm ::
Ja ne pricam gluposti,vec citiram elitne generale,koji su bili ucesnici rata o kome pises.Radomir Putnik je jasno i glasno odgovotio na pitanje "regenta"...moze li se odbiti zdruzeni napad Nemacke i Austrije...rekao" DA ukoliko Bugarska ne udje u rat" A ako su Zivojin Misic i Dragutin Dimitrijevic -ljudi koji" lupaju gluposti"
Sto uopste nema veze sa gore napisanim. Da li se slom mogao izbeci nije zavisilo samo od toga da li ce Bugarska uci u rat, nego i koliko ce nam saveznici pomoci. 1914 Bugarska nije usla u rat, a mi smo skoro pa bili porazeni. 1915 imas srpsku vojsku koja je istrosena, premorena, iscrpljena raznim bolestima, ima probleme sa logistikom i snabdevanjem i vise je nego duplo nadjacana. Ali to nije poenta, poenta je da si ti izneo glupost sa pricom o preventivnom napadu na Bugarsku, koji bi se jelte desio da na celu drzave nisu bile neznalice poput Pasica i prestolonaslednika Aleksandra, a vidis to je cista glupost iz razloga koje sam ja vec naveo, a mogu i opet nije mi tesko.
1. Saveznici nam ne bi dozvolili da napadnemo Bugarsku, jer su sve vreme pokusavali da prevedu Bugarsku na svoju stranu nudeci im delove nase teritorije, sto smo mi pred sam kraj delimicno i prihvatili samo da Bugari ne udju u rat. (nije da smo imali cime da ih napadnemo cak i da su nas pustili)
2. 1915 Srbija raspolaze sa oko 200 000 iscrpljenih vojnika svih poziva, a preko puta sebe ima Austrougare i Nemce sa izmedju 400 i 500 000 vojnika. Koje bi ti to snage odvojio za preventivni napad na Bugare? Ko bi obezbedio logistiku za taj napad, kada je opste poznata cinjenica da smo mi imali velikih problema sa snabdevanjem cak i vojske koja je bila u Srbiji.
3. Bugari su bili u stanju kao sto vec rekoh da opreme oko 400 000 vojnika (a mobilisali su preko 600 000), i da im pri tome ne preti prakticno nikakva opasnost, jer Grci nisu hteli da udju u rat, Englezi su na sve moguce nacine sabotirali balkanski front, a Francuza je bilo malo i bili su zbog Engleza neodlucni. Tu treba dodati da Bugari kao vojnici uopste nisu bili losi, i da im je dosta vojnika bilo iskusno iz prethodnih Balkanskih ratova. A kolike smo mi snage mogli da posaljemo na Bugarsku pa da sprecimo tu mobilizaciju?
.....
Znaci ovo sto si ti odvalio u onom prvom postu, pa posle pokusao da prepravis u ovom drugom je cista glupost, i apsolutno je nerealno. Mi 1915 u vojnom smislu Bugarima nismo mogli nista, a smatralo se da bi bilo dobro kada bi nasi saveznici na Balkan dopremili par stotina hiljada vojnika kako bi nama pomogli, a Bugare barem drzali u neutralnosti.
Dopuna: 28 Avg 2013 15:54
Evo ti to u ostalom lepo objasnjeno u knjizi: Dragoljub R. Živojinović: „Nevoljni ratnici/velike sile i Solunski front (1914-1918)“ (ovo je isecak kratkog pregleda knjige)
Citat:
Živojinović piše da je Pašić bio u potpunosti svestan teškog položaja vojske i države, o čemu svedoči njegovo pismo vojvodi Putniku, načelniku Vrhovne komande, od 26. septembra 1915, gde Pašić navodi da će Rumunija zadržati neutralnost, da je Grčka nespremna da pomogne, da su saveznici ubeđivali njegovu vladu da Bugarska neće napasti Srbiju i da velike sile nisu odobrile preventivni napad na Bugare. Pašićev zaključak je bio da je Srbija prepuštena samoj sebi, ali i da tako usamljena treba da se brani od Bugarske. Vrhovna komanda se odlučila za defanzivu na severu i istoku, s namerom da sačuva vojsku dok ne stignu savezničke trupe. „Obećana pomoć nikad nije stigla, iako su je očekivali kako vojnici, tako i civili. Prihvatajući saveznička obećanja, Srbija je potpisala svoju vojničku i državnu katastrofu”, zaključuje Živojinović (str. 103). U Velikoj Britaniji je Lojd DŽordž zahtevao da se Srbiji uputi pomoć, ali to nije dovelo do promene u stavovima i uverenjima zagovornika Zapadnog fronta. Bilo je to, prema Živojinovićevom shvatanju, ubeđivanje gluvih. Oklevanje Velike Britanije da pošalje trupe u Solun i pojača Sarajevu Istočnu armiju, uticalo je na pad vlade u Francuskoj. Vivijanija je zamenio Aristid Brijan, dok je novi ministar rata postao general Galijeni. I jedan i drugi su bili istočnjaci.
