SSSR protiv sila Osovine - rat titana

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Ја немам проблема са комунистима, само са некажњеним убицама. Полазите од погрешне премисе да овде неко заговара било какву цифру. Причамо о људима, не животињама. Ето среће да нико није убијен. Али. Аргументација која се износи у смислу број жртава је 5,10 или 2 %., убили су 1 од 30 људи, а поготово она типа "па и четници би тако убијали " је толико неубједљива а рекао бих и увредљива. Ако је један Геринг могао имати суђење, који то аргумент може оправдати стрељање по кратком поступку, поготово у годинама послије рата?

• 3Ovo se svidja korisnicima: voja64, apostata, Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Vratim se dnevniku Franca Haldera, nacelnika staba nacisticke armije, i naletim na ovaj citat.
Hitlerovo vidjenja Rusa, 26 jul 1941:

Hitler nalaze Halderu kompletno napustanje originalne strategije Barbarose koja je trazila velike obuhvatne operacije:



Prevod: Citat:Ne mozes pobjediti Ruse operativnim uspjesima, zato sto oni jednostavno ne znaju kad su pobjedjeni

Mozda ovaj citat najbolje odslikava karakter toga sukoba i sovjetskog otpora.

• 1Ovo se svidja korisniku: Bane san
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Halder.

...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

^ Ispravno, hvala, ispravicu u originalnom postu.

• 4Ovo se svidja korisnicima: voja64, Bane san, hooraay, husky
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Јао кад се сетим само мог "окршаја" са неким форумашима на теми о Русији када сам оптужен да сам комуниста и бољшевик, јер сам говорио да број убијених од стране Стаљиновог режима није већи од милион људи (жена,руски држављанин, студирала историју у Москви и имала приступ архивској грађи)
Наравно, милион је пуно..али цифре од 30-40 милиона што воле да провлаче су смешне..

• 4Ovo se svidja korisnicima: Bane san, voja64, husky, miodrag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Fantom kad sam rekao da bi i četnici streljali to znači da bi nekih 70 do 80% streljanih od strane komunista bili streljani bilo gde u Evropi čak i u Danskoj. Kriterijumi za streljanje saradnika okupatora u Francskoj 1944 - 45. godine su bili čak i mnogo niži. Broj likvidiranih saradnika okupatora u Francuskoj je i u apsolutnom i u relativnom iznosu bio mnogo veći nego u Srbiji 1944 - 45. godine. Na hiljade ljudi je u Francuskoj bukvalno linčovano od gomile kao na divljem zapadu. Na hiljade ljudi je visilo po banderama širom Francuske od kojih većina ne bi bila streljana po kriterijumima komunista u Srbiji. Ja nisam čuo da bilo ko u Francuskoj pokušava da izvrši njihovu rehabilitaciju.
Pri svakoj nemačkoj komandi, kao recimo u Kruševcu, Kraljevu, Leskovcu, Požarevcu bilo je od 80 do 100 ljudi direktno angažovanih za nemačke bezebednosne službe kao što su Gestapo, Abver, SD, tajna policija i slično. Našim rečnikom rečeno to su bili cinkaroši iliti drukare. Još otprilike pola od tog broja je radilo za bezebdnosne službe Nedićeve Srbije. Ovde ne mislim na obične policajce i žandarme nego na specijalnu policiju i drukare koje su radile za njih. Dakle u svakom gradu, veličine Kruševca, Kraljeva itd, imao si 120 do 150 ljudi koje bi streljali u bilo kojoj državi Evrope. A to nije sve ...

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Sirius :: Од тог броја на смрт је осуђено 642.980 љдуи, а на задржавање у логорима и затворима на рок од 25 година и мање, 2.369.220 људи, а на прогон и расељавање 765.180 људи.

Али од ових 2.369.220 који су послати у логоре многи су тиме практично осуђени на смрт. Да ли се зна колики број људи је умро у тим логорима?

• 12Ovo se svidja korisnicima: babaroga, Bane san, Georgius, sakota79, vathra, Metanoja, Lucije Kvint, bojank, theNedjeljko, voja64, husky, Novi
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Uloguj se preko Facebooka da bi video sliku:

Napisano: 01 Maj 2019 22:38

Novi ::Sirius :: Од тог броја на смрт је осуђено 642.980 љдуи, а на задржавање у логорима и затворима на рок од 25 година и мање, 2.369.220 људи, а на прогон и расељавање 765.180 људи.

