offline
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 25611
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
hooraay ::Испада да је послове које је СМЕРШ радио могли лагано заштитни одреди
Не баш. СМЕРШ је војна формација. Ти одреди нису имали овлашћења да ступе на ратну просторију.
Ево текста који си тражио. Завали се и читај... Обрадио сам не само војничку судбину затвореника (осуђеника) већ и делом судбину присилно мобилисаних и оних који су остали у логорима...Кад сам већ при тастатури.
Осуђеници у СССР у годинама рата
У СССР службени назив за робијаше је заключенный. У жаргону, па и у службеним документима, пре ћете наћи назив ЗК, односно ЗеКа, или Зек. Када иде као самостална именица, онда је пишу и овако: зэка, користећи ''е оборотное''.
ЗК је лице које је ухапшено, човек лишен слободе по пресуди суда и издржава казну у некој од специјалних установа - колонији, истражном затвору (изолацији), затвору и томе слично.
Термин ЗЕК настао је од скраћенице З/К која је коришћена у званичним совјетским документима у периоду од 1920-до пред крај педестих. Етимологијски он долази од синтагме ''заключённый каналоармеец'' који се први пут појавио у време градње беломорско-балтичког канала.
Напомена о врстама затвора:
-Колонија (полуотворен тип насеља у коме се остаје после одлежане казне, Погледајте обавезно филм ''Крај'').
-Изолација (истражни затвор)
-Тјурма - класичан затвор. Тако се и данас називају у РФ.
-Катарга - логор са принудним радом.
-Лагер (затворен тип са максималним обезбеђењем).
Има ту још подврста, али ово је довољно за праћење текста.
До почетка рата број осуђеника у логорима и колонијама ГУЛАГ (главна управа лагера) био је 2,3 милиона људи. Првог јуна 1944. тај број спао је на 1,2 милиона. За три године рата из лагера је отишло око 2,9 милиона људи, а послато је 1,8 милиона осуђених.
ГУЛАГ је сачекао рат сагласно директиви Берије и тужиоца СССР В.М. Бочкова бр. 221 од 22 . јуна 1941. године у коме је наложено да се прекине отпуштање из лагера, затвора и колонија контрареволуционара, бандита, повратника и других опасних преступника, странаца (Немаца), појачати обезбеђење у зонама, прекинути са произвољним коришћењем радне снаге на радовима, обезбеђење затвора превести у ратно стање, обуставити одсуства запослених лица у логорима, затворима и колонијама, а посебно забранити дописивање затвореника.
Свеједно, наложена директива фактички није се примењивала.
У првој години рата, од 170. дивизија које су сачекале непријатеља на граници, 28 је у потпуности уништено, а 70 је изгубило до половине свог састава. Општи губици износили су око 747 хиљада људи. Поред тога, РККА је изгубила 3985 авиона, 11.703 тенка, 18.794 оруђа и минобацача. Само у првој години рада у заробљеништво је пало више од 3,8 милиона људи, а за цео рат око 5,3 милиона. Тако је уписано у већини немачких докумената. Совјетски извори противречно говоре о другим подацима. Бројка заробљених колеба се око четири и по до пет и по милиона људи.
Катастрофалне губитке некако се морало надокнадити. Зато је у оружане снаге СССР до краја прве ратне године позвано око 420.000 осуђеника. Од почетка рата до јуна 1944. године на комплетирање РККА употребљено је милион затвореника ГУЛАГ (укључујући и оне којима је скраћена казна). Почетком јула 1941. године Президијум Врховног Совјета доноси Указ ''о ослобађању од казне неких категорија осуђеника''. У сагласности с тим указом, тамо где је владало ратно стање, те осуђенике је требало ослободити казне, по наредби од 26. јула и 10. августа 1940 (ретроактивно!). Реч је о већ спомињаној наредби о преласку на осмочасовно радно време, седмодневну радну недељу и забрани самовољног преласка с једног на друго радно место.
Наредба се односила на кривична дела ситне крађе, хулиганство, за мање кућне преступе, затим за оне којима је остало мање од годину дана робије, трудне жене и жене са малом децом, ученике занатских школа, железничких школа, нарушиоце дисиплине , итд. Тај указ није се односи оа повратнике, контрареволуционарне преступнике и бандите.