Situacija na Balkanu je u to vreme bila alarmantna. Mada su po Sarajevom dolasku u Solun francuske trupe stigle do Krivolaka, a britanske snage zauzele položaje na Dojranskom jezeru, Galijeni je 12. novembra 1915. naredio Saraju da vojsku povuče u Solun. Zbog Kičenerovog nepristajanja da pošalje pojačanja i namere britanskih političkih i vojnih krugova da ne pruže pomoć Srbiji, uveren je Živojinović, početkom decembra 1915. savezničke trupe ponovo su bile na grčkoj teritoriji. Edvard Karson je u Velikoj Britaniji bio izuzetak, jer je dao ostavku u vladi zbog toga što je njegova zemlja odbila da pritekne Srbiji u pomoć. Živojinović zapaža da ni britansko javno mnjenje nije bilo previše uznemireno sudbinom Srbije, verovatno zbog posledica poraza u Dardanelima i straha da bi se to isto moglo desiti i na balkanskom ratištu. Međutim, novi francuski premijer nije nameravao da svoj vojni kontingent povlači iz Soluna, ubeđen da će to ohrabriti Grčku i Rumuniju da se priklone Antanti. Prave interese Velike Britanije Živojinović otkriva u razgovoru Greja i Viktora Flerioa, savetnika francuske ambasade, vođenom 4. novembra 1915. Reč je o očuvanju Imperije, jer je uspostavljanje direktne veze između Berlina i Carigrada ugrožavalo Istočno carstvo, Egipat i Indiju. Dovođenje toga u pitanje zbog upućivanja trupa na Balkan, bilo bi po Greju krajnje pogrešno. Prioritet su predstavljali Zapadni front i imperijalna područja. Po progonu srpske vojske na Kosovo, general Meri, načelnik Imperijalnog generalštaba, zalagao se za napuštanje Soluna, dok je Kičener tražio da se Francuskoj zapreti povlačenjem trupa i sa njene teritorije, ako se ne složi sa evakuacijom Soluna. Premijeru Askvitu, Kičener je pretio ostavkom ako Britanci ne napuste Solun, a Lojd DŽordž ukoliko se to desi.
Na konferenciji u Kaleu, 4. decembra 1915, Brijan je pristao na britanske zahteve o napuštanju Soluna, ali je samo dan kasnije morao od toga da odustane, posle čega je Askvit uvideo da će čvrst britanski stav prinuditi Brijana na ostavku. Na sednici vlade, 6. decembra 1915, Brijan je čak svojeručno morao da menja zapisnik iz Kalea, kako bi ispalo da je francuska delegacija samo primila k znanju britansku nameru da se napusti Solun, ali da je nije i prihvatila. Posle konferencije u Šantiju, 6-8. decembra 1915, i Grejove i Kičenerove posete Parizu, postalo je jasno da će Britanci morati da zadrže svoje ekspedicione trupe u Grčkoj. „Valja dodati da je ovakvim ishodom pregovora u Parizu britanska politika na Balkanu doživela krah, a njena sloboda akcije bila ograničena. Nažalost, to se dogodilo suviše kasno da bi se Srbiji pružila efikasna pomoć. Slom britanske politike odveo je Srbiju u vojnički poraz i albanske gudure”, ocenjuje Živojinović (str. 143-144).
Osim Kičenera, u britanskom političkom vrhu bilo je još protivnika Solunskog fronta. Živojinović navodi memorandum poslanika DŽemsa Kinga, koji je u decembru 1915. pisao lordu Robertu Sesilu da bi zbog pretrpljenog poraza najbolje rešenje za Srbiju i saveznike bio njen separatni mir sa Centralnim silama. Srbija bi time izbegla dalja stradanja, mada bi ostala bez Makedonije, dok bi saveznici mogli da svoje trupe upućuju na druga ratišta, a ne na balkansko. Živojinović oštro kritikuje Kingovo razmišljanje, jer iza maske humanosti podržava zadovoljenje bugarskih i austrougarskih pretenzija na štetu Srbije, kao i zbog toga što ne govori o krahu savezničke politike na Balkanskom poluostrvu i britanskoj odgovornosti za ono što je snašlo srpsku vojsku i narod. Kingov memorandum osudio je kao „ekstremno mišljenje” i Petar Opačić, smatrajući da samo pretresanje ovakvog dokumenta u Ministarstvu spoljnih poslova, iako ga lord Sesil nije prihvatio, „baca senku na držanje Velike Britanije u vreme trojne invazije na Srbiju u jesen 1915.
Dakle kao sto rekoh od preventivnog napad na Bugarsku ne bi bilo nista bez obzira na vodjstvo vojske i drzave u tom periodu. Jer mi to sami nismo mogli da uradimo, a saveznicima nije padalo na pamet da preventivno napadaju Bugarsku. Tu je posebno zanimljivo drzanje Engeleza koje je bilo prema nama poprilicno sabotersko, pa cak i neprijateljsko. Inace Bugari su zavrsili mobilizaciju za nesto vise od nedelju dana.
|