Али од ових 2.369.220 који су послати у логоре многи су тиме практично осуђени на смрт. Да ли се зна колики број људи је умро у тим логорима?
Odakle ova konstatacija?

Evo smrtnosti po godinama:



Logori sistema GULAG nisu bili (kako se to uobičajeno misli) mjesta slična njemačkim koncentracionim logorima.
Rad u logoru je bio plačen.
Plata je iznosila otprilike 70% plate u “civilstvu”(osim u sjevernim i sjevero-istočnim lagerima gdje je bila ista kao i kod radnika na slobodi), a od godine 1948. prešlo se na isplačivanje plate adekvatne civilnim standardima.

Najveći dio plate je stavljan na knjižicu, a jedan dio se dobijao na ruke i ta sredstva je logoraš mogao potrošiti u logorskoj kantini. Logoraš je takođe imao pravo svaki mjesec poslati određenu sumu novca kući (ne više od 100 rub).
Osim ovog oblika stimulacije, logoraši su stimulisani i tako što im se za jedan dan prebaćene norme, kazna skračivala za dan i po, dok se za prebaćaj preko 20% kazna skračivala za dva dana itd.

1939. Berija je ovaj oblik stimulacije ukinuo.
Prijevremeno oslobađanje je tada bilo zamjenjeno sa dosluživanjem ostatka kazne na velikim gradilištima u SSSR-u, ali sada u statusu normalnog radnika.
U toku VOV-a prijevremeno oslobođeni na osnovu prebaćaja norme (naravno ako su u tada imali određen broj godina) su odlazili u RKKA. Od ’41-’44. u armiju je otišlo 975 hiljada bivših logoraša.

Dopuna: 01 Maj 2019 23:39

Ovo će biti klasično trolovanje i evo sjedio sam prije toga i kontao da li da to uradim ili ne i riješio da ipak uradim ... sa nadom da će me vatra i Sirius samo mrko pogledati.
Sa temom praktički nema nikakve veze, ali sa ovom digresijom u vezi represija, logora i ostalog ima .., a ovaj radi se i o vjerujem stvarno interesantnoj biografiji.
Osim toga ovo trolovanje nije mi ni predstavljalo neki napor, jer sam o ovome već pisao na jednom svom blogu.

Elem 1993. bio sam pozvan u Moskvu na svadbu dvoje ljudi koje sa kojma sam bio nerazdvojan one jadne '91. Mladenci su me smjestili kod djeda mlade u Brestskoj ulici. Taj stan djed i baba su zamijenili za svoj u centru Alma-Ate polovinom '92. te godine baba je i umrla, tako da je djed živio sam u velikom trosobnom stanu.

Do vrata djedovog stana dopratio me Senja (mladoženja) i prije nego što je pozvonio pogledao me i rekao:"Mogu se opkladiti u šta hoćeš da će te stari oduševiti!"
I bio je u pravu. Kod "starog" sam proveo otprilike nekih 6 dana i 5 noći.

Nije stvar samo u tome da se radi o jednom od pet najinteresantnijih ljudi sa kojima sam imao prilike da razgovaram, u pitanju je nešto drugo - Kuzma Rodionovič je jedan od onih i koji su strahovito uticali na mene.
Rođen je 1911, a 1919. postaće siroće. Do 1922. luta po centralnoj Rusiji, da bi pred kraj te godine bio zadržan zbog krađe. Smještaju ga prvo u dom, zatim u dječju komunu.
Takvih kao on tada je u Sovjetskoj Rusiji bilo oko 6 miliona.

Kuzmina sreća je bilo to što je nova vlast ovaj stravični broj shvatila kao jedan od prioritetnih problema i što je u njegovo rješavanje uložila gigantske napore i kolosalna sredstva.
I rješila ga je (a kako i ne bi, kada su komisiju nadležnu za stvaranje akcionog plana činili Lenjin, Lunačarski i Dzeržinski ), do 1926. taj broj je sveden na 250 hiljada.
Milioni djece bukvalno su iščupani sa dna i spašeni. Kuzma je bio jedan od njih.