Нешто касније указ је проширен и на допунско ослобађање неких категорија осуђеника, бивших војних службеника, осуђених за кашење са одсуства или неке друге безначајне дужности. Домаћи и војнички преступи учињени до почетка рата враћени су у јурисдикцију армије. Ослобођењу су такође потпадали и инвалиди, старији људи који су имали мање од три године да одслуже, осим оних који су осуђени за контрареволуционарна дела. Ни политички осуђени (као ни њихови рођаци) нису отправљани на фронт.
''Посебну пажњу посветити питању строге изолације осуђених за контрареволуционарне и друге посебно опасне преступе. У том циљу НКВД СССР концентрисаће најопасније преступнике, осуђених за троцкизам, издају Домовине, шпијунажу, диверзију, терор, итд, у поправно-радним логорима на крајњем северу и далеком истоку (реон реке Колиме и Заполјарје), где је постављено појачано обезбеђење и режим, комбинован с тешким физичким радовима на вађењу угља, нафте, железне руде и шумским радовима.''.
За ратне подвиге бивши ''зека'' Бреусов, Јефимови, Отставнов, Сержантов, Матровов и неки други били су награђени орденом хероја СССР.
Говорећи о затвореницима ГУЛАГ не може се момоићи појава која се зове радна армија. Државни комитет одбране је 10. јануара 1942. године наложио формирање радне армије која је била састављена од етничких Немаца (депортованих из Поволожја), а такође и других националности (Кинеза, Грка, Калмика, кримских Татара, Бугара и других). У тим јединицама нашло се више од 400.000 људи (у почетку то су били људи из држава с којима се ратовало). У тај број ишло је и око 20.000 представника других националности. Преко 220.000 људи који су мобилисани у радне колоније коришћени су за изградњу логора, а 180.000 на објекте других министарстава. Сви они су били смештени у логорима са блажом стражом и уредним условима живота.
Сам тај појам, радна армија, коришћен је само у неформалном разговору. Избегавање тог израза је лако објашњиво: рад у радној армији био је у пуном смислу речи робски са правним смицалицама из двадесетог века. Нарушавана су сва међународна права човека која се односе на забрани принудног рада. У очима светске јавности СССР је морао да изгледа пристојно.
Поред тога, током прве две године из лагера ГУЛАГ ослобођено је скоро 43.000 пољских и око 10.000 чешких грашана, упућених у већини случајева на формирање националних ратних јединица. Наивно би било помислити да је већина њих ослобођена да би се борила за СССР. Неке, посебно опасне, нису ни пуштали на словоду. Штавише, у Орловском затвору стрељано је 170 политичких осуђеника. То је правдано тиме што их је било немогуће преселити у датим околностима.
Само току једног месеца из логора који су били у непосредној близини фронта било је предато на службу и старање РККА око 18.000 људи. Посебно је био деликатан и готово безизлазан положај логора у непосредној близини финске границе.
Живот у логорима био је веома тежак за оне који су остали. Преко 248.000 људи умрло је, што је у односу на милион затвореника готово сваки пети. Све у свему, у току рата страдало је више од два милиона људи у логорима и то по следећим ставкама:
-Градња пруга - 448.000
-Тешка металургија - 171.000
-Привредна градња - 310.000
-Градња аеродрома и путева - 268.000
-Шумским пословима - 380.000
На пословима ГУЛАГ мобилисано је и око 40.000 специјалиста - инжињера, техничара, металурга, железничара, инспектора, правника...
Посебна пажња обраћана је на испуњење наређења Државног комитета одбране и НКВД при градњи важних комплекса какви су авио и технковски заводи.
Интересантна је непобитна чињеница да су затвореници исказивали велики степен патриотизма и жеље да се из дубоке позадине пребаце на фронт. То је могло бити и израз очаја и жеље за каквом-таквом променом, али сигурно је једно: сви су они одлично знали колико је тешко на фронту, јер та истина се није могла сакрити. Свеједно су се јављали да буду уписани у борбени састав. Били су спремни да се одрекну својих уверења само да би били од користи у народној несрећи.
Неслободни, у логорима, затвореници су исказали максималну помоћ у делу уништења хитлеровске војске. Међу њима одвијала су се чак и радна такмичења и њима је било обухваћено 95% свих Зе-ка. Оних који нису желели да се укључе у ртни напор било је свега 0,25 % од општег броја радноспособног становништва. О мотивима таквог понашања може се посебно писати, па не бих овде размазивао ту, ионако отужну, тему.
|