U osnovnu školu po ubrzanom programu krenuo je 1923. Sa 16 godina upisao je srednju stručnu, da bi 1931. kao odličan učenik bio primljen u čuveni Baumanov institut, gdje u roku završava za mašinskog inženjera. Na jesen '35. počinje raditi u voronješkom Dizelnom zavodu, koji ga početkom '36. šalje na magistarski studij opet u Moskvu i opet u Baumanku.

U februaru te godine uhapšen je kao trockista.
(ja samo mogu zamisliti svoju facu kada je on to rekao - koliko zbog mirnoće kojom je on to rekao, toliko i zbog toga što je sve do tada išlo nekako idilično, a onda odjednom ...)
Kuzma je odmah dodao da je optužba bila tačna i da je tada stvarno i bio trockista.
Osuđen je u maju za kršenje čuvenog člana 58. st.1 /КРТД (kontrarevolucionarna trockistička djelatnost) i st.10/КРТА (kontrarevolucionarna trockistička agitacija).
Dobio je 5 godina.

Šalju ga u Vladimirski zatvor za političke zatvorenike. No u njemu nije dugo bio, jer je u septembru te godine smjenjen Jagoda, a novi narkom NKVD-a Ježov sprovodi inspekciju zatvora za političke zatvorenike i odlučuje da prekine sa sanatorijumsko-odmarališninim uslovima služenja kazni političkih zatvorenika (a da su otprilike takvi i bili potvrdio je i Kuzma Rodionovič, tome je uostalom i posvećen jedan dio u kasnijoj optužnici protiv Jagode).
Ježov ukida zatvore za političke zatvorenike i oni se razmještaju po logorima.

Kuzma Rodionovič je premješten u KARLAG (Karagandinski ITL) u Kzahstanu. Radilo se o jednom od najvećih logora u sistemu GULAG-a. U logoru je bilo političkih zatvorenika, ali za čudo mali broj od njih su bili trockisti.
Kuzma se u početku ponašao kao svi trockisti tada po logorima - odbijao je da radi, potpisivao peticije i žalbe i upravi logora i u Moskvu, štrajkovao glađu i tome slično. No uskoro je počeo stupati u konflikte i prepirke sa svojim trockistima, da bi na kraju nakon jedne žestoke diskusije izdvojio se iz trockističkog tabora i sutradan prihvatio da radi.

Kao inžinjer napredovao je brzo i dogurao je do prvog zamjenika glavnog inženjera službe mehanizacije poljoprivrednog odjela KARLAG-a. U toku narednih dvije godine nakupio je toliko dana previšene norme (2 dana vrijede kao tri) i tzv. udarnih dana (dva dana vrijede kao četiri) da je početkom '40. trebao biti prijevremeno oslobođen.

No polovinom '39. ta praksa je ukinuta i njemu daju umjesto toga privremeno anuliranje kazne. Odnosno nastavak rada u KARLAG-u do isteka kazne, ali sada u statusu i sa pravima slobodnog čovjeka. Država mu obezbjeđuje smještaj i biće oslobođen svih davanja u vezi sa njim i svih državnih naloga, a ako ima porodicu država će platiti sve troškove preseljenja porodice, dati adekvatni smještaj, zaposliti suprugu i anulirati sva eventualna dugovanja porodice u dotadašnjem mjestu življenja.
U slučaju da odluči ostati i poslije završetka kaznenog roka država mu daje stan u lično vlasništvo, a takođe dobija kredit na deset godina i desetogodišnje oslobađanje od plačanja svih komunalnih i državnih naloga.

Kuzma naravno pristaje.
Krajem '40 se ženi, a otprilike kada mu je istekla kazna dobija i sina. Odlučuje da ostane. Prelazi u Alma-Atu, zapošljava se u tamošnji kombinat za preradu mesa i konzerviranje. S početkom rata prijavljuje se u vojni odsjek, no biva odbijen uz obrazloženje da je neophodan ovde. Pokušava opet u avgustu i opet ga odbijaju pod istim obrazloženjem.

Traži audijenciju kod Prvog sekretar CK Kazahstana Skvorcova, ovaj ga nakon izvjesnog vremena prima i objašnjava mu da će uskoro u Kazahstan doći zavodi evakuisani sa zapada. Te zavode treba što prije staviti u pogon, a to je upravo posao gdje je on i te kako potreban. Kada to bude završeno on može ići na front.

Na front je pušten tek '44. u međuvremenu prije svake odbijenice dolazila bi mu prvo medalja ili orden, među njima i Orden Lenjina i Orden rada sa crvenom zastavom.
Poslan je u u činu poručnika inženjerije u 7. gardijsku armiju, kojom je tada komandovao heroj Staljingrada general-pukovnik Mihail Stepanovič Šumilov i koja tu je ratovala u sastavu 2. Ukrajinskog fronta. Prvi put je barut omirisao u Jaši-Kišnjevskoj operaciji .

Učestvuje između ostalog u Budimpeštanskoj operaciji i za uspješno forsiranje Tise kod Solnoka dobija Orden Crvene zvijezde. Ratni put nastavlja u Bratislavsko-Brnskoj operaciji (tada je već bio prekomandovan u 6. gardijsku tenkovsku armiju) i otprilike negdje tamo gdje se odigrala bitka kod Austerlica biva ranjen u nogu.
U toku oporavka u bolnici u Pragu uručen mu je Orden Slave III stepena.
Uskoro će biti evakuisan u SSSR i nakon rehabilitacije negdje u septembru vraća se u Kazahstan.

Počinje raditi '46. u Almaatinskom zavodu teške mašinogradnje, početkom 50-tih postaje direktor odjela za održavanje. Redaju se nagrade, priznanje i medalje.
1956. predložen je za orden Heroja socijalističkog rada, ali je njegova kandidatura otklonjena nakon što je negativno komentarisao Tajni referat Hrušćova. Ista godine gubi položaj direktora i premješten je u republičko ministarstvo transporta.

Dvije godine nakon smjene Hrušćova vraća se na stari položaj u Almaaatinski zavod. Orden Heroja socijalističkog rada nije dobio, ali je zato dobio Orden Oktobarske revolucije i Orden Radne slave II i III stepena. Dobio bi i I stepena da nije '78. otišao u penziju. A otišao je u prvom redu zbog toga što se nikako nije mogao smiriti sa tim što mu je sin, inače major GRU, poginuo godinu dan prije u Angoli, gdje je službovao u statusu savjetnika i instruktora.

Kuzma Rodionoviča više nakon toga nisam sreo, umro je kao pravednik u toku popodnevne dremke 1996.

• 0Niko još nije pohvalio poruku.
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Каква прича, за неки дивни филм. Држава је све обезбједила била. А не ко данас у овим напим јадима ђе сам са факултртом принуђен радити лијеве послове јер посла ј струци нема.

• 6Ovo se svidja korisnicima: hooraay, ltcolonel, Bane san, voja64, husky, miodrag
  
  Registruj se da bi pohvalio/la poruku!

Мени, наравно, не сметају овакви постови. Напротив. Све што може допринети разумевању једне огромне заједнице јесте вредно. Лепо је песник говорио: '' Умом се Русија не може схватити, Ни аршином општим измерити. Она има нешто особено, У Русију се може само веровати.''. Дакле, ово је један од постова који нам помажу да и на , наоко ирационалан, начин разумемо ствари.

С тим у вези морам да кажем и ово: мене сматрају заклетим русофилом, а ја стално цитирам нашег потпуковника (ltcolonel) - ''Ја сам србофил, према томе сам и русофил''. Међутим, ја сам отишао неколико корака даље у разумевању овог судара титана: све што је код нас преведено и објављено од стране немачких аутора, а везано је за Други светски рат, прочитао сам врло пажљиво (Ана Загерс, Хелмут Консалик и многи други). Нађите обавезно роман ''Ми ћемо марширати даље'' (''Wir werden weiter marschieren'') Герхарда Крамера. Или изванредну књигу ''Творница официра'' о једној немачкој ратној официрској школи...О Ремарку и да не говоримо. Видећете вермахт другим очима. То је била огромна држава у држави , уз мноштво људи принуђених да ратују за нешто у шта дубоко не верују. Дакле, да бисмо разумели догађања на пољима битке, морамо да разумемо и душу и једне и друге стране.
Лично, веома бих волео када бисмо се овде више бавили и другом страном овог сукоба - Немачком и њеним савезницима. Мени је ''само'' проблем што не знам немачки, иначе бих врло радо радио са овом темом исто оно што радим с руским текстовима - да чујемо и упознамо и другу страну.

Хауг